Исаија

препоруке

одломак

У првој декади јуна 1968. почео сам да размишљам о књизи попут Исаије. Као да су ми се наједном – а вероватно је тако и било – очи отвориле. Зенице, чини ми се, биле су на ивици пуцања.

Стајао сам, на камионету, поред Вељка Влаховића, који се невероватно знојио – никада раније нисам видео крупнији грашак - надохват плавим шлемовима, на неколико корака од подвожњака – корака које нико неће моћи, и поред силне жеље, од хиљада нас, тог дана да превали.

Вељко је послат да вади кестење које је жарило на све стране. Милош Минић није успео да се попне на камионет. То је умало платио главом.

Повољно сам 1971. купио један љупки витраж на комадићу филма. Он је сада на обе поткорице Исаије, као што сам и планирао 48 година пре него што је семе Исаије дало зрео, сочан, сладак и подједнако горак плод.

Тада сам знао формат, размишљао о позлати, а о фабули сам имао уопштену идеју, на макро плану знао сам шта хоћу, нисам јасно видео како ћу, тек понеки детаљ. Заправо, идеја је била – да се не бих расплинуо и угушио читаоца сагом у небројено томова – да књига буде не само џепног формата него и обима. На неколико дана пред завршетак рукописа попустио сам и повећао обим за још два табака. С муком сам се савладавао да останем у задатом оквиру.

Стопирао сам 1971. са Авале да се домогнем Београда. Зауставио се мени најдражи ауто, спачек, с пријатним возачем. У разговору смо се дотакли јунских дана 68.

Наједном, као да га је неко послао, човек упита да ли је био некакав воз на прузи код подвожњака.

Потврдио сам; била је композиција затворених фургона. Додао сам да је прилично чудно маневрисао тај воз, као да је имао обележену тачку на којој ће стати. Померао се, безмало, по пола метра, тамо-амо, као да нишани.

Помислио сам да је послат да би нам и тако неизвесни прелазак преко пруге омео, онемогућио, загорчао. Поље се плавило као океан. Превише је било народне милиције.

Надлетао нас је хеликоптер са сниматељима. За разне службе.

Како се понашала милиција, упита возач. Вероватно према наређењу, узвратих. Ко је бежао назад, у Студентски град, није морао да избегава пендреке; проћи ће без масница. Ко је био упоран да пређе пругу дуго је видао убоје.

Још памтим више метара високе пирамиде од ципела које су изгубиле власнике.

Ја сам пуковник, наједном ће возач. Био сам командант у том возу, који јесте нишанио. Имали смо наређење да не дозволимо студентима да пређу пругу и дођу у Београд.

У фургонима је била војска. Наоружање. Митраљези.

Погледао сам возача. Нисам веровао ушима. Климнуо је главом. Да, рекао је. Нико није могао жив да пређе колосек.

Када смо стигли, захвалих пуковнику на вожњи, не рекох му да ми се тек тада сасвим разбистрило. Ипак, било је прерано да напишем Исаију.

Ово што опричах није у Исаији. Не, на површини. Јер Исаија се може читати и као бајка о тета Јоки, течи Јожи и златној рибици. Не мора се паметноме све рећи!

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања