Огледи

Пиши мало, пиши добро

ЛАДИСЛАВ Петковић Дис један од малобројних писаца, ако не и једини, чије је обимом мајушно дело (две збирке песама о личном трошку) у сиротињском животу тек нешто дужем од трајања воденог цвета,  доживело - после првих одбијања и жестоке критике Јована Скерлића - пуну пажњу,   тумачење и проучавање, па и неодмерене похвале.

Према истраживањима Милана Ранковића (Особености Дисове поезије,   Народна књига,  Београд, 1976)  појаву Утопљених душа, прве Дисове збирке, пропратило је шеснаест рецензија!

То би и данас био недостижан број за кантарџију у дубокој провинцији, ма каква, уистину, песничка фигура био.

Због тога је,  пошто је прошло више од столећа како је рођен,  одиста тешко рећи још штогод неисказаног и непознатог о поезији чуднога бркајлије.

Ипак,   ипоред небројених текстова, студија и осврта о животу и песништву Владислава Петковића Диса, постоје, као и код комедиографа Нушића,   несугласице око места песниковог рођења. Но, добро. Неважно је место рођења, битно је, као што слободно интерпретирано, каже један други песник: ниси рођен тек да би могао мрет,  учини нешто да промениш свет.

И док се код Нушића, биографи па и енциклопедије двоуме између Београда и Смедерева, као место Дисовог рођења помињу се Чачак, Заблаћ(е) и Зајечар.

У предговору Дисовим Песмама (Матица српска – Српска књижевна задруга,   Нови Сад – Београд,   1959) Божидар Ковачевић помиње и Чачак и Заблаће!

Енциклопедија Југославије (Загреб,  том 6, подаци В. Глигорића) одлучује се за Зајечар. Мала енциклопедија Просвете (Београд, 1978) дипломатски наводи само године рођења и смрти, Југословенски књижевни лексикон (Нови Сад, 1971, подаци Б. Новаковића)  истиче Заблаће,  а Марко Ристић у индексу Књижевне политике (Просвета,  Београд,  1952) Зајечар.

Поред тога, неке енциклопедије се, без назнаке, служе старим,  друге новим календаром. Ни Милан Ранковић, који је обавио обимна истраживања због докторске дисертације,   и позива на сећање песникове супруге Христине, нема сигурне доказе о месту Дисовог рођења.

Тако,  поред Дисовог стваралаштва, и место његовог рођења, век после овог датума, непрестано изазива пажњу и супротстављања. Тако неки критичари троше време, што своје, што читалаца.

Дисово,  пак,  песништво на самом почетку доживело је жестоко оспоравање и беспоштедно обрушавање Јована Скерлића, неприкосновеног књижевног пресудитеља. Скерлић је у недоученој Србији могао да писца уздигне или сатре.

Живе несугласице

Савременици су Диса запамтили као анемичног и нервозног младог човека. Дис се најчешће кретао у друштву Симе Пандуровића, Антуна Густава Матоша, Милана Симића, Луке Смодлаке. За Диса посебно је значајна 1911. година,  када је о свом трошку штампао Утопљене душе. Књига и Дисова поезија изузетно су лоше прошли у критици Јована Скерлића, али Светислав Стефановић, Исидора Секулић, Тин Ујевић имали су супротан став, али Скерлићева је била прва и последња.

Дис је веома ценио ту свеску стихова,   која га је уздигла у врх српског модерног песништва. По смрти.

Српска краљевска академија Дису је 1913.  доделила годишњу награду за сиромашне писце. А писци су,  у Србији, одреда сиромашни, осим ако су из богатих породица.

Питање је да ли би књижевна критика и јавност, до те мере, уперила пажњу на Диса да га Скерлић није прогласио декадентом и клиничким случајем и тако у заслуге као критичара убележио губљење слуха за продор модерног у српску поезију.

Одиста,   Дис је био необразован, није знао језике, па се, и поред покушаја неких критичара да му оспоре оригиналност и изворишта изнађу у Верлену, Бодлеру и Поу, ослањао једино на свој, показаће се, блистави дар.

Извесно је да Дис није читао поменуте песнике као што је то, нехајно чинио Јован Скерлић, француски ђак,   али покушај да се мали чиновник општинске трошарине,  који се жали пријатељима да по читав дан мери шљиве, доведе у везу са великим именима поезије, попримиће, при превредновању Дисовог обимом скромног дела похвалнију димензију.

Кантарџија за шљиве

Прве песме Дис објављује у угледним београдским часописима Нова искра, Српски књижевни гласник и у новосадском Бранковом колу 1903.  док учитељује,   као несвршени матурант,   у Прлити,   селу подно Вршке чуке.

Исте године, пошто му песме бивају запажене, напушта Прлиту и стиже у Београд, упознаје Јанка Веселиновића, потом Нушића. Потоњи му проширује круг познанства. После извесног времена, исте године,   Дис упознаје Симу Пандуровића.

Познанство и дугогодишње пријатељство са Пандуровићем има, заправо, пресудан утицај на Диса.

Пандуровић је, за разлику од свог сиромашног и необразованог пријатеља, дипломирао филозофију код гласовитог Бране Петронијевића, зна језике, прати (можда и више од Скерлића) књижевна кретања ван земље и  извлачи одређене закључке које уграђује у своју поетику.

Пошто је дипломирао Пандуровић одлази у Ваљево за гимназијског суплента у пратњи Диса који се запошљава као практикант у суду. Прву књигу песама Посмртне почасти Пандуровић објављује 1908.  (у Мостару) а потом, по наговору и Дис, у Београду, 1911. издаје Утопљене душе.

Убрзо, 1913.  да би се извукао из немаштине Дис објављује књигу Ми чекамо цара.За књигу из Дворске канцеларији добија пет стотина динара. Те две збирке, уз три приповетке објављене у Звезди и Српским новинама, представљају целокупно Дисово стваралаштво штампано за песникова живота.

Пламса рат и Диса због кокошјих груди и нарушеног здравља, не примају ни као добровољца, али га ипак на упорно мољакање, прихватају за ратног дописника. У Ратном дневнику (број 113. од 16. 11.1914,   Крагујевац,  власник Божа Димитријевић) Дис, песник тамних валера, расула, смрти, пустоши и зла екстатично, химнички пише о боју код Смедерева. То су, уједно, једини светли тонови  у  васколиком Дисовом  писању.

Повлачећи се с војском,    прелази 1915.  Албанију и гледа ужас који је већ опевао. Уједно пише књигу препун мира и достојанства - како ће га, касније, описати преживели - песник Нирване (12, 16. или 18. маја 1917.  извори се,   опет,   не слажу) утапа се у Јонском мору по торпедовању брода Италија,  којим је путовао на  Крф.

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања