Огледи

Од цртача слова до сликарске славе

ОЧЕТКОМ јула 1855. године родио се у Цавтату, Влахо Фађиони, најзначајнији хрватски сликар с краја 19.  и почетка 20. века. Али, до тог  епитета Влахо Фађиони, син сиромашног цревара, пореклом Италијана и мајке Хрватице Марије Перић, упркос рано показаном дару, прешао је дуг, тегобан пут. Случај и упорност спречили су да дар пропадне. 

 

Влахо је, не својом вољом, рано напустио школу. 

Са стрицем 1866. одлази у Америку, у печалбу.

Стриц је убрзо умро и стрина малог Фађионија елегантно смешта у њујоршко прихватилиште за малолетнике.

Почетком 1871. Влахо Фађиони враћа се у Цавтат, у коме нема посла ни зараде.

Наредне године  укрцао се као кадет на трговачки једрењак Пети дубровачки. На једрењаку  умало није изгубио живот па, мада рођен на мору, напушта поморство и одлази у Јужну Америку, изнова у печалбу. У Перуу добија посао цртача слова у фабрици вагона. У слободно време, самоук, слика следећи зов из ране младости.

После непуне године, незадовољан и несталан, одлази у Калифорнију. У Сан Франциску  запошљава се као конобар, склапа познанства, све чешће слика портрете према фотографијама. Ни на једном послу не држи га место. Само магија која га је вукла сликарству остала је стална читавог живота.

Вратио се 1876. у Цавтат, упознао будућег мецену,  дубровачког песника широке културе, грофа Меда Пуцића. Песник у самоуком сликару луталици разазнаје амбициозност и таленат, наговара га да италијанско презиме похрвати; постаје Буковац. Мецена га  потом препоручује бискупу Штросмајеру (1815-1905), најзнаменитијем међу католичким црквеним великодостојницима, веома наклоњеном даровитим људима. Наредне године Буковац шаље Штросмајеру на дар слику Султанија  на којој се први пут потписао новим презименом.

Задовољан поклоном, а широке руке, Штросмајер помаже Буковцу да 1877. у пратњи грофа Меда Пуцића оде  у Париз, на студије сликарства. Тамо Буковац упознаје гласовитог чешког сликара Јарослава Чермака (1831—1878) који му саветује да оде Александру Кабанели на Ecole des Beaux Arts. Уз Штросмајерову и Пуцићеву помоћ Буковац студира четири године. Вероватно подстакнут успехом који је пратио Чермакове слике с црногорским мотивима, слика Црногорку и излаже је, још као студент,  упркос огромној конкуренцији,  у Салону, најзначајнијој, званичној ликовној манифестацији Париза.

У Дубровнику (1878) почиње да излази часопис Словинац (до 1884) под уредништвом Лука Зоре који ће објавити и прве речи критике у славу младог Буковца. Дубровачки уметници редовно су се окупљали у апотеци (спичарији, млет. spicieria) апотекара Мата Шарића, власника и издавача Гласа дубровачког у којој воде дуге разговоре о уметности. У разговорима најгласнији је горди мецена, гроф Медо Пуцић када хвали штићеника Буковца. Апотека је, уједно, све до Шарићеве смрти (1882),  први и једини изложбени простор.

влахо буковац, велика иза (la grande iza) уље на платну, 1882

У Паризу, за то време, Буковац ређа успехе. Наредних шеснаест година непрекидно излаже у Салону што је сан бројних сликара, а апсолутни тријумф доноси му Велика Иза (La grande Iza, 1882), акт куртизане сликан према мотивима романа популарног париског писца Александра Бувијеа.

Пошто је, на опште одушевљење публике и критике, и Велика Иза доспела у Салон, Влахо Буковац се, за извесно време, отрже од беспарице јер се копије слике Велика Иза изванредно продају. Велики поштовалац Буковчевог сликарства Медо Пуцић умире (1882).

После грандиозног успеха Велике Изе, Буковац стиже на српски двор, портретише краљицу Наталију; наредне године у Црној Гори слика целу кнежевску породицу, потом ради портрет Фрање Јосифа Првог; путује по Далмацији, окупља талентоване сликаре, упућује их у тајне заната, прави низ изванредних грађанских портрета и тако потврђује славу стечену ван земље.


влахо  буковац, портрет госпођице бергер, уље на платну, 1897.

Ситуиран и, свакако, славан, Влахо Буковац 1887. гради на Монмартру атеље окружен великим вртом да би могао да се што више искаже у пленеру. Пре изградње атељеа борави у Енглеској, слика портрете, увећава славу која га прати и умножава богатство. По изградњи атељеа, враћа се у Енглеску, поново слика портрете, додуше без психолошке карактеризације да би што више удовољио наручиоцима.

Надиру импресионисти, многи сликари преузимају њихове тековине, најпре колористички израз и прилагођавају га укусу публике и купаца. И у Буковчевом сликарству дешавају се промене. Од прилично тамне палете, благог академизма, наглашене моделације и спретно распоређеног светла, у новије време, приметни су светлији тонови, мекши потези киста док палета нагиње распеваности у боји.

влахи буковац, породица

При крају четврте деценије (1892)  Влахо Буковац се жени Дубровчанком Јелицом Пиларевић. По наговору Штросмајера, Фрање Рачког и Исе Кршњавог, сликар оставља Париз и враћа се у земљу верујући да је више никада неће напустити. У Загреб стиже 1893. године. Бива величанствено дочекан. Исте године слика портрет свог мецене, бискупа Јосипа Јурија Штросмајера.

До 1898. живи у Загребу изузетно активно: идеје пленеризма преноси на млађе генерације хрватских сликара, делујући, уједно, на њихово сликарско образовање и формирање (тзв. загребачка шарена школа). Загреб, доласком Блаха Буковца, постаје изузетно жив ликовни центар. Буковац наставља, поред усмеравања младих сликара, да слика портрете загребачких виђенијих породица, слика Гундулићев сан и Хрватски препород (завеса Хрватског народног казалишта), често приређује изложбе, стиче водеће место у уметничким круговима, залаже се за изградњу атељеа уметницима, подизање Уметничког павиљона, оснивање сталешког Друштва  хрватских  уметника...

 
           влахо буковац, аутопортрет  

Буковчева све светлија палета имала је пресудног утицаја на читав круг хрватских ликовних уметника што ће посебно пасти у очи на изложби Први хрватски салон (1898) коју је организовало тек основано Друштво хрватских уметника. Због те изложбе избија сукоб између Буковца и Исе Кршњавог, потом до жестоког напада конзервативаца. Резигниран, љут, увређен, сликар одлази у родни Цавтат;  у Загребу се, његовим одласком, распада тек формирана прва колонија хрватских сликара.

У Цавтату Буковац експериментише техничким и колористичким изражајним средствима. У то време се, краткотрајно, окреће сецесионизму (Чистилиште,  Рај,  Пакао).  У смедеревском летњиковцу 1901.  родоначелник хрватског портрета, портретисао је Александра и Драгу, две године пре мајског преврата.

Још увек под притиском сукоба у Загребу, без већих могућности у земљи, Буковац, с бројном породицом, 1902, одлази у Беч. Тамо, изнова, после самосталне изложбе, уз признања, усхићење публике и похвале критике,  убира заслужене плодове славе.

Ускоро одлази у Праг и посвећује се педагошком раду на Уметничкој академији на којој студира и његова кћерка. Повлачи се из јавног живота. Убрзано, грозничаво, слика циклусе актова и портрета у маниру поентилизма, али све мање и ређе излаже. При крају живота, као што бива, пристижу му и велика друштвена признања и почасти.

Буковац 1904. постаје дописни члан Српске академије наука и уметности, за председника друштва Медулић у Сплиту изабран је 1908. У Загребу  1918. излази аутобиографија Мој живот, 1919. постаје почасни члан ЈАЗУ.

Али, живот се ближи крају, и најплоднији и најзначајнији сликар с краја 19. и почетка 20. века, све више размишља о повратку у Хрватску, коју је последњи пут видео 23. априла 1922. Истог дана, по повратку из Београда, умире у Прагу од мождане капи, оставивши више од 400 портрета, мноштво композиција, студија, скица, цртежа, зидних декорација, растурених по свету, као што је и свој живот развејао, по приватним збиркама, музејима и галеријама.

влахо буковац, кокета влахо буковац, девојка с ружом

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања