Одломак - Човек против себе, 1979.

Излазак

препоруке

наручите

Док се тушира и пара испуњава сваки кутак купатила, професор Антоније Павловић пева оперске арије, а да тога није свестан. Топла вода му прија, опушта га и разгаљује. Помало умара. По завршеном купању затвара славине, шетка по топлом купатилу, звиждуће и масира се. Опет пева. Тек кад сусед, још ненавикнут на ту врсту расположења и песме, нервозно и снажно задобује по зиду купатила, професор Антоније Павловић, по инерцији, као ослушкујући, и мало збуњен, прекида песму, да би тек касније схватио да је певао и да је отуд сва суседова нетрпељивост. Одмахује руком, с чуђењем. Потом прави неколико чучњева. И то га замара а пара почиње да га гуши. Отвара прозорче да оде пара, затим облачи чисту кућну хаљину од фротира живих боја. везује појас и загледа, све време, у великом, брушеном, огледалу: лепо му стоји. Поново почиње да пева (обузет собом заборавља суседову реакцију) док загледа и опипава мишиће: солидно, сасвим солидно; бављење спортом оставило је видног трага.

Пребира по прибору за бријање, сапуња лице чврстим и кратким замасима четке од природне длаке; док провлачи жилетом кроз браду прави свакојаке гримасе да би затегао осетљиву кожу и што боље обријао. Загледа лице у огледалу као да га први пут види и сада мора као понеком, бесмисленом, задатку да га што боље упозна и упамти. Задатак му, дабоме, није сасвим јасан, али настоји да га обави најбоље што уме. То више није оно велико, брушено, скупо огледало, већ мало, округло, опточено зеленом керамиком, увеличавајуће. Оно, као из пакости, потпуно неразумљиве, деформише лепо лице професора Антонија Павловића и предимензионира га. То га забавља, то га увек, при бријању, забавља. Смеје се себи у огледалу док тражи длачице које је жилет мимоишао. Пажљиво их отклања. Пере лице од пене, опет се загледа, масира лаким, нежним тапкањем. Потом енергичније, кружним покретима шаке, у оба смера. Задовољан је, задовољан. Намигује себи, намигује огледалу. Повремено се, себи, учини врло познат, потом, потпуно и безнадежно стран. Чудан. Непрепознатљив. Туђ.

Утрљава лосион у браду, тапше се по образима и хукће.

Опет учини неколико чучњева; губи дах и лице му се румени, мала нелагодност, лака несвестица. Године, притисак, зачини, благи знаци реуме. Облачи се. Све је чисто, испеглано, елегантно и одише свежином. Све му то даје самопоуздање. Звижди мелодију о женској несталности.

Са женама никада није имао ближег, приснијег, контакта. Никакво искуство, везе, раздоре, идиле, ништа осим мелодије коју сусед — изгледа — не воли и арије због које, при сваком купању професору Антонију Павловићу неко добује о зид купатила. Знак протеста, знак подржавања!?

Чвор на машни мало унервози професора, али — и то пролази. Чешља се лагано, пажљиво, благо; за чешљем провлачи руком као да се мази. Свака влас мора да лежи на свом месту. Мало доброг, увозног, лака. Дискретан парфем иза уха, на врат, између прстију, пудер на чело и нос. Дуго, и стрпљиво, одувава и скида длачице са шешира, а затим га пажљиво, одмерено, прорачунато (колико од десног уха, колико изнад чела) пред огледалом у предсобљу ставља на главу. Узима штап и излази.

Два пута окреће кључ у брави. Проверава. У реду је. Креће одмереним, сигурним кораком. То више није онај човек, онај професор Антоније Павловић, из купатила. Ово је, у ствари, наш познаник.

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања