Одломак - Исаија, 2011.

препоруке

наручите

(одломак)

...Рас Тафари Меконен, потомак краља Соломона и краљице од Сабе, постајао је разрок када би нам долазио у госте: није знао у који кулинарски слалом да погледа. Само зажари угарак-очима, зној га облије – изгоре човек! Већ на поласку, од Адис Абебе, сисао је, као дете, прсте, дозивајући сласти гастрономских бравура мајке моје мајке.

Тамнопуте божице пазиле су да цар царева не одгризе прстиће.

Да сведок не бејах, ни сопственој кошуљи не бих поверовао.

Рас Тафари Меконен редовно је долазио с теглицама од лекова пуним афричке љуте црвене туцане паприке (ух, каква је то љутина била! три ме зноја облије) којом је богато посипао божанствене пихтије готовљене само за њега. Враћао се у Абисинију с товаром теглица у које му је мајка моје мајке утуткала наизменично, по слојевима: свеже стругани рен – љутина му је жешћа од рицина – колутиће, стругани рен.... Из теглица, изванредно заптивеним, избијао је љутин. Али, цар је то, свикнут на све. Царева свита, укључујући и пилоте, ненавикнута на рен, до слетања у Адис Абеби гушила се у сузама.

Мајка моје мајке увек би цару царева, бринући за крхко здравље и добро расположење, за повратак, припремала, према околностима и потреби, попутнину, за искашљавање, сируп од рена и апте. Ако је цара мучила горушица, сок од рена или чај од дуњиног листа, очас би донео бољитак.

С дуњиним листом ваља бити пажљив на путовању.

Дешавало се да цара, од државничких брига, сколи несаница. Тада би му мајка моје мајке справила млаки чај од мешавине најљућега рена из наше баштоване и цвета аптовине, који је брала крај сеоских потока. Да би добро поднео лет, поред заменица, окачила би му на униформу ред ордења од корена свежег, очишћеног, по дужини начетворо исеченог рена, којим је заљућивао у Абисинији печење антилопа, а, на путу, рен је цару одржавао ведрину. Цар је на шапку стављао венац од колутића рена. Враћајући се у Адис Абебу, удисао је љутину рена и кијао да се авион тресао: свита је весело, сва у сузама, певала и пљескала цару; божански владар враћао се у Абисинију, своме роду.

Агнес Гонџа Бојаџи лудовала је за ватиканским шараном приређеним на папски, заправо виртуозни начин мајке моје мајке. Сећам се дана када је мајка моје мајке, последњи пут у животу, на скрушену молбу друге из детињства, Агнес Гонџа Бојаџи, припремала ватиканског шарана, да угости шармантног Албина Лучијанија, за којег јој Агнес повери да ће доћи у највећој могућој тајности, чак и без обезбеђења, што је незамисливо за папу.

Ни Господ неће знати за тај излет, заклела се.

Само ће га, издаље, на оку држати брижна Агнес, јање Божје.

Јављају ми се јасне слике, као да је данас било, с колико је драгости и полета, мајка моје мајке, прихватила да угости Агнес и Албина. Требало је много спретности да би се ускладило небројено ситница и све било као што никада и нигде не би.

Велики мајстор Братства кухињске ложе, мајка моје мајке, ритуално је у плех усула италијанско хладно цеђено маслиново уље, додала коцку болоњскога бутера, поређала печурке са сукњицама ка небу. У сукњице је посула туцани индијски бибер, стругани орах, млевени црвени мак, ситно сецкан кипарски коријандер и ђумбир, босиок и враниловку. Сложила је колутове црнога лука и црвенога српскога патлиџана, затим пажљиво, благо, одмерено, као да кади, нанела префињене француске соли.

Када је сместила шарана у ђувеч, поређала је по њему јабуке – искључиво дињачарке – резане тање од власи, понад јабука, цепане кајсије – увек само кечкеметску ружу – отворене колико да се наслути коштица. Да шарана причести, пошкропила га белим, прхким, Лучијанију драгим, ризлингом и пресекла штрцнувши сода воду – посебно за мајку моје мајке, која је надгледала: содаџија је, на изричит захтев, сифон пунио под притиском од осам и по атмосфера што је тик до границе пуцања боце – и богато премазала шумским медом са Хомољских планина.

Пекла га је на тихој ватри, не одмичући се од шпорета, надгледала је температуру, чатећи молитве које је смишљала тог часа, док моли.

У животу не чух да је исту молитву молила два пута.

Пола сата пред крај, свукла је кајсије, блаженог шарана опет прелила ризлингом и сусамовим уљем, додала медену росу, сасвим мало шафрана из Мунда, прекрстила сода водом. Из врелих кајсија, покретом Јована Буља, извукла коштице, осушила их на плотни, разбила, топле самлела, мливом шарана засула као да снег веје, додала још млевеног индијског црвеног мака, пре но што је запекла рибу певајући неку – рекао бих – дечју песмицу. У маринаду је ставила росу поред мора.

Вештина је вештина: много зачина, а укус шарана је над свиме.

Само што је мајка моје мајке снизила температуру рерне и почела да одваја Христове цветове којима ће уресити тањире када је зазврчао телефон.

Jош видим несташну игру поветарца како рогуши перје ветрушки Ангелини претпоследњег дана септембра 1978, који беше последњи у Лучијанијевом календару. Те чудне године у Ватикану се, Божјом вољом и неизбежном земаљском логистичком подршком, у име Отца, Сина и Светог духа, два пута извијао бели дим над Сикстинском капелом и три пута мењао у папском трону наследник Светога Петра.

Агнес је сломљена, ван себе од туге, јавила да је божански осмех Албина Лучијанија навек утрнуо током ноћи.

Отишао је ad majorem Dei gloriam: у славу Божију, закључила је.

Мајка моје мајке још најмање по сата изгубљено је зурила у слушалицу.

Учинило ми се, на трен, да јој се живот испразнио.

Као да ни физички више није била са нама.

Деловала је некако другачије. Промењена.

Први пут видех да има боре.

Када се померила – шарана више није било у рерни!

Требало је мање од по сата да се допече на тихој ватри, и било би тако да Албино није згаснуо, под незнаним околностима, и да шаран, припреман за угледне госте, разочаран, није стругнуо: није био намењен мирјанима – отишао је да се шепури међ рибама, да их задиви, опчини.

Имао је чиме, имао је рашта.

Бог згасну Лучијанија, љубоморан што није позван на гозбу.

Мајка моје мајке, читаво поподне расејано је чупкала хлеб од белог лука, аниса, босиока, шафрана, сусама, пармезана и млека срнастих алпина, умешеног да Агнес и Албино уживају у ватиканском шарану, и несвесно трпала у уста...

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања