Одломак - Шака мрака, 2011.

Обеспокојавајући стежу часи: ни живети, ни мрети

препоруке

наручите

Догоревале су сиротињске ватрице, смењивале се промрзле, мрзовољне варде, вазда нечим незадовољне . Дим је упорно гушио, гонио на суви кашаљ и немилосно штипао очи.
Сузе су се претицале.
Уз оштар мирис сагоревања струготине и сировог иверја могао је ко је хтео, колико је умео и смео, котрљањем по устима гласова давних предака да разазнаје, срче, чати вргуљаво и раздрагано сoрaбско писмено.
Да призива претке.
У себи. Иза гласа. У сновима.
Да им удахне сећање. Да се подсети.
Да чује миле гласове затурене у времену и бледи им лик; смогне ли довољно унутарње храбрости препознаће претке  у магли.
Лутају.
Чује им зов. Отегнут. Далек.
Моле као да прете.
Не може, тај неко, да одреди одакле допире зов тог никог. Претка. Незнаног.
Много их је. Надиру одасвуд.
Вековима заборављени, сад хрле у светлост.
Такнуће их.
 Пригрлити.
Грехе, према њима, давно мрлим, искупиће,  збрисати, окајати колико је спреман, бар једним додиром, загрљајем, жељом.
И сами ћемо једном чезнути да нас неко од потомака препозна и себи, макар у мислима, залуталог, осамљеног, изгубљеног у вечности, привуче.
Јутро је свануло тешко, оловно, киселкасто. Боље од других није, а хоће ли бити горе тек ће се видети, и надати нам се ваља најцрњем да бисмо лакше поднели и отвореније се радовали ако зло икада изостане. Таква су сувишна јутра.
Јутрошње се нећкало, премишљало, вагало: сванути или не.
Преломило је у последњи час када нас је невољне и измучене испрепадало да никада више неће сванути.
Ни такво ни икакво.
Господе над војскама, чујеш ли крик?!
Ако не досегоше молитве гласи, уши ћеш пред крицима затиснути!
Помирисмо се и са тим као и са многим јадом.
Ако је писано, глави ће на раменима као и у прашини или под мишицом исто бити.
Тебе, Бога, хвалимо. Ако те има и ако те неима. По ономе што нам се дешава никада те, истински, није било. Можемо само да жалимо за утрошеним барбанцем, тамјаном, воском, дарима. За баченим, изгубљеним, ненадокнадивим временом. Оно мало коначности трошимо као безумници.
 Да узаман не дадосмо сиротињу нашу —  мање бисмо оскудевали. У свему. Мање  бисмо се бојали непостојеће силе коју, давали и преко јего, омекшати не можемо.
Зар се ни једна молитва убогих не проби до висина Господњих?!
Зар се глас молитве изгуби на путу до Милосрдног, Праведног, Вечног?
Ниједна сила није тако сурова као незнана, за коју верујемо и не верујемо да је има.
Колико смо кадри, толико нам је живота.
Смилова се јутро кад нам већ понеста надежде, која нам једина преоста, испошћена, немоћна као и сами што смо.
Ако ипак, нешто, тамо, горе, далеко, недохватно, постоји, онда то све види, све зна.
Чува нас.
И кори.
Али, не надај се.
Све што је изван нас, предалеко је, загледано у себе, обузето собом, недохватно.
Нико нас не може сачувати од нас.
Отче наш, на небесима, нека се свети име Твоје, нека дође време Твоје, нека буде воља Твоја на земљи као и на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас.
Хлеб наш, свагдањи, дај нам данас макар га не дојели. Али да имамо веру, да се заваравамо, да се надамо, да чекамо сити, Господе над војскама.
Знамо да магла постоји, знамо да је неухватљива, не можеш је никаквим лукавством и домишљатошћу заточити у магленицу, не можеш је ни у мирисницу, знамо да све прекрије и невидним стане, и то је чудо над чудима, да не видимо што знамо да је ту, под руком, а оно што све прекрива и скрива не можемо да такнемо, да померимо, да избегнемо, али знамо и да се дигне и нестане, знамо све то јер видесмо и таква чуда, проверисмо, прођосмо и одживесмо.
И остасмо, опстасмо.
О теби, Господе,  не знамо ништа сем онога што нам фрфља протопоп Славенко, али може он да приповеда што му на ум падне до Судњега дана, ако ће такав икада доћи, али ни мантијаш никада не виде те Господе, па откуд му све те невероватне скаске о чудима које учини или је могао чинити богочовек?

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања