Одломак - Женик, 1982.

препоруке

наручите

Ишли једама ја и оца и ма Милева, сабајле, по сено. Рачуњамо да поку­пимо док је још зајутра, посленак, каде дзве­зда опече, џаба ти и сено и посо и фајда каде с теб лие знои ка да си се провалијо. Ал кад нешто човеку не крене ома од руке треба да батали. Сто пут сам се зареко да тако радим, и јопе, не да неки ђаво се скрасиш, баталиш и дигнеш руке од ћорав посо.

Та дан упекла дзвезда па, чинимиске, још ние ни заданило. Провре, лепо, човеку мозак од онолку јару. Ужегло ка предглаву. Ја и оца, шта ћемо, немамо куд, нег се скинули у унтруци, а ни Ми­лева не мож диздржи нег се скинула у лила ком­бине сас белу чипку. Славца јој, не изгледа лошо кад се скине, а обукла се ка да ће на вашар.

Купили смо тако сено до подну. Ај се лечке издувамо и презалогаимо, не нам посо утекне, бем га. До мрака има још коџа, а дотле ће га покупимо. Мора се покупи, оћеш нећеш, јербо ако удари нека кишетина преко ноћи ондак нисмо ништа уградили. А и вако, ако остане, како је дзвезда упекла мож се упали. Ма џака ти ја о те сељачке муке ал ти, канда, не даеш пет пара на то. Нека, нека.

Пред ручак пошаље мен оца на воду. Оно, пра­во ћу ти рекнем онолко колко се опомињем, оца наредио мен, то јесје, а ја наредим Милеве. Нек иде она, шта ће јој бидне, зашта сам се, куј мои, женијо ако ћу све да радим ка и пре женидбе. Па, азбиљно. Ал ма Милева ни опепелити. Неће, бре, стрвина се помери. Ка прво, не допушћа оца диде Милева на воду. Опа, бато! Шта ту саде постојава, а? Па куј је тебе, воденака, пречи? Не осећа се добро. Мука јој нека, шта ли. И крста је болиду. Сунце јој, жали се, ударило у главу, па је лечке ка и несвес обрће. Доооброоо!

Ние лако се купи сено, ништа ја не дшакам спроћу, ал јопе Милева је сељачко дете и ни ју првина, ал пошто јој мука узнем ти ја крчаг па лагачке на бунар.

Ту ти ја, каде сам изишо из наши њива, ударим пречицом, преко Јовићевог чаира, па преко ли­вада Лунета Шнаце, па поред Џоџини виногради, све ка ћу пре стигнем, а бунар, дете му, далеко, ма ка да је, све му ебем, у друго село. Ми би ископали бунар, ал ди ћеш, бре, пре. Нема се не­што ни каде, ако оћеш право да ти кажем.

Ту баш, некако код расадника, скобим снау Никодија Јовића што га вичу Бумбар, јес, баш њу, даклем Владанку, исту. Баш потерала овце с паше, даклем, пошла жемска кући, а ја наишо. Иде тако, плете нешто и певуши ону, знаш.

Ако будеш добар
будућност те чека сјајна
како ћу те задржати
то је моја слатка тајна.

У бем ти, мен неки трнци пројурише по читаве снаге. А пева, дете јој, ка славуј. Ишла је и јено дваред у Боград да сними плочу ал ние ништа уградила. Шта знам, ние имо куј је подржи, шта ли. Посе су сељаци џакали како њојзе и ние баш било за плочу колко за она спровод што је имала у Бограду. Шта знам, можда џакају истину, мо­жда нешто знаду.

Ту је, реко ти, скобим. Демо тако, ја чисто заборавијо зашта сам пошо, лечке џакамо о овем и онем, лечке она запева. Бем га каки јој та обичаи: џака с човеком и наједаред за­пева. Добро, сви знамо да лепо пева ал ние бре, то начин да певаш каде с човеком џакаш. До­бро, саде, ние ни то греда, нег што је у снаге лепа ка уписата. Берн ти, мрак ми паде на очи па читаво поче да посрћем. Гледим је, нако, краичком окета, ма претуријо бје, славца ју па нек кошћа колко кошћа а сто дуката цигурно ние, ма, ка, неб, нешто се пудим, ние нако, нег ће наиђе неки каде не треба. Па знаш, већ, и сам: увек неки се стрефи ди не треба и кад му ние време. А она, пусница, самонака ми дае знаке, све нешто вако очима и главом, све вако, вако, ал ја се спетљо ка пиле у кучине па никако се ре­шим. Стегло ме нешто, здравља ми, па сам свезат. А она све вако, вако. Јој! и сад ми нека милина пође по снаге. Ух, ух! Шта да радим, ми­сим се, дал да је потплетем па куд пукне, боли ме стојко шта ће посе се деси, ел да се градим блесав. Море, пођем па се цурикнем. Нисам ти ја за те радње. Можда је нека навлака, контам, па шта ћу посе. Свашта ти посе накалеме. Мож ме самона навлачи на танак лед, нану ју, па дискочи однекуд из врзине она сапанђило, она њен човек Властимир, што је, на крају, због ње и полудео, па шта ћу ондак? Треба се рвемо воденака, по чаиру.

Ма не мог да биднем паметан. Не испушћа ми се, бре, тица из шака, ал сам толко скањеран да ми мука од самога себе. Лечке се, нако, ка случајно, ка нема везе, ние важно, ми то нако, у коракању, додируемо, ка шта се то мен лично сматра, ди би ја, ал све меркам како ћу је за­качим јал лактом, јал ногом, ондак, знаш, лечке промешкољим шаком и знаш, већ, како то иде коде нас сељаци, ал никако да се ресим и пот­плетем па шта бидне. Пудим се, бре, ће наиђе неки, а не мог ни да издржим више, све ми се унтруци улепили. Срце ми дркће ка у зајца, уста ми се осушила па читаво скорела а глас ми нешто утулијо ка никад што ние, па дође некако промуко, шушкетав, једва чуем самог себ. Срце ми лупа ка млин чекићар, прекида ми дување. Ће трчим за своим срцетом по чаиру, ћу га тражим по бурјану и чагљу.

Ваздук, бре, не мог дуватим. Знои, шта ти при­чам, самона се кобрља. И ништа. Мисим, лично ништа. Скаменијо сам се. Не смем и то ти је. Ноге ори дркћу ка туђе, не мог више њ да коракам. Малаксао сам начисто, а она самона­ка пева:

Црне очи родила ми мама
а обрве ја гаравим сама.

И, јабоме, пропала ствар. Видла Владанка ома колко је сати. Неће се омрси код менека. До­ђемо тако до бунара, она оде с овце у село и све врцка ка ми тера неки инат ели ме нешто чика, шта ли, ја заитим крчаг па ајд на њиву. Вим по сунцу сам се коџа забавијо, ал шта ми пуца стојко, не да поцркају док не дођем. Ија, врло важно.

Идем тако, а њена ми песма све удара у уши. Лепо је чуем како подврискуе, изазивље бре, шта мож друго да бидне. Освнем се, нема ники, помисим на Владанку, пасе олакшам.

Саде, мисим се, нек пева колко оће, бре. Стигнем ти ја лепо у ливаде, а мог оце и Милеве ни од коров Шта сад мож да биден, мисим се, јел, ја, нако, у себека. Ди су у ово доба, еве доно сам ладну воду. Пуштим корак, осврћем се, ааја, нема њи. Викне: ооооо, оооооооооцоооооо! Каде, ете ти га оца, диже се из пласта. "куј се мои дереш ка биров, си поблесавио, шта ли" он мене тим речима. Ја потрчим, не знам шта се овденака дешава. У та ма и Милева изиђе из сено, па се све нешто читаво крие од мен.

Ма нешто је црвена, ма ка булка. Ние њојзе добро, лепо се види. Готова је, бре, ће ме баци на трошак, на белај. И оца се нешто ка узмуво. Ма ситулација опасна, млого опасна. Оде Милева, мисим се, готово. Нема ту више боже помози. Би шта би.

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања