Одломак - С љубечитим штовањем, 1986.

препоруке

наручите

Поштованом господину
Ђури Б. Димићу
професору I гимназије
Београд


 

Жао нам је што нам нисте дошли.
Чекали смо Вас. Ми долазимо у Београд
у идући четвртак по подне Српском лаћом.
Софија Павловић. Најискренији поздрав.

Тако се, уважена, Софнја Павловић, јавила, с бербе, 9. октобра 1907, разгледницом на којој је представа Летњиковца краља Александра, коју је, као и многе, печатао Алекса Ћирић, овдашњи. А Летњиковац је, види се, грађен богато, од дрвета и кованог гвожђа, вешто, мајсторски, да прими и пружи пуно светлости. Грађен је, одиста, с пуно знања. И љубави, без које ништа не бива.

Испред улаза стоје кочије, спремне. Јесен је, позна, пуна сласти, сокова. Хладно је и лишће је већ на земљи, готово да се преметне у прах. Тако све пролази. Сенке су кратке, дани дуги. Али, ни то, ни дани, ни сенке, ништа не траје вечно.

Поштовани господин Бура Б. Димић, професор I гимназије, ишчекује, у Београду, лепу, уздржану али, рекло би се, предузимљиву Софију Павловић. Доћи ће, написала је. Само, то је друга прича. У њу се није упутно упуштати, тако, гласно, јавно. Ћутање више казује.

 

Кости Д. Ђорђевић
трговцу
у Крагујевцу


 

Драги брате Којо
ништа непишеш незнамо шта радиш
пишинам да небринемо Мисмо се брате
изселили из Спасичеве фуруне и сад
седимо код Паве у оној авлији. И ми
идемо сваки дан у винограду и радимо.
Којо далићеш моћи шеснајестог
да регулишеш ону нашу ствар поздрави сви
који питају за нас а ти прими љубечити
поздрав од твоје сестре Живке

Невештим али читким рукописом Живка је навезла разгледннцу брату Који, трговцу у Крагујевцу, и испратила, из Смедерева, 7. маја 1907. године. На разгледници је лик Давидовићеве улице. У првом плану (знана је још једна, из тог доба, направљена са истог снимка али већег увећања, па је крупни план, донекле, разумљиво, јаснији и другачији) хита човек, широко замахнутих руку, у типичној народној ношњи од ланеног платна и гуњу од овчје коже, према задужбини Стеве Кузмановића Кршљанина. Проћи ће, без задржавања, поред радње Милана Недељковића, кројача, потом ће минути поред Кројачког салона народних одела Хескије Хазановића, затим радњи Павловића и Цакића, назваће, свима, како ред, штовање и обичаји налажу, Бога, пожелети среће у раду, па заобићи, ако их престигне, а хоће, мним, засигурно, троја, пречанска, запрежна, кола (на најближим су, проницљиви, опрезни и радознали пречани осетили да ће бити, трајно, забележено њихово путешествије по српској вароши, па су се окренули, широко, чисто, од срца, насмејани), да би стигао куд је наумио.

На сунчаној страни улице власник је таман започео монтирање путујуће радње, по свој прилици продавнице свакојаких ситница, без којих се, ето, ипак, не може. Овај трговац нема времена да позира, да ишчекује бљесак магнезијума, већ предано подглављује точкове на радњи. Иначе: оде све низбрдо.

С леђа му се приближава, журно, више нервозан но знатижељан, некакав ваљда занатлија, у радној кецељи набаченој преко одела. Расправа, чини се, неће изостати. Конкуренција није пожељна.

Мало даље, на истој страни улице, под разбокореним дрвећем, кафанска башта. Дан ће, изгледа, бити топао. Сунце ће тек да опече.

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања