Одломак - У дом за старе стигао је комунизам, 2004.

препоруке

наручите

Офелија

Као модри чун плови реком Офелија
сва лака и нежна. И тужна, тужна.

Вода јој милује тело. Лагано је нија.
Увиђа лепота: смрт је, себи, нужна.

Измичу обале магло. Тону врбаци.
На води Офелија, дном сенка њена

далекој љубави сада су само знаци
преозбиљни, што се губе, што су пена.

Срећна је вода што собом носи
то зрно песка, тај мили драгуљ

и док вече пада љуби је по коси
вукући је с грањем у тмасти муљ.

Падају сазвежђа, светлост треперава,
и у њој Офелија пресрећна и чиста:

мада мртва она само спава
не, она је будна, мада није иста

Oфелија. смрт

Готово је с двором. Сплетке
нек умину. И сјај. Офелија,
као птица из златне крлетке,
несвикла на ваздух што нија,

слободно, као сам пад,
тело од мириса и чари,
створено за љубав, сад
води даје се сва. Не мари,

више, за живот, за ситнице,
док вечност је, лажју, трује.
Вода jе и даље носи. На лице
падају јој птице док снује,

та вода, као жива, о доброти
што била је у жени од мириса,
од чежње. И снатри о лепоти
коју ни смрт не избриса.

Али снови, сада, чему?
Офелија више, веруј,
да љуби неће. О свему
остаће туђа прича. Зуј

муха по телу што јој слеће
само део је нарушене слике
у којој смрт на главу јој меће
венац од коприве и кандилке,

од шебоја и божура. Стари
напеви над водом струје.
Док зраком лешинар шестари
Офелија љубав смрћу искупљује

Господе, славна је гозба сад

Господе, ако јеси, одбаци тужну бесмртност, власт,
и сиђи велик, под чардаклију, у хлад рајскога мира,
где на пању, још јутрос дивљи брав, јабуку сад
невољно стеже док цури нам низ браду, женама међ дојке, сласт
нестрпљења. Халапљиво, жељни и хлеба, меса, славе и пира
ждеремо, Господе, док имамо шта. Жена наших красних, кад

докопамо се дозрелога вина, далек је зов, таман и тиши
од шапата петељке свеле док снове нам нија. Гле,
још мирује плот и у чашама се витким као царске кћери
зиба расхлађен мирисни нектар. Тад од тебе занавек виши
богови смо, Господе, ми. Заносно тешки мирис где
кане, прогори годиште красно које нам љубљена жена мери

и брани. Од касне бербе заборављамо све: име, и лик јој,
ружин грм, топли језик у уху, глатке дојке, мрке брадавице
и жар због којег падосмо. Сад вино и месо дивље свиње
котрљамо под непцима. Снујемо. Сити, пјани, моћан смо сој.
Још пуши се месо и вино мири. Мами. Женама, варвари, кидамо лице
као да љубимо свињски бут. Свуд срча, кост. Несрећне, сиње,

ћутљиве, распаљене, неверне подмећу дојке, бедра, нуде
што за муже створио јеси, Господе. Ал залуду све је док вина
пламен лиже нас. Гледај, како једемо, чопор бесни, мушки.
Вином, што крв је твоја, безбожни, браду лаштимо. Нека нам суде
жене које нас лепотом дижу. Ти, ако велик јеси, сиђи с висина
да кушаш, с нама, траминац, ребулу, мушкат, ризлинг иришки,

и редом, под чардаклијом, како приличи. Најпре бела. Црна затим.
Млада, онда стара, прво лака па миришљава, тешка вина. Бирамо,
Господе, најпре блага пића, као за причест. Мирисна, потом,
од којих богиње се жаре. И годишта да зуби трну. Датим
летима додајемо винска, пуни грашевине, шардонеа. Тамо,
кад сиђемо, у светове тамне, тек тужићемо за винарија лепотом.

У дом за старе стигао је комунизам

У дом за старе стигао је кому-
низам. Никог изненадио није.
Старци беху спремни. У дому,
као увек: свечано. Саксије

с мушкатлама на прозорима.
На балкону адам раскошног листа
а по собама спарушене еве има-
ју још само успомене. Заблиста

по која суза. Није, друшкане мој,
шала: комунизам је редак гост.
Чекање беше дуго, ал чврст је сој
заслужних, негда, људи. Сад: кожа и кост!

Оптимизам по дому хара. Потомци
некаквим послом по свету јуре.
За старце не хају. Знају мудри домци,
друго је време, па с осмехом зажмуре.

Неко, потом,  за доручак не устане.
Људске су и то грешке. Само кому-
низам не изневери: сунце изнова гране
чак и кад је за неког у дому

прекасно. Све друго у најбољем је реду.
Од живота, који не обећава, још се очекује
док старци одлазе по тајном распореду
на неке друге задатке. А опет све је

већ знано – само чекати истрајно
треба. Старине пуне исконског мира
држе се – похваљујем их! – сјајно:
играју домине или шах, а смрт потезе бира.

И тако у дому дани земни теку.
Оптимизам старце не напушта
док призивају успомене у веку
на који се редом, по заслугама, ноћ спушта.

Mливо

Приђи
слободно,
приђи срчано и погледај:
видиш ли ишта?
Не!?!
Добро, објаснићу, то је камен.
Молим? Како: па шта?!
Побогу човече!
Камен је то, кажем, али, знај, варка
у свему обитава.
Ако је дарнеш – преварен бићеш.
Како је заобићи, избећи, сатрти?
У праву си: ништа није као што изгледа.
Треба да сагледаш срж, срце ствари, предмета, људи,
треба да сазнаш где и како превире суштина.
Да ли ме пратиш? Добро, отвори сва чула.
У суштини све је садржано: бесконачно, вечно, бесмртност.
За тако дубок поглед потребне су године, искуство, небројене личне смрти,
много живота…
Потребна је снага, воља, жртвовање, аскеза.
Памти што говорим: све биће заборављено.
Једном ћеш изаћи на светлост, крикнути затомљено.
Објавићеш истину.
Људи ће те гледати, ако су им још остале очи, време, жеља
и неће те разумети јер све је прекрио заборав.
Најпре језик. Утрнуо. Одбачен. Мртав.
Не, нисмо се удаљили од теме. Ово је одиста камен.
Знам, питаћеш, непотребно: шта ће бити с нама, камен је неважан.
Ми смо неважни ако нема ничег око нас, ако презремо.
Схватио си, хвала небесима!
Зрнце соли, сунчев зрак танак као дах, све је важно.
Све нас чини, зато живимо.
А камен? Биће смрвљен као што се време мрви: у ситно мливо, прах невидни.
Приђи без страха, одевен у страст, у срчаност, у жељу да сазнаш.
Отвори очи, памти.
Камен ће бити прах, затим стакло, стакло ће бити чаша, суд пун вина.
Чокот ће донети грозд, грозд ће пасти у муљачу.
Биће самлевен, смрвљен. Исцеђен.
Ми окрећемо точак времена. Господ окреће замајац.

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања