Огледи

Наталија Цветковић, ни жива ни мртва

ИСМО Надежде Петровић мајци из 1889, према наводу Катарине Амброзић у монографији  о сликарки (објављена 1978) недвосмислено говори како се у патријархалној Србији гледало на школовање девојака, посебно оних које су се образовале у цивилизованом свету.Надежда поручује мајци: „Хоћу да сам сликар, а не жена, жена има доста...“  Сликарка Бета Вукановић устајала у цик зоре да би осликала фасаду сликарске школе,  е да би избегла коментаре пролазника, у окружењу које није могло да прихвати жену да јавно, у мушким панталонама, кречи зграду.  Хронологија почиње 1888: рођена је Наталија Цветковић у Смедереву, 4/17. јуна. Треће је дете у породици Косте и Милице Цветковић.

 

Уметничко образовање почиње  1900. У Београду, у Српској цртачкој и сликарској школи Бете и Ристе Вукановић.

У Бранковом колу излази 1902. прва критика Наталијиног дела, изложеног на школској поставци. Излоћила је рад  Девојчица с кишобраном. Критичар је записао: У женском одељењу веома су нас изнадили радови једне малегоспођице од 14-15 година. То је Наталија Цветковићева.

купатило на сави, 1913, уље на платну

На првој југословенској уметничкој изложби у Београду 1904. Наталија Цветковић је најмлађи излагач.

 Као питомица за орнаментику мустри добија 1905. стипендију Министарства привреде за наставак школовања у Минхену. Испред зграде Уметничке акдемије, у коју жене, у то време, нису имале пристп,купила је разгледницу и написала: За успомену када сам први пут угледала Нову Академију.

Први пут, излаже 1910. Као школован сликар у Сомбору. Умрла је 19. априла 1928. од последица грипе и анемије.

Навршило се, глуво, 125 година од рођења Наталије Цветковић.

топчидер, 1925, акварел

Сликарка је, због нечега, пала у заборав готово одмах по смрти. Имала је 40 година. Треба, макар узгред, дописати, да Смедерево данас нема сликара ни приближног формата.

Почетком 1938. Југословенски женски савез приредио је у београдском павиљону Цвијета Зузорић изложбу уметница Мале Антанте, па је, том приликом, била и једна, по броју експоната, скромна ретроспектива српских сликарки. На поставци је Наталија имала шест већих акварела, од којих су четири одмах продатa. Песник Милан Ракић купио је два Наталијина акварела.

Штампа и критичари бележећи ту изложбу, уз Наталијино име додавали су реченицу која није само фраза: забораву отети акварели...

Први, озбиљнији, текстови о Наталији појавили су се тек шездесетих година. Потом – мук.

Догодило се комедиографу Браниславу Нушићу да у Смедереву једна улица носи његово име и једна Основна школа и да има две бисте. Димитрију Давидовићу се, такође, десило да има једну бисту, један рељеф и фотографију на порцулану.        

Постављање Давидовићеве бисте иницирао је Нушић. Није много, а чудо је и да је толико. Наталија има стазу у близини старог гробља. Мало је, али више но што има Стеван Кузмановић Кршљанин добротвор смедеревски. Оставио је иметак смедеревској општини, а зна се како она газдује.

Време не чека и све прекрива заборавом.     

наталија са колегама, 1922. наталија 25. марта 1907.

Изложба, ретроспективна, макар и симболичних размера, није планирана.          

Народни музеј у Смедереву има једно уље и један акварел Наталије Цветковић, а град, због толике бриге о баштини, нема више добротвора ни колико шибицу да купи.          

У Смедереву нема ни великих колекционара нити озбиљних зналаца.

Наталија Цветковић школовала се у уметничко–занатским школама Бете и Ристе Вукановић (1900–05), потом у Минхену (1905–08) и Паризу (Academia Julian) од 1908. до 1909.     

Ималаје већину предуслова за остављање значајнијег трага у српском сликарству. Имала дар, на првом месту. Тек, среће недовољно. Почела је да излаже као ученица. Била је међу излагачима на Првој, Четвртој и Петој југословенској уметничкој изложби у Београду 1904, 1912. и 1922. Излагала је и на првој  уметничкој изложби у Сомбору 1910, Пролећном салону у Загребу 1917, и на изложбама групе Лада.           

Сликарка је оставила неколико дела међу којима се истичу предели поред Дунава, На њима нема полифоније чистих боја, већ нијансирање зелене, преко сивобеле, плавичасте или смеђе подлоге. Наталија је оставила низ изванредних акварела, предела и портрета. У  тој поетици има нечег неухватљивог, тек назначеног, чедног и скромног, не превратничког, не агресивног. Деликатан колорист.

Испрва одушевљена импресионистима слика Девојчицу и Старицу са жутом шамијом, потом уље Мој отац  и Портрет сестре Даре. Следе слике Из Ботаничке баште, Павиљон у парку и Предео са оградом.

наталија (прва слева) са полазницама Уметничке школе, 28. јул 1904. наталија са сестром даром, 8. априла 1906.

Сликарство је одгурнула у други план да би се у патриотском заносу придружила српској војсци као добровољна болничарка Шесте резервне болнице на Савамали. У дневник је записала 19. септембра 1912: Била сам код др М. Поповића и уписао ме је за болничарку.

Из тог времена на цртежима преовладавају мотиви рањеника по пољским болницама. Цртеже је редовно датирала дописујући имена и чинове портретисаних. На портрету потпоручника Младеновића (оловка, датовано 22.фебруар 1913) љубичастим мастилом записала је: Погинуо 9. септембра 1914. на Мачковом камену.        

По вредностима које је поставила у акварелу, критика је сврстава у сам врх српског сликарства с почетка века.

Сада је, што се родног града тиче, на маргини. У магли. Заборављена.  

О Наталији је,  с уважавањем, писао Миодраг Б. Протић у књизи Српско сликарство 20. века, не заобилазе је ни Просветина енциклопедија, нити Ликовна енциклопедија Југославије, ни Станислав Живковић, Лазар Трифуновић, Катарина Амброзић, Вељко Петровић, Васа Поморишац...

То говори о дометима Наталије Цветковић, о присуству у ликовној историографији.   

Објављен је, 1974. у Београду, каталог о Наталији Цветковић али га, ето, Народна библиотека у Смедереву, матична за Подунавски  округ,   нема. Групно је Наталија Цветковић излагала 11 пута,  самостално ниједном. Посмртно је имала 14 поставки.

са дунава II, 1914. ulje

Почетком 2013. у Галерији Дома војске отворена је изложба Јунаштвом у славу. Изложене су слике и цртежи српских ратних сликара из збирке Војног музеја  настали у време балканских ратова. У поставци су дела Надежда Петровић, Наталије Цветковић, Михаила Миловановића и Петра Раносовића. Аутор изложбе је Љубица Дабић, виши кустос Војног музеја. Уметници који су стварали почетком 19. века, према речима Дабићевке, били су хроничари ратних догађања, а њихова дела су важно сведочанство и историјски извор. Српска војска је, како је нагласила, у балканским ратовима увела јединствено звање ратни сликар, што је јединствен случај у историји ратовања. Било их је око двадесет.          

Да нагласим, када кажете око заправо кажете није важно.

Ружно је,  али се не чује далеко. А важно је, више од здравица.

 Као да је Наталија Цветковић била предодређена за заборав.

Наталијину смрт, као својевремено Давидовићеву, новине нису забележиле.            

Можда је још жива.

 

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања