Одломак - Kад те заболи душа, 1981.

препоруке

наручите

абдулах сидран

Говори броз

1. о псима

Ко сад се сјећам: суза највише ми, дјеца, пролисмо кад оно ономад Полака продаде отац. Није се имало новца. За два га хвата дрва Фешнеру даде, управнику дворца. И два га пита отац Фешнеру, у Словенију, води, и два се пута кудраво овчарско чудо прије оца враћа.

Петнаест смо дана у шуми га крили и хранили крадом. Он — као да све разумије и зна — нити да залаје, нити да се јави. И тако, док Фешнер не диже руке. Станемо онда пред оца, а он се смијеши. Како и неће: у нашој кући, с Полаком, учило се ходат. Густе се длаке руком с пода машиш, а даље — како каже Полак: све корак по корак, по соби укруг. Корак по корак.

2. о врапцимa

На свечаном ручку — а друга је земља, други обичаји — ставише пред нас печене врапце. То другови — кажем — нећу јести! Врапци — па то вам је, брате — птичји пролетаријат! Мало је човјеку тако сличних птица. Са нама остају они кад дође зима, судбину нашу дијеле из дана у дан. Прољеће кад наиђе — први нам се јаве: ђив-ђив, ђив-ђив, ђив-ђив! Ја их никако не могу јести.

3. о фазанима

Кренимо неке године у лов. Добановачка шума — фазана пуна. Праште пушке, руши се с неба шарено перје — а мени стала рука. И сви се чуде. Шутим, а мислим: зар није љепше проматрат те птице, него ли пуцат? Тај сјај — ја погледом ловим. Не треба мени њихово тијело. Ја хоћу боју. И лет.

 

момчило попадић

срце је њежни лакмус

(балада за Старог)

Срце је њежни лакмус, а глава попут шкриње
у коју помно слажем твоје стрпљиве ријечи
о љубави и нади, о човјеку и вољи,
о радости и зебњи. Ја волим бијело иње
на твојој мудрој коси и каткада ме лијечи
времена тврди штропот, па сам други, бољи.
Некоме је можда свеједно и можда не мари,
а ја те зато волим, пуно те волим, Стари.

Срце је њежни лакмус у звјезданој мензури,
претклијетке има двије и двије има клијетке;
то је бескрајно много, а опет тијесно буде!
Потомцима се мојим невјероватно жури,
скупа у твојој жудњи проналазимо претке,
у реченици твојој препознајемо људе.
Можда је неком свеједно и можда не мари,
а ја те зато волим, пуно те волим, Стари.

Срце је њежни лакмус; служим се овом сликом
у намјери да пјесма одјекне како ваља,
а слажем реченице и непрестане и грубе.
У дослуху правичном са твојим благим ликом
будућност је све ближа, а прошлост све даља;
долази право јутро и мракови се губе.
Неком је можда свеједно и можда не мари,
а ја те зато волим, пуно те волим, Стари.

Срце је њежни лакмус у страшној офанзиви
кад све лужине доба, све киселине смутње
настоје да се преда, настоје да посиви,
а ти га вадиш на зрак, без пријетње и без љутње.
Можда је неком свеједно и можда не мари,
а ја те зато волим, пуно те волим, Стари.

 

јудита шалго

живот за

Титов живот је за мене чудо. Неповратно
обухватан и разуђен, а згуснут у сваком
тренутку; чиста енергија, добра енергија,
непресушног зрачења. Не схватам како је
толико живота стало у један живот.

(Ово је мој исказ, сасвим некњижеван,
о животу Јосипа Броза Тита. Покушавам да му се
приближим, сажимањем:)

Титов живот је за. За мене у сваком тренутку.
У сваком тренутку зрачења схватам један живот.

(И схватам, такође, да по цену говора могу
да му приђем још ближе, на само реч растојања.
Тако га дотичем самим његовим именом.)

 

стеван тонтић

разговор у туђини

-И тако, одлазите ових дана.
-Отишао сам. Овдје сам физички само.
-Тако брзо нас напуштате, не свиђа Вам се?
-Дању ми се свиђа, али ноћу већ мање, госпођо. Рецимо
да имам једну Пенелопу и Итака једна да ме чека.
-Нећете ми рећи да сте пјесник, или...
-На жалост, не. Минут-два дневно — толико да.
-Узбуђени сте и видим није Вам добро. Тај трепет...
-Може бити.
-Постоји путна грозница, знам... Sensucht, Heimat...
-Могуће је.
-Ваш Предсједник је страшно слабо, господине.
-Јесте, госпођо. Страшно.
-Године, године, колико само он већ има?
-Стољећа на плећима! Историја, госпођо...
-И ти ратови, те револуције, ужас господине...
-Да госпођо. Ти ратови! Те револуције!
-Ваши људи плачу свуда по Њемачкој, господине.
-Нека их, госпођо, нека вам покажу свој људски дар плача, драга моја.
-Штавише, на улици...
-Барбари ми смо, госпо, дивљаци такорекућ.
-Не разумијем те шале, господине.
-Како да не, госпођо. Просто је то.
-Ви сте се добро тукли с Хитлером, зар не?
-Јебали смо га у мозак, госпођо.
-Und auch Stalin...
-Ja, liebe Frau...
-Ви Југословени сте чудни. Ми вас да знате, цијенимо господине.
-Драго ми је госпођо. Иначе је чувена ваша љубав према нама.
-Хоће ли се одржати Југославија, господине?
-Какво оригинално питање! Под претпоставком да се одржи Планета,
мислим да ће се одржати и Југославија, госпођо. Је ли Вам ово довољно?
-Додуше, многи би вам прискочили у помоћ...
-Не, госпођо. Кумим вас, не прискачите, ми не волимо помоћ, луд смо ми један народ.
-Код нас се, извините, свашта понекад прича...
-Традиција, госпођо.
-Та Ваша иронија, господине!
-Ироније има код Томаса Мана и Брехта, госпођо.
Ја сам више дослован, неписмен, несрећан.
-С Вама се не може озбиљно говорити. Политички, господине.
-Можете са мном шта зажелите, госпо.
-Опасан сте ми Ви неки!
-Врло.
-Ви сте, чула сам, из Сарајева?
-Постоји, госпо, град Сарајево му име.
-Ваш Принцип убио је нашег Фердинанда.
-Нађе се, госпођо, у нас по који такав убица. С времена на вријеме
мајчица наша таквога на свијет да.
-И онда, због идиота, свјетски рат букне.
-Рат је идиот, госпо. И обично се овдје испили, несрећна ваша мати га снесе.
-Ти ваши разни народи, господине! Томе краја нема...
-Разни а исти, госпођо. Бескрајни.
-Ми имамо старих рачуна са вама, а?
-Ви добро рачунате, госпо.
-И ко ће сада наследити власт господине?
-Ја, госпођо! Ја x 22 милиона.
-!?
-А зар Ви не бисте могли да управљате својом земљом?
Како иначе владате срцем својим, госпо?
-Ох! Не, не пада ми на памет...
-Ни мени, госпођо. Али би требало да је сваки грађанин у стању
шеф државе да буде! Шта кажете?
-То је већ превише, господине.
-Премало за човјека, госпо.
-Sind Sie ein Serbe, Kroate, oder...
-Јесам, госпођо. Јесам све. Чак и Њемац. И Турчин сам.
И стари Грк. И Келт. И Рус. Мађар. Поглавито Француз.
-Немојте да се правите Енглез, господине.
-Добро. Онда сам нико, госпођо. Ја сам вам једно убојито ништа, госпо.
-У Вашим жилама немогућа крв тече!
-Само да се не следи, госпо.
-Будимо искрени, сами смо, да ли се ви тамо бојите?
-Ја лично једино Вас. Ви ми страх у кости цијепате.
-Шушка се о вашим границама с истока...?
-Шшшшшшшшшшшшш...
-... као и с друге, опет, стране...?
-У центру смо свијета, госпођо.
-Исток и Запад, цивилизације и културе код нас се укрштају, додирују...
-Такорећи се ту љубе, цмокћу, грле у трансу.
-Духовити сте, али је чињеница.
-Да, да. Посред куће ми се сијеку, дивно је то, госпо. Понекад
пјевају а понекад ми цвиле под пенџерима.
-Којешта се прича о вама, поштено говорећи. Поред оног што је добро, gut und schbn.
-Једу се говна, госпо.
-Рецимо да ово нисам чула, млади господине.
-.....................
-Шта бива када у вас неко погријеши. Politisch, mein Herr?
-Одмах га стрељају! Уза зид, госпођо! Само што немамо таквог зида као ви.
Зар не видите у мене рупу на челу?
-И шта ћете сада тамо да радите, господине?
-Сада ћу тамо, госпођо, чим дођем да направим какву грозну грешку!
-Ви ме скроз завитлавате.
-Направићу дар-мар код куће; жељан сам гријеха, госпо.
-Кладим се да сте неки пјесник, анархист, терорист, тако то...
-Тачно: понекад тероришем себе, госпо, и каткад ми анархија сврати дома.
Хаос у души, Melancholie. А луцидан кад сам, или срећан, тероришем и смрт
саму, њене доушнике и посленике.
-Извините, имате ли мајку, млади господине?
-И да и не. Овдје морам да правим себи од себе сама мајку!
-Шта говорите?
-Изгубио сам се у говору, госпо.
-Као дијете...
-И дијете од себе сама градим себи, госпо.
-???
-!!!
-Извините, дакле, на дигресијама у оно лично...
-Све вам је опроштено, госпођо.
-Од Вашег земљака чула сам израз »гинути од туге«.
-Има тако дана, ми смо Тугини људи, госпођо.
-Зато што долазите у Deutschland? То ми објасните.
-Објасните Ви мени, госпођо.
-Ти ваши људи, гледано у цјелини, нису лоши.
-Сјајна је то цјелина, госпођо... да ране њоме завијаш. Ту и тамо
неки појединац... да, наравно...
-Mein Vater баш је тамо, онда, рањен.
-Зацијелиће то, госпођо. Ако се не усмрди.
-Надам се да сте посјетили Дахау, или који други чувени наш...
-НЕ! Завршио сам тај рат, госпо.
-Како то мислите, млади господине?
-Унутра, у мени, у Вама, госпо. Госпођо, не би ли и жртве
малчице могле да нас поштеде?! Дрско, зар не!
-Не разумијем сасвим, господине.
-Не разумијем ни ја, вјерујте, госпо.
-Свакако сте видјели ЗИД, господине?
-Јесам: с обје стране, госпођо.
-Ваш утисак?
-Толики је да не могу да га понесем. Мали сам ја за мој велики,
страшан утисак, господо.
-А Дирер? А Гете?
-И Дирер, и Гете, и Хелдерлин и Новалис, и Рилке и Тракл,
и Кафка и Брехт моји су, госпо. Ја сам заправо био дошао да вас мало покрадем.
-Са срећом. И поздравите ту своју земљу. Море!
-Хвала, господо. Хоћу. Aufwiedersehen, госпо.

( Берлин, фебруара 1980)

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања