Одломак - Бенгалска ватра глуме, 1997.

препоруке

наручите

Живот је сав тек игра и сцена. Глума се учи:
озбиљни остави тон или се спреми за бол!
Паладин

део 1


Прича Марсела Мариена Пупчана врпца каже:

„Опсесија кројача Леонеа, изумитеља одела без дугмади, била је једноставна али упорна. Кадгод би изашао из куће мучила га је мисао да ће му се кућа запалити. Узаман је искључивао плин и електрику, све помно проверавао: удаљавао се од куће упорно се осврћући. Чим би зашао за угао, помислио би да је пожар букнуо и трком се враћао празних руку, ако се тако може рећи.

Једног дана, већ готово сатрт, не могавши више да подноси страшну неизвесност, запалио је кућу и, једном заувек, скренувши иза угла, мирно наставио пут."1

Јесте Леоне, каже прича којој се може веровати, изумео одело без дугмади, али прећуткује, препушта проницљивости читаоца, проверава да ли су му мисли одлутале ― његова (као и свакога од нас) скривена и збиљска опсесија је глума; не беспрекорно, трудољубиво скројена, сашивена и опеглана одећа већ она која одговара прилици и чину. Лику. Задатку. Достојанству. Причи.

Покрет омамљује Леонеа: замакне за угао, потом, на прстима, примакне се и привири ― гори ли кућа, жари ли се гледалиште, расте ли температура, нија ли се и ковитла ваздух?

Није само сујета научила Леонеа да мисли на боју и тон гласа. Од њега зависи хоће ли му гледаоци веровати. Не буду ли поверовали биће оптужен за подметање пожара. Ми, дабоме, знамо да га је он уистину и подметнуо, али сада је питање живота и смрти, љубави и казне, вештине и умећа. Задрхти ли глас оперској примадони ― ставила је тачку на ролу или, бар, навукла (свеједно да ли праведан) гнев, изазвала незадовољство критике.2

Сме ли, дакле, примадони да задрхти глас? Нипошто. Сме ли глумцу? Наравно, неконтролисано не, мада није неопростиво, али ако рола захтева, даће све од себе и гледалац ће бити опчињсн, преварен. Па све је то игра. И глумац има право да се забави. Њему је лакше но примадони, али ништа извесније, ништа угодније. Глас је чудо. Тражи негу. Пажњу. Строго одређену интонацију, беспрекорни колоритни прелаз. Попут је живог бића. Осетљив. Леоне, пази шта чиниш?

Шминка такође занима Леонеа, не природни, богомдани тен којим, често, смртници нису задовољни, а тек ли ће глумац. Он подражава природу, дописује је, скрива мане и истиче карактер. Он је Демијург. Јахве. Елохин. Рави. Он ствара. Учи. Увек иде изнова. Ab ovo. Док верује да ће му пожар сатрти кућу, стрепи, нада се, ипак, другачијем исходу, опире се очекиваном ― када се примакне прагу издржљивости, судбину узима у руке: ослободи дуго запретану варницу и постаје власник не само дешавања него и усуда. Власник згаришта. Илузија. Вештине. Гледаочеве пажње. Наклоности. Мада, наизглед, више нема ништа ― задатак му је већи: мора све створити изнова. Сам.3 Не посустати. Не поклекнути. Не показати надирање немоћи. Савладати је. Надвисити. Пружити гледаоцу најбоље. Узнети се. Просветлити. Себе и друге.

Дилеме, ето, нема. Леоне је глумац. Уистину, шта је кројач ако не глумац? Најпре учини оно што је небројено пута вежбао: кредом обележи путању, потом, дивећи се себи, својој вештини, спретности, дару, предано кроји. Глума ће, такође, касније, изнијансирана, суптилно доћи до пуног изражаја када наручилац почне да зановета. На кројачу је да га предупреди бранећи своје дело: овде вам сјајно пада материјал, прегиб је изванредан. Дивно, јединствено! (лажно усхићење завара и самог ласкавца). Овај штоф ― и ту кројач превасходно мисли на муштерију, доживљава је као материјал ― стварно вреди. Мораћу себи да набавим исти. Природно, кројачу крпе нису потребне. Нема говора да ће одјурити у продавницу и купити баласт. Он само упражњава вештину манипулисања, глуме, претварања. Ужива. Троши речи, које, невероватно је јер не мислимо, готово никад, о њима на такав начин ― могу да буду опасне ако се користе нерационално, неразумно, неконтролисано као и сама моћ говора, дар глуме, који је, изгледа, засађен у свима нама. Али ту је, уједно, међа између обичног кројача, или било кога вештог употреби речи и глумца. Потоњи зна да је говорење уметност, ретки, драгоцени таленат који се читавог живота бруси, полира, усавршава. Глумац, збиља, уме да се радује животу и диви уметности подједнако као и сопственом стваралачком чину. Кројач као и брица, без свести о лепоти говора, о значењу/значају речи, брбља да засени простоту, да дода дрва на ломачу!4

Глумац, са сцене, не казује то отворено, али, ипак, ако сте довољно сензибилни, подразумева се да владате знацима унутарњег говора, јер хрлите у позориште, у њему уживате5 пошто профану слику са екрана, која се, по жељи, мултиплицира, наученом командом ― као послушног пса ― призивате у сваком часу (убрзавате/успоравате/замрзавате) и одбацујете да бисте боље видели и чули глумца на сцени, оног што модулира глас, усклађује покрет, само у датом трену јер ништа, у позоришту, као и свеколиком животу, није могуће потпуно репризирати ― осећате, наслућујете да каже: ево, ја стварам живот6, сада, пред вама, само за вас јер Бог сам.

Кројач Леоне подмећући жар под сопствену кућу, изван одређеног ложишта, приказује се глумцем који се, изласком на сцену, не може повући осим да, као скакач, наједном, пред летвицом, увиди да је висина недохватна, недостижна, да одустане, спусти главу и посрами се што је хтео да се вине до божанских висина, до глуме. Проклета амбиција. Тада, у арени, гледалац окреће главу, скакач више није достојан пажње. Шта глумцу преостаје, када зна да је гледалац судија коме су при руци и срцу само две исполаризоване одлуке често изван, истинског, мислећег бића јер се све одвија спонтано, неухватљиво, необјашњиво: да аплаудира или извижди, да прихвати или одбаци. Сада је све у глумчевим рукама, у дару, у надахнућу. У смелости. Погрешан корак, непромишљена одлука занавек ће га пониженог, презреног бацити под ноге публике.

Критика га може и поштедети7 али публика не уме да прашта, финесе су јој непознате. Зато, молим, унесите сс у глумчеве покрете, заборавите изговорено. Зар није диван, свестан да се не може повући. Не моћи назад, увек је страшно сазнање. Али, памтите: не за глумца, не на сцени. Он, као, да у том безизлазу ужива. Доказује се. Безизлаз је изазов за малобројне. Одабране. To be or not to be. Свестан је да сада мора дати све од себе да не буде извиждан, још горе, да немилосрдна публика не остане хладна, равнодушна и далека, туђа, нетакнута плетивом глуме, оним што јој се пружа и што се само због ње чини. О, равнодушје је оно што беспоштедно, немилосрдно, неподмитљиво, убија. Глумац је, запаливши све за собом као Леоне кућу, аплаузе, насловне стране, ангажмане, интервјуе, роле ― макар оне још угодно тињале у нашој свести ― живот такорећи, спреман на све, и то показује, да нас далеке, занете, можда, чак, расејане, дарне. Од нечега што је писац, можда поигравајући се или немоћан у стваралачком чину, написао тек да уреси дијалог, покрет, намеру, да нешто оправда, глумац мора да створи живот, слику, игру, илузију да је све баш тако. Ненаглашено, присутно, природно. Глумац свему мора да удахне смисао.

Ролан Барт верује, мисли, тврди да „ништа није лакше него правити смисао и ништа теже него одбранити се од њега." Тако Барт али Ени Уберсфелд пристаје: „Не чудимо се што се цензура окомила на позориште; цензори не греше: позориште је опасно". Зато, после Кафкиног Процеса којег 1976. у Тетару &тд. режира Георгиј Паро, критичар Мани Готовац нема мира, не може да спава, грозничаво записује да јој мисао не измакне. Ево једне нотице од 18. децембра: „Мирјана Мајурец глуми зато да би била славна, а није славна зато што глуми, Мирјана Мајурец не може ни једним дијелом себе осјетити Кафкин свијет или појаву Лени" да би касно у ноћи премијере Мани Готовац донела коначан, строги, обесхрабрујући суд пре но што објави критику: „Све је пропало".8 Чија је то глава на пању? Али, не мучи само глумца игра9, на ништа мањој муци је критичар. Једино је гледалац смирен, безбрижан, све се врти око њега и за њега, чак и лошом игром покриће вредност улазнице у предворје илузија.

Теофраст из Ефеса, син вајара Меланта, ученик Платона и Аристотела, толико цењен у Атини да је мало недостајало па да Агонид, који га је оптужио за безбожност, због тога буде кажњен, онај, дакле, Теофраст који је на банкету, некој ћутљивој званици, рекао „Ако си незналица, поступаш паметно (што ћутиш), а ако си образован, онда је твој поступак глуп" често и радо говорио је да је време у свим нашим издацима најскупље. Ко би, онда, расипао драгоцепо време и трошио живот у позоришту ако тога није вредно?

Шта, заправо, гледалац доживљава, како се осећа када се завеса спусти, волфрамова влакна зажаре!

Чаролија нестане, све се уруши. Како то признати себи, другима?! Живот двочасовни10 има дражи колико му глумац пружи, има чаролије колики је дар актера, ограничено трајање сразмерно мери, ступњу и имагинацији гледаоца. Кад све умине, ишчили, испари, изветри, остане згариште млаког пепела и гарежи као тамо где је стајала кућа кројача Леонеа. Али пепео и гареж су опипљиви, дух не пристаје на боцу.

Глумцу, како ли је?11

 

део 2


Кројач Леоне је креатор, ликова; дабоме, не одеће. Његове крпице су делови свакодневног живљења или, пак, измаштаних, одсањаних живота. Ако жели, ако мисли да ће истицање мана придонети карактеру ― зашто да не ― онда их, мисли Леоне, треба изложити рефлекторима, нека публика фокусира интересовање, погледе, перципира, искаже симпатије али, дакако, и, мада пригушене (због филистарске и бласфемичне осуде околине) антипатије.

Глумац, као и кројач Леоне, ужива у својој роли. Гласу. Костиму. Шминки. Покрету. И кад се клања театралан је. Обожава публику јер воли што га воли. Воли њену љубав. Љубав подстиче. Понекад уметник вапи за публиком, о, још колико, али то је, уистину, варка: недостаје глумцу аплауз, радост што га види, уздах што је ту, жељу да га такне. Без публике љубав је та, неостварена: он изгубљен.

Има ли глумца без публике?

Глумац је Нарцис, Нарцис је слеп за све осим за своју лепоту макар не била од Бога већ од шминкерове веште руке. Најзад, не треба је схватити буквално, једнозначно, непроменљивом. Глумчева лепота је дар. Дар је од Бога. Глумац себе често поистовећује с ликом који тумачи. Идентификација је неминовна и пожељна, осим у стварном животу, када је опасна јер води у урушавање збиљског лика, карактера, комуникације.

Како да се глумац одвикне од поистовећивања када је предзнак успеха?! То је његов живот. Уметност. Награда. Идентификација подстиче дивљење, измамљује аплауз, аплауз је признање, вино које глумац пије неуморно и неумерено, наште срца. Оно га, изнова, опија, даје му снагу, вазноси га. Зар Молијеру није било довољно што је одличан зналац карактера, мора ли и да глуми? Наравно да мора, кад већ може. Слава је потрошна, никад је доста, никад довољно властитог обожавања, самозаљубљености, самодопадљивости, никад похвала да претекне.12 Бити глумац слатко је проклетство као што је уклет сваки стваралачки чин. Стваралачки? Да, добро рекох. Глума није пука интерпретација, репродукција пишчевог текста, редитељеве жеље или самозадовољство у аплаузу. О не.13

Француски пилот, или, како се говорило, авијатичар Антоан де Сент Егзипери,14 у Малом принцу поверава нам да је као дечак живео у кући где је, како се полугласно приповедало, било закопано благо. И баш због тога, иако благо, разуме се, никада није било пронађено, кућа му се чинила прелепом. „Ми", каже Сент Егзипери „гледамо само спољашњост ствари и не мислимо на то да је важно оно невидљиво."

Микеланђела су издашно засипали похвалама. Увек се на исти начин бранио да је само скидао сувишно са сваког блока мермера из којег је извлачио скулптуру. Глумац, стварајући лик, чини исто. Гледалац само треба да угледа невидљиво.

„Шта би дао да си на мом мјесту", пева Жељко Бебек стихове Душка Трифуновића, „да те мрзе, а да ти се диве/шта би дао за велику гесту/место свога да твој живот живе".15 Судбоносних пет минута („а пред тобом стоји живот цијели"), датих глумцу, датих, уверен сам, свакоме од нас, у хитњи да ухватимо Каироса за чуперак, да се издигнемо, будемо другачији, достојни дивљења и наклоности, пажње медија, политичара, мажени од власти, уважавани (али, ох, да, и неочекиване, мада прикривене ― мрзитељи су сервилне кукавице, демагози, полтрони ― мржње, злобе, пакости, омаловажавања, прећуткивања, игноранције неостварених, недаровитих, јалових сплеткара, што све треба поднети с философским миром и божанском узвишеношћу)16 насупрот васколиком животу осредњих („не очекуј да те ико разумије/ради своје, ти си човјек од заната/сву несрећу око тебе што се вије/створиле су ситне душе из ината"),17 како искористити и како их носити да не изазову погрешне емоције оних због којих ти минути постоје и којима их глумац, и сваки други уметник, дарује?

Враћање кројача Леонеа, журног, засопљеног, унезвереног, загрцнутог, згранутог, до куће, извиривање иза угла, проверавање да ли је, одиста, букнуо пожар суштинско је одмеравање глумца: да ли је публика задовољна, осећа ли температуру којом он хоће суверено да господари. Јесу ли им се очи зажагриле? Где је језичак ваге? Ко ће претегнути: дар или шмира, критика или публика. Је ли пожар фасцинантношћу надмашио раскош опчињавајуће бенгалске ватре? Мађионичари и опсенари знају да је безбедно у самом средишту пламена. У позоришту је спас. Глумац је есенција наших живота. Он нам пружа илузију за све, лечи малодушне, озарује песимисте, наводи на поновно промишљање оптимисте, хедонисте, стоичаре, читаве философске школе.

Један давни радијски сонг:18 Завеса се диже, диже/и светла се пале, пале/приђите нам ближе, ближе/истина је близу шале... позива публику/слушаоце да ослушну другу страну и да буду ослушнути. Глумац са рампе, у светлу рефлектора, ослушкује дворану, не види, тек назире гледалиште, осећа како дише и зна: тамо, из полутаме, преже хиљадуоке, готово безосећајне, хидре, све виде и већим но што јесте. А изговорена реч не може се врнути.19 Ни њен титрај, ни ковитлац који ће (ако ће) за собом оставити у замраченој дворани.

Најзначајнији титрај је, свакако, онај што остаје у гледаоцу после спуштања завесе. Али, питање је, колико то траје? Сећање је, збиља, варљиво, потом меморијски простор људског мозга је ограничен: да бисте штогод новог записали морате избрисати старо. У неким, позним, годинама, необјашњиво се избрисане приче, детаљи, догађаји... враћају али јутрошњи нестају нетрагом. И глумац је подложан блокади, амнезији. И он је од кости/од крви и од од меса/није ни он од чег другог/кидисо на небеса.20 Може се незлобивом а пажљивом читаоцу, на први поглед, учинити непримерено стиховима из знане песме поткрепљивати ставове о узвишености глумца. Први поглед може, касније, да загорча живот, упропасти ужитак. Многи је читалац, посебно површан, склопивши књигу пожурио да устврди како је изгубио време читајући јер би прочитано и он могао написати. Тиме каже да:

а. није дорастао читању,
б. не зна да је наизглед једноставно списатељско ткање најтеже откати,
ц. тврди да би могао да напише оно што је управо прочитао, дакле да је кадар да препише (није похвално али шта ћете, племенит карактер може се очекивати тек код култивисаног читаоца, а то је, по дефиницији племенитости, ретко),
д. управо је, у журби да омаловажи, узвисио писца јер је поверовао да је једноставно написати то што је прочитао и што је, ваљда, погубно, несвесно
е. себе окарактерисао означивши се недостојним јер уверен да може што и други (пошто свако о себи мисли најлепше)21 стао је на веома ниску пречагу све хитајући, заслепљен, готово несвестан чина, да понизи онога чије је дело управо (мисли) дочитао.

Никад се, дабоме, такав неће дрзнути да ишта, сем неколико једноставних фраза на разгледници, нажврља. Догоди ли му се то чудо, видеће да је белина немилосрдна. Никако да је начне. Зато и онај који се једном успео на позорницу, макар да куртоазно, без написаног текста (па све и да га има исписаног, неважно је ко га је срочио) поздрави публику, углавном све знанце, нагло изгуби самопоуздање, ноге му дрхте, колена озбиљно клецају, глас чили, уста суше а треба, тек неколико сувислих реченица да разговетно каже, никада се неће усудити ако је елементарно критичан/поштен да промишља о уметности с негативним предзнаком.

Атински обућар, Симон (најзначајнији од преостале тројице: теоретичара о уметности бесеђења, лекара и вајара), пажљиво је слушао што му Сократ, сврћући у радионицу, говорио па то памтио, потом бележио. Умео је Симон што је ретка и драгоцена особина ― да слуша. Ти дијалози сачувани су у 33 списа. У философији су познати као кожни. Сократ, знамо, није бринуо да своје расправе и дијалоге записује. Други су то чинили уместо њега на пергаменту, налимсести су се множили, додајемо Симонове коже које потомцима чувају и освежавају сећање. Али позориште, глума? Није ли то писање по води, по ваздуху? Једном ће, верујем, бити могуће прочитати резонанцу коју је забележила изговорена реч у ваздуху. Поново ћемо уживати у античком позоришту, Демостеновим или Каталининим говорима. Дотле: све ће стајати усклађено у књигама и нашем памћењу чије је трајање омеђено. Ипак, дакле, бројне глумачке креације нису биле пуко писање по води. Ако не памти, идентично, гледалац, ту су глумци, да опонашају узимајући најбољe од претходника, од узора. Не бих говорио о епигонству јер је дискредитујуће али, да све није било узаман, да није писано по води говоре генерације које копирају, имитирају, примају, прихватају одређене матрице. Да је глума одиста писање по води зар бисмо имали феномен гостујућег гледалишта. Кудгод Атеље 212 са Краљем Ибијем (намерно не записујем Алфреда Жарија као аутора јер је његов гимназијски каламбур био само предложак) ту и глeдаоци који не могу да одвоје очи од Зорана Радмиловића, не могу да пропусте речи које знају напамет, хоће поново да их засмеје стари гег у новом руху. И да чују што дотад нису и виде што не видеше. Није ли Миливоје Живановић уздрмао Москву22 креацијом Јегора? По чему је писао, коме говорио Петре Прличко као срески капетан Јеротије Пантић у Сумњивом лицу Македонског народног театра? А Слободан Ђурић као Жак у Мистер Долару Југословенског драмског, Милан Гутовић у Фејдоовој бурлески Буба у уху.23 Најзад, зар смо задржали дах само да не усталасамо воду гледајући Кате Капуралицу24 Влаха Стулића у режији Јагоша Марковића? Јесте, сећање ужасно вара, премешта податке, изврће их али, ако ништа, остају обриси. Тешко је, после неколико деценија од праизведбе, одредити да ли је Рахела Ферари играла у представи Беле ракете лете на Амстердам или Дејство гама зрака на сабласне невене (можда у обе!) а где Ђурђа Цвијетић. Добро, непоуздано је сећање али, канда, правично. Оставило је траг о тим представама, назначило да их вреди памтити, да их се треба сећати, али никада Миодрага Радовановића неће гледалац, ако му позориште није само пука забава, сместити у погрешну представу или поделу. Увек ће, мирно, прецизно извести Радовановића на сцену када се игра вратоломна, захтевна, напорна Тарелкинова смрт. Ако сећање реагује, као добро организован софтвер, на кључну реч, тада, при помену драме Ричард III призива име Мије Алексића.25

 

део 3


Зато греши онај што излазећи из позоришта, пре но што крочи на улични плочник, пре но што из крила илузије такне стварност, жури да изрекне крајњи, ех саtеdra, суд о одгледаном. Ко чини такву грешку уистину представу није гледао јер гледати значи и разумети, разумети значи промислити, промишљање је једнако одлуци: прихвати или одбаци. Ко неодмереним рсчима, брзоплетим судом пресуђује представи, ансамблу или глумцу појединачно недостојан је театарске чаролије. Она га, уосталом, није ни такла, ни окрзнула, дах њен није осетио, флуид који струји кроз замрачену дворану, оно што из глумца, као део душе, извире и оплемењује.

Елем, допустимо да има недовољно уверљивих интерпретација. Није свакоме, и увек, дато да такне божанске висове. Али и таква интерпретација део је који глумац одваја од себе, кида, баца публици, зверима у арени26. Данас је тумач једне, сутра друге роле. Богат или само дуг глумачки живог (Враг ти је дуг живот)27 обиљем почасти огрће уметника. Ако данас подбаци зар му нећемо веровати сутра? Зар нема опроста?! Глумац зрачи. Блажи бол. Живот чини ако не угоднијим онда, бар, подношљивијим. Јесмо ли заслужили више? Па добро, опет нека поезија говори уместо обичних речи о глуми, глумцу: Неповратно/обухваћен и разуђен, а згуснут у сваком/тренутку; чиста енергија/непресушног зрачења. Не схватам како је/толико живота стало у један живот.28 Тек кад смо одиста, потпуно, безрезервно, непоколебљиво свесни да смо објективни, да схватамо сву величину оног што нам је недохватно можемо стати зачуђени над глумачким умећем. Толико живота у једном? Колико? Много. Сваке вечери, у истом лику, други, исти текст на самосвојни начин, измењен, макар делимично, макар овлашно, увек даје нову боју, лепши или, бар, другачији тон. Лични отисак, жиг са ознаком драгоцене чистоте. Сваког трена други лик извирује из глумца. Он се, дабоме, тиме троши, одлази.

Јасно је да смо губитка свесни тек када до њега дође. Да не помињем параболу из Библије о пастиру који оставља стадо оваца да би нашао залуталу, па, кад је нађе, радује јој се више но читавом стаду. Варка је, којом се свесно уљуљкујемо, да се изгубљено надокнађује. Непоштено је другога тешити причом о надомештању, о Сунцу које ће, и даље, свима сјати јер, Боже мој, живот иде даље. Када глумац сиђе са сцене (а много би их волело, таштина је део људског карактера, особито, ваљда, глумачког, да се одсудни час збуде као Молијеру, на сцени) тада је касно за све роле, одигране и неостварене. Касно за говоре, позно за признања.29 Глумац, ташт, рањив, хиперсензитиван, мора да се негује. Али, рекох, по одласку, говоримо фразе о празнини, о ненадокнадивом губитку, несвесни истине коју исказујемо потпуно неемоционално, протоколарно, далеки, умишљени. (Верујем да говорник, посебно ако је глумац, па и да није, мисли о својој одећи, фризури, покрету, боји гласа, више но о ономе који одлази, којег више, практично, нема што говори о свеприсутности глуме, њеном сиренском зову и неизбежном загрљају). Говорити о глумцу који се преселио на другу сцену, позорницу изван овог видљивог света, више је, ако не и једино, знак безосећајности него саосећања.

Пријатељства бледе, другови из детињства, из школе, са подијума, животног и иног, глумачког посебно, све се ређе састају, осим тамо далеко где више не могу реч да прозборе. Тамо, где је све коначно. А и речи, то благо. користимо у зао час. Погрешно. Заборављамо се. Путовати нам ваља дуго до пријатеља, до места где једна тачка пулсира за нас. Написати писмо једноставније је, када бисмо само имали навику. Најбоље је телефонирати. Али онда, када се, напокон, решимо, као за пакост, код пријатеља нико не диже слушалицу. Касно је. Пријатељи спавају. Занавек.

У новинама, све чешће, виђамо фотографије пријатеља, другова, знанаца. Касно је, тад, за јавке. Телевизијске емисије, новине такође, свакодневно поручују нам кога, сутра, нећемо срести, коме, више, нећемо стиснути руку. Никада више нећемо моћи да спустимо тон оном нестрпљивом гласу који, једном, упутисмо. Ни осмех помирења да им измамимо. Хоће ли, икад, чути аплауз који им једном не упутисмо јер бејасмо расејани, нервозни, незадовољни, сујетни. Без бриге. Они су се помирили са природом. Неће их више, никад, бити на позорници која нам је доступна. Хоћемо ли, збиља, бити кадри да гледамо представе у којима су играли, а да не мислимо на њих, да се уљуљкујемо, удаљујемо, да верујемо новом гласу, покрету, даху? Онај, пак, што ускочи у њихов лик и костим, наноси шминку на коју смо свикли, чак и ако је (о, тешко је то!) неће одмах, напречац, задобити наклоност, признање. Одмерићемо сваки покрет, строго, ослушнути тон, дикцију, да бисмо уловили имитацију. То је крст који се мора носити с миром којим га је носио Назарећанин. Увек, у страху, листам новине. Потом се стално, изнова, заричем да их више не читам. Узнемиравају. Не политика, већ пролазност. Све одлази. Време нас прождире. Наиђем, на погрешној страни, на фотографију знанца, глумца. Знам већину његових улога, титрају ми пред очима, глас чујем. Зажмурим, да не верујем, али мисао ме опседа. Не може се побећи. Окрећем главу. Узалуд. Они одлазе. Нико не зна час у којем ћемо се поздравити са свиме.

Великим глумцима ваљало би ― дуг одане публике за све што јој је пружено или што је узела ― на гробу урезати епитаф, попут оног што Лампсашани записаше Хегесибуловом или Еубуловом сину, ученику Анаксименовом:

Овде лежи Анаксагора, којије у тражењу истине стигао до границе небеске васионе30

јер, рекао бих хитајући да ставим тачку, глума јесте тражење истине коју и налази онај што стигне до вртоглавих висина а, важно је, не узнесе се. Глумац увек остаје глумац. И на сцени, као Молијер, загрцнут у последњем часу или безимени из песме Алојза Ихана који је, опет, одлучио да испише вез о апсурдном часу глумца. О томе да му се верује, мада је немоћан да ишта више измени. Његов глас, глума, траје. Његове речи су пророчке као у јеванђељу, глумац је со земље, ако со обљутави чиме ће се осолити?31

Светла у позоришној дворани су угасла,
тама је, завеса полако открива призор.
На сцени стоје четири глумца и један
од њих изненада зајечи и сруши се
на тле. Само глумци знају: то је била
стварност. Стоје и ћуте. Штогод
да ураде, биће само глума. Ако плачу
биће глума, ако зову у помоћ биће глума,
ако моле биће глума и у зачараном кругу
су и нема снаге која би их спасла,
ни кретње која би билокога покренула,
ни поуздане речи, ни несумњиве језе,
ничег нема, ничег осим завесе,
припремљене на болесников пад,
да наједном би прекинула призор,
гледаоцима биће речено да се представа
због техничких проблема одлаже32

Ипак, технологија, дигитални запис звука и лика, враћа нам, повремено, кад то зажелимо ― што је ужасно, јер се на тај начин заваравамо да ништа није пролазно и губимо представу о стварности и вредности, а ако је тако, тада за све имамо времена ― знанца, глумца, његову креацију, покрет, уметност, доводи у собу, прави нам друштво. Разговара нас. Да, кажемо, добар је то глумац. Заборављамо да мисао сместимо у време, прошло. Као да је глумац палома папир, за једнократну употребу.

Кад наш знанац одгледа пројекцију, улази у причу.

Док се тушира и пара испуњава сваки кутак купатила, професор Антоније Павловић пева оперске арије, а да тога није свестан. Топла вода му прија, опушта га и разгаљује. Помало умара. По завршеном купању затвара славине, шетка по топлом купатилу, звиждуће и масира се. Опет пева... Отвара прозорче да оде пара, затим облачи чисту кућну хаљину од фротира живих боја, везује појас и загледа, све време, у великом, брушеном, огледалу: лепо му стоји... Пребира по прибору за бријање, сапуња лице чврстим и кратким замасима четке од природне длаке; док провлачи жилетом кроз браду прави свакојаке гримасе да би затегао осетљиву кожу и што боље обријао. Загледа лице у огледалу као да га први пут види и сада мора као по неком, бесмисленом, задатку да га што боље упозна и упамти. Задатак му, дабоме, није сасвим јасан али настоји да га обави најбоље што уме. То више није оно велико, брушено, скупо огледало, већ мало, округло, опточено зеленом керамиком, увеличавајуће. Оно, као из пакости, потпуно неразумљиве, деформише лепо лице професора Антонија Павловића и предимензионира га. То га забавља, то га увек, при бријању, забавља. Смеје се себи у огледалу док тражи длачице које је жилет мимоишао. Пажљиво их отклања. Пере лице од пене, опет се загледа, масира лаким, нежним тапкањем. Потом енергичније, кружним покретима шаке, у оба смера. Задовољан је, задовољан. Намигује себи, намигује огледалу. Повремено се, себи, учини веома познат, потом, потпуно и безнадежно стран. Чудан. Непрепознатљив. Туђ.Утрљава лосион у браду, тапше се по образима и хукће.

Опет учини неколико чучњева; губи дах и лице му се румени, мала нелагодност, лака несвестица. Године, притисак, зачини, благи знаци реуме. Облачи сс. Све је чисто, испеглано, елегантно и одише свежином. Све му то даје самопоуздање. Звижди мелодију о женској нестабилности...Чвор на машни мало унервози професора Антонија Павловића, али и то пролази. Чешља се лагано, пажљиво, благо; за чешљем пролази руком као да се мази. Свака влас мора да лежи.на свом месту. Мало доброг, увозног, лака. Дискретан парфем иза уха, на врат, између прстију, пудер на чело и нос. Дуго и стрпљиво, одувава и скида длачице са шешира, а затим пажљиво, одмерено, прорачунато (колико од десног уха, колико изнад чела) пред огледалом у предсобљу ставља га на главу. Узима штап и излази. Два пута окреће кључ у брави. Проверава. У реду је. Креће одмереним, сигурним кораком. То више није онај човек, онај професор Антоније Павловић, из купатила. Ово је, у ствари, наш познаник.33

Да ли смо сигурни? Можда је наш знанац гледалац који се управо запутио у театар да се диви имитирању живота или је, пре, глумац који пуни гледалиште. Креће у позориште, у живот. Вазда је потребна глума. Иначе, јао нама, ако навучемо погрешан костим, ако маске спадну, ако нас шминка ода, ако не скренемо, као кројач Леоне, иза угла, мирни, лаки, безбрижни и нежни34 но се, као пас,35 вртимо за неухватљивим рeпом.

фусноте


1Marcel Marien, Figures de poupe, Jean Claude Simon, Paris, 1979, прeвeо Милосав Славко Пешић.

2Треба ли поменути примeр Рeнатe Тeбалди у Тоски? Нe. Тако сам и мислио. Уосталом, примера има још.

3Ili! Ili! lama savahtani? Матеј. 27. 46: Псалми 23.1.

4Добро, многи цитирају речи Јана Хуса, па да не заостанем: О, sancta simplicitas! (О, невина простото!) крикнуо је Јан Хус 6. јула 1415. у Констанци, док сe ломача жарила, угледавши старицу како носи дрва да би их бацила у огањ. Неки аутори тврде да је дрва носио сељак и речи преводе са: О, света безазлености. Неважно је ко је додавао дрва и веродостојност превода.Исход је важан. Прах. Пепео.

5Питали су, кажу, Аристипа кирењанина, задовољним оним што му је доступно, а не жалећи због оног што не може имати, у чему је његов син, зато што је образован, бољи од других. Одговорио је „Ако ниучему другом, бар у томе што у позоришту неће седети као камен на камену".

6Миливоје Живановић о пробама Јегора Буличова: „Глумци су то радили са страшћу и уносили у сваку реч себе, као да им је то улога живота. То је стварало изузетну атмосферу па сам имао утисак да то и није илузија већ да заиста стварамо живот и да у њему тражимо смисао сопственог постојања". Петар Волк: Миливоје Живаповић, Театрон. Музеј позоришне уметности. Београд, 1976,страна 130.

7Не улазимо у разлоге за такав поступак. Спавајмо мирно.

8Мани Готовац: Тако пролази глорија, Библиотека Пролог, књига 15. Загреб, 1984. страна 233, 234.

9Миливоје Живановић о припремама: Све мој улоге ― то су непроспаване ноћи. бдења над текстом, испијања шољица кафе, жуљање столице. Зато немојте драстично да ме схватите, на питање младих студената ја често искрено кажем: Децо, таленат се утерује у задњицу. Јер понекад ја од 21 час увече до 5 ујутро седим за својим радним столом тражећи оно зрно истине без којег ни једно дело на сцени не може да опстанс. У ствари, глумац, чим отвара прву страницу текста и помирише је мора као ловачки пас одмах да буде на трагу. Има нешто стихијско што у нас ― глумаца ― уноси немир при стварању улоге јер она разара човека изнутра докле њу не укротите у себи. На тај начин, главна улога је за мене права побеснела аждаја коју морам укротити. Тeк када успем да јој станем ногом за врат и на реп, значи да сам смогао снаге да зауздам улогу, да сам схватио шта је то у њој једноставно, обично и најпростије, да сам ушао у њено само језгро. И зато кажем да при спремању улоге глумац мора да има и њух и интелект. Па онда: крв. зној и сузе. Јер, позориште не трпи лаж..." Петар Волк: Миливоје Живановић, Театрон, 1976, страна 131.

10Наслов истоимене књиге позоришних критика Хуга Клајна из шездесетих година.

11Дођем ја кући, прочитам једампут али останем без утиска. Познавао сам Горког добро, нешто сам и играо, али овај текст ми није будио радозналост. Више сам био замишљен и питао се, шта они (Глигорић и Дедипац, прим.) са тим хоће. Кренуо сам поново да читам, други пут, пети пут, девети и тек тринаести пут, након дугог и исцрпљујућег упорног читања, пукне ми пред очима сва лепота ове драме. (Миливоје Живановић о читању Јегора Буличова, Тетарон, 1976, страна 132).

12По завршетку представс, Нушић, коме сам се допао као глумац, потапша ме по рамену и каже: „Господине Живановићу, јавите ми се када дођете у Београд." Ево и данас као светињу чувам на зиду Нушићев портрет на коме ми је два дана пред смрт написао посвету: „Моме драгом проналаску, г. Живановићу". Петар Волк: Миливоје Живановић, Театрон, страна 13.

13Љуба Тадић о праизведби Чекајући Годоа 1965: „Сад, шта се десило на тој представи, то ми је као у бунилу, као што је и у Годоу све као у неком бунилу. Ми смо сећам се легли, знаш она сцена „крах човечанства", кад сви полежемо по поду, е, тада сам осетио да нико од нас не може да се дигне са пода од умора, толико смо били уморни, једва смо догурали до краја." Театрон, свеска 12, март 1978.

Прва читања била су 1953, генерална проба 1954. у Бeоградском драмском позоришту али до извођења, у тој кући, није дошло него тек оснивањем Атељеа 212. Француска амбасада јe понудила да се представа игра у велепосланству или, како би рeкао Црњански, ембахади. У башти.

14Наводим име у изворном облику: Antoine de Saint-Exupéry јер су наши преводиоци склони профанисању као што нам лектори често стављају тире (што је, такође, облик профанације ако не и агресивног незнања) где му није место (најближи пример: моје име; најчешћи: сваковрсни новински наслови).

15Цитирам по сeћању, а оно јe прeвртљиво и лажљиво. Зато молим читаоца да цитатe стихова Душка Трифуновића прими само као путоказ прeма поeзији помeнутог аутора која је прeписивање живота украшeно мeтриком и музиком. Даљe ће сe, вeћ, читалац снаћи и при том нeка нe изгуби из вида да јe и аутор глумац, свeстан, у својим тeлeвизијским eмисијама и естрадним наступима, присуства камeрe, умeћа завоћења, вeштинe импровизацијe.Најбољи импровизатори, кажу зналци, највишe сe припрeмају за излазак прeд публику. Јeдан наш углeдни/оглeдни писац (имe му нe помињeм да би читалац сумњајући у сваког, аналитички приступао промоцијама, којe су код нас, на жалост, стeрилнe, досаднс,заморнe, прeтворнe, бљутавe, удворичкe и учинe тeк рeтку радост, по којeм старцу, у досадне, сипљивe, јeсeње и хладне зимскe вeчeри, пруживши му мало топлинe, понeкад, ако му сe посрeћи, и који залогај, гутљај проблeматичног сока), на својим наступима, макар билe књижeвнe вeчeри у мeмли провинцијских библиотека,к рајичком ока прати сниматeљe у кога упиру око камере. Склоните, каже сервилном домаћину, флашу (макар, по обичају, била минералне воде), јер оставља ружну слику, нека остану само чаше. Удесите, молим, да моја супруга (у публици) седне на оно место (на којем, Случај комедијант све удешава, већ седи не задуго недужни посетилац). Не каже, а мисли, тако ће камера, у истом кадру презентирати безазленом гледаоцу породичну слику, стварајући хало ефекат, идилу. Убудуће, када његова нападно млађа супруга, говори за неки медиј, читалац/гледалац/слушалац, несвесно, призваће у сећање и супруга, нашег увиђавног писца. Где је, питаће се. Писац је, дакле, добро одиграо улогу. Глумац је значи он као што смо сви, с променљивом срећом и неједнаким даром, свесно или не, глумци. Ништа једноставније: сви придајемо значај глуми, некад одбијајући да чин и признамо/препознамо.

16У то време многи моји вршњаци хтели су у глумце, као и ја. Али моја мајка није ме одвраћала, него је трпела када су јој говорили разни, којекакви: „Син вам је отишао у мангупе". На те приче мајка је одговарала: „Моје је дете паметно, зна шта ради." Занимљиво је да су послс, читајући штампу, када сам постао члан Народног позоришта у Бсограду, ти исти који су моју мајку нападали, њој сад говорили: „Богами, Лепосава, твој Миле скочи високо". Петар Волк: Миливоје Живановић, Театрон, страна 7.

17Опет стихови Душка Трифуновића, пева их негдањи беспризорник, вагабунд, готово рапсод, скомрах и путујући глумац Сеад Мемић Вајта сада, попут небројених, негде у расејању.

18Опет по сећању (сонг је, накнадно се присећам, из веома слушане емисије Тип―топ кабаре) које је благодатно ако му се не допусти да кородира. Синтагма, која се често, у конфликтним временима, чује: не могу нам узети душу, овде, сврсисходно, може да буде парафразирана не могу нам узети сећање. Коме је потребно наше, непоуздано, променама и превари подложно сећање? При писању успомена, и тако ће, засигурно, бити улепшано, урешено и накинћурено, покадшто до неукуса и, наравно, неистине. Глума, такође, постоји и због тога: ружној слици даје барокни оквир. Барок је заводљив, одвлачи од истине, а истину чини свакодневица. Зато се, поред других мотива, посебно интелектуалац, немоћан да се бори, или невичан новим методама, окреће позоришту: даје му оно што очекује, смањује му мере реалног и оснажује илузију да, ипак, чини што мора. О излизаности појма интелектуалац, посебно о томе ко је и шта јесте интелектуалац сада није прилика да се говори, али јесте тема на коју упозоравам.

19„Сложена је ситуација Радета Шербеџије. Вишеструко. Провоцирати само свој таленат био би јефтин потез и ништаван улог. Тим више што се ради о глумцу који има потребе да води, који зна да анализира и који болном оштрином осјећа измицање сваког смисла." Мани Готовац о пробама Дубровачке трилогије, Ива Војновића у режији Јошка Јованчића, 1979. у књизи Тако прлази глорија, страна 53.

20Александар Секулић, То мајка вшие не рађа, антологија Кад те заболи душа, приређивач Милосав Славко Пешић, друго издање. Младост, Београд, 1981, страна 157.

21Прича се да су ученици питали Теофраста из Ефеса, сина вајара Меланта, какву им последњу поруку даје и да је рекао: „Немам шта да поручим, али могу да кажeм да су многа задовољства живота само привидна. Јер управо када почињемо да живимо, ми већ умиремо. Ништа није, дакле, мање корисно од самољубља".

22Исте, 1966. уручена је Миливоју Живановићу и медаља Станиславски.

23Дуговечна дипломска представа Љубише Ристића.

24Народно позориште Сомбор, премијера 12. маја 1995.

25Креацију Ричарда III, Мије (Милосава) Алексића на сцени Народног позоришта критика је примила благонаклоно, понеки хроничар чак химнично.

И данас, после много година, верујем да у том случају уметнички досег није био пресудан у вредновању већ нешто друго, ванестетичко. Могуће је да је Алексићева величина као комичара одредила критику, мада бих и то ставио под упитник. Овај који бележи не може да се отме утиску, једнаком сада као и на премијери шездесетих година, да је Рафаило Раф Максић убио Ричарда III. Свeјeдно, и та се крeација памти. Вода је, даклe, опeт узнeмирeна. Писање може да сe настави. Ништа битно нијe изгубљeно чак ни Алeксићeвом интeрпрeтацијом Фоме Фомича Опискина (Ф. М. Достојевски: Село Степанчиково. Народно позориште, режија Арса Јовановић сезона 1974/5).

26Вратити се на фусноту о Мији Алексићу!

27Само наслов драге ми књиге песама Шима Вучетића, издање Свеучилишне накладе Либер, Загреб, 1981. Препоручујем онима којима је изговор да поезију не читају зато што је не разумеју.

28Јудита Шалго: Живот за, у антологији Кад те заболи душа, Београд, 1981, страна 192.

29Сећа се читалац да су наши проминенти глумцима носили повеље, плакете и ордење на самртничку постељу. Као да им је читав живот глумца био кратак да га потапшу, дошли су на сам крај, када завеса већ пада, да се искупе, шта ли.

30Anthol. Pal. VII, 95

31Јеванђеље по Матеју 5,13.

32Алојз Ихан, Сребрњак, издање Књижевне омладине Словеније, Љубљана, 1986. песма Глума, страна 66. превео Милосав Славко Пешић.

33Знатижељном читаоцу, који ништа не оставља на по пута, указујем да је интегрално под насловом Излазак прича објављена у часопису Браничево, XXI, 5. септемба―октобар 1975. и у књизи Човек против себе, издавач Слово љубве, Београд, 1979, аутор Милосав Славко Псшић.

34Шта могу: Црњански, стара прзница, наставник фискултуре, књиговођа у лондонском обућарском подруму, џентлмен и глумац, о још колики, али песник, као и већина артиста.

35Потребан је, дабоме, философски став према глуми, штавише, неопходно је уздигнути се изнад тла, изнад свега, бити, чак, киничар да би оно што човек (ипак човек) носи могао, без зазора, без примисли, безбрижно (последице, по богове, безначајне су) изнети, пред гледалиште, као главу на пладњу.

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања