Огледи

У нас ништа није постојано

АВ Србин, као што пише на надгробној плочи у Смедереву, Димитрије Давидовић (Земун, 23. октобра 1789 — Смедерево, 6. априла 1838) био је српски политичар и дипломата, писац (заправо творац) устава, новинар, публициста, издавач, лични књажев лекар, саветник, секретар, читалац стране штампе, интендант, човек који је одвојио боје државне заставе, старао се о протоколу, осмислио грб династије Обреновића, и, будимо правични, умнији и значајнији за политику Србије од Вука Ст. Караџића који га је исмевао.

Зачетник српске штампе и новинства, коју држи  Србин, Димитрије Давидовић  покренуо је и девет година (1813 —1822)  издавао, од своје сиротиње, у Бечу,  Новине сербске (тако су се испрва звале).

Те новине,  како је записао хроничар Светислав Шумаревић у делу Димитрије Давидовић, биографски моменти( издање Народне просвете, Београд, 1934, страна 11),  нису ниједном речи, када је томе дошао час, забележиле смрт свог оснивача, првог уредника и новинара.

новине сербске, а август 1813

Захарије Орфелин је 1768. године покренуо прву српску периодичну публикацију Славеносербски магазин.  Објавио је један број. Прве српске новине – пре Давидовића - издате су  у Бечу 14/25. марта 1791. када је Давидовић имао осам година! Објављене под именом Сербскија посведневнија новини и биле су у власништву Грка, браће Публија и Георгија Маркидеса Пуљо. Излазиле су једну годину, потом су кренуле  Славеносерbскије вједомсoти  Стефана Новаковића. Те су престале да излазе 1794. године.

Када су,  најзад, Новине сербскеодлучиле да објаве вест о Давидовићевој смрти — пала је у време великих поплава — била је,  до нечитљивости и занемарљивости, измешана с извештајима о потопу у земунским Доњим виноградима.

Шумаревић је патетично записао: Таква је онда била судбина свих оних чија звезда потамни, како ће се навеки угасити. И додао: Давидовић је умро побеђен у борбиса злим удесом.

Најзначајнији период Давидовићев трајао је пет година, између 1830. и 1835.  када је – дипломата у Цариграду –  радио на решавању питања српске аутономије.

Стекао је 1834. положај попечитеља (министра) просвете и полиције и после пола године изгубио сва звања и привилегије јер је обнародован па хитно стављен ван снаге Сретењски устав који је Давидовић сачинио по кнежевој заповести.

Давидовић, међу ретким озбиљно просвећеним Србима, успон на друштвеној лествици Србије крунисао је (и урнисао) писањем Сретењског устава.

Далековидост

Речи Светислава Шумаревића делују патетично и не може им се, с дистанце коју је одредило време и омеђили догађаји, порећи пророчка далековидост.

Већ 1904. путописац и историограф Феликс Каниц објављује да је,  подржан од Бечке академије наука, тек уз свесрдну помоћ градског инжењера (пошто монах Хаџи Серафим,   преко пола века чувар цркве Успења Богородице, а стар готово једно столеће,  није био од користи) нашао Давидовићев гроб тик уз зид цркве о којој се старао монах метузалем.

Димитрије Давидовић, 1834, рад Уроша Кнежевића, уље на платну, Народни музеј Београд

Шумаревићева пригодна књижица објављена је пред обележавање стогодишњице Давидовићеве смрти,  када је,  у Смедереву,  откривен споменик оцу српске штампе, рад вајара Лојза Долинара.

Тада је  основан и фонд за отварање јавне библиотеке у Смедереву која би носила име Димитрија Давидовића. Судбина тог фонда је непозната. Библиотека је и даље безимена.

Смедерево је,   десет година (1888) пре Давидовићевог родног Земуна, једну улицу именовало по Димитрију Давидовићу,  а на свесрдно залагање Бранислава Нушића који је у  тој варошици провео део детињства. Комедиограф је,  такође, уз Уједињену омладину,  обновио и запуштен Давидовићев гроб. Али коров и даље буја. Не може се рећи да се било шта ваљано и како се пристоји одржава ако се једном у 175 година около почупа бурјан и драч.

У Смедереву је лако запустити што год вам падне на ум. На фасади једне зграде на Карађорђевом тргу у Смедереву била је  бронзана табла на којој је писало да је на том месту била Давидовићева кућа. Бронзане плоче у Смедереву веома су тражене, па је и та нетрагом нестала.

Запавши  у дугове због куповине штампарије у Бечу,    а по наговору Вука Караџића (који је и сам уредио два броја новина  док  је,   због  женидбе,  главни уредник одсуствовао)  Давидовић прелази у Србију и постаје  секретар   кнеза Милоша. Изгледа да је Давидовић умео са кнезом, и   мада обојица плаховити и својеглави, добро су, с променљивим успехом, сарађивали.

Давидовић је веома ценио српског писца Милована Видаковића, и поверио му, пре но што је запросио невесту, да ће деци дати имена ликова Видаковићевих романа: сину Светозар, кчери Драгиња. Одиста, сину из првог брака, дао је име Светозар, а у другом браку кћерки име Савка – по првој супрузи која је умрла на порођају (1819).  Светозара су однеговале три Савкине сестре.

Прва супруга донела је Димитрију у мираз 23.000 форинти, друга 7.000, па је Давидовић миразе здружио и утрошио на куповину штампарије.

У Србији је Вук Ст. Караџић вазда имао више славе но заслуга. Мало ко говори истину о настанку азбуке и  његовом маленом уделу у томе, а несрећни Саво Мркаљ из психијатријске болнице није могао да се бори, јер је, због те  борбе постао сумашедши.

Кад неко, уз заслуге или без њих, стекне углед, подразумева се и положај, тада може што нико не може. Вук  није пропуштао прилику да се подсмехне Димитрију, па, поред осталог, није признавао, што би паметноме морало бити очигледно, да су Новине сербске,  језгро српске културе, од знатне користи поменутом Вуку у скупљачком раду, па и у тој борби за српски језик јер је Јернеј Копитар, да и то запишем, за Вука дознао читајући управо те новине.

Уистину, Вук је био безмерно сујетан и горд на своје прена

Гроб Димитрија Давидовића, Смедерево

глашене заслуге,  застрашујуће среброљубив, просто болесно грамзив. Да кажем да је начело које се, без ваљаног разлога, приписује Вуку, Пиши као што говориш,  изнедрио несрећни Саво Мркаљ, који је, поред другог, због борбе за српски језик, као што поменух, сишао с ума.

У школи, вероватно и сада, погрешно уче да је Гете једино захваљујући Вуку упознао нашу народну епику. Да је српски због тога научио. Истина је да је заслуга до Терезе  Албертине Лујзе фон Јакоб, аутора две књиге превода српских јуначких песама на немачки језик. Она је, у свакој прилици, а није да их није било, говорила да је Вуково знање немачког језика катастрофално. Уверен сам да је знала шта говори. И о коме. И зашто.

Вук је уређујући два броја Новина сербских  заправо претеча данашњих уредника таблоида који објављују свакојаке којештарије. Тако је Вук у тим новинама објавио вест о свињи  у Лондону која зна читати, писати и рачунати;  игра карте, показује у минут тачно, колико је сати, свакоме погоди колико има година и чита му мисли! Већу будалаштину тешко је замислити. Ко, пак, верује да је Вук то с најбољом намерном смислио да читатељство расужденију приволи, грдно се вара.

Вук је, изгледа, био шерет већи но што доликује озбиљном човеку.  Објавио је, док није био под надзором, да је у Лондону један мајстор добио привилегију да производи пасту за ципеле која даје тако висок сјај да господа ципеле и чизме користе за огледање, мужи се и брију гледајући у чизме, а госпожде док се дотерују!

Књаз  је Давидовића често, делом и због тога што је потоњи стишао Милетину буну,  из милоште, звао Шврћом и Кумашином. Но, није  му сметало да   Димитрија зазирући  од приговора  великих  сила, због Сретењског устава, отпусти из службе.

У нас ништа није постојано

Давидовић је Устав написао по угледу на Шарл-Луј де Секонда, барона од Бреда и Монтескјеа (18. јануар 1689 — 10. фебруар 1755),    француског филозофа, књижевника, моралисте, политичког теоретичара и претечу социологије из доба просветитељства  (посебно према књизи О духу закона која је одиграла пресудну улогу и на извођење многих реформи  у Француској после револуције 1789).

По Сретењском уставу власт више није била усредсређена у дотле свемоћним кнежевим рукама, већ подељена на законодавну, судску и извршну.

Уставом је Давидовић утврдио и боје државне  заставе:  црвена,  бела,  плава.

Али, као што се могло очекивати, Устав  се није допао Порти. То је Милош,  срећан  због таквог обрта, играјући улогу Јануса, једва дочекао,  да би Устав  укинуо после 45 дана од  проглашења.

Особито је књаз  замерио Давидовићу што је Устав прекомерно хвалио у  новинама: Ја  сам   мислио,   издиктирао је Милош писару поруку,  да је од свију наши учени  овдје најлуђи Зорић,  што  иде  по овом снегу, по чаршији, и пуца свеједнако  из  пушке, те лови врапце, и  баш  сам мислио да неима никога луђег од њега; а  ви,  управ да вам кажем,  још сте од њега луђи.

Д. Давидовић, фото на споменику, порцулан

После тако одмерених речи светлога књаза, Давидовић, резигниран и болестан, прешао је у Смедерево.

У нас ништа није постојано, записао је, осим једно само — непостојанство, које остаје постојано за свагда.

У Смедереву је Давидовић купио 40 коса ливада, осам дана орања, 10 мотика винограда и неколико стотина стабала шљива на периферији Смедерева, у поетесу Ћириловац који је, почетком седамдесетих година бахато преименован у Ковачићево.

Изабрао сам за будуће место мога пребивања и деце моје Смедерево, које ми се због лепе природе положенија својега најзгодније место чини, те у њему као књажевски совјетник пребивам (Српске новине, број 145, од 10.  јуна 1836).

У Споменици Димитрија Давидовића (Београд, 1938, издање штампарије Ђ. Анђелковића) не без основа каже се да се Давидовић није определио за Смедерево због лепих предела, којима се, после манастирског живота, дивио Димитрије (у монаштву Доситеј) Обрадовић већ више, ако не и једино, због положенија својега јер је кроз Смедерево пролазила татарска пошта из Европе за Цариград па је лако могао доћи до новина, књига и лекова, а и чаршија је била богата готово као и београдска.

На имању је Давидовић проводио највећи део године (повремено је, на Милошев захтев, одлазио књазу да му се нађе у државничким пословима) а зиму у кући коју је започео да диже у градском језгру. Кућу никад није довршио јер су му нередовна пензија и поклони које му је Милош, у ретким тренуцима милости, повремено слао, били недовољни. Због тога је тражио новчану помоћ рачунајући да му је, због ранијих заслуга, неће одбити.  Одговор је био званичан: Извештавамо вас да се никоме који не служи плата давати не може...

Поред издавања Новина сербских у Бечу, чији је значај и Милош увиђао па је, 1816. послао сто дуката помоћи, Давидовић је, преласком у Србију, најпре у Београду, потом у Крагујевцу издавао Сербске новине, затим, 1815. почиње издавање Забавника (десет свезака). Давидовићева Дејанија к историји сербскога народа  три деценије била једина књига из које су се Срби упознавали са величином праотаца.

Пад у заборав

Јован Скерлић у Историји нове српске књижевности записао је да је ујесен, 1813. Вук прешао у Аустрију. Долазак у Беч био је пресудан. Ту је дошао у додир са образованим српским писцима који су се окупљали око тек покренутих Новина сербских. Ту се, што је важно, упознао са Копитаром који га је увео у књижевни рад.

У Новинама сербским  започеле су и прве полемике између Вука и његових противника. Љуба Стојановић у Животу и раду Вука Стефановића Караџића тврди да је Копитар убедио немачког ливца и резача слова, Шада, који се доселио у Беч да, поред грчке, оснује и словенску штампарију, не због књига које је и Пешта врло мало штампала већ због Новина сербских.

Црква Успења, гроб Димитрија Давидовића

Давидовић је имао високо мишљење о Вуку и у писмима га је поздрављао речима будите ми здрави и љубите ме као што Вас ја љубим. Вук је често некоректно писао о Давидовићу, нарочито Лукијану Мушицком, а у преписци Јернеј Копитар и Вук  цинично су Давидовића звали Философ јер је после друге године напустио студије филозофије и прешао на медицину, а касније био и књажев лекар.

Давидовићево дело доживело је да се, при обележавању стогодишњице од смрти, помене, а даље је, на жалост, остало на речима професора крагујевачке гимназије и првог српског хеленисте, Вукашина Радишића, који је 1838. рекао да о Давидовићу треба говорити озбиљно или никако.

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања