Огледи

Софонисба је отворила крлетку

РВА жена сликар, коју знамо по имену, а да није владарка, владарева суложница, куртизана некога из владајуће клике, супруга политичког угледника или знаменитог философа, ванредно је талентована и нарцисоидна племкиња Софонисба Ангуисола (1535 -1625?).

Бележење њеног имена утолико је необичније што стидљиво школовање на уметничким школама почиње три века по Софонисбиној смрти. Софонисба Ангуисола најпознатија је жена сликар  италијанске касне ренесансе, брилијант у свакој историји уметности.

Уистину, Плиније Старији, у Опису природе помиње знамените жене у античкој Грчкој и у Риму. Било је, дабоме, монахиња које су илуминирале рукописе и живописале библијске теме, али оне су заветом пристале на безименост па их историја једва памти по световном, не и по мирском имену.

Софонисба је бесмртну славу стекла  сликајући портрете на шпанском двору, призивајући, што је било незамисливо, осмехе на лица модела. Цртеже је, у почетку, размењивала с Микеланђелом, којег је фасцинирала и пре но што је почела код њега да учи. Софонисба је знана по изванредним портретима и аутопортретима у различитом животном добу. У позним годинама окренула се библијским темама.

Када је патријархат допустио да жене похађају уметничке Академије то је био, обрнуто речима Нила Армстронга при искрцавању на Месец,  велики корак за жене, мали за човечанство: женама је и даље недоступан наук о људској анатомији и следбено сликање акта (ни по моделу, ни по сећању): припада им мртва природа и љупки пејзаж. Три столећа касније, феминисткиња пре свести о феминизму и родноправности, монашки повучена Џорџија О' Киф (1887-1986)  слика ирисе с изразитом сексистичком нотом.

Премало је то за Софонисбу, за тај немирни, несавладиви, неукроћени дух, за слободу коју осваја без повлачења. Тако срчане жене мењају табуе, мењају навике, мењају свет и излазе из стега  понуђених образаца.

Временом, Академије се опрезно отварају женама, па слике потписане женском руком нису на дну вредносне скале.  Стижу импресионисти, стасава Мери Касат  (22. мај 1844 — 14. јун 1926) са пркосним сликама свакодневне монотоније у животу жене, а у наредном столећу сликарке истражују на платнима сопствено тело, лепоту, чулност.

софонисба: бернадино кампи слика софонисбу ангуисолу

Бунтовна и усамљена Џорџија О' Киф  с љиљанима и ирисима (Црни љиљан , III, 1926, уље на платну, Метрополитен, Њујорк) несумњиво и наглашено указује на клиторис, вулву, секс док Тамара де Лемпицка (16. мај 1898 - 18. март 1980)  правим именом Марија Горска,  слика гламур и декаденцију високог друштва између два светска рата, табуиране трибаде.

Али Софонисбу од Мери Касат, Џорџије О' Киф и Лемпицке деле најмање три века, што су космичке размере за кратки људски живот!

У свету мушкараца, међународно уважени ренесансни портретист,  плаве крви Софонисба Ангуисола, у време када су жене, припремајући се за брак, могле да сликају мртву природу и везу, наметнула се као ненадмашни дворски сликар моћног хабзбуршког краља Филипа Другог од Шпаније и дружбеница и учитељ сликања краљице Изабеле Вало и краљице Ане од Аустрије.

Софонисбин портрет краљице Изабел (Елизабет) Вало у крзну од куне, богато урешен златом, копирали су многи сликари ренесансе, међу којима и гласовити Рубенс (који је, уз мање дораде, присвајао слике ученика или им допуштао да доврше његова платна).

Мецена Филип Други од Шпаније или Филип Други Хабзбуршки зван и Разборити, рођен је 21. маја 1527.  у Ваљадолиду, умро 13.  септембра 1598. у Мадриду. Био је краљ Шпаније од 1556. до смрти и краљ Португала од 1580. остваривши тако шест деценија дугу Иберијску унију. Био је син и наследник Карла Првог од Шпаније и Изабеле од Португала, унук Хуане Луде и Филипа Лепог по оцу, и Мануела Првог од Португала и Марије од Кастиље по мајци.

софонисба: сестра минерва, отац алмикари, брат асдрубал, 1557.

Сликаркин отац, Амилкари Ангуисола, био је просвећени племић и неуморно подстицао је кћери да се образују. У томе је имао безрезервну подршку супруге, племените Бјанке Понзоне. Софонисба је сва била предана сликарству. Сестра Елена (1546–1584) такође је учила сликарство код Бернандина, и мада је била веома даровита, напустила је мирско сликање да би се замонашила. Луција (1542–1578) била је најуспешнија (после Софонисбе, разуме се), Европа (1542 –1578)  и Ана Марија (1555–1611)  занемариле су сликање када су се удале, а Минерва (1558–1569)  определила се за писање. Све су биле  уметнички надарене, док је Алмикаров и Бјанкин син Асдрубал студирао латински и музику, као и сестре.

Aлмикари је 1557. Микеланђелу указао на таленат кћери Софонисбе, прећутавши да је са 14 година почела науковање код сликара Бернандина Кампиа. Микеланђело је у одговору послао копију једног цртежа на дар Софонисби. Будућа сликарка узвратила је цртежом, а Микеланђело је обасуо комплиментима признајући Софонисби изузетну даровитост. Две године касније, по препоруци војводе од Албе, позвана је да буде сликар на шпанском двору и дружбеница Изабели Вало.

Софонисба је у пратњи војводе Сеша, стигла у Мадрид да буде дворска дама и службени сликар шпанског двора у мноштву дворских сликара. Током готово две деценије подстицала је и пратила аматерски уметнички развој француске краљице Изабеле (или Елизабете) Вало.

Када је Изабела умрла оставила је Софонисби, поред богатих дарова, налог да се уда, што се догодило у, чак и сада, одмаклим годинама (38)  за дон Фабрициа де Монкаду од Сицилије. Мираз је даровао и аристократски богату свадбу приправио краљ Филип Други од Шпаније. 

Фабрициа је 1579. одвела куга и силовита, необуздана, Софонисба је, 1581.  одлучила да се врати у Шпанију. На путовању се Софонисба заљубила у неодмерено млађег капетана брода Орациа Ломелина. Венчали су се чим су пристали у ђеновску луку.

софонисба, аутопортрет, 1560.

Софонисба, неуобичајено дуговечна за то доба, тада је имала 47 година. Када се први пут удала већ је била прекорачила просечни век ренесансног човека. Пред смрт је тврдила да има 96 година, што би могло да се тумачи каснијом годином смрти но што се наводи или, што је мање вероватно, да је рођена коју годину раније. Није искључено да се сликарка губила, мада је Софонисба, тврде сликари који су је посећивали у позним годинама, ментално била изненађујуће луцидна.

На многим платнима Софонисба показује самосвојност и другачији, богатији, природнији сликарски концепт од мушког, предвидивог виђења. Микеланђело се, поменух, дивио Софонисбиним сликама, слала му је цртеже о којима је говорио бираним речима. Тај је знао шта говори.

И сада бих тачком на крају претходне реченице могао да окончам текст, али знајући да данашњи читалац једва да је имао прилике у школи више да сазна о Софонисби, ван школе још мање, о сликарки изван серија и оквира, настављам намеран да опричам више о уметници из Кремоне.

Рођена је око 1535, или нешто раније, као прво од седморо деце (имала је пет сестара и брата, беху срећни што је имају јер их је дисциплиновано и систематично усмеравала и силно утицала на њих) умрла у Палерму 1625. или касније.

На врхунцу италијанске ренесансе, када су госпође из вишег слоја учене само да имају фине манире, да буду љубазне, богобојажљиве и знају вез, Ангуисола свира  на клавиру и слика. Софонисба је избрусила таленат четири сестре: Луције, Европе, Елене и Ана Марије да задиве не само Мантову, Урбино, Ферару, Парму и Рим. Луција, Европа, Елена  и Ана Марија биле су сликари. Пета сестра, Минерва, рано је преминула.

Савременик Тицијана (око 1490 - 1576) , Леонарда (1452 –1519), Микеланђела (1475 –1564)  Софонисба Ангуисола учила је сликарство код Бернардина Кампа (око 1546), а по његовом одласку из Кремоне, наставила је наук код Бернардина Гатиа. Верује се да је учила и од Микеланђела којег је срела после три недеље боравка у Риму.

Упућени фирентински биограф уметника Филип Балдинучи поредио је Софонисбу с Тицијаном. Изнад тога је Бог.

Несвагдањи су, опсесивни аутопортрети Софонисбе Ангуисоле, аутора чудесне слике Бернандино Кампи слика Софонисбу Ангуисолу на којој приказује учитеља како слика ученицу. Гледајући ту Софонисбину магичну слику као да посматрам фантастичке линорезе М. К. Ешера који је једном изрекао необичну мисао: Онај ко се нечему чуди открива то чудо у себи.

Лично, кад год размишљам о сликарству Софонисбе Ангуисоле увек прво помислим на то невероватно, задивљујуће, малочас поменуто платно: Бернандино Кампи слика Софонисбу Ангуисолу. Домишљато, нарцисоидно, луцидно, неочекивано. Јединствено. Фасцинантно. Готово дрско, али духовито и величанствено.

софонисба: краљица изабел вало

Не заборавите, у време ренесансе на сликарство жена гледало се искоса. Поред других ограничења, женама није било допуштено да сликају људску фигуру, а било је незамисливо, готово јеретичко, да жене уче људску анатомију. У времену лажног пуританизма, двојног морала, било би погубно да Софонисба, мимо све бунтовности и отпора, неудата, наслика мушки акт.

Ипак, да је само насликала приказа свог учитеља како је слика, имала би достојно место у свакој историји сликарства ренесансе.

Да је живела у економски и уметнички моћној Болоњи, а не у уздржаној, конзервативној Кремони, природно је да би Софонисби све било лакше. Превише је пакосних, злих, неуких и завидљивих који су јој оспоравали таленат, а неке од њених најуспелијих слика приписиване су безмало до краја 20. века Тицијану, Леонарду да Винчију, Ван Дајку... Укратко, Софонисби нису признавали таленат, али, касније, када су њена дела приписивана знаменитим мајсторима, ненамерно признање Софонисбином сликарству било је неупоредиво веће.

У италијанским самостанима 14. и 15. века традиционално су се обучавале жене којима је породица одредила да буду монахиње, што је у ренесансном добу економски било веома уносно, а друштвено прецењено. То су, дабоме, жене средњег сталежа, које су рано остале удове или су из каквог другог разлога могле да се безбрижно и допуштено (заштићено) посвете религији или уметности,  посебно припаднице бенедиктинскога реда, једино у оквиру Цркве,  док је за жене које су живеле у породици, бављење уметношћу било друштвено неприхватљиво, чак забрињавајуће и изазивало подозрење и осуду па и гласине.

Зато су по правилу уметнице тог времена часне сестре попут Марије Ормани, ауторке аутопортрета на молитвенику из 1453.  кћери сликара Паола Учелиа или удове Исабеле д'Есте од Мантове. Надаље сачувани су радови сестара кармелићанки, лепих фирентинки Антоније и Франческе, знаних сликарки минијатура и илуминација. Кап у безмерном мору анонимности. У 14. веку жене нису смеле да потписују своје слике, а у 16. столећу болоњска сликарка Диана Мантовани Скултори (1547-1612)  била је међу изузетно ретким женама које су успеле да добију посебну папину дозволу и милост да потписују и продају слике.

Женама средњег сталежа у Фиренци 14 , 15. и 16. века на руку је ишао економски успон града, пре свега у индустрији вуне, свиле и банкарства, а историјски подаци казују да је 1338. у Фиренци осам до десет хиљада деце оба пола завршило основну школу и било писмено.

софонисба: каталина микаела

Наиме, трговачке породице морале су да имају довољан број писмених чланова да би се лакше одговорило обавезама у породичном послу, упркос чињеници да је попреко гледано на штетни утицај писмености и учења што погубно може да утиче на развој и будућност девојчица.

У то се време развила уметност цртања и обликовања свиле и вунене одеће по којима је Фиренца постала позната, постојале су школе у којима су подучавале редовнице, но то је убрзо укинуто, а жене су у њима маргинализоване јер се сматрало "да жене треба да уче вештине потребне за брак". Наравно, и о томе су одлучивали мушкарци.

Слике Софонисбе Ангуисоле из домаћег живота, детаљи намештаја, фризуре, хаљине, читав породични миље је благодет за историчаре да лакше и поуздано реконструишу време и догађаје. Економисти су се такође латили проучавања Софонисбиних слика да би реалније, уз податке које нуде слике, проучили економски статус породице, односе у оквиру скупине, времена, сталежа.

Софонисбино маестрално дело Три сестре играју шах (1555),  не може да прећути или заобиђе ниједна озбиљна историја уметности. Та игра шаха, та  забава доконих младих племића била је популарна од ране ренесансе. Али не подразумева жене. Софонисбу је веселио дух сестара  које играјући шах као да де противе узусима времена и окружења.

Софонисба их приказује активним, друштвеним, интелектуално радозналим, виспреним, разборитим девојкама које играју логичку мушку игру високог сталежа. Имале су добар узор и мудрог вођу у Софонисби. То није само игра, то је пркос. У другом плану је дадиља, један од низа статусних симбола.

Песник Анђело Грило често је говорио да је Софонисбин дар хировито дело природе. Франческо Салвиати послао је Бернандину Кампу писмо подршке због подуке талентованој ученици. Свет се чудио како је могуће да жена има тако раскошан дар!

Када помислим на време, мада ренесансно, ипак окрутно према женама, схватам да је Софонисба живела с величанственим даром и борбеним, али префињеним набојем отпора и занемим. Невољно су јој признавали надареност, али она, с правом, није била задовољна статусом жене у времену мушке доминације. Због тога је, рекао бих, одговорила наглашеном нарцисоидношћу и доследним бунтом.

Ангуисола слика аутопортрете на којима држи широм отворене и онако крупне очи, беспрекорно уплетене косе, достојанствена, аристократски надмоћна, смирена, без јефтиног накита, уносећи смех у надирућу језуитску хладноћу. Језуитски ред је основан годину дана пре Софонисбиног рођења.

 
сестре играју шах, дадиља гледа  

За разлику од нехајних коврџи, златних тричарија, китњастих чипки, броката цењеног међу вршњакињама, таква представа на аутопортретима, с благим осмехом или као на слици где њене сестрице Луција и Европа играју шах, а посматрају насмејана Минерва и надгледа дадиља, издваја је из мноштва наглашавајући озбиљну страну личности, високо самопоштовање, пристојност, племенитост, мудрост и зрелост. Реквизити на сликама су прибор уметника, књиге, шах, музички инструменти, докази привилегија и богатства и живота сериозне младе жене високе и свестране ренесансне културе.

Софонисба је портретом сестре Минерве,  експресивним маниристичким потезима ухватила симболику истоимене римске божице ткања, чији симболи сталежа, крзно, корали, злато, украси на хаљини, говоре о економској снази Кремоне и племићке породице Ангуисола.

Софонисби се приписује реченица: Живот је пун изненађења, трудим се да ухватим све драгоцене тренутке широм отворених очију. Она, у позно ренесансно сликарство доводи на лица модела смешак, осмех, смех, опуштеност, ведрину без раскалашности и задржава на делима у време раног барока. Софонисба у сликарство уноси оптимизам. Радост живљења. Природност. Раскош. Себе.

Ђоконда се можда загонетно смеши, или се ради о фацијалном грчу, код Софонисбе, Луција је благо насмешена, дадиља се уздржано и пристојно осмехује,  Минерва се недвосмислено смеје и чуди изненађеној и подсмешљивој Европи што покушава да привуче Луцијину пажњу док та гледа према сликару.

Фламански мајстори, мушкарци, окупљали су, на својим платнима, разноврстан свет, мноштво ликова око велебних трпеза, неумерено јела и пића, с превише бахатости, драгости, куртизана и племкиња, али нигде нема осмеха као на очаравајућим платнима Софонисбе Ангуисоле.

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања