Одломак - Kњига промена, 2007.

препоруке

наручите

Гранд

Осећај за лепо још није стигао у нашу варош. Тек је почела обнова. Нема одмора осим за црквене и државне празнике. Народ треба навикнути да слави рођендан. Рано је о моди говорити, рано је и мислити на њу. Све се мења. Ускоро ће и хотел Москва с истоименим рестораном, име. Наилази ново доба

Господин
Милан Павловић
адвокат
Уб

Господине Павловићу,
Ваше ме ћутање јако чуди, шта то може да буде. Да ли се не нађосте шта увређени, или нешто сасвим друго!!?? Немојте само да буде "спречен послом" или - хајде да прећутим.

Поздравља вас госпођица Катарина Гробоска

Ветровит, сунчан дан. У башти хотела Москва, на разгледници у издању Туриста, никог. Пусто. Рано је поподне, за два минута биће 14 и 30. Лете часи! Срси. И рано је, поратно, време. Живот се још одвија у затвореном, по кућама. У себи.

Србија је велика тајна.

С друге стране улице, иза цркве, понеки, отворен прозор, на њему, уместо завеса, обично платно, добро је да се нашло, тешко је и до њега доћи, на терасама, нема цвећа; још траје обнова. Цвеће је на свежим хумкама. Осећај за лепо доћи ће касније, много касније, ако дође.

У башти хотела Москва, испред истоименог ресторана, дрвени столови и столице. Чекаћемо, још дуго, пластику. Жалићемо онда за дрветом. Увек, кад-тад, зажалимо за одбаченим, чезнемо за нечим што, кад стекнемо, опет одбацимо. Жардињере су од, ваљда, старих металних буради. Има и дрвених, грубих, немаштовитих. У њима лијандери, високи, витки и - отровни. Кафеџија Лаза их баш не мари иако му их је друга жена донела у мираз. И због тог дара жесток бој претрпела.

Жене у широким сукњама, дугим, испод колена. На мушкарцима широке панталоне, неустручене кошуље. Све је широко и дуго, као туђе. Јефтино. Тешко набављено. Ципеле, са дрвеним ђоном, могу да се купе ако се будући купац на време пријави и наведе тачан број (замена не долази у обзир) и плати аванс. Дубоке мушке ципеле стају 420, плитке 490, женске 585 а дечје 512 динара.

И док се неки размећу купујући ципеле са дрвеним ђоном, дотле сиромашне грађанке, Ленка Марковић, Зорка Максимовић, или удова Живана Смиљанић па и грађанин Живота Цветковић моле власт да им помогне да дођу до пар гумењака. Цена гумених опанака је 300 динара. Власт ће, за светог Саву, поклонити сиромашним ђацима 17 пари кожних опанчића. Цена им је, узгред бележим, 120 динара.

Још је, дакле, рано да се прати, макар издаље, светска мода јер је, чини се, нема. О домаћој, ни говора. Само импровизације и сналажљивост. Нада. Много тога треба, прво, урадити да би живот текао нормално.

Референт за исхрану шаље изванредном комесару акт: Част ми је известити Г. Комесара да су два комада купљених прасића, који се налазе у обору на чувању код Бошковића Марка угинула. Ветеринар је прегледао угинулу прасад и констатовао да је узрок хладноћа или можда нека непозната болест... Молим за наређење да се угинула два прасета расходују по магацинским књигама.

Несрећна два прасета угинула су од хладноће или непознате болести 5. јануара, баш пред православни Божић 1942. Дешава се, ето.

Све ми се чини да је др Слободан Ст. Павловић, сорбонски докторант, схватио шта је прасцима дошло главе али није хтео да улази у детаље. Хладноћа, збиља, убија.

Истог дана референт за исхрану овако размишља: Како је овдашњи Немачки командант пристаништа заједно са г. Зонерфирером према Комесаријату врло пажљиви и радо излазе у сусрет молбама Комесаријата, слободан сам предложити да се истима као знак пажње поклони за Божић 1 прасе.

Помоћник Изванредног комесара сагласан је да се учини горњи поклон, с тим да се наведенима преда уз честитку празника. Мада је комаданту Божић прошао, по грегоријанском рачунању, још лане, референт за исхрану покорно јавља: част ми је известити Вас да сам по горњем наредио да се закоље 1 прасе тежине 12 кгр. које је уређено предато намењенима.

Довијају се људи па ни Стојан Стефановић Домишљан није мимо света. Тражио је, концем 1941, од Изванредног комесаријата за обнову Смедерева помоћ за реновирање куће, куповину покућства и коња јер је све то страдало у експлозији. Захтев је потписао пуним именом, презименом и надимком. Да не буде забуне и помоћ оде другоме. А, руку на срце, и варош је мала, сви се знају па се може Стојан Стефановић свакојако потписивати, сви ће знати да је Домишљан.

Изванредни комесар је одлучио и записао на захтеву: Додељена помоћ за набавку покућства, за коња не одобравам јер га има. За кућу тек када се изврши експропријација.

Нешто се мислим: мора да је Домишљану надимак пасовао као што, најчешће, надимци умеју јер се никоме без разлога не надевају па је изванредни комесар био опрезан (а изгледа и посебно обавештен) када је о захтеву Стојана Стефановића Домишљана одлучивао.

И већ свет почиње да се удаљава од Бога и краде црквену имовину.

Римокатолички жупски уред светог Јована Крститеља Одељењу за оправку кућа у Смедереву 23. јуна 1941. поручује да посједује осим цркве двије зграде. Једну у улици Бранислава Нушића 14, другу у улици Немањиној 9. Будући да нам је ради сиромаштва цркве немогуће оправити кућу у Немањиној улици бр. 9 моли се цењени Наслов да се дозволи оправка куће у Бранислава Нушића бр. 14 која је мало изван регулационог плана. У противном све црквене ствари су изложене пропадању и крађи, јер их немамо гдје сместити. Моли се цењени Наслов за хитно решење.

Нешто другачији али ништа мањи проблеми су учтиве Јоване удове Спасоја Станојевића која пише: У вези Вашег акта бр. 2533 од 2. августа 1941. год. част ми је известити Господина Комесара да је једна кућа била у улици Милоша Великог бр. 3 а која је могла бити оправљена са врло малом сумом новаца али једнога дана била сам у стану своје друге куће која се налази у истој улици бр. 41 и случајно изађох напоље и затекох једну групу сељака који руше кућу, ја их запита шта то раде, оставите јер ћу ја оправити за малу своту. Они ми рекоше иди мајко одатле јер је нама наређено да ову кућу рушимо и тако су је срушили и то необавестивши ме претходно да би могла из ње извадити ствари које се налазиле. Приликом рушења куће нису гледали на ствари и на грађу већ су пијуцима све поломили и затрпали тако да је жалосно погледати шта су урадили.

Ја би молила Господина Комесара да пошаљете на лицу места једног Вашег органа и да се провери шта су урадили и какве штете ми нанели да је просто Богу плакати. Доцније сам сазнала да је један од техничких чиновника довео ову групу сељака и необавестивши ме да склоним ствари наредио да руше и отишао а они сами пошто су узели у акорд нису штедели ни цигле ни грађу ни ствари само да што пре сруше и пола срушили а пола остало јер нико није ни водио контролу над њима.

Обратила сам се усмено и Господину шефу техничког одељења а овај када је видео само што је рекао па шта ја могу када је већ тако учињено. У истој улици налазе се зграде које су склоне паду али зато што је било мушке главе нису срушене а мене жену нису хтели ни да чују. Зар је мало моје муке што ми је син отеран у заробљенички логор у Немачкој него још и кућа да се руши која није срушена ни прошлог рата ни од бомбардовања ни од експлозије само је била оштећена и која се могла поправити.

Да би, у новом времену, у коме без престанка обнављамо земљу, све било како доликује Окружни комитет Комунистичке партије Југославије округа београдског шаље 22. маја 1945. под бројем 652 распис свим среским партијским руководствима:

Драги другови,поводом прославе рођендана друга Тита ми смо већ разговарали али вам накнадно подвлачимо важност што свечанијег прослављања тога дана и подвлачимо поново како се мора свечаност обавити.

Организирајте одмах одборе свуда, у свим селима, радионицама, вароши, од представника свих организација, државних установа. Њима најдетаљније објасните како треба свечаност организирати. Уочи 25. маја организирати ватромет у свим варошима, селима, по брдима палити свуда ватре сламом, шашом, катраном или чим другим. Пионири треба у томе највише да учествују. Ватромет почети са музиком коју најбољу имате. Она треба да свира Хеј Словени, Титов марш и друге песме о Титу и да иду кроз читаво место са поворком. Звона на свима црквама треба да лупају чим почне ватромет и то читав сат. Набавити ракетле и бацати их за време ватромета.

У вароши на највишем месту, по могућству од сијалица направити име: ТИТО. Ако се нема сијалица нека позајме од грађана за тај дан. Сутрадан, свака кућа која има мора да истакне државну заставу. Морате убудуће имати преглед броја државних застава тако да можете тачно знати ко има а ко нема. Наредбу за истицање заставе даје народни одбор. Црква треба такође да истакне заставу.

У току ноћи организирати да на свакој згради, у свим местима, на свакој машини у радионици, на вагонима, локомотивама, колима, тракторима и свему што постоји буде исписано: ТИТО. Поред тога ставити и друге пароле, не свуда: Живео вођа наших народа маршал ТИТО, Живео творац слободне демократске федеративне Југославије, велики ТИТО, Живео организатор ослободилачког рата ТИТО, Живео ТИТО организатор победе наших народа, Живео СТАЉИН, Црвена армија, Живели Савезници. Такође и изјутра треба звона да лупају дуго. Свештенике убедити да је то дужност и цркве. Ако се они нешто противе онда нека неко из народа оде узме - просто - звоно и нека лупа. Попови могу ако хоће да држе благодарење за дуг живот друга Тита.

Преко дана по свим установама, селима и радионицама предавања о Титу. Као основа може да буде чланак из данашњег Гласа од друга Моме Марковића и из Борбе од 26. 12. прошле године од друга Бориса Зихерла. Увече већ како смо рекли приредба са игранком и весељем читаву ноћ. Могу се рецитовати песме од Радована Зоговића Биографија о другу Титу и од Владимира Назора Песма о Титу (Све што је било под пепелом) као и Назорова песма Напријед која је изашла у листу Омладина од 11. овог месеца.

Поздравне телеграме другу Титу са сваког места треба упутити.

Другови, пожурите и побрините се да свечаност буде што величанственија.

Смрт фашизму - слобода народу!

Другарски поздрав

За О.К. Београд Б. Дамњановић

Све пролази. Љубав поготову. С ризиком. Ускоро ће и хотел Москва с истоименим рестораном, променити име. Опет, без мере, у Гранд. О томе да хотели добијају имена према категоријама, по утврђеним, строгим, светским, мерилима, што подразумева комфор и услугу, још ништа не знамо. Или, врло мало, недовољно али је мудрије ћутати. Тек ако смо, штогод, начули, па и то из несигурних уста. О једнокреветним собама нема говора, то није екстраваганција него одраз отуђености и расипништва, ми смо сложни, јединствени, за колективни рад, и, уопште, колективизам је водиља. Нема издвајања, петокреветне собе, чак и седамдесетих година века, као пет кракова звезде, један туш за читав спрат, бетонски под прекривен, делимично, дрвеним решеткама, благодат слободе и социјализма. Мемла. Све остало су заблуде и пропаганда.

Такав је, у то, рано, поратно време, али се на разгледници не види баш све, хотел Москва, потоњи Гранд. Име је промењено, навике су остале. Величанствено!

Где је купатило са кадом и тушем, помињано, у новинским рекламама, још 1938, спремно да прихвати не само хотелске госте већ и да са мештана, кад град нема јавно купатило, - о комфорним становима ни у сновима нема доказа - спере зној и муку, питање је које траје.

Време је опет почело да протиче
опет пишемо песме и стихове
Правимо фотографије
на којима ћемо већ за десет година
изгледати као студенти деветнаестог века
са универзитета у Дорпату или Грацу
невероватни чак до претераности
(Осунчани матуранти ето шта смо били
Блештаве црвене кравате
као обећање бољег света)
И шта ћемо рећи правдајући се пред њима
пошто ће нас сигурно с негодовањем
упитати али како сте могли
на тај начин да живите

пише Адам Загајевски држећи у руци разгледницу Смедерева, на којој је хотел Москва, на којој је хотел Гранд, на којој је наше време, на којој су муке наше, слика наша и заблуде, свеколике.

Разгледница је, још, могла да путује; људи не. Али људи, зашто би они путовали? Куда? Овде је најбоље; нигде, друже судија, не тече мед и млеко рече, педесетих година, један горљиви адвокат бранећи, у сеоском дому културе, пред читавим селом, двојицу несрећних бегунаца. Озбиљно. Понесено. Намеран да их прикаже наивним, обманутим да би их спасао драконске казне и сам умилио власти, исмеја их пред окупљеним сељанима придошлим да одвагају ризик.

Годинама, затим, провераваћемо то, здушно, изнова, широм отворених очију, неповерљиви, жељни. Одиста, нигде, у свету, не просипају мед и млеко. Зашто би?!

Ствар је хитна: Градски одбор једногласно је одлучио 16. августа да се затвори кафана Перише Ђорђевића. Власник се 22. августа 1946. жалио Окружном народном одбору а Г.Н.О. је 24. августа подсетио Окружни одбор да се "жеље народних маса имају испунити" а жеља је народних маса, разуме се, да се поменута кафана затвори.

Окружном Народном Одбору округа Београдског,-
Београд.

Жалим се на решење Градског Н.О. –Смедерево, од 16. августа 1946.год., бр. 13972, донето о предмету затварања моје кафане, постојеће на Дунавском пристаништву овд. вароши, јер то решење не одговара Закону са ових разлога:

Не може се на доставу једнога незадовољника затворити једна радња, која постоји већ више година. "Једна ласта не чини пролеће", каже Народ, па, следствено, ни један незадовољник не може да ремети већ једно постојеће право једнога грађанина. У даноме случају, због којега је донето и ожалбено решење, случај је био овакав: једнога дана дошао је у моју радњу Драгиша Н., гробар, овд., са својом женом, у циљу да пије. Будући, да ми је познат, да је ноторна пијаница, и он и жена му, нисам му допустио да седне у кафани, с намером да га на тај начин одстраним, да у мојој радњи не пије, а ово сам учинио са разлога, што постоји наређење Народних Власти, да се ноторним пијаницама не може давати алкохолно пиће. Међутим, у овоме моме поступку један друг узима у заштиту поменутог Драгишу и његову жену; мени наређује да им дам столице, јер ће, вели, у противном мени затворити радњу, говорећи ми при том, да је он раденик у Смедереву и претставник радничке класе, а да сам ја диктатор! Ја сам остао при своме, нисам допустио да поменути Драгиша и жена му остану у мојој радњи, као ноторне пијанице, јер бих у противном био крив, с обзиром на специјално наређење Народних Власти о пијаницама, ове врсте. Ово је повод, да се донесе ожалбено решење, а све друго, што је наведено на моју штету, плод је "заштите" једнога лица, које у даноме моменту није схватило положај према друштву и према наредби Народне Власти. Наравно, да је то лице утицало и на организацију у којој је, да се овако казним за мој предњи поступак, те је она после тога догађаја интервенисала, те је тако дошло до ожалбеног решења.

Да је пак поменути Драгиша, и његова, жена, ноторни пијаница, кавкаџија, лармаџија и уопште неурачунљив човек у погледу употребе алкохола, утврдиће ови сведоци: Милорад Петровић, службеник агенције Југ. речне пловидбе; Тодор Бајић, редар пристаништа, обојица из Смедерева, и многи други грађани ове вароши.

У погледу мога права, да ли сам по професији кафеџија, или не, изјављујем, да јесам, јер сам у своје време положио и гостионичарски испит у Вршцу (диплома ми је под бр. 25800, града Вршца), те, налазим, да сам бесправни кафеџија, дошао би под удар закона и мени би фискалне Народне Власти до сада забраниле рад. Међутим, ја држим овај локал неколико година већ и нико ми до сада није примедбу, једну макар, ставио на то.

Иначе налазим, да свој посао обављам и држим ову радњу баш у корист и обалских раденика и осталога поштеног грађанства. Трудим се, да дам што бољу услугу, што бољу робу, што боље јело; да, једном речи, одговорим своме позиву и да помогнем исхрани становништва. Доказ за то служе и моје цене јелу и пићу. Примера ради да наведем следеће:

Менза обалских раденика даје јело обалским раденицима по овој цени: порција ђувеча 25, - дин.; вариво са месом, порција, 20,- дин.; порција пасуља густог 15,- дин., пасуљ чорбаст и остала чорбаста јела, са месом, по 6, - дин, порција, - које цене, свакако, одговарају максимираним ценама.

Ја, пак, у својој радњи продајем јела по следећим ценама: порција ђувеча, дин 15, у радњи, за кућу, ван радње, 12, - дин.; порција варива, са месом, 10, - дин., у радњи, 8,- дин. ван радње; пасуљ густ, порција, 10,- дин., ван радње 8, - дин.; чорбаст пасуљ и остала чорбаста јела, са месом, по 6, - дин, порција у радњи, по 4, - дин. порција ван радње.

Цените, молим Вас, да ли сам ја користан по исхрану становништва, или не!

У погледу осталих разлога из ожалбеног решења, налазим, да они немају свога ослонца ни у Закону о становима, ни по општој потреби места. Овај локал датира још од пре рата. На месту где је он, постојао је овакав локал под називом "Сари Делиград", можда од пре 100 година, па га је сопственик држао, док је био жив, а сада га под закуп издаје његова удова. Према томе, он, као овако давнашњи локал: не може се затворити једним потезом пера, јер се на тај начин ништи једно стечено, давно стечено право, а верујем, да има локала, у овоме месту специјално, који се требају затворити, али о томе има да реши пленум градског одбора, а не само званични претставници његови. О овоме питању молим Окр. Нар. Одбор, да поклони мало више пажње, јер се не може допустити, да се кратким путем доносе овако крупне одлуке, без припита пленума одборског.

Смрт фашизму! Слобода Народу!

Окружном Народном Одбору
Београд

Доставља вам се жалба Перише Ђорђевића из Смедерева поводом решења овога Одбора бр. 13972 а по коме се њему забрањује даље обављање кафанске радње у локалу у коме је до сада то радио а из следећих разлога:

Што је управа подружнице обалских радника захтевала да се именованом затвори радња из разлога што власник кафане Ђорђевић заузима према радницима стари диктаторски став. Конкретан пример за то је када је он лично истерао из кафане једну сироту жену (гробарку) а ради тога да би на њено место могла да седне једна мало елегантнија и имућнија муштерија.

Ово питање је третирано и на конференцији фронта ИВ реона где је осудила не само тај случај већ и целокупан рад Ђорђевићев од ослобођења и донела одлуку да се исти преда Народном Суда.

Као доказ за предње доставља вам се на увид акт управе подружнице Бр.83 од 15-ВИИИ-1946 год.

У улици Деспота Ђурђа има исувише кафана и то бољих као што је хотел "Таково", кафана "Србија" и сл. које заиста одговарају и санитарним прописима за обављање кафана а и приступачни су за све слојеве грађанства и што је најглавније власници истих су кафеџије већ неких десетак и двадесет година. И из тог разлога се кафана Периши Ђорђевићу затвара што то уствари и није кафана већ један мали дућан налик на какву прчварницу, у коме је немогуће одржавати чисточу коју захтева једна кафана са кухињом.

Подружница обалских радника захтевала је преко Месног Синдикалног Већа да Фризерска задруга отвори у ИВ реону своју филијалу како тај крај града а и сами обалски радници имали где у својој непосредној близини да се обријају, те је овај одбор донео одлуку да у локал у коме је до сада обављана кафана Перише Ђорђевића смести ту берберницу.

Што се тиће навода у жалби под бр. 4 да је ту постојао локал већ више од стотину година скроз су неистинити и лажни јер је у том локалу обављана пиљарница а не кафана. Кафана је обављана у згради до радње Перише Ђорђевића која је од експлозије 5 јуна 1941 год.срушена.

Чланом 58 и 60 закона о Народним Одборима дато је право и дужност извршном одбору да преко својих отсека доноси одлуке сличне овим коју је донео у погледу Ђорђевића те према томе није тачно да је за то надлежан пленум Градског Н.Одбора, као што наводи у својој жалби Ђорђевић.

Напомињемо вам да је урешењу донето да се локал има затворити одмах али је то усменим саопштењем Ђорђевићу исправљено.

Достављајући вам предње са прилозима молимо да наше решење уважи јер сматрамо да се жеље народних маса имају испунити по готову када као у овом случају одговарају истини.

Смрт фашизму – Слободан народу!

Секретар Г.Н.О
Илија Пајдић

Председник Г.Н.О
Јова Петровић

Крајем наредне године, 26. децембра, кад већ не могу људи да путују могу акта, стићи ће у Смедерево од Просветног одељења Окружног одбора Народне Републике Србије Среском народном одбору распис о школским празницима. Најпре су државни: 1. мај, 9. мај и 29. новембар. Потом следе Нова година, Дан Ћирила и Методија и 7. јули. Затим за православне и католике: Бадњи дан, Богојављење, Велики петак, Велика субота, први и други дан Ускрса, први и други дан Духова, Спасовдан, за православне још Свети Сава, Ђурђевдан и дан крсне славе, за католике Тјелово и Сви свети. За муслимане празници су сви дани Рамазанског Бајрама, три дана Курбан Бајрама и један дан Мевлуда. За Јевреје дан Пасхе, два дана Рош хашане и дан Јон кипура.

Празници су били и прошли, само ће се, још дуго, Гранд држати. Хотели у социјализму не попадају јер је човек наше највеће богатство. Спаваће у њему, у хотелу, тај човек, ако заиста мора.

Било је година када се, ноћни живот града, како смо га одувек схватали, дословно одвијао у Гранду. Излазак, вечерњи, дакако, вечера и пиће у башти хотела, уз музику, чији дисхармонични звуци покривају, до ране зоре, читав град. Бити виђен, налог је новог времена. Бруји као у кошници. Најзад, ту су наши: мед и млеко. Нико не може да се мери с нама. Конобари падају с ногу. Мирис роштиља. Живи се за, тај, вечерњи излазак и младо вино. Добро вино је само старо, па ни то није увек, а оно мора дуго да одлежи. Некад су се и бурад, за вина, дуго правила. Рецимо, мајстор, бачвар Драгољуб Марковић (на свој четрдесети рођендан, да се још једном опоменемо несвагдањег геста, првог дана Божића 1933, приредио ручак за 80 незапослених, почастио их, ракијом, вином, па, богме, и колачима, да доживљај буде потпун, задовољство пуног стомака готово нестварно) направио је бачву од 11 хиљада литара, дрво је куповао у Славонији, и за сваки сантиметар дебљине на сушење трошио годину. Ко то да чека? Немамо ми времена за бацање. Година је дуга, живот кратак.

Онда ће, лагано, сплашњавати занос. Илузије. Време, отиче, будућност, очекивана, лепа, срећна, не стиже. Ни благостање. Само приче. Авети.

У башти Гранда све мање је гостију, све гласнија музика, све лошија услуга. Социјализам с људским лицем. Нема више балова, ни других свечаности. Понеки, ценом папрен, по доживљају бедан, дочек Нове године. Које? Нико не зна. Понекад, кришом, слављење неке друге Нове године. Опет, нико не зна разложно да је објасни. Само инат опстаје. Чекање.

Добротворно друштво Насушни хлеб нема места у срећној земљи. Шта би рекли непријатељи?!

Најдуже, у сећању, траје препричавање дочека Ј. Б. Тита. Протоколом је планирано да руча у Смедереву. Али се никад не може све предвидети. Никад не реци никад. Конобари, под конац. Храна, пиће, декор, особље, инвентар, улаз/излаз, под контролом. Цивили. Униформе. Испред Гранда одушевљена светина. Као увек. Тиска се. Чека. Нада. Чезне. Стрепи. Дрхти. Сања. Надима. Видеће Тита. Изблиза. Руковати, можда. Невероватно. Јединствено. Смртници и Бог. Где је Пинки, где Бриле? Стиже Вођа. Легенда која живи. Револуција која тече. Најзад. Светина прети да пробије кордон милиције и дотакне Тита. Његов некадашњи собар на броду Галеб, Милан Познић Шарло (надимак је, шта ћете, стекао имитирањем Чаплина), пуца. Кажу у ваздух. Он, о томе, никад није говорио. Осим тамо где је морао. Свесни свих покушаја атентата (и исхода) на вође и окруњене главе, баш у Смедереву (или учешће Смедереваца) супруга Јованка и генерал Милан Жежељ, кажу, нисам видео, телима, заклањају маршала. Олдсмобил продужава. Свет је успаничен. Радознао. Тито је отишао. Дан је прошао. Тако се нада измигољи, светина разочара.

Не знам ко је појео готовљено за високог госта и камарилу.

Госпођица Катарина Гробоска има друге бриге. Господин Павловић, лола као и прика Жика, нешто се ућутао. Госпођица Гробоска бира речи, понешто прећути, с великим трудом. Није јој свеједно. Ни лако. Толико уложене енергије, толико емоција, а, изгледа, узаман. Опет! Господин адвокат се, сва је прилика, већ изговарао послом. Врда. Извлачи се. Тако је све било лепо смишљено. Беспрекорно, изгледало је. Савршено. Да не умакне. О, како се, мушки, мисли госпођица Гробоска, мењају. Сви су исти, превртљиви. О свом полу мисли све најлепше. Осим ако је близу господина Милана Павловића и угрожава лепо смишљене идеје и планове госпођице Катарине Гробоске. Зато му сада, отворено, то изговарање, које је, изгледа, откривено, пребацује. Овлаш. Али озбиљно. Покушава, госпођица Гробоска, немогуће: да каже и да прећути. А јаре и паре, каже народ, не иду, никако, заједно. Да ли се господин Павловић увредио (зашто, побогу!?) или је, пита забринута госпођица Катарина Гробоска, "нешто сасвим друго!!??"

Удвојени ускличници, удвојени упитници казују да госпођица Гробоска не схвата шта би, уваженог, презапосленог адвоката, могло да увреди. И зашто?

Коју годину потом још траје пасторална слика изобиља у башти хотела Гранд. Хотел пада на ниво ресторана. Све пада. Мења име у Парк. Тавори.

Понека разгледница није имала среће да путује, да види света, да читају је незнане очи. За једну, самолепљиву, кичерску, удворичку, крајње неукусну и ружну, са незграпним, фалсификованим, соцреалистичким, заправо партијским грбом града, важнијим од панораме места, издавач је из Новог Сада, штампана у Цељу, наручилац је, свакако, из Смедерева, искрено се надам да није путовала. Ипак, оне, што путоваху, разаслане, у лепој намери, вратиле су се, добрано, кући, као бумеранг, ношене носталгијом; понека копија, грешком или намерно, није видела пута, сада је овде, остала да сведочи о времену, људима и догађајима. О свом, и туђем, животу. Ономе ко уме да чита рећи ће много, понекад све.

Живот је, оних, што су их снимали, писали, читали, као и оних који су на њима, попут праха са крила лептирова, краткотрајан, нежан, крхак, пролазан, понад свега. Све је, тако, прошло, као што ће, једном, и ово проћи, замешће, време, чудесне поруке благости, љубави, прекора, сете. Заборавиће се све. Занавек.

Нема више, многих, од оних који су, те разгледнице, с љубављу, задовољством, маром, снимили. Ни оних који су их, с истим осећањима, знањем, штампали. Нема оних који су, на њима, насмејани, знатижељни, опчињени, занети, понесени, зурили у објектив камере или, тек тако, својим послом, пролазили градом и животом.

Отишли су, у другу вечност, они, који су их, пуни лепих речи, радости, бриге, нежности, писали. Кроз њих говорили. И они који су их чекали, читали. Препричавали. Они што су им се надали. И оних што су се у њих, у речи лепе, смишљене, одмерене, пробране, смионе, обећавајуће, охрабрујуће, несвагдање и обичне, уздали. Заклињали. Ту смо, сада, ми. Као писци из читанки Милета Станковића. За кратко. Привремено. Гледајмо их, зато, изнова. Читајмо. С љубечитим штовањем. С радошћу. С тугом. Сетно. Промена је неминовна. Неуништива. Али, ваља, увек, изнова, све чинити да буде надмудрена, лепша.

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања