Одломак - Mастило је горко/Ink is bitter, 2007.

препоруке

наручите

 

лирика I

зима, схвати

Збиља: ускоро ће почети да снежи.
Ништа ново, чујем како говориш.
Не сећаш се: пахуљице су предзнак
зиме. Тела ће наша постати далека,

самљена, дрхтећа. Нећемо знати да
постојимо, зима ће бити између нас.
Заман пружаш руке; зима ће засути
све. Дрхтаћеш. Не бој се, то је само

крај. Године ће неко неспознат да
зброји, снег ће те затрпати, дуваће
незнани ветрови; биће баш хладно!
Дозиваш драги лик. Стигла је, знај

од оснивања града
(ab urbe cóndita)

Папрат и маховина. Сан и сен. Време
осаме. Све трепери. Титра. Дрхти. Ab
urbe cóndita. Остави отисак усне нек
знак свему буде, печат што се ломи и

веру своју држи до конца. Када мину
дела у измаглицу, у ништавило што
чини га заборав, затрепериће нежни
обрис далеке љубави. Господ глас од

себе даће. Ко титрај тај осети и разуме,
смех од плача разлучи, гордост ће своју
искупити. Свугде домаћин биће осмех
тога што у суштину као у постељу тоне

отварање рукописа

Рукопис, модар, зрнаст, немиран, слика
живота као монашка скуфија, једном ће
одати тајну и привид биће; сада огрнут
скерлетом и срмом, временом, златом,

илуминацијама, недодирљив је. Монах,
над уресом списа чешка браду. Мрси је
расејан, далек. Снен. Дрхтури жељан да
једном час милости излије се на њ. Тад,

моли, у келији, у тиховању, осликаваће
чрке, позлаћивати странице, искупити
грехе зимника. Нишчих. Без дома, без
гроба. Намигују звездице космосом и

дремају варде на градским кулама. Мир.
Хукне сова, мине репатица. Монах над
пламом свеће нагнут снује о рукопису.
Горчи мастило, стврдли монашки хлеб

у хладу пинија

Хераклит, у хладу пинија, надмоћно се oсмехује:
промена је незадржива. Где су мериоци промена,
нико не каза. Тајна, док истиче време, постаје све
значајнија. Неко, из потаје, рачуна на несигурно

време, на скраму која све прекрива, стрпљиво,
лагано, подмукло, неумољиво, темељно. Време,
везиља заборава, творац праха. Само је плавет
јасна. Све друго копни у магли времена, крилу

промене, у одјеку што се стишава и чили. Мењају
ли звезде места када се у њих упре секстант, прст
судбине, рошаво огледало, дурбин, око наученог,
пита се онај што речима непрестано мрешка воду.

Али, два пута у исту воду, довикује Хераклит. Ох,
смешка се, загонетно, гордо, узнесено, уверен да је
истина у грлу, под његовим скутом. Под капом. У
недрима. Верује да вода гута речи, сенке, бит, дах

ко намотава танко повесмо

Слова су расута као сачма. Како их скупити, како
вратити прошло? Немир је у свему; у дамарима, у
линији, у даху, у перу. Дажд мења боје, гласник
скерлетну одежду. Тамни зодијак, бледи сећање.

На свитку мирује сигурни знак невоље, здробљен
печатни восак. Убрзано празне се вртови, тамне
заборављени пехари. Сетно милују се љубавници
свесни пролазности. Потискују лаж. Благословен
је причесни додир. Осмех, овлашни отисак, сенка
прошлог. Коме веровати кад слова су расута, кожа
збира догађаје, дуга се пресвлачи, гласник крвави
језик испира. Свакакве приче колају; ко намотава

танко предиво, нема времена за љубав. Никада не
дозна истину ко страсно љуби, огрнут звездама ту
где се броје високи часи. Мрки гласници скупљају
гласове, расуте судбине, тешке речи, лелек, снове

година се ближи крају

Година се ближи крају. Радуј се, живећеш
изнова. Јануар се назире, лепи дани су у
ружним и лако је у тешком, исход се не
може знати; невоље и тескобе здружене

су. Можда те горка чаша заобиђе, али ти
сумњај. Буди приправљен на најгоре часе
да лакше поднесеш. И радуј се: чак и ако
будеш морао све изнова да прођеш. Радуј

се, велим, јер видим: многи више неће
доживети ни радост ни тугу, срећу, ни
бол, склопили су књиге, бацили обућу,
заборавили сопствено име, бледи лик

умивање језика
Не противуречи чулима,
сачувај природност. Из
опне искорачи, научено
врати изворима, мутним

сенкама птица. Заборави
наук, заборави столећа,
историју, предања. Све
заборави. Не жали. Маску

одбаци; наду, страх, кураж
oвладај. Језик свој умиј,
реч ослободи. Певај. Певај,
покажи да си ту, да те има

жад привлачи ону што љубав јој је име

Ко љубав своју није одмерио, волео је тајно,
у данима самоће, ноћима пустим и очајним.
Планирао је, узаман. Призивати ону која не
трпи нацрте и прорачуне: залуду је. Мирис

пинија опија и жад привлачи ону што љубав
јој је понекад име. Под звездама ходи увијена
лаком копреном сумрака. Зашто се крије кад
долази? Шапуће. Прикрада се. Ко љубав своју

разметно показује, брзо остаје сам у одајама
с вином и мирисом пинија. Дах ноћи замењује
покрете оне што опија и крије се и кад одлази.
Искрада се. Осетљива је она, веома. Ћудљива.

Непредвидива. Како дозвати ону која мења
име као заљубљена девица огрлице и одазива
се када јој је воља? Како знати меру љубави,
како сазнати чари оне која их сама не позна

бројим само ведре часове
(horas non número nisi sérenas)

Питање на уснама хладно је сечиво
ножа. Румени се већ сутрашњи дан,
час који никоме није поуздано знан.
Мирис ружа повлачи се међ латице

и пчелиње маљице. Незнано светло
трне ван могућности тумачења, пре
но што досегне зенит и почне да се
мрешка. Буди успомене, жељу, жар,

немир, призив из сенке. Невидна
рука помера казало сунчаног сата:
бројим само ведре часове! Мењају
се расположења. Навиру питања

звук бронзаних сандала

Догодиле су се ствари које не знамо, достојне
песника као што вели мудри Емпедокле: бјeх
једном дечак, девојчица, жбун, птица и риба
из мора која скаче. Да ли је то хваљени наук

о сеоби душа? Ипак, његова загонетна смрт
остала је тајна за све који су тврдили да су
пријатељи. Како онда прочитати рукописе у
стиховима које за собом остави далековиди

учитељ четири елемента? Зевс је ватра, Хера
Земља, Аидонеј ваздух, Нестис вода, и то је
знано, али Емпедокле славни, где је? И вино
што се злати сливајући се низ коврџе и душа

његова што се сели, лепршава, нестална дивна,
кристална, ангеоска? У стиховима је, чини се,
као увек, одгонетка, а ко уме, међу нама овде
збраним да чита речи изврнуте као путир, сад

нека се гласне без зазора за своју главу, најмањи
улог, и нека запали луч да осветли пут до Етне у
коју је кажу скочио добри Емпедокле. Онај коме
се изненада јавља просветљење, не усуђује се да

се окрене јер чује звук бронзаних сандала. Ако
постоји разлог ћутње у њему је узрок распрснут
као нар у коме благује Емпедоклеова душа, која
разговара са нама смртнимa као са себи равним

цитат из талмуда

Научи језик свој да говори: не знам, очи
да не гледају, уши не слушај, вечераћеш
лепо, сред поља, куће мирне и осванути
безбрижан, са звиждуком који збуњује

птице. Пролазе часи. Ти ништа ниси чуо.
Ти не знаш. Пролазе дани, месеци, године.
Све пролази. Ти ништа ниси видео, памти.
Теби нико не долази, теби нико ништа не

говори. Твој језик огледа се у амбису, нем,
заборављен. Научи, кажем ти, језик свој да
говори: не знам. Мир донеће ти и радости
безмерне приредити. Ти не знаш. Боље ти

је да размислиш! Не знам. Колико их је? Не
знам! Инатиш се, је ли! Не знам. Ко су они?
Шта су хтели? Не знам! Знаћеш, знаћеш! Ко
те плаћа, говори? Не знам. Када су стигли?

Не знам. Сарађуј, биће боље, дајем ти реч!
Не знам. Слушај, губим стрпљење. Не знам.
Знаш ли ти ко смо ми! Не знам. Е, сад ћемо
те научити памети па ћеш знати и памтити!

час, доба и ти

Време се расцветава попут ране. Отичу
сокови сна. Незнан је дан, кад у пурпур
све прелази; опомиње прст судбе. Хоће
ли нам та рука бити наклоњена? Онај

што је води, што је пружа, шта смера?
Онај што убија, кратким замахом, без
представе о болу, бриге о последици.
Све је записано светлошћу и мраком,

срмом и жадом. Час, доба и ти. Доказ
немоћи је у опирању кад сенке постају
краће и дах се губи у пространству. Не
прашта тај што записује: ћути, памти

говорим језиком нежности

Говорим истину. Говорим: камен, со,
постеља, цвет, светлост; говорим час
је љубави, хип у коме ћемо пресвући
кожу, одбацити кошуљицу сећања и

снова, говорити језиком нежних. Ту
ћуте збуњени звездочатци. Из списа
се њихових жари тиркизни сјај. Под
горким застором векова, старци сне

ваљају по пустим устима. Мутна су
предсказања; говоре нови видиоци
опрезно, тихо речима бираним. Ко
тврди да истина је у њима, лажац је!

лебди мирис мошуса

Љубав се лечи глађу, шапуће Кратес
суседу у ухо. Старац ослушкује, чуди
се, госта не види, не чује. Ко говори,
пита, застрашен. Прикажи се, виче

да одагна страх. Патња, божанска je,
урла фанатични Кратес. Има ли кога
запиткује старина. У сапричасникову
косу слећу лептири, пчеле, пада пелуд,

латице. Прах. Светлост. Ко заповеда
линијом круга, ко пречник одређује,
брине суседа. Анђели одлажу крила.
Кратес промишља о космосу. Љубав

се лечи глађу, закључује; ако не делује,
уздај се у време. Неодлучни Кратес не
познаје љубавне вештине и последице.
Пристижу смионе звери, птице, лебди

мирис мошуса. Добра која даје држава,
мрси Кратес, ништавна су. Испрепадан
старац по кући ужурбано иште штрик.
Кратес пуним плућима удише мошус

мефисто. пророштва

Кроз наочаре из којих су чинима испала
сочива напорно читам мутна пророштва:
Хорхе Луис Борхес пориче време, пориче
пакао. Довикује: живот и смрт недостају

у животу! Зар поред свега маестро? питам
наивно. Шта ми предстоји?! Да наместим
диоптрије, свакако. Борхес пориче време:
када да одем код оптичара? Бохес пориче

пакао: шта ћу видети кроз друге наочаре?
Лажну представу стварног! Цери се враг,
прекрива уста маљавом шаком. Мува ме
саучеснички оштрим лактом у слабине

лирика II

шапат мале браће

Да ли је аура над главом, дуга
понад града, љубави сласт, со
на усни сабеседника, знамен?
Растачу се тама и светлост на

смирај и дрхтај. Испремештани
су знаци зодијака; неповољан је
хороскоп. Далек је Талесу страх.
Спознати самога себе, немогуће

је, поручује Талес. Приступа новом
распореду звезда, жртву приноси
држећи је високо, свестан промена.
Учи се трпљењу на космичком хаосу.

Помно прати галактичке промене,
мене година, космичка правила, збир
дешавања, судбински мења час. Што
мора биће, струји шапат Мале браће

недовршени чекају послови

Зима, неочекивани гост, рано добује
о двери наших домова. Кроз пукотине
времена, увлачи се у књиге, листа ми
рукописе. Надиру плодови смирене,

сочне јесени. Јабука из Едена, крушке
подно грла Евина. Између топле руке
оног што котрља коштице гласова и
најслађих дарова јесени: хладно иње.

Уместо сокова зрелог воћа, хладноћа,
лију кише. Небо постаје ближе, звезде
се круне. Над небеском картом ћути
наднесен звездочатац. Где је календар

љубави. Где је жар. Неми, затварамо се
у љуштуре сна, у осетљиве опне самоће.
Руке би, изван сваког додира, да такну
лепоту док недовршени чекају послови

питагорина поука

Кад језичак ваге покаже подне готово је
с одлагањем. Ни усуд нема тако строгу
руку и тачну меру. Окрени се, сабери и
промисли. Прошло се не да поправити,

што ће доћи не зна се јер је и трен овај
посве неизвестан. Час припада бившем
и будућем. Само језичак теразија стоји
усправно: истиче време сваког рачуна.

Зар неспреман на пут?! С друге стране се
у Питагорином смислу мери зрелост. Он,
учитељ наш, рекао је: језичак на ваги да
не прескочи. Мера је испуњена, час je!

савети младога орфеја

Треба изрећи ново, исцедити сок
из речи, суштину, утврдити звон,
бриткост, значење, тумачити фон
Орфејеве свирале. Еуридика снује

нову љубав, бесмртну, светлу као
сунчев зрак. Пуца танани венац
чаше и вино разлива пурпур по
столњаку: исцртава карту љубави,

трошни земљовид. Сваки поглед
лако наруши што љубављу се зове
јер рањива је она, веома. Пурпур
разастире опори мирис од којег

трепере сва чула. Доказ постојања
одмотава се као повесмо; свакога
часа може да се прекине нит, веза
умрси. Задрхти ли икад она што

одмотава повесмо, тонове живота,
по звуку што испушта напета струна,
по лепоти која се расипа као латице
ружа препознаћемо блиски крај. На

размеђи годишњих доба не окрећи
се, поручује млади Орфеј. Не сазна
да дивна Еуридика под прозрачним
велом другог љуби. Тужи свирала

снег засуће све

Испунио си меру, врата су забрављена.
Расковник је под језиком. Не дозволи
да те заведе благо миловање пролећа,
што сећа на прву љубав, кад преданост

је пуна искрености, ни топли дах лета,
зрело животно доба, кад се даје, узима
и срећа је у зениту; не превари се. Доћи
ће опомињућа јесен, ветрови и потом

зима улази у кости и немилосна казна
шиба по лицу. Не заборави да снегови
засуће све. Када томе дође час, не казуј:
дао сам! Ко узима нека памти и велича

зрело је доба године

Има у кратком људском животу ствари и
догађаја о којима се ћути страшно, трајно,
слепо. Ни пред огледалом неће изићи реч,
кроз стиснуте зубе, тамницу језика, у сну,
кроз поре, мирис коже, не очекуј да чујеш
оно о чему се ћути. Под земљу, из које неће
изнићи зова погодна за свиралу, отићи ће
знање о догађајима и стварима о којима се
ћути, које се бране од себе самих; које се
таје, заборав су, прст на окидачу, оловна
уста, зрело доба године. Самуј. Ћутање
је спас од нежног говора који проказује

гласови предака

Гласови предака, збиљских, далеких што
постојали су пре наслућене праисторије,
нису неповратно изгубљени, ишчилели.
Једном изговорене речи, испеване песме,

звиждуци, драме, трагедије, неспоразуми,
све што је у звуку, остало је поколењима
урезано у етар моћним дахом резонанце.
Осетљиво ухо, очувани чекић и наковањ,

нежна мембрана, кључеви су разумевања
времена; издвојиће звуке хаоса, оживети,
превести на савремени језик. Сазнаћемо
шта се збивало. Као и у свему, биће оних

свакодневних страница историје које лако
разумевамо и редова замрљаних, тамних,
нечитких. За прво стараху се равнодушни
преци, за друго: мутна времена између нас

гребање заструга

Кад све је казано, прошлост помно
испитана, будућност предсказана,
остаје ћутање. Памти: нема другог
мимо данашњега часа. Одживи га.

Преокрени одећу, огреби заструг;
са усана обриши сок нестрпљења:
можда чекају далеки, тешки пути.
Дане што су прошли не спомињи

љубав, беспослица лењиваца

Градови! Градови! Колико светлости, колико
судбина. Осаме! Мрака! Само љубави, за коју
је Диоген говорио да је беспослица лењиваца,
нема. Звери дивље очњаке оштре. Јазбине се

пуне, лог се шири као смрад. Градови, за којима
чезну незналице, прождиру свој окот. У ноћима
опточеним благошћу звезданог шума, ободом
градским, дешава се љубав различита од оне о

којој стидљиво говоре књиге. Све је, ивицом,
другачије. Живот се одатле прикрада. Увлачи
се у градске артерије и дамара неуједначеним
ритмом. Ко се граду примакне снове прогута

моћна је рука

Моћна је рука која благосиља, оружје
носи, гради и разграђује, милује, грли,
удара, диже и спушта, моћна је у рука
у вечерима кад у њој спава неспутани

облик твоје зреле дојке. Моћна је рука
на којој се злати отисак твоје лепе усне
и отровни угриз љубави твоје. И струк
се твој на њу наслања. И врат леже. Ти.

Моћна је ова рука када се бутина твоја
нежно умиљава док се лагано отвараш.
Моћна је ова рука, кажем ти, кад јој се
сва предајеш, изван овога света, опојна

напети чекамо долазак ноћи

Напети чекамо долазак ноћи,
удобну колевку љубави. Када
нас лаким прекривачем такне
дрхтава ноћ сасуће језик речи

надљубавне којих нисмо свесни,
још мање невероватне им моћи.
Те речи, сам жар љубави, отварају
тајна врата, тела нам свеможна и

крв згушњавају. И ноћ, рекох ли,
гори. Колевка наша, у којој лако
њишемо љубав и у коју репатице
звезде падају, постаје све дубља

некад знана места

Знана места, некад драга, плаћана сетом, сном,
животом, прижељкујући час поновног виђења,
идеализујући пејсаж, топлину поветарца, сенку
вољене жене, месечеве мене, боју траве, бљесак

муње, призивајући у сећање влажни пољубац
растанка, чврстину и облик дојке, глатку кожу
бедара, баршун: где су? Неважне су успомене
незнанца. Ништа више није ни знано, ни драго

као пре. Знана места далека, отрежњујућа буде
нас из дугог сна. Дах пролазног све је такао,
рука времена неуморно мења, као да се свети.
Варка је моћна. Остаје горчина, прах, мучнина

развејани су листови календара

Замиче лето, прошла љубав. Пожутеле фотографије.
Хладе се тела. Ум. Само се још, по устима, котрљају
коштице с опорим укусом минуле страсти. Дах се не
може задржати нити вратити: доказ да лето пролази.

Растурени су листови календара. Ко сабира време,
ко ће вратити покрет прошлог? Гле, осмех којем се
не надамо. Варка, увек изнова, опстојава. Хип! Учи
заборав. Поднеси промену листа. Лето мора проћи

сећање. привид. глас

Обоје добро знамо: никада ниси
била овде, али музика што се чује
одаје твоје присуство, дискретни,
непоновљив глас, препознатљив,

што трепери, узбуђује и напиње
ноздрве, твој је. Тај глас мења
срчани ритам: знам да си овде!
Шапућем, ту је. Руку јој пружи,

такни је: остаће! Знам да твоја
лепа, глатка, нежна рука води
моје перо. Ваздух што удишем
пун те је. Светлост којом сјакте

кутови собе твоја је. Осећам: ту
си, мада је очигледно да нема те.
Чудно се осећам. Дишем тихо,
уздржано да те не узнемирим.

Чувам чаролију. Зрела си, слатка
као воће. Узимам те. Дивље. Гутам.
Гризем, пулсирам. Ослушкујем:
кружиш невидљива, недохватна

време. траг

Речи се множе као усов, гласове разноси осека
као златни прах. Времена се мењају, све прима
другу боју. Ништа није постојано као промена
коју треба савладавати ћутањем; ћутање, како

је прописао законодавац Солон, временом. То
је мера. Седамдесет година, што достојно јесте
човека, док се разум чаури, језик чува мекоћу,
затим велича делање. То је пут у светлост, дах.

Тами све се прикрада. Ко научи да слуша, умеће
да заповеда, ако томе стигне час. Све је у речима,
у савитљивости језика. Потом долази што мора.
Доброта ће променити распоред звезда. Ћутњом.

У речима се огледа дело; ћутање је облик говора
док време печати језик. Кроз године тањи се
сећање, речи бледе, браве попуштају. Шта бива са
језиком? Оштрица је у копрени магле, у канији

 

lyrics I

it is winter, understand

Indeed: it will soon start snowing.
Nothing new, I hear you saying.
You do not remember: snowflakes are omens
of winter. Our bodies will become remote,

lonely, trembling. We will not know that
we are, winter will be between us. In vain you hold
out your hands; winter will bury Everything. You
will be trembling. Do not be afraid, it is only

the end. The years will be summed up by someone
unknown, the snow will fill up, unknown winds
will be blowing; it will really be cold!
You call to your dear figure. It has come, understand

since the founding of the town
(ab urbe cóndita)

Fern and moss. Dream and shadow. The time of
seclusion. All is flickering. Vibrating. Shuddering.Ab
urbe cóndita. Leave the lipprint to be
the sign for everything, hold the crumbling seal and

your faith until the end. When deeds
elapse to mist, to nothingness
consisting of oblivion, the gentle outlines of
distant lips will shudder. The Lord will make

Himself heard. Those who feel and grasp that vibration,
who tell apart laughter and crying, they will redeem
their pride. Everywhere the smile will be the host of
the one who enters the essence as if going to bed

opening a manuscript

A blue, grain-like, restless manuscript, a picture
of life, a monastic tall cap, will once disclose the
secret and there will be illusion; now cloaked
in purple and native silver, in time, in gold,

in illuminations, it is untouchable. Over the decoration
of the manuscript, a monk scratches his beard. He
ruffles it, oblivious, remote. Drowsy. He shivers, longing
for the moment of mercy to pour over him. Then,

he prays, in his cell, in quiet, he will paint skirmishes,
gild the pages, redeem the sins of the houseless.
Of the miserable. Of the homeless, the tombless.
Stars wink through the universe and

guards on the city towers doze. Silence. An owl hoots,
a comet passes by. The monk bending over
the candle's flame dreams of the manuscript.
Ink grows bitter, the stiffened monastic bread

in the shade of stone pine-trees

Heraclitus, in the shade of stone pine-trees, smiles with
superiority: the change is irresistible. Where the
time-keepers are, nobody said. The secret, while the
time is running out, keeps growing more important.
Someone, from ambush, counts on uncertain

time, on the scum which covers everything, patiently,
slowly, treacherously, inexorably, thoroughly. Time,
an embroiderer of oblivion, creator of dust. Only
the blue is clear. Everything else melts away in the
ist of time, in the flank

of change, in the abating and fading echo. Do stars
change their places when pointed at by the sextant,
by the finger of destiny, by a pitted mirror, by a
telescope, by an eye of the learned, wonders the one
who keeps ruffling water with words.

But twice the same water, Heraclitus yells out. Oh,
he smiles mysteriously, proudly, elatedly, convinced
that the truth is in the throat, under his coat-tail.
Under the cap. In the bosom. He believes that water
devours words, shadows, essence, breath

they who reel up thin hanks

Letters are scattered like pellets. How to gather them,
how to restore the past? Anxiety is in everything;
in heartbeats, in a line, in a breath, in a pen. Rain is
changing colours, a messenger his scarlet uniform.
The Zodiac is darkening, memories fading.

On the roll rests the certain sign of trouble, the crushed
seal wax. Gardens are emptied in haste, the forgotten
goblets darken. Lovers caress each other with sorrow,
aware of transience. They repress lies. Blessed is

the touch of Communion. A smile, a light print, a
shadow of the elapsed. Whom to believe with the
letters scattered, the skin gathering events, the rainbow
getting changed, the messenger washing his bleeding
tongue. All sorts of rumours are going around; they

who reel up thin hanks have no time for love. They who love
passionately never learn the truth, covered with the stars
where high hours are counted. Gloomy messengers are gathering
voices, scattered destinies, hard words, wailing, dreams

the year is approaching its end

The year is approaching its end. Rejoice, you will
live anew. January is showing through, beautiful
days are in the ugly ones, and the easy is in the hard,
the outcome is dubious; troubles and anxieties are

united. The bitter glass may bypass you, but have
doubts. Be ready for the worst moments
in order to stand them. And rejoice: even if you
have to suffer everything once more. Rejoice,

I tell you, for I can see: many will never again
experience joy or sorrow, happiness or distress,
they have shut the books, thrown away the
shoes, forgotten their own names, the pale features

the language wash

Do not oppose your senses,
preserve spontaneity. Step out
of the membrane, give the learned things
back to the sources, to the vague

shadows of birds. Forget
the learning, forget centuries,
history, traditions. Forget
everything. Do not mourn. Throw away

the mask; conquer the hope, fear,
courage. Wash your language,
free the word. Sing. Sing,
prove that you are here, that you are

jade attracts the one whose name is love

He who did not measure his love, he loved in secret,
in the days of loneliness, in the nights empty and desperate.
He planned in vain. To appeal to her who does not
stand schemes and calculations is in vain. The scent

of stone pine-trees and jade attract the one whose name
is sometimes love. She walks under the stars wrapped
in the light veil of dusk. Why does she hide while
coming? She whispers. She approaches furtively. He who shows

his love in a bragging manner is soon left alone in
chambers with wine and with the scent of stone
pine-trees. The breath of night replaces the motions
of her who intoxicates and hides even when departing.
She sneaks out. She is sensitive, very much so. Capricious.

Unpredictable. How to call back her who changes
her name like a virgin in love changes necklaces, and
responds at her own will? How to know the measure
of love, how to learn the charms of her who herself does
not know them

i count only happy moments
(horas non número nisi sérenas)

The question on my lips is a cold blade of a knife.
Tomorrow's day is growing red, the moment for
whose understanding there is no certain way.
The scent of roses withdraws among the petals

and bee downs. An unknown light
is dying out beyond understanding, before
it reaches the peak and before it starts
rippling. It stirs memories, desire, passion,

unrest, appeal from the shadow. An invisible
hand shifts the needle of the sundial:
I count only happy moments! Moods
are changing. Questions are gushing up

the sound of the bronze sandals

There happened the things we know not, worthy of
a poet, like the wise Empedocles says: once
I was a little boy, girl, bush, bird, and fish
from the jumping sea. Is it the praised tenet

on the migration of souls? Yet, his mysterious death
remained a secret to all who argued that they were
friends. How, then, to read manuscripts
in verse left behind the far-seeing

teacher of the four elements? Zeus is fire, Hera is earth,
Aidoneus air, Nestis water, and that is clear, but the
famous Empedocles, where is he? And the wine
shining golden while pouring down his curls, and his

migrating soul, fluttering, emphemeral, splendid,
crystalline, angelic? It seems that, like always,
the guess lies within the verses, and those among
us, gathered here, who know to read the words
turned upside down like a chalice

let them speak without fear for their heads, the least
possible stake, and light the lamp to illuminate the
way to Etna into which, as the story goes, the good
Empedocles jumped. He who is suddenly enlightened,
does not dare to

turn back, for he hears the sound of the bronze
sandals. If there is a reason for silence, the cause
is burst open in it like the pomegranate in which
Empedocles' soul feasts, which talks with us mortals
like with the equals

a quote from the talmud

Teach your tongue to speak: I don't know, teach eyes
not to look, ears not to listen, you will dine with
pleasure, in the field, your quiet home, and at daybreak
you will be carefree, with a whistle that confuses

birds. Minutes pass. You heard nothing.
You do not know. Days, months, years pass.
Everything passes. You saw nothing, remember.
Nobody visits you, nobody addresses you

for anything. Your tongue is mirrored in a chasm,
mute, forgotten. Teach, I tell you, your tongue to
speak: I don't know. It will bring you peace and
present you with infinite joys. You don't know.
You'd better

think things over! I don't know. How many are they?
I don't know! You show spite, don't you? I don't know.
Who are they? What did they want? I don't know. You
will know, you will! Who pays you? Tell it! I don't know.
When did they come?

I don't know. Be cooperative, it will be better, upon my word!
I don't know. Listen, I am losing patience. I don't Know. Do
you know who we are! I don't know. Well, now we will teach
you a lesson, and you will know and remember!

moment, time, and you

Time blooms like a wound. Juices of a dream flow
away. Unfamiliar is the day when everything grows
into the purple; the finger of Fate warns. Will that
hand be inclined to us? The One

guiding it, holding it out, what does He aim at?
He who kills with one stroke, not bearing pain in
mind, not caring about consequences. Everything
has been written down with darkness and light,

with native silver and jade. Moment, time, and you.
The proof of helplessness is in resisting when
shadows grow shorter, and the breath is lost in wide
open spaces. He who writes down does not forgive:
he keeps silent, remembers

speak the language of tenderness

I speak the truth. I speak: a stone, salt,
a bed, a flower, light; I speak it is
the hour of love, the instant in which we will change
our skin, throw away the slough of memory and

of dreams, we will apeak the language of the tender.
Here the confused stargazers remain silent. From
their manuscripts the turquoise shine glows.
Beneath a bitter curtain of centuries the old men

roll dreams in their empty mouths. Vague
are the oracles; the new seers speak
cautiously, quietly, with refined words. Who
says that the truth lies in them, they are liars!

the scent of musk soars

Love is cured with hunger, Crathes whispers
in his neighbour's ear. The old man pricks his ears
in wonder, not seeing, not hearing the visitor. Who
speaks, he asks in fear. Present yourself, he cries

to turn the fear away. Suffering is divine,
the fanatical Crathes roars. Anybody there,
asks the old man. Onto his vistor's hair
butterflies and bees descend, pollen and petals

fall. Dust. Light. The neighbour's concern is
who is in charge of the circle's line, who
defines the diameter. Angels cast off their wings.
Crathes ponders upon the Universe. Love

Is cured with hunger, he concludes; if it is ineffective,
rely on the time. The indecisive Crathes is not
familiar with love skills or consequences.
Daring beasts, birds, come in, the scent

Of musk soars. Goods given by the State,
Crathes equivocates, are worthless. Frightened,
the old man hurriedly looks for the rope around
the house. Crathes draws deep breaths of the musk

mephistopheles. oracles

Through the glass from which lenses fell out
due to spells, with an effort I read vague oracles;
Jorge Luis Borges denies time, he denies
Hell. He shouts: life and death are missing

from life! In spite of everything, Maestro? I naively
ask. What am I to do?! To fix the glasses, anyhow.
Borges denies time: when am
I to go to the optician's? Borges denies

Hell: what shall I see through the other glasses?
The false presentation of the real! The Devil simpers,
covering his mouth with the hairy fist. He nudges me
into my loins like an accomplice, with his sharp elbow

lyrics II

the whisper of the little brothers

Is an aura over the head, a rainbow
over the town, love's pleasure, salt
on a fellow speaker's lip, an omen?
Darkness and light dissolve into

sunset and tremour. The signs of the Zodiac
are all jumbled; unfavourable is
the horoscope. Remote is the fear from Thales.
To conceive one's own person is

impossible, Thales sends a message. He addresses
the new arrangement of the stars, he offers a sacrifice
holding it high, aware of the changes.
He learns suffering from the cosmic chaos.

Closely does he watch the galactic changes,
the changes of years, cosmic rules, the totality
of events, changing the moment of fate. What must
be will be, the whisper of the Little Brothers flows

works are waiting unfinished

Winter, an unexpected guest, is drumming early on
the doors of our homes. Through the cracks of time
it is entering the books, it is turning the pages of my
manuscripts. The fruits of the calm, succulent

autumn are pushing on. An apple from Eden, pears
at the base of Eve's throat. Between the warm hand
of the one who is rolling the stones of voices and
the sweetest autumn gifts: the cold hoar-frost.

Instead of the juices of the ripe fruits, the cold,
pouring rains. The sky is becoming closer, the stars
are flaking off. Over the sky map, silent is
a stargazer. Where the calendar

of love is. Where the heat is. Silent, we withdraw into
the shells of dream, into the sensitive membrane of
loneliness. The hands wish, beyond any touch, to feel
the beauty while works are waiting unfinished

pythagoras' theorem

When the pointer of the scales shows noon, it is over
with the delay. Not even doom has so strict a hand
and exact measure. Turn round, collect yourself
and think. The past is beyond repair,

we don't know what will come, for this very moment
is quite uncertain. The moment belongs both to the
former and to the future one. Only the scales' pointer
is upright: showing the time of every account.

To hit the road unprepared?! On the other side
maturity is measured in Pythagoras' sense. He,
our teacher, said: the scales' pointer should
not skip. The measure is fulfilled, it's time!

words of advice of the young orpheus

The new is to be said, the juice to be squeezed
out of the words, the essence, the sound, sharpness,
meaning to be identified, the background of Orpheus'
flute to be interpreted. Eurydice contemplates

a new love, undying one, shining like
a ray of the sun. The delicate cornice of the glass
breaks and the wine spills the purple on
the table-cloth: it makes the map of love,

the crumbling geographical map. Each glance
easily disrupts whatever love is called
for it is vulnerable, very much so. The purple
spreads the harsh scent which makes

all senses vibrate. The proof of existence
unfolds like hanks; every minute
a thread may break, ties may
tangle. Does she ever tremble,

she who unfolds hanks, the tones of life,
by the sound made by a tight string,
by the beauty scattering about like petals
of roses we will identify the forthcoming end. At

the turn of the seasons of the year, do not look
back, the young Orpheus suggests. He did not learn
that amazing Eurydice, beneath the limpid
veil, loved the other one. The flute mourns

snow will bury everything

You have filled the measure, the door is locked.
The mandrake is under the tongue. Do not allow
to be seduced by the mild stroking of spring,
which is reminiscent of the first love, when dedication

is full of candour, or by the warm breath of summer,
by life's age of maturity, when you give and take,
when happiness reaches the peak; do not misjudge. There
will come the warning autumn, the winds, and then

winter will freeze your blood, the merciless punishment
will flog your face. Do not forget that snows will bury
everything. When that time comes, do not say: I have
given! Let them who take remember and glorify

it is a ripe part of the year

In short man's life there are things and events about
which silence is kept in a terrible, permanent, blind
way. A word will not be uttered even before the mirror,
through the clenched teeth, the dungeon of
the tongue, in sleep,

through pores, through the smell of skin, do not
expect to hear what silence is kept about. Under
the earth from which there will not shoot up an
elder suitable for a flute, the knowledge of events
and things that are kept silent about

will go, of things that fight back against themselves;
the things that are kept secret are oblivion, a finger
on the trigger, mouth of lead, a ripe part of the year.
Live a lone life. Silence is the salvation from tender
revealing speech

the voices of ancestors

The voices of ancestors, of genuine, remote
ones who lived before the foreseen prehistory,
are not irretrievably lost, gone. Once uttered
words, once written poems,

whistles, dramas, tragedies, disagreements,
whatever is in sound, is left to generations
engraved in ether with the mighty breath of resonance.
A sensitive ear, a preserved hammer and anvil,

a tender membrane, are the keys of understanding
time; they will set apart the sounds of chaos, restore them,
translate them into a modern language. We will learn
what used to happen. Like in everything, there will be

those everyday pages of history we easily
understand, and the stained, dark, unreadable lines.
About the former the indifferent ancestors took care,
about the latter the troubled times between us

the scraping of the bowl

When everything is said, the past thoroughly
examined, the future foreseen,
silence remains. Remember: there is no
other moment except today's. Live it.

Turn your clothes inside out, scrape the bowl;
wipe out the juice of impatience from your lips:
long, hard journeys are perhaps in front of you.
Don't mention the days gone by.

love, the leisure of the lazy

Oh, towns! Towns! How much light, how many
destinies. How much solitude! Darkness! Only love,
which Diogenes defined to be the leisure of the lazy,
nowhere. Wild beasts sharpen their fangs. Lairs are

full, the brood spreads like stench. Towns, the longing
of the ignorant, devour their own brood. In the nights
mounted with the balminess of the starry rustle, at
the urban fringe, there blooms the love different
from the one

about which books shyly talk. Everything is different
at the fringe. Life furtively approaches from there. It
enters the city arteries, beating with uneven rhythm.
They who approach town devour their own dreams

mighty is the hand

Mighty is the hand that gives the blessing, that carries
weapons, builds and destroys, caresses, hugs,
strikes, raises and lowers, mighty is the hand
in the nights when the unrestrained shape

of your ripe breast sleeps in it. Mighty is the hand
on which the print of your beautiful lips shines
golden and the poisonous bite of your love.Your waist
also reclines on it. And your neck lies on it. You.

Mighty is the hand when your thigh butters up gently
while you slowly open yourself. Mighty is this hand,
I tell you, when you surrender to it completely,
beyond his world, intoxicating

on edge, we are waiting for the night to fall

On edge, we are waiting for the night to fall,
that cosy cradle of love. When it
touches us with its light bedspread,
the shaky night will shower upon us the language

of supralove words we are not aware of,
let alone of their staggering might.
These words, the very fire of love, open
the secret door, they condense our omnipotent

bodies and our blood. Did I say that the night
burns. That cradle of ours where we easily
rock the love and where shiny stars
fall, grows deeper and deeper

once familiar places

Familiar places, once dear, for which we kept longing
for years, wishing the hour of the fresh meeting,
idealizing the landscape, the warmth of a breeze,
the shadow of the loved woman, the phases of the moon,
the grass colour, the flash

of lightning, recalling to memory the wet kiss
of departure, the firmness and shape of a breast,
the smooth skin of thighs, velvet: where are they?
Irrelevant are the memories of a stranger. Nothing
is familiar or dear

as before. Familiar places, remote, sobering wake
us up from a heavy sleep. The breath of the
transient has touched all, the hand of time keeps
changing all, as if to avenge. Illusion is mighty.
What remains is bitterness, dust, nausea

scattered are the calendar leaves

Summer is disappearing, love is gone. Photos grown
yellow. Bodies cool. Mind, too. Only kernels still roll
in the mouth, with a bitter taste of the expired passion.
Breath cannot be held up or restored: a proof that
summer passes.

Scattered are the calendar leaves. Who collects time,
who will restore the motion of the elapsed? Look, a
smile we do not hope for. Illusion always subsists,
anew. An instant! Learn oblivion. Stand the change
of a leaf. Summer must pass

recollection. illusion. voice

We both know well: you have never
been here, but the music that is heard
reveals your presence, the discrete,
unique voice, recognizable one,

the voice that quivers, excites and stretches
the nostrils, is yours. That voice changes
the heartbeat: I know that you are here!
I whisper, she is here. Hold out your hand to her,

touch her: she will stay! I know that your
lovely, smooth, gentle hand is a guide
to my pen. The air I breathe in
is filled with you. The light shining

in the corners of the room is yours. I feel: you
are here, although it is obvious you are not.
I feel strange. I breathe silently,
with restraint, not to disturb you.

I watch over the charm. You are ripe, sweet
Like fruit. I take you. Wildly. I devour you.
I bite, I pulsate. I hearken:
you circle invisible, ouside reach

time. track

Words proliferate like avalanche, voices are spread
by low tide like golden dust. Times change,
everything takes another hue. Nothing is so
permanent as the change which is to be conquered
with silence; the silence, as

regulated by Solon, the law-giver, with time. That
is the measure. Seventy years, which is worthy
of a man, as long as the mind cocoons, language
preserves softness, and glorifies creation. That is
the way to the light, breath.

To darkness everything approaches furtively. He who
learns to obey, will know to order, if the time comes
for that. Everything is in words, in the flexibility of
language. Then comes what must come. Goodness
will change the pattern of the stars. With silence.

Achievements are mirrored in words; silence is a
form of speech while time stamps language. With
the years memories grow thinner, words fade out, locks
come loose. What happens with language? The
cutting edge is in the veil of mist, in sheath

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања