Одломак - Писма осамљеника, 2003.

препоруке

наручите

Непознатој девојци

(1769)1

Пријатељице!

Молим да ми опростите, јер сам Слободан2, да вам досађујем толиким редовима3; па ипак, пошто сте јуче рекли да све ствари разумете4, да вам латинским5 могу написати штогод хоћу6, обузела ме је Дрскост7, написати вам поприлично латинских реци, Редова: будите тако Добри, када будете прочитали доње Речи, и по неком Хагенауревом човеку пошаљите одговор, јер наша нандл8 не може чекати (: али морате ми такође одговорити писмом.

Cuperem9 scire, de qua causa, a quam plurimis adolescentibus ottium10 adeo aestimatur, ut ipsi se nec verbis, nec verberibus, ab hoc sinant

abduci
Волфганг
Моцарт

фусноте

1Моцарт није обичавао да доследно и редовно датира епистоле. На неким писмима стављена је година, гдекад место и, покадшто, дан, месец, година и (позни) час. Где год је било потребно преводилац је датирање оставио у изворном облику. Преводилац се старао да очува изворност погодну за бистрију слику о Моцартовој ортографији. Повремено композитор почиње реченицу малим словом, стране речи акцентује према променљивом нахођењу, извитоперује их и даје им други смисао. Уважавајући временску и историјску дистанцу преводилац је уверен да у Моцартовом еписто­ларном маниру има дискретног шарма писања, неодољиве дражи писаног разговора.

2В. А. Моцарт је, записали су хроничари, делом због самосвести о таленту, делом због пргаве нарави, силом прилика родоначелник онога што бисмо данас означили фразом слободан уметник мада није то разлог што реч слобода пише великим почетним словом. Моцарт, видеће се у писмима која следе, до језичких правила не држи. Напротив - и то је, такође, видно из неких епистола - веома је осетљив, што је посве разумљиво, на непоштовање нотног записа.

3Моцартова писма објављивана су, изворно, у разним издањима, на немачком говорном подручју. Најпотпуније издање епистола на немачком језику штампано је у четири обимна тома, са пратеће три књиге коментара. Постоје, дакако, и скромнија издања. Овај избор је сачињен значајнијим коришћењем два наведена и, када је било потребно, мањим делом, других извора.

4Немачки приређивачи и коментатори често и - допустите - олако код појединих речи или фраза записују примедбу: нејасно. Овај се преводилац трудио - уверен: не на штету изворника и јасноће - да таква места сведе на разумну меру.

5Моцарт је, боравећи у Италији (писма од 19. маја и 5. јуна 1770), исписао неколико коректних реченица на италијанском. Није, дакле, чудо што је хтео да се пред пријатељицом покаже као зналац латинског.

6Захваљујући Моцартовим посланицама, најживљим, најискренијим и најприроднијим писмима које је икад писао један музичар, како је записао Алфред Ајнштајн, одличан зна­лац композиторовог живота који ништа у вези са Моцартом није прихватао здраво за готово - одиста га познајемо. Јасно је да тумачењем писама, које човек исписује у одређеним околностима и при посебном расположењу, увек осамљен, сам са собом, најлакше и најдубље упознајемо личност аутора.

7О седмогодишњем сину, у писму с турнеје (Франкфурт, 20. августа 1763), Леополд Моцарт је, с очинском брижношћу, написао: „Волфганг је изузетно весело дете, али такође и помало брљиво". С првог путовања, у Италију, када је имао тринаест година, В. А. Моцарт јавља из Милана, 10. фебруара 1770: „Кад се свиња позове, она и дође. Ја сам Добро, богу хвала и Слава. Једва чекам ваш одговор. Љубим мами руку, сестри братски пољубац и остајем исти... шта? комедијант, Волфганг у Немачкој Амадео у Италији De Mocartini."

8Моцарт се често поиграва мешајући књижевни с некњижевним језиком, што му се у музици није догађало ни у раном детињству иако су му дар, за живота подједнако као и после смрти, неки композитори и интерпрети љуто оспоравали. Ни два века по смрти Моцарт није једнодушно прихваћен. Глен Гулд каже да је В. А. М. био „просечан музичар" који је „умро пре прекасно него прерано", наглашавајући да такав за­кључак није безосећајна реакција на Моцартову рану смрт, него пре свега на спекулације типа „кад само помислим шта би створио да је доживео седамдесету". Хајдн мисли другачије. Фебруара 1875, после извођења Моцартових квартета (Квартет за гудаче, Лов у Б-дуру, КВ 458; Квартет за гудаче у А-дуру, КВ 464; Квартет за гудаче у Ц-дуру, КВ 465) рекао је Леополду, Волфганговом оцу „Пред Богом и као частан човек кажем Вам да је Ваш син највећи композитор кога знам лично или по имену. Има укуса и, што је још важније, најтемељније познаје композицију" (писмо Леополда Моцарта кћерки Марији Ани 14. фебруара 1875). Било је, дакако, савременика који Моцарта нису трпели, мада су га у музици бесомучно поткрадали. Јохан Фридрих Рајхарт, пруски дворски капелмајстор у Берлинским музичким новинама (Berliner Musik Zeitung) пишући о помодарству композитора: „Моцарт, наравно, заслужује све почасти, он је геније и понекад је писао изванредне ствари као што је, на пример, Чаробна фрула... Међутим, свој тој галами која се око њега диже тешко да има краја..." Виртембершки дворски музичар, Јохан Баптист Шаул, у делу Писма о укусу и музици (Briefe iiber den Geschmack in der Musik) о Моцартовом делу: ,,У њему има добрих, умерено добрих, лоших и вома лоших ствари, тако да ни у ком случају Моцартова дела не заслужују такве хвалоспеве каквима га обасипају покло­ници". Повремено су Моцартове језичке игре непреводиве, стоје, наравно, очекивано у таквим, домишљатим, обртима, али код Моцарта, нажалост, каламбури су за ужи, породични круг, у коме су асоцијације фамилијарно препознатљиве. Он се игра речима по звуку, не по значењу, па их је готово немогуће дешифровати, или се преводом губи првобитни смисао. Моцартове језичке бравуре најчешће су ономатопеје, што је, држим, разумљиво за композитора. У овом случају, можда, Моцарт мисли на наду (која последња изневери), а не на сестру, Марију Ану Нанерл или на младу пријатељицу Нанерл Кранах. Честа су таква места у Моцартовим писмима. Ипак, његова писма не читамо да бисмо се дивили раскошном речнику или негованом стилу - за то смо упућени, у немачкој литератури, на Гетеа, Мана, Ничеа, Рилкеа или савременике - већ да бисмо имали јаснију представу о музичком генију. Моцарт, одиста, има озбиљних, готово невероватних тешкоћа с правописом, синтаксом и фонетиком. Верујем да су му граматика и синтакса били познати, али су му се поред музике чинили као посве незанимљиво, бескорисно и сувишно знање. Овакав став поткрепљује и Моцартово писмо оцу, датирано у Бечу 26. маја 1784. у коме се подсмева собарици Лизи Швемер због незграпно адресираног писма мајци. Преводилац не може да одоли а да читаоцу не подастре адресу како ју је исписала собарица Моцартових:

Ово писмо при—
пада мојој најдражој
госпођици мајци у Салцбургу
Барбара швемер
Предати се лично на руке у
Јеврејској улици у трг—
овца Еберла кући
на трећем спрату

9Желео бих да знам зашто већина младих људи доколицу толико цени да се од ње ни речима ни батинама не може одвратити

Волфганг
Моцарт

10Исправно је: otium (једно: т) али то је, знамо, за Моцарта без значаја.

Дописано11 сестри нанерл

(Милано, 17. фебруара 1770)

И ту сам такође ја, сад ме имате: ти, Марианчице12, радује ме стварно до пуне гузице да си била тако ужасно = = весела: том деришту, urscherli13 хладном гузицом реци: да сам одувек мислио, како да јој све песме опет вратим, али Свакако ако сам их немаран у значајним и узвишеним мислима одвукао са собом у Италију, нечу одуговлачити, ако нађем само то Забележићу у писму: addio14, децо, будите добро. Мами љубим Хиљаду пута руке, и теби, шаљем сто пољупчића или цмокчића на твоје чудовито коњско лишце, per far il fine остајем твој ec15:

фусноте

11Немачки приређивачи Моцартове преписке имају различит приступ (неки објављују део писма, други одломке, трећи воде рачуна о хронологији, четврти, повремено, зависно од тога коме је избор намењен, користе све побројане начине...) па је некад одиста тешко утврдити да ли се Амадеус придружио очевом писму додавши неколико речи сестри / мајци или је, пак, реч о томе да је свом писму дописао заборављено. Заједничко већини приређивача је да не поштују Моцартову ортографију, а често занемарују (јер је тешко пратити) графички изглед писма и цртеже које је композитор радо уметао.

12Писмо је упућено Марији Ани Валпурга Игнацији познатијој као Нанерл, пијанисткињи (Салцбург, 30. јула 1751 - 29. октобра 1829) са којом је Волфганг од 1761. наступао на концертима и ишао на концертне турнеје. До новембра 1763. са Нанерл је обишао Минхен, Линц, Братиславу, Аугзбург, Хајделберг, Мајнц, Франкфурт (у коме се срео са Гетеом), Кобленц, Бон, Келн, Ашен, Брисел... После 1801. учитељица клавира у Салцбургу; 1817. ослепела.

13Нејасно.

14Са Моцартом није досадно: пише addio, adieu, adjeu...

15Моцарт се, дакако, игра и као да му је малчице досадно. Дакле: итд. Такав је и у званичним епистолама. Пишући у јануару 1779. изборном кнезу молбу да га прими у службу, Моцарт почиње мрзовољно са „Ваша висококнежевска милост etc."

Дописано сестри

(Болоња, 21. августа 1770)

Жив сам и веома весео, данас сам са задовољством јахао на магарцу, у италији је то обичај па сам решио да и сам покушам, данас смо били с једним Доминиканцем којег сматрају свецем, мада ми се таквим не чини јер је За доручак попио шољу чоколаде26, па испио повећу чашу јаког шпанског вина и ја сам имао част са тим свецем јести кад је на крају искапио боцу јаког вина, појео још две добре кришке бостана27, па неколико бресака и крушака28, 5 шољица кафе, пун тањир29 птичетине и два вршна тањира млека са зашећереним30 лимуном; и није се заситио, можда је све то учинио намерно, али би то било одвише јер много тога он поједе за ужину, addio. остајте здраво: мами рукољуб, свима мој Комплимент,

Волфганг Моцарт 1770

фусноте

26Светац би, намигује Моцарт, морао да буде аскета - што његов изненадни знанац, судећи по раблеовском опису петнаестогодишњег композитора, нипошто није - осим ако је епикурејство препорука за беатификацију.

27Моцарт не прецизира да ли је фратар јео лубеницу или дињу али, с обзиром на монахов апетит, природно је да се на богатој софри нађе и једно и друго.

28Моцарт пише biern уместо Birnen.

29Вероватно опет намерна грешка: Моцарт пише deller уместо Teller.

30Овде се преводилац - вођен искуством - дрзнуо да лимун зашећери (кућа части!) јер сумња да још неко, сем поменутог фратра, поред таквог апетита, има желудац да све то, и тим редом, прихвати, а не поврати. Преводилац, нажалост, и поред васколиког труда и љубопитљивости није дознао да ли је у 18. веку било природно јести млеко с лимуном. Ако јесте, па се обичај одржао до данашњег дана, тада је - шта друго - преводилац неупућен. У оригиналу стоји: zwey volle deller von milch mit lemonien, дакле - два пуна тањира млека с лимуном.

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања