Либри

Исаија, 2011.

препоруке

одломак

У првој декади јуна 1968. почео сам да размишљам о књизи попут Исаије. Као да су ми се наједном – а вероватно је тако и било – очи отвориле. Зенице, чини ми се, биле су на ивици пуцања.

Стајао сам, на камионету, поред Вељка Влаховића, који се невероватно знојио – никада раније нисам видео крупнији грашак - надохват плавим шлемовима, на неколико корака од подвожњака – корака које нико неће моћи, и поред силне жеље, од хиљада нас, тог дана да превали.

Вељко је послат да вади кестење које је жарило на све стране. Милош Минић није успео да се попне на камионет. То је умало платио главом.

Повољно сам 1971. купио један љупки витраж на комадићу филма. Он је сада на обе поткорице Исаије, као што сам и планирао 48 година пре него што је семе Исаије дало зрео, сочан, сладак и подједнако горак плод.

Тада сам знао формат, размишљао о позлати, а о фабули сам имао уопштену идеју, на макро плану знао сам шта хоћу, нисам јасно видео како ћу, тек понеки детаљ. Заправо, идеја је била – да се не бих расплинуо и угушио читаоца сагом у небројено томова – да књига буде не само џепног формата него и обима. На неколико дана пред завршетак рукописа попустио сам и повећао обим за још два табака. С муком сам се савладавао да останем у задатом оквиру.

Стопирао сам 1971. са Авале да се домогнем Београда. Зауставио се мени најдражи ауто, спачек, с пријатним возачем. У разговору смо се дотакли јунских дана 68.

Комплетан текст: Исаија, 2011.

Шака мрака, 2011.

препоруке

одломак

Радња романа Шака мрака протеже се безмало на пет и по векова, од 1453.  до 1992, а сабијена је у 24 сата.

Роман почиње једнога поснога пазарнога петка  када је путујући трговац донео у Смедерево лунарицу, чудесну куглу од горскога кристала, каквих је, према легенди било три: једна беше у китајскога цара, друга се загубила у времену, а на пазар је донета она која је, наводно, припадала Александру Великом, знаном као Александар Македонски и Александар Трећи.

Та кугла читала је прошлост, знала садашњост и видела будућност. Извесно је имала једну ману: није се смела пожуривати. Имала је и једну добру страну: није могла да утиче на догађаје.

На пазару је очарани мрчар драгоцену куглу даровао разговорљивој красотици. Ако је даривање условио противуслугом - зависно од размевања контекста - та није била занемарљива.

Лепотица је куглу, мимо трговчевог упутства, које је красотица изгледа пречула, префорсила па се лунарица наредне ноћи, пред раздање, распрсла у небројену срчу правилних облика сићушних попут зрна мака.

Све што је лепотица видела гледајући је све време до распрскавања, садржај је романа. Писац зна шта се дешавало јер је сплетом околности добио на дар остатке кугле која је из Смедерева за пет и по векова пута, обишла пола света и вратила се у Смедерево и при том сачувала моћ да проникне у прошлост, обасја садашњост и сагледа будућност.

Комплетан текст: Шака мрака, 2011.

Mастило је горко, 2007.

препоруке

одломак

цена: 550,00 дин.

попуст 25%

купите за: 412,50 дин.

Обузет другим пословима и рукописима нисам размишљао о могућности да ми когод билингвално објави књигу Мастило је горко.

Нисам видео ни разлог за тако нешто, нити сам имао представу ко би уопште био у стању да преведе моје риме, често архаичног, патинираног, покадшто заборављеног језика, често с хришћанским мотивима којих се ни свештеници не сећају, а да се не изгуби баш све од оригинала. Уистину, нисам спреман да допустим преводиоцу да нехајно струни и развеје све што сам уложио у рукопис.

Јесте, знао сам да је међународни фестивал у Смедереву издао два кола едиције Меридијани, видео сам чак и неке од тих наслова. Знам ко ми је почупао бостан ― али ме се не тиче. Нисам видовит мада знам – и то није натприродни дар ― да многи стежу торбаке крцате рукописима и бескрајно дуго дрежде пред вратима издавача ужурбано премећући небројене комбинације за њихово отварање. За тако нешто никада нисам имао ни времена, ни жеље, ни слуха. Ништа, што би издавачима, можда, годило. Држим се става Мале браће: што мора ― биће!

Концем септембра, баш изненадно, телефонирано ми је из дирекције Међународног фестивала поезије. Да ли бих дао рукопис за двојезично издање у едицији Меридијани. Бих. Био је то – вероватно што сам био затечен – пребрз и олак пристанак. Предочени су ми услови: рукопис треба да буде у слободном версу. Тако нешто међу мојим папирима нашло би се тек за заклетву, али, мислио сам, крај је септембра, имам пред собом готово пуну годину да бих исписао рукопис у слободном стиху. Можда ми се посрећи да започето докончам до договореног часа. Тек што помислих, илузије ми олако распршише: каква, пуста, година, већ касним, али учиниће ми - имам десет дана до предаје рукописа! Лепа пажња.

Комплетан текст: Mастило је горко, 2007.

Kњига промена, 2007.

препоруке

одломак

Писање Књиге промена започео сам давно, али за биографе нека буде забележено да се званични почетак збио у недељу, 8. јула 1984.

Тог дана, неочекивано, у шетњи на сунчаној страни Алпа са главним драмaтургом Народног позоришта у Клагенфурту Мајом Хадерлап, док сам објашњавао где је Смедерево и тумачио историју негдање вишеструке српске престонице, схватио сам да је последњи час да напишем Књигу промена која би увек речито, с примерима, говорила о Смедереву и када будем забављен пословима у другом животу.

Ми, дабоме, верујемо да знамо све о Смедереву, други, пак, да знају веома мало. Уистину, домороци знају понешто; други готово ништа. Усуђујем се рећи: запрепашћујуће! И забрињавајуће. Сутрадан сам, да бих доказао да Смедерево постоји, користио географску карту. После Књиге промена, надам се, карта је сувишна.

Исписујући Књигу промена сазнавао сам и откривао многа задовољства која, верујем, обузимају и добронамерног читаоца, тим пре што се ова књига не може окончати. Најзад, писао сам Књигу промена настојећи да прецима одужим бар део општег дуга.

Књига промена је документ о пролазности, о памћењу. И као што готово све у животу има више почетака, тако се и Књига промена на свакој од 470 страница занавља. За почетак Књиге промена може се узети уторак 29. маја 1453. када се деспот тугујући због пада Цариграда затворио у одаје, туговао и гладовао.

Комплетан текст: Kњига промена, 2007.

У дом за старе стигао је комунизам, 2004.

препоруке

одломак

Кад се осврнем (Орфеј) видим да је већина мојих књига објављена на нечији предлог, на позив.

Једног дана 2004. пало ми је на ум нешто посве очигледно: последњих година добитницима награде Орфеј штампа се књига. Наравно да сам то знао, али заокупљен писањем, а не маркетингом, нисам ни помишљао на то да сам троструки добитник Орфеја. Када сам, скептичан, неким људима, који одлучују о издавачким пословима, поменуо ту чињеницу, добио сам типичан одговор за наш менталитет: нема проблема! Тај одговор ми је у ствари поручио: дај рукопис. Урадио сам то очас; немам обичај да губим драгоцено време. Тако је за мање од месец дана настала књига, поетски избор, са мени веома драгим песмама: У дом за старе стигао је комунизам.

Комплетан текст: У дом за старе стигао је комунизам, 2004.

Писма осамљеника, 2003.

препоруке

одломак

цена: 690,00 дин.

попуст 25%

купите за: 517,50 дин.

Време одмиче. Све је мање изгледа да се докрајчи магла са неких делова живота и смрти Јохана Хризостома Волфганга Теофила Моцартa.

На крштењу Моцарт је добио име Јохан Хризостом по свецу, цариградском патријарху Јовану Златоустом, на чији је дан рођен. Амадеус, име које је чешће у употреби после Формановог филма, италијански је облик имена  Teofilus (дакле: Богољуб). Амадеус је у неким писмима потписивао немачки облик – Готлиб (Gottlieb), са истим значењем: који љуби Бога. Није подносио високи клер јер га је знао изблиза и многа зла истрпео, али је био веома побожан. Надбискуп Хијеронимус Моцарта је сматрао "највећим уображенком на свету". Вероватно је надбискуп био у праву, али и Моцарт је имао рашта да буде такав какав је био. Моцарт је знао да га надбискуп "олајава на сва уста где год стигне" али се тешио да то више шкоди надбискупу јер се "добро зна какав је ко". Наравно, Моцарт се заваравао, светина мисли што јој је воља, за истину не мари.

Прилично непотребне магле на Моцартов живот и дело усрдно је нанео саветник данског посланства Георг Николас фон Нисен крепосно редигујући и склањајући Моцартова писма. Нисен је приредио Моцартову биографију и у знаном маниру је прекрајао. Имао је несметани приступ Моцартовој оставштини, почев од удовице Констанце која је завела подстанара па је ускоро почела необично, али истинито да се потписује као Констанца, супруга државног саветника Фон Нисена, раније удовица Моцарт!

Комплетан текст: Писма осамљеника, 2003.

Глумци одлазе, сире, 1998.

 

препоруке

одломак

продато

Глумци одлазе, сире (или Како одагнати страх) диптих је са делом Бенгалска ватра глуме.

Оба су писана после поприличних дилема, почети или не, писати сада или касније, и оба су написана за кратко време, толико кратко да ми се једнако чини да нису довршена. Могуће је да превише времена проводим над рукописима, мада мислим обрнуто: недовољно, понекад, сам прекратко са њима. И даље држим да ако књигу не напишеш како ваља, нема разлога да је започињем. Наравно, није дошло дотле да рукописе штампам пре но што их ваљано, много пута не прочитам, исправим, допуним и, најчешће, преполовим. Уистину, не штампам их недовршене, као оставштину, говорим о томе да увек може боље. Уосталом, одлично знам где су моји рукописи у односу на нечија ремек дела. То је оно што ме мотивише.

Комплетан текст: Глумци одлазе, сире, 1998.

Бенгалска ватра глуме, 1997.

препоруке

одломак

продато

Бенгалска ватра глуме настала је после прилично премишљања, a написана у веома кратком раздобљу. Касније, када је објављена, још сам је дотеривао. Можда, мисли когод, касно, али никад се не зна. Уосталом, и сада, после година од изласка из штампе, понешто прецртам или накнадно објашњaвам.

Ти есеји писани су наменски, за одређене конкурсе. Eсеј Бенгалска ватра глуме, послао сам на конкурс мада није био завршен у смислу у коме сматрам текст окончаним. Али, време је истицало, нисам могао да одуговлачим. Из тога је требало да извучем поуку ― а не знам јесам ли ― да не пишем напречац, за конкурс, јер књиге остају. Једном ће зналац посегнути за њима и стећи погрешну представу о озбиљности, још горе о ауторској ерудицији. Писао, а недописао. Од тада настојим да промишљам смирено и, што је битно, на време почнем припреме. Мада, одиста, нема рукописа, ма колико над њим пробдео, да га касније, када изађе из штаме, изнова не преправљам, готово пишем. Увек може боље.

Комплетан текст: Бенгалска ватра глуме, 1997.

Смрт је ловац самотан, 1990.

 

препоруке

одломак

продато

Збирка Смрт је ловац самотан о људима је које сам знао и којих више нема, сем у сећању. Пријатељства бледе, другови из детињства, из школе, са подијума, животног и иног, све се ређе састају, осим тамо далеко где више не могу реч да прозборе. Тамо, где је све бесконачно. А и речи, то благо, користимо у зао час. Погрешно. Заборављамо се. Путовати нам ваља дуго до пријатеља, до места где једна тачка пулсира за нас. Написати писмо једноставније је, када бисмо само имали навику. Најбоље је телефонирати. Али онда, када се, напокон, решимо, као за пакост, код пријатеља нико не диже слушалицу. Касно је. Пријатељи спавају. Векови су пред њима.

У новинама, све чсшће, фотографије пријатеља, другова, знанаца. Касно је, тад, за јавке. Телевизијске емисије, све чешће, безосећајно, поручују кога сутра нећемо срести, коме вишс нећемо стиснути руку. Никада више нећемо моћи да спустимо тон оном нестрпљивом гласу који, једном, упутисмо. Ни осмех помирења да им измамимо. Хоће ли, икад, чути похвалу, аплауз који им једном не упутисмо јер бејасмо расејани, нервозни, незадовољни, сујетни.

Без бриге. Они су се помирили са природом. Увек, са страхом, листам новине. Потом се стално, изнова, заричем да их више не читам. Узнемиравају. Не политика, већ пролазност. Све одлази. Време нас прождире. Наиђем, на погрешној страни, на фотографију знанца. Зажмурим, да не верујем, али мисао ме опседа. Не може се побећи. Окрећем главу. Узалуд. Они одлазе. Нико не зна час у којем ћемо се поздравити са свиме.

У збирци Смрт је ловац самотан пружио сам руку знанцима помиреним са свиме.

Комплетан текст: Смрт је ловац самотан, 1990.

Mачје, мишје и друге, 1987.


препоруке

одломак

продато

Збиља: дешавају се чуда, или, бар, необичне ствари. Не знам за друге, мени свакако. Телефонирао сам једне мартовске вечери познаници, у иноземство. Рекла је да је чудно што сам се јавио управо када је помислила на мене пошто јој је отац казао да ме нешто помињу на телевизији.

Није знала о чему је реч, осим да је реч о прилогу црногорске телевизије о Никшићу. Нисам знао зашто ме помињу, знатижељан позвао сам колегу из тог града да се распитам. Одговор је био лаконски: објавили смо ти књигу. Коју, када!?! Одговорио је истим редом: за децу, пред Сајам. Рекао ми је и наслов, потпуно непознат.

Говорио је као да је природно да неко тамо објави књигу, не обавести аутора ни пола године по изласку, изложи је на Сајму (на којем, узгред помињем, нисам био јер ме замара), нити му пошаље уговор, нити га помиње... Наравно да сам питао зашто ме нису обавестили, а одговор је поново стигао, за саговорника, потпуно смирен, и њему изгледа логичан: нисам се интересовао.

Интересовао бих се још како да сам знао шта спремају. Моја књига песама за децу имала је наслов Сто мишева и мачак сиротан, а објављена је као Мачје, мишје и друге. Да сам био на Сајму књига и видео тај наслов не бих знао да сам га потписао. Зашли смо у трећу деценију од тог разговора; да нисам позвао познаницу...

Mирна кућа, 1987.

препоруке

одломак

продато

Постојала је — а штета је ако је више нема — издавачка кућа Прва књижевна комуна Мостар која је објављивала дивот издања и засењивала све што се издавало у Југославији.

Дивио сам се опреми, нисам се усуђивао да такнем те књиге, да нешто од лепоте не пореметим. Међу хиљадама књига увек бих непогрешиво препознао ону која се издваја лепотом јер ју је објавила Прва књижевна комуна.

Када сам једном, на Сајму у Београду, видео књигу Џевада Хоза Умјетност мултиоригинала о култури графичког листа, био сам на мукама: знао сам да је Хозо сачинио јединствену књигу о графичким поступцима и графици уопште, али нисам се осмелио да је узмем у руке. Да, било је то издање Прве књижевне комуне Мостар. Била је, природно, та лепа, корисна, обимна, зналачки написана књига, из позиције слободног уметника, веома скупа. Господин са штанда приметио је на каквој сам ватри, понудио да је излистам, навео све могућности куповине, и даље сам имао температуру. Књигу сам купио 18 година касније: драгуљ је моје библиотеке.

Зашто о томе говорим. Зато што сам сањао да ми Прва књижевна комуна Мостар буде издавач. Понудио сам добар рукопис јер Мирна кућа је одиста то. Рукопис је прихваћен али — не сећам се шта је и ко кочио —никако није стизао до штампарије. Свему има крај, стрпљењу понајпре.

Једног дана јавио ми се Ивица Вања Рорић. Не знам како, али видео је па и читао рукопис Мирне куће који је стрпљиво чекао у Првој књижевној комуни Мостар и желео да је објави у Књижевној заједници Другари. Помогао ми је да се одлучим.

Комплетан текст: Mирна кућа, 1987.

Mефистов вез, 1986.

препоруке

одломак

продато

Нисам начисто да ли је лако или тешко радити са црногорским издавачима. Једно је, по мом искуству, извесно: ако понудите рукопис црногорском издавачу, и допадне им се, вероватно вам се неће јавити да вам то кажу, али књигу ће објавити најбоље што могу.

Можда грешим, излажем лично искуство. Мислим да би Гете, који је знао Црногорце, поручио младоме Вертеру, ако би којим случајем "однео на оглед" рукопис: не наваљуј, не питај и не брини.

Збирка Мефистов вез објављена је у Црној Гори. Једноставно, лако и без трзавица. Без великих договора и без празних обећања. Опет бих објавио у Црној Гори.

Комплетан текст: Mефистов вез, 1986.

С љубечитим штовањем, 1986.

препоруке

одломак

продато

Књига лирских записа, илустрована ретким разгледницама старог Смедерева, С љубечитим штовањем, објављена је месец дана пошто сам је завршио.

Баш је било брзо, без заморних преговора и пренемагања. Једноставно, на улици ме је зауставио човек из културе и рекао да је у плану издавање једне едиције завичајних аутора. Било би лепо, сећам се да је рекао, ако имаш нешто од готових рукописа да то штампамо. Сутрадан сам предао С љубечитим штовањем, месец дана касније књига је била укоричена.

Комплетан текст: С љубечитим штовањем, 1986.

Вечерња благост, 1984.

препоруке

одломак

продато

Изгледало је 1984. да ће збирка Вечерња благост како ме је припремао главни уредник, мимо објављеног издавачког плана, чекати на објављивање више него што је најављено.

Није ми било право; могао сам да повучем рукопис или да се помирим са одлуком уредника. Брзо се показало да се стрпљење исплатило: као што је уредник одлучио да одложи штампање збирке, тако се наједном предомислио и Вечерња благост нашла се у књижарама много пре најављеног изласка. Када је одштампана схватио сам зашто је уредник хтео да одложи штампу: види се на корицама (неуједначена штампа, без пластификације), на књижном блоку (неквалитетан папир, с пуно дрвета) — беспарица одасвуд. Да сам знао финансијску ситуацију издавача сачекао бих и неколико година да би књига била штампана како доликује. Све има цену.

Комплетан текст: Вечерња благост, 1984.

Tамни вилајет, 1983.

препоруке

одломак

продато

Понекад Случај преузима улогу Творца и одлучује о свему, па и о штампању књига.

Унеколико наврата Случај ме је позвао да објавим неки рукопис.

Тако је било са збирком песама Мали знаци неверства када сам га послао часопису, а уредници, без мог знања, одлучили да је боље објавити књигу. Тако је било са издавањем рукописа Тамни вилајет. Објављивање је ишло толико брзо и лако да се и не сећам како је Случај почет. Знам да сам био затечен и да ништа посебно нисам учинио сем што сам, на тражење, предао рукопис. Тако је било и са збирком Мирна кућа, са есејима Бенгалска ватра глуме и Глумци одлазе, сире или како одагнати страх па и са избором из песништва У дом за старе стигао је комунизам. То потврђује речи мудрих колега: само пиши, све друго доћи ће само! Ако дође, наравно.

Комплетан текст: Tамни вилајет, 1983.

Женик, 1982

препоруке

одломак

продато

Роман Женика заправо је то лингвистички и фолклорни оглед,настао је из приче коју сам штампао у Студенту, 1970.

Сећам се те вечери као данас. Илегалци су кратко обзирни, касније заузму собу и не бригају што би неко да се одмара или учи. Ови су играли карте. Бесомучно су пушили и безразложно викали. Покушавао сам да заспим. Узалуд.

Наједном је почела да ми расте темпeратура. Горео сам. Хватала ме је дрхтавица. Устао сам, узео машину и пре зоре сиже будућег романа, тада тек прича, беше готов; основа за приповест био је сусрет са незнанцем на путу, док сам узалудно, сатима, покушавао да се аутостопом домогнем Београда.

Незнанчева прича била је толико занимљива да сам одустао од пута. Део његовог необичног живота и језик пресликани су у књизи Женик.

По изласку Студента са том причом стигло је, по узору на њу, више веома добрих приповести читалаца. Једна или две су објављене.

Неку годину потом ту причу сам разастрео на неколико стотина страница. Касније сам пола бацио. Готово да више нисам дописиво, само одбацивао. Језик Женика није једноставан и веома је осетљив. Лако се може погрешити и том окружењу приписати израз који му не припада. Био је то пипав посао.

Према роману Женик, а по наговору глумца Миодрага Андрића (Љуба Мољац) написао сам монодраму Мек к'о душа.

Андрићу се монодрама веома допала, али га је, на жалост, претекла смрт па је није играо. Потом су аматери с њом имали (1990, 1994) две премијере и прегршт реприза. Сада ме наново наговарају да је осавременим па да истрче на позорницу. Видећемо.

Негде, у углу библиотеке, имам двадесетак примерака Женика.

Комплетан текст: Женик, 1982

Kад те заболи душа, 1981

препоруке

одломак

продато

Пратио сам, колико се могло, шта се збива на тржишту и изгледало је да су писци све што је могло да се измисли, каже, напише, опева о Титу већ учинили. Прилично сам каснио и требало је надокнадити ненадокнадиво: време.

Изнова сам се, наједном, сетио тих наручених песама и одлучио да их, од првих наруџби из јануара, када је објављено да је маршал болестан па до смрти првих дана маја, брзо скупим, ишчитам, одаберем, напишем предговор у коме ћу изложити мотиве, естетику, критерије, идеју и понудим издавачу.

Истог часа склопио сам столицу у којој сам се сунчао и отишао на имање које је, Брозовом далекосежном политиком, са неколико стотина спало на два хектара, а коју годину по његовој смрти, упркос свег мог опирања, остатак је на брзину национализован, испарцелисан и, наравно, продат.

Отишао сам до виноградарске кућице. У њој сам, поред неких ситница за одржавање винограда, држао и буре за справљање чорбе од плавог камена. До сезоне прскања у њему су до врха биле сложене новине с удворичким песмама о маршалу, јуначкоме сину свих народа и народности.

Комплетан текст: Kад те заболи душа, 1981

Мали знаци неверства, 1980.

препоруке

одломак

продато

Обимнији рукопис песама Мали знаци неверства послао сам часопису Браничево почетком 1980. Сачекао сам два броја — без мојих песама — да бих позвао редакцију. Нисам навикао дуго да стојим у реду.

Можда је рукопис залутао, дешава се. Показало се да у редакцији часописа планирају да штампају дивот едицију намерни да конкуришу за дизајнерску награду. У едицију су уврстили и мој рукопис Мали знаци неверства.

Наравно, нису се сетили да ме раније обавесте о намерама; могао сам да имам уговор са другим издавачем, али сам мислио да песме нису још довољно исполитиране да би биле добре за књигу па се нисам оптерећивао издавачима. Ипак, у Браничеву су знали да ће им план глатко проћи јер им је познато шта мислим о опреми књига.

Едиција од 14 књига штампана је на време за Сајам. Није награђена. Верујем да су у Браничеву уложили све што су имали у ту едицију, али то је премало за амбиције да се, поред великог капитала конкурената, попну на позорницу и приме награду за графичко обликовање.

Уверен сам да људи из провинције могу да се боре за дизајнерске награде само ако одиста имају раскошан дар, свеже идеје, фанатично се посвете дизајну, прате светске токове, да би, на домаћем тржишту били испред других, напорно раде и кућа која их ангажује знајући да улагањем у дизајн ради за будућност. Људи данас графички и технички тако штампају књиге да се обезнаните од лепоте.

Лично, тешко сам поднео графичко решење збирке Мали знаци неверства.

Комплетан текст: Мали знаци неверства, 1980.

Човек против себе, 1979.

препоруке

одломак

продато

Никада нисам журио с објављивањем, али понекад се није могло дуго чекати. Више година кљига кратких прича Човек против себе, дреждала је код великог издавача. Уредник је разумео да губим стрпљење и саветовао да се стрпим и не повлачим рукопис, што бих и послушао да сам био уверен у физичку бесмртност.

Подразумева се кад писац рукопис однесе издавачу да га сматра завршеним. Ставио је тачку. И сам тако чиним: одвојим се од рукописа када мислим да је рад на њему окончан.

Књига Човек против себе, штампана 1979. вероватно још не би била објављена да ― улоге су се промениле ― издавач није бивао нестрпљив. Рекао је дословно: ако још једном повучеш рукопис од њега ништа неће остати. Да, стално сам избацивао, прецртавао. Вероватно сам претерао, али је уреднику, Раду Војводићу, знаном по изузетној стрпљивости, попустило трпило: одлучио је, књига иде лектору.

Пренеразио сам се: устајем обневидео усред ноћи да бих померио запету и сад ми уредник намеће лектора. Војводић, да би уштедео време, набројао ми је неколико великих писаца који су објављивали у Слову љубве и сви су преживели лектуру. Опирао сам се док није пресекао: или рукопис код лектора или га повуци. Код тако галантног избора лако се човек определи. Поставио сам услов да лектор интервенције, ако их буде — у шта нисам веровао — упише графитном оловком.

Комплетан текст: Човек против себе, 1979.

Хелена спава с мишицом под главом, 1978.

препоруке

одломак

продато

Прву књигу није претешко објавити, муке настају код друге. Шест година чекао сам (потпуно смирен) на појаву збирке Хелена спава с мишицом под главом, нипошто због тога што издавачи нису имали слуха, но што ја нисам био спреман.

Када сам стекао јасну представу какву књигу хоћу — брзо сам је написао. Глачање је трајало дуже од писања; пре него што сам збирку укоричио, више пута сам је, вазда нешто мењајући (пиши, бриши, враћај обрисано, поново бриши, гужвај, цепај) објавио у часописима. Наишла је на изврстан пријем код прве бреше: читалаца књижевних часописа.

Бошко Ивков се постарао да књига буде лепа споља као изнутра. Имали смо излуђујуће успорену комуникацију: био је затрпан пословима до мере да сам помишљао да од објављивања неће бити ништа. Нисам довољно добро знао Бошка.

Књигу сам видео, већ изгарајући од нестрпљења и не верујући да је објављена, тек на Сајму књига. Била је најлепша на штанду издавача и док сам стигао избирљиви и куражни читаоци тихо су однели неколико примерака. Бољу критику нисам могао да очекујем.

Бошко Ивков је нашао одличног сликара, Мићу Узелца, који је илустровао сваку песму. У време када су и песници средње генерације збирке објављивали у симболичних стотину копија, Хелена је изашла у невероватних 3.000 примерака.

Комплетан текст: Хелена спава с мишицом под главом, 1978.

Kњига постања, 1972.

препоруке

одломак

продато

Књига постања објављена је у последњи час: пошто је Богдан А. Поповић у Савременику објавио антологију о песничкој традицији и спустио завесу на религијске мотиве као поетски зденац.

Живо ме је занимао тај свет иза манастирских зидова и тишине и религијске мотиве, традицију, каноне, фреске нисам прихватио из маниристичких побуда.

Разлоге нисам објашњавао на књижевним сусретима и скуповима, ни критици, ни публици. Нека свако мисли и тумачи како му драго.

Никако нисам био задовољан постигнутим ― сем у неколико песама ― па сам једнако одлагао излазак књиге. Тако нисам касније, попут многих, прећуткивао прву књигу.

Имао сам среће да је Богдан А. Поповић, мада и даље без штампане збирке — што је и данас улазница у антологије — фокусирао моје песме, уврстио их у антологију и критички одмеравао. Богдан ме је уврстио у антологију, говорио сам себи у неверици, мада сам пре тога већ окусио сласт уласка у антологију Зорана Глушчевића У време несигурно. Схватио сам да више нема шта да се чека. Тако сам изласком Књиге постања означен песником чији се традиционалистички пев последњи чуо.

Комплетан текст: Kњига постања, 1972.

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања