Одломак - Глумци одлазе, сире, 1998.

Шта је живот без лажи

препоруке

наручите

Ремек дела настају у великим
размацима: позориште отвара своја
врата сваке вечери
Ерик Бентли

01
Није видео, како се мисли, одвукао публику из биоскопа. Да су теоретичари у праву онда би и позориште остало без гледалаца. Страх је, дакле, био неоправдан, неоснован. Ризикујући пад у баналност истичем што је знано: и позоришне представе су на видео траци. Може, дакле, лењивац, вајни интелектуалац, тобож мислећи лик, не лишавајући се кућног комфора, пошто је одустао од сваког напора у који спада и решавање укрштеница (о ребусима ни говора, они су виши ниво, препуштен академицима) да укључи машину, убаци траку и, временом, атрофира.

У случају да видео потплиће уметност и позориште би остало без гледалаца. Чињенице, ипак, казују следеће: филмске дворане пуне су када је пројекција не само комерцијалних већ и значајних кинематографских остварења. Исто је и са позориштем. Нису, дакле, изумрли познаваоци/поштоваоци глумачког умећа. Ни сами зналци/глумци, дакако.

02
Шта ће наш човек у биоскопу, не треба му позориште. Укључи теве, сервирају му се вести, па и филмови, позоришне представе, телевизијске сторије; све, сем вечере. За потоњу ће се побринути творци брзе хране, микроталасне пећнице, жене еманциповане само осмог марта. Сви смо изманипулисани. Пријају лажи. Не само да не можемо без лажи, већ се потурамо, пристајемо, за њима вапимо. Лажи, лажи нам дајте; шта нам је живот без лажи?

03
Филм је разоткривен. Филм је фикција на коју смо свикли. Он нам, ипак, не нуди да оџивимо туђи живот без остатка. Он нас не ослобађа мука. Некако смо свесни да седимо пред филмским платном. Филм нас, истина, празни али, верујем, такође и пуни агресијом (дечаци, улицом, заборављајући где се, заправо, налазе имитирају покрете глумаца трећеразредних филмова крцатих агресијом).

04
Филм настоји да код гледаоца створи илузију да је надчовек. Позориште само да га формира као човека.

05
Када бисмо после филмске пројекције и даље остали у полумраку (као кад гледамо теве), кад не бисмо морали да напустимо дворану, гурајући се са мноштвом знаних и незнаних, да изађемо у сивило града, у полумрачне улице, у сиромаштво, на кишу и снег, да нас ветар продува и једноставно, као што су чинили стоици и киници, покаже да смо од крви и меса, са свиме што такав склоп прати (рецимо, костобољом), када бисмо само могли да у кину презалогајимо штогод, изударамо децу, решимо им домаће задатке, некоме треснемо телефонску слушалицу у по речи, посвађамо са женом да све пуца, онда је, за промену, кратко, тек трен један, колико за трептај ока преврнемо (досадна је, стално звоца о истом), тада бисмо се још, можда, поистоветили са јунацима са платна.

06
Филм, упркос огромним могућностима електронике, нема више негдању драж. Када би се поновила фасцинантност филма с почетка века, мада је уверљивост (због зачетака) била скромна, а гледаоци, ипак, вриштали док захуктала композиција улази у станицу Лион, или се усхићивали због померања лишћа на поветарцу, зацењивали првим гегом у кратком кинематографском остварењу Поливени поливач, па збуњени чувши (за данашње прилике не само неумивени него неартикулисани) глас глумца, кинематографи би били света места за поклоњење. Ко би одолео сензацији филма? Али, ма шта чинили на фону тона или слике, режије или пројекције (дрмање седишта при приказивању филма Земљотрес) чар је изхлапила.

Дух је изашао из боце, врнути га ништа не може.

07
На тевеу, врхунском манипулатору, божански је провод: Касандре и Љовисне пролише потоке суза (Без Касандре и Љовисне, Србин хоће да пресвисне, графит). Самозвани интелектуалац, којег затичемо раскомоћеног крај магичног прозора, заборавља личне муке и поразе, глупости и неактивност, невоље са претпостављеним, дотрајала лична добра (издрндани ауто је на првом месту; приметио си, поштовани читаоче, да све мање власника некадашњег статусног симбола, аута, троши време на лицкање свог љубимца; плех је, изгледа, превазиђен, муке разједају и кад их нисмо свесни) уживајући у сапунским серијалима, заправо се слади туђим мукама јер су његове тада мање. Чак и када се идентификује (а писци сценарија нису наивни, знају где треба дарнути, посебно социјалистичког јунака, који ће вазда бити само посматрач) своје невоље заборавља, туђе преживљава, због њих пати. Он је неважан. Нема свој его, нема либидо, нема снаге да мисли, нема смелости да штогод неконвенционалног каже. Пропао је на сваком плану. Гледалац телевизије је мртав. Ко ће му то казати?!

08
Гледалац позоришне представе је на добитку. Он истински ужива. Идентификује се. Одмерава. Шта би он учинио да је у прилици каква је на сцени.

Павица Гертнер, на билетарници Атељеа 212, вајка се продајући улазнице за Радована Трећег. "Доста ми је тих Радована који долазе на представу да уживају у себи! Све Радован до Радована!"

09
Позориште, чак и када се игра драма, не допушта гледаоцу да пати. О, не. Толико је ужаса у животу да патња са сцене, пренета на гледаоца, бива садистичка. Неприродно би било да позоришни гледалац одлази у театар да би био застрашиван, духовно злостављан, ментално уништаван. Када би се позориште упустило у такву работу, изгубило би гледаоца. Биоскопски гледалац је често садомазохист, позоришни никад.

Жеља да се доживи нешто страшно (не у животу, дакако) заправо је регресија, враћање у детињство. Сада гледалац улази у биоскопску дворану са жељом да покаже Страху како је одрастао. На моменте, јер је изражајност филма изузетно напредовала, биће гледалац препаднут, али увек свестан да се ради само о фикцији, да је безбедан.

Пошто зна да је безбедан, гледалац може да буде чак и храбар, онакав, дакле, какав готово никад није у животу. Исказати, у полумраку биоскопске дворане, храброст још један је мотив за одлазак на пројекцију. Признати и себи да се због тога хита у полумрак сале, значило би издати себе. Пред собом. Другима о томе ни речи.

10
Биоскопски гледалац битно се разликује од позоришног. Док први иде у биоскоп да би се скрио од света, да прибави доживљаје које нема, да буде задивљен техником снимања, могућношћу дигиталне технике, д аима о чему даприповеда како би придобио слушаоце, да не буде занемарен у друштву у ужем смислу, дотле је позоришни гледалац хедонист: одлази у театар да би уживао у најбољем у напунијем смислу речи.

11
Позориђте, за разлику о дфилма, пружа игру. Нуди задовољство непоновљивог. Зато имамо театрофиле, људе кој одређену представу гледају кадгод је на репертоару не питајући з ацену, иду, чак, на гостовања, не могу да пропсуте ниједну репризу, ниејдну изговорену реч, ниједан гег. Опчињенису театром. У нашем позоришном животу школски пример је Жаријев Краљ Иби и, наравно, надрградња глумца Зоана Радмиловића. Немали број (недовољно је рећи заљубљеника, можда је боље залуђеника) гледалаца празтио је Ибија на гостованајима и по иноземству јер се никад није са сигурношћу могло рећи да ће представа сличити икојој виђеној.

12
И шта се десило? Када се Радмиловић заморио, када му се учинило да не може више да да оно што се од њега очекује, не желећи да лаже публику, захтевао је да се Иби скине с репертоара. И скинут је. А филм се и даље врти. Нема замора материјала, има људи. Зато ни акција Повратак биоскопу није дала жељено. И то је важно: ко има потребе за позориштем, ко зна шта је позориште, увек ће ићи на представе, ко има потребе за јуначењем у полумраку, ко хоће да буде застрашиван, иде у бископ или узме касету па је врти до кидања. Али, шта биоскоп има од власника видеа, без обзира што многи кажу да гледање филма са касете не даје потпуни доживљај.

Да поновим: позориште чине живи људи! Гледалац је жељан друштва, разговора, макар у позоришту које пружа илузију учествовања.

13
Док је позориште увек ново, другачије, дотле ће се филм разликовати од претходне пројекције једино ако је цензор, накнадно, узео маказе или је искрзан део од неколико метара - што је незнатно - одбачен. И, још једна могућност: оператер је заменио ролне.

14
Филм нуди одређену причу, позориште живот. Кад се кресне електрика, чаролија филма је нестала; позоришна тек настаје. Макар филм сматрали уметношћу покретних слика, позориште је уметност живих људи.

15
Филм, да би привукао публику, најчешће је плаши. Зато је просечни (пазите: просечни, рекох, зналци седме уметности су нешто треће!) посетилац кинематографа начет је траумама, комплексима, незадовољством, фобијама, негативном енергијом, тензијом, агресијом... Филмски, просечни, гледалац је, заправо страсни фудбалски навијач. Празни се. Ту је битна разлика између биоскопа и позоришта. Позориште пуни људе. Добротом. Племенитошћу. Филм га, углавном, празни.

Филм, најчешће, буде заборављен исте вечери. Позоришна представа наставља живот, још интензивније, по изласку публике из дворане.

Позориште је лековито. Ослобађа страха. Ослобођен страха човек живи. Живећи се радује, ствара, полетан је, задовољан, оптимиста. Задовољан човек иде у театар. Бити задовољан довољан је, највећи успех у животу.

16
На питање новинара које му је главно занимање глумац Зоран Радмиловић, којим ћу се бавити у даљем тексту, одговорио је једноставно и надасве тачно описавши мисију позоришног глумца "Покушавам да људима вратим веру у снове".

17
"О ратовима, глади и нетрпељивости, знамо то и гнушамо се тога, али да ли знамо лепоту, да ли је запажамо и колико је носимо собом. Поезија је потребна овом свету а ми глумци треба да му је дамо. Да човеку поклањамо есенцију лепоте, да му мисли од зла одвраћамо."

18
Зоран Радмиловић био је глумац који мисли, који не учи улогу наизуст и потом је, као џубокс, понавља. Није био глумац који само испуњава редитељеве захтеве и замисли већ креира улогу у дословном смислу реци. Радмиловић је сарађивао са редитељем тако што му је сугерисао, пре свега игром, шта и како.Поред осталог и због тога су писци имали на уму баш Зорана пишући за позориште. Душан Ковачевић је, рецимо, Радована Трећег писао за Зорана. А Зоран је глумио понето јер је волео публику на посебан начин. Наравно, сваки глумац воли публику, иначе би отишао у монахе, молитвао би у некој пустињској келији далеко од света, далеко од позорнице.

Знана је животна епизода глумца Зорана Радмиловића и писца Душана Ковачевића када су се у Српској кафани поднапили. Доста је било - слободно интерпретирам, заправо парафразирам, јер нисам присуствовао, разговор глумца и писца - каже Зоран, треба да идем. Куда, пита Ковачевић. Па, имам представу, глумац ће. Коју? опет Душан. Радован Трећи, одговара Зоран. Седи, наређује Душко, да попијемо још једну. Око пола осам опет ће Зоран: Треба да кренемо? Куда, пита Ковачевић. Па имам представу, опет ће Радмиловић. И не оду.

Укратко, требало је играти Радована Трећег. Радмиловић тумачи Радована, а Душан Ковачевић је, дабоме, аутор текста. Право говорећи, ни Зорану се није ишло на представу. Није му било први пут да му се не иде, да представу плати. Добро, други су добијали отказ због тога, али како отпустити глумца зато што осећа да не може те вечери да игра срцем?

Зоран Радмиловић воли публику. За њу игра. И за себе. Пошто игра и за себе, природно је, воли и уживања. Уживајући у игри, он се остварује. Зато му се не иде из кафане јер воли и другу врсту уживања. Лепо му је у Српској кафани, као и на позорници. Сада хоће да разговара, уз пиће, са писцем. Истовремено има и обавезу према публици.

Одлазе, глумац и писац, пред Атеље 212 и Радмиловић каже публици да се представа отказује јер је главни глумац болестан што је честа фраза код отказивања. Публика се смеје. Представа је распродата, главни глумац је Радмиловић који упозорава публику да се "да се разиђе" јер је окупљена на малом простору испред Атељеа 212 одлична мета, лако уочљив циљ за непријатељске авионе. Публика се још више смеје. Наравно, Радмиловић се такође смеје као што је то чинио и на сцени. Овог пута се игра другачија представа, изван позорнице.

Глумац и писац се враћају у кафану. Публика се и даље смеје. И кад уђе у дворану Љубомир Драшкић јој каже да се представа отказује пошто је глумац болестан. Публика се опет смеје јер је видела глумца и зна о каквој је болести реч. Али - све је то позориште, све је то живот који филм никада неће моћи да приушти.

Глумац, на крају, плаћа позоришту изгубљену зараду као што животом плаћа позоришну игру.

Држим да је публика, мада није те вечери одгледала Радована Трећег, била задовољна. Она и тако долази због Радмиловића. Он је био, одиграо је једну животну ролу и отишао у кафану да ужива у друштву, још једној љубави кратковеког живота.

То може позоришни глумац јер је позориште део живота. Оно га, штавише, ствара. Зато је позориште живо, а филм мртав. Не због видеа, наравно.

19
Питање новинара у Београдској недељи упућено Зорану Радмиловићу: Када сте пожелели да постанете глумац? Од тренутка када сам схватио да играти за друге значи играти се за друге који за то немају довољно времена и довољно маште, упитани ће.

20
Нешто је, ипак, битно, Радмиловић прећутао: да би се играло за другог, треба бити обдарен.Дар тај мора да буде од ретких, драгоцених, као што је његов. Глумац мора да има тако богат дар да му се, безрезервно, верује. Свака рола мора да буде откинута од живота да би прибавила веродостојност.

21
Човек нашег времена живи у страху. Све чини да би страх потиснуо, да би се, ако је икако могуће, ослободио тескобе. Одрасли људи не смеју да остану сами у кући, да седе у затвореном простору, фобије су бројне: од ваздуха, висине, лифта, воде, пчеле, пса, мачке, болести, вожње; од свега. Зато филм, који подстиче страх, губи публику и зато позориште, које смирује, публику придобија.

22
Зоран Радмиловић је разлажући храброст глумца, човека, дакле, који користећи свој дар, божанско надахнуће, растерује страх других, храбри их бодри да истрају, написао Писмо јачем.

23
Свакоме, па и кукавици, једном прекипи. Докле страх, свако се једном упита. Глумац има трему пред наступ ("Кажем отворено: увек сам имао, и имам трему. Сваки онај који каже да је нема, лаже"). Зар то није облик страха? Ученик се плаши професора, професор лопова, лопов полицајца, полицајац криминалца, криминалац закона...

24
"Глумци су увек били плашени, заплашивани, препадани вековима. Собом и другима. Систематски. Глумци су, откад постоје, били нижа бића. У глумце се бежало од куће. Глумце у куће нису примали. Глумци су сахрањивани ван гробљанских зидова, чак и велики Молијер. Глумцу се није давала храна у руку, да додиром с њим не би био окужен. Глумце су девојке волеле, али се за њих тешко удавале, сем по цену родитељског проклетства. Глумице су по правилу проглашаване за курве чак и после њихове педесете године. Оног тренутка када је стари чика Есхил измислио првог глумца, почело је то хиљадугодишње бежање. Бежање од људи ка људима. Кажу да је један од првих био неки Теспис, али тешко да би био запажен да није било његових чувених хистрионских кола, којима је, у ствари, бежао, склањао се. Све у сулудој нади да ће наћи правог човека.

Гледалаца је увек било и биће их, али он је изгледа, ето, тражио онога међу њима који ће му омогућити да иоле достојно проживи тај свој смешно блесави живот. Није то нашао - до данас. Знам да ће се сад одмах наћи неки мудросер који ће ме обавестити да оно "до данас" не стоји. Покушаћу да га убедим да је то тако, баш тако! Данашњем глумцу, додуше, дају да једе из руке; у глумце се не бежи, чак родитељи у шашавој нади да се ту добро заради гурају своја чеда у тај посао; глумци се чак и жене пристојним девојкама, мада ипак радије глумицама; глумице су курве евентуално до своје тридесете године, после их ионако третирају као уметнице. Доста се, дакле, тога изменило за две хиљаде година, сем страха који је исконски. Остао је тај пусти, сад већ и тешко објашњиви страх, стрепња која глумца чини нижим бићем.

А хоће глумац, хоће! Хоће да буде и храбар и достојанствен, и супериоран каткад, хоће и жели то више чак и од свог уметничког успеха (или му се тако чини), покушава да се прикаже равноправним, значајним, хоће и да расправља, да одлучи понешто, али све је то оно његово несвесно ја, онај јачи, главни део његове личости - глума, или ти приказивање онаквим каквим ниси, а хтео би, о како би хтео! У основи, у темељу, у крову и около те трошне зграде лежи пусти страх. Страх од јуче за које ниси сигуран да је било добро, страх од данас кога ниси свестан, страх од сутра, које мимо осталих, нормалних људи, чекаш са зебњом: хоћеш ли бити у стању да оно јуче поновиш. Страх од неуспеха, страх од успеха, ужас од неспособности да оделиш једно од другога.

А ко нас то плаши? Наравно, прво ми сами себе, а потом остале структуре, да употребим ту неухватљиву реч младих политичара. Структуре које одлучују, које држе снагу и моћ. Снагу, захваљујући нашој невеликој памети, и моћ захваљујући нашем страху. А решење је врло једноставно, на дохват руке, иза куће такорећи. Требало би само рећи - нећу више тако. Свега три речи, неизговорене или затурене негде за ових 2000 година. И можда још две - марш тамо. Значи, укупно пет речи. Колико и како треба стиснути дупе за тако нешто, зна само онај који је тако нешто иклад помислио да каже, био на ивици тога, на врх језика му било, само што није лануо, да га нешто важно и неминовно није спречило сасуо би, итд. Нормално да то није учинио, али бар зна како му је било. Структуре то знају и осмехују се чак и без злурадости, ту и тамо чак и са симпатијама; ко би се озбиљно и дуго љутио на децу. Структуре су стабилне и вечите, ми смо пролазни, једноставни. Као такав, ефемеран (израз позоришних критичара) и настављам, ето, ово невољно размишљање. Покушавам, наиме, ове ноћи с краја '82. године да престанем да се плашим, наравно, колико ми то мој страх дозволи. Да уђем у нову годину миропомазан. Одлучио сам да се не бојим више људи, већ само Бога, за сваки случај.

И ето, ја од овог часа не стрепим више. Не плашим се својих претпостављених, својих родитеља, својих Сизова, својих начелника, директора, својих критичара, својих судија, својих оцењивача, потцењивача, прецењивача. Једноставно, није ми више стало! Ваља ми веровати на реч, кад већ ја сам себи не верујем. Па зато нека се носе структуре; нека се носе претпостављени, пречесто сам их ухватио у лажи а да нису ни трепнули за то; нека се носе Сизови, њима је боље без нас, нека се носе критичари, судије, оцењивачи и други, они ионако мрзе то што раде, они ионако немају много времена, обавештености и стручности за мој смешни послић који се зове позориште, тај скрајнути феномен, који себи скромно присваја назив једне од најстаријих културних дисциплина током миленијума. Нека се носе, потом, телефони (многа представа је скинута баш телефоном); нека се носи ТВ, скупа ми је претплата и губи ми се боја; и Радио (још увек не могу да верујем да нема малих људи унутра), и новине, јер ме плаше и као уметника и као човека.

Нека се носе... Но моје време храбрости већ је истекло, као што сам и очекивао, па бих да прекинем и да се извиним, ако је некако могуће! Ста ми је требало, не знам шта друго да кажем. Не нађите се увређени, шалио сам се, мајке ми. Ваш и увек до краја Зоран Радмиловић."

25
Човек из биоскопа излази застрашен, из позоришта охрабрен. Глумац је заслужан за оба осећања између којих је мноштво других.

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања