Огледи

Ниједна не оставља мужјака као што сам ја

ЕРАДО  стављам у наслов реченицу коју је, увређеног ега, затечен, пренеражен, самољубиви Пабло Пикасо гневно добацио сликарки и од тог часа бившој љубавници Франсоаз Жило (Пикасо је, када су се упознали, имао 62, Франсоаз 20. Упознали су се када је отворила прву изложбу слика; раскид је стигао десет година касније). Ипак, та реченица говори о Пикасу више но све књиге и расправе биографа и историчара уметности, па и психијатара о карактеру и сујети  привидно самоувереног, реално рањивог Шпанца. Пабло Пикасо (Pablo Picasso)  шпански уметник, одмицао је далеко испред времена. У осамдесетој години сликао је енергијом младића.

Бојао се једино смрти, али је говорио:  За сутра остави само оно што желиш да остане недовршено, кад умреш. Нељудски и неколегијално односио се према Модиљанију чија га је лепота бацала у очајање.

Пуно име Пикасово је: Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Martyr Patricio Cito Ruíz y Picasso.

Када се родио, бабица га је прогласила мртвим. Паблов ујак, лекар, дунуо је новорођенчету дим цигарете у лице. Пабло се загрцнуо. Шок! Жив је.

За цртеже је почео да се интересује око једанаесте године, под утицајем оца,  који је био сликар, али је бацио кичицу када је схватио да га је Пабло, као десетогодишњак, надмашио. У 10 години сликао је како то, данас, ни школовани сликари нису у стању.  У 13. години Пабло је имао прву изложбу.

Према Гинисовој књизи рекорда, насликао је око 13.500 слика, 100.000 графика, 34. 000 илустрација за књиге и створио је око 300 скулптура.

Уз Жоржа Брака (Georges Braque) један је од оснивача кубизма.

Пикасо је имао буран и необичан живот, особито емотивни. Жене су га инспирисале. Сваки његов модел, осим Лидије Корбет, пре или касније, завршио би и Пикасовој постељи. Прва, законска супруга, руска балерина Олга Холовкова, када је сазнала за Паблову везу са другом женом, која је, уз све, била бременита,  спаковала је ствари и одвела сина Пола. Паблу је Олгин захтев за развод био мрзак и одбијао га је до њене смрти, јер је бивша супруга, по францсуком закону, имала право на половину имовине.

Када  је 1911. Мона Лиза (Mona Lisa) украдена из Лувра, песник Гијом Аполинер (Guillame Apollinare), судећи по развоју истраге, био је умешан у крађу, а одао је Пикаса, такође учесника завере, да је лопов. Полиција их је обојицу привела и саслушала.

Интервју који је Франсоаз Жило дала 2011. тиражном аустралијском Sydney Morning Herald драгоцен је документ са оптималне историјске раздаљине неког ко је читаву деценију са Паблом био веома близак.

Одлазак Франсоаз Жило, најмудрије жене коју је икад имао, било је отрежњење и олакшање, мада потоње Пикасо никада није схватио. Показала му је да не може да ради што год му се прохте,  поготову не са њом, а  потреба да се покаже, код Пикаса је расла као коров, уз славу и богатство, без учешћа разума. Жило је била од друге, ретке грађе.

Ма шта потом говорио, што је бивао искуснији то је више за Франсоаз жалио. Франсоаз до смрти није преболео. Најтеже му је пало што није могао њоме да манипулише као са другим, рецимо са Дором Мар. То је ехо самосажаљења. Мислио је да отвара очи пркосној  Франсоаз, трудећи се да продре до њеног ума, коме поручује да ужасно греши.

Пикасови цртежи, крокији и литографије Франсоаз Жило бољи су од много тога што је урадио, али, готово је извесно да би, као уметник, постигао више да није упознао Жило, сликарку, која је с разлогом веровала у себе. Ипак, било је то искуство за обоје. Жило је извукла поуку, Пикасо није разумео Франсоаз и није успео да је сломи. Одлазећи понела је само један Паблов цртеж који је касније продала: осећала сам да ми је доносио несрећу!

Да би урадио више, можда и вредније, Пикасу је био потребан најмање један неопходан и ужасавајући предуслов: да крај себе има жену која би се безмерно, некритички, несвесна шта чини и шта се збива, удворички дивила ономе што не разуме сасвим или никако, и опчињена тиме што је са Пикасом (без обзира на све његове сатирске излете, посесивност, агресивност, нарцисоидност и манијакалне потребе да унижава), хранила његов его и допуштала да је понижава. Без подстицаја околине, посебно кроз лажну, наметнуту породичну химничност Пикасо би, као уметник, био кастрат без стваралачког гласа.

Неспорна је чињеница је да је Пикасо највише сликао када би емотивни живот јењавао, силазећи у амбис, када су га жене остављале. Његове слике су тада пуне мржње, мизогене, патологија надире из сваког потеза. Бес му је водио руку, давао енергију која није могла да се испољи у студиозном, смиреном сликању. Био је изнутра изобличен, као што су његова касна платна деформисана.

Биле су му потребне жене да би их газио, млео, урнисао. Имао је дара и неконтролисане фобије, незадовољство, несигурност. Био је надарен цртач, имао је довољно уметничког образовања. Жудео је да буде свестран: керамика, сценографија, слике, цртежи, костими, кипарство. Умишљао је да је бог.

Франсоаз је била прва и једина од Пикасових љубави која га је напустила својевољно, достојанствена, психички неначета. Пошто се сачувала, успела је да све надживи, здравог духа, интелекта, бритког резона.

Једанаест година после растанка са Пикасом, Жило је издавачу понудила рукопис  Живот са Пикасом  (Vivre Avec Picasso). Уметник  је узбунио адвокате покушавајући да забрани објављивање.

Књига је у милионском тиражу продата на више језика. Завршни ударац Франсоаз Жило задала је Пикасу када га је спречила да њиховој деци одузиме презиме Руиз-Пикасо. Укратко, Франсоаз је била несаломива, самосвесна, а Пикасо је поново показао колико га је утукла она која га је у књизи  описала као индиферентног према другима и превише увереног у личну вредност што је било верније Пикасовом карактеру од личне исправе.

Жило је надживела Пикаса и све његове љубави ма како их звали.

Једина сам жена која је оставила Пикаса, једина која није жртвовала себе. И једина сам која је још жива да исприча причу, поручила је Жило. То је, дакако, драгоцен добитак за оне који умеју да слушају. Жило је једина понудила истински кључ за разумевање Пикаса.

Било је дивно бити с њим, он је био фантастичан, као ватромет. Био је невероватно креативан, интелигентан и заводљив. Када је био расположен да шармира и камење би играло у ритму који је он давао. Али био је и веомаокрутан, садиста, без милости и за друге и за себе. Све је морало да буде онако како је он хтео. Ви сте били ту само због њега, он никада није био ту због вас. Пабло је мислио да је бог, али није био и то га је разједало, анализирала је 2011. Жило (четири деценије по Пикасовој смрти) у тиражном аустралијском Sydney Morning Herald.

Франсоаз Жило: Пабло је мислио да је бог

Када више није марио за жене с којима је – питање је да ли му је емотивно уопште било до њих – немилосрдно, садистички сликао их је унакажене, деформисане; ликовни критичари су га бодрили, ваздизали, поспешивали лудило, док се из позадине појављивао нови љубавни или сексуални фокус. Сликао је да би својим милосницама показао да је супериоран, генијалан,  безграничан, бог; истовремено је патио што није бог и сматрао да му је учињена неправда док је изван атељеа тражио оне који ће га славити. То је круг. Сликање је за Пикаса било терапија.   

Да закључим: Франсоаз Жило је до дубоке старости остала бритког ума, кадра да попут одличних психоаналитичара открије грешку у људском склопу, да је разуме и разложи. Суштина је да је  Жило заиста била са Пикасом, он је био у заблуди да је  заиста са њом.

Пикасо  је био важан део моје прошлости, али ја не живим у прошлости. Бавим се својим послом, свакодневно сликам, објаснила је Жило у деветој деценији испуњеног живота.

Они који су се бавили делом Пабла Пикаса чепрљали су по интими уметника, а да нису знали шта заправо траже. Нису промишљали о његовим емоцијама, још мање о нарави и односу, посебно омаловажавању и кловновским ставовима о окружењу,  о уметницима и о женама. Пикасо је био позер, глумац. Живот је утрошио на тражење публике, више но на сликање.

лидија корбет поглавица пабло олга са сином полом

Углавном су аутори текстова бауљали по мраку, држали се општих места  и били опсењени женама са којима је Пикасо био, мада о њима нису знали готово ништа. Јасно је да су му завидели, а да такође нису имали појма о психологији, о емоцијама. Писали су о сценографији, не о суштини док се цар у бермудама шепурио пред својим женама и јавношћу. Уверен сам да су говорили о женама убеђени да знају градиво, скривали су се иза безвезних прича о женама да не би говорили о сликарству које није увек као што изгледа, понајмање је оно што су мислили да јесте.

Фер­нан­да Оли­ви­је била је прва истинска и велика Пикасова љубав (он то тада није знао, није је разумео, искуство са женама стицао је, без емоција, у борделу, као и његов отац, недељом, после мисе).

Фернанда и Пабло били су врло млади, рођени 1881. Упознали су се 1903. када је ушетала у непознати атеље да се склони од олује и кише, која је, изгледа, стала тек 1912.

Киша је почела 1903. и падала десет година

Пикасо још није стекао искуство, ни славу ни богатство, био је надмени и изгубљени жутокљун, с огромном жељом да буде сликар, да згрне новац  и задовољи либидо.

Фернанда, рођена као Амелиа Ланг, расла је уз тетку, пошто је мајка родила са ожењеним мушкарцем. Фернанда је малолетна побегла да би се удала за мушкарца који се иживљавао и злостављао је. У 19. га је, неочекивано, без речи, оставила и отпутовала у Париз да позира на академији студентима сликарства. Променила је идентитет да је муж не нађе. Типично, али добро планирано бекство.

Аутори који су писали поклоничке текстове о Пикасу и његовим женама често износе  противуречне ставове. Рецимо, о  Фернанди Оливије говоре као о жени коју је било тешко завести  (имала је једва 22 године када је упознала Пикаса!) и одмах дометали да је често мењала љубавнике. Нико се, озбиљније, није бавио њеним животом. Па ни својим контрадикторним текстовима.

Колико је тешко завести жену која ушета у непознати атеље (да се склони од кише!) жену која је малолетна одбегла од стараоца да би се удала, потом бежи од мужа и радо мења мушкарце?! Између две капи кише, одлучила је да остане док киша не престане да пада 1912, у том необичном простору који не прокишњава и у којем је чекао у сваком смислу изгладнели кобац, у атељеу у коме је ретко било ничег јестивог.

Наводно је Фернанда утицала да Пикасо почне другачије да слика. Наравно,  Пикасо је испошћен, без пара, још далеко од славе, већ ушао у образац ситњења  живота у боемским локалима, има устаљени, ограничени радијус кретања, виђа исте људе, исте приче слуша много пута. Био је изгубљен. Замислите два обућара који се друже од детињства и до краја живота разговарају о лубу и туткалу! И дашак ветра је невероватна промена, догађај сезоне, освежење! Фернанда  је за Пикаса била божји дар, унела је разноликост у њихове животе, зашто не би и у сликарство. Свака жена је неминовно утицала на Пикасов рад, чак и када није имала сликарског образовања.

марија тереза валтер, уље на платну марија тереза валтер, цртеж бисте

Док је Пикасо радио на слици Госпођице из Авињона, незадовољној Фернанди (једна од проститутки са слике) прекипело је: напустила  га је у потрази за нормалним мушкарцем и изазивала неконтролисани бес који је испољио на платнима, запостављајући перспективу и приклањајући се геометрији, хаосу,  халуцинацијама. Реално, Пикасо је постајао сликар  и размишљао како да се отараси Фернанде јер га је подсећала на беду из које је се чупао.

Наравно, није га тек тако оставила. Њен супруг – од којег није ништа тражила, ни развод –  и Пикасо били су жестоко љубоморни, а између њихове страсти и мрачних сила које су утицале на карактер није било кочница. То што је Пикасо закључавао Фернанду када би излазио из стана, тек је мајушни део исказаног безумља.  Одласком из стега Паблове посесивности пактично је остала на улици. Побегла је од Пикаса када је почео да се остварује као уметник јер више није дотицао стварност, надирала је суманута агресија.

Наставила је да позира студентима сликарства и сликарима, да прихвата разне послове, од касирке у месари до продавачице у малим радњама. Успут је давала часове цртања. Била је слободна жена и нема јој се шта пребацити. Живела је свој живот, не допуштајући да га други моделира.

Фернанда 1912. одлази са неким италијанским мазалом, јер Пикасо, као што јасно каже Жило, пред собом види само себе. Хтела је тим чином, не само да задовољи лични хир, већ, више од тога: да код Пикаса изазове љубомору. И да се спасе. Он је тада, зар не, био убоги сликар познат самозадовољном, комотном и поднапитом кафанском друштву. Имао је дара, али не још и пара.

 

Пикасов одговор  био је типичан и, када се не би знали други детаљи, отворено гнусан, неморалан за некога ко је себе сматрао великим, додуше још непризнатим и, ваљда, неодољивим генијем: почео је да се виђа са Фернандином блиском пријатељицом Евом Гуел, посве безначајним ликом.  

Пикасо је насликао неколико платна, да засени нову жртву, на којима је позер у двема фразама исписао своје јаде за Фернандом: моја лепа Ева и волим Еву. Јасно је да су то биле поруке Фернанди, планиране да је повреде, али и врате на мучилиште. Пикасо је још био кобац без крила. Тек су му слава и богатство пружили привидну самоувереност.

Иде маца око тебе, пази да те не огребе

План је делимично успео: Фернанда је видела слике, али је изостала реакција на коју је Пикасо рачунао. Баш ју је било брига, и за слике и за Пикаса, који је тиме опет био побеђен, увређен, бесан, у горој ситуацији него икад.

Током 1930 – Пикасо је већ довољно знан, превалио је пола живота – у белгијским дневним новинама Le Soir, објавила је серијал Пикасо и његови пријатељи (Picasso et Ses Amis).

Сликар  је унајмио адвокате да спречи даље објављивање серијала. Ауторка није била добар трговац: пристала је уз новчану накнаду која се брзо истопила.

Фернанда се из заборава вратила 1956. и успела да измоли од Пикаса скромну месечну новчану потпору под условом да не објављује ништа о њиховој вези док је један од њих двоје у животу. Умрла је 1966.

Одржала је обећање. Књига успомена  Волећи Пикаса (Loving Picasso) штампана је 1988.

Фернанду Оливије помиње у свом дневнику француски књижевник и јединственоо ексцентрични позоришни критичар Павле Леаутауд. Романсу са лепом Фернандом, како су је у младости звали у уметничким круговима, имао је и Пикасов пријатељ, песник Гијом Аполинер.

Пикасо, за пријатеље из уметничких кругова, заиста је био предатор: после гозбе, његове музе припадале би другим уметницима  - Фернанд - Аполинер, Дори - Елијар.

Пикасо је погрешно веровао да има снажан утицај на лични и уметнички живот својих љубави, шта више да је доминантан, а заправо су оне мењале његову уметност. Колико је Пикасо имао стваралачких периода, толико је имао дубљих љубавних веза. Колико емотивних веза, толико уништених жена!

Брижит Бардо је, 1956, за време филмског спектакла у Кану посетила Пикаса. Сексипилна мачкица имала је 21. (наредне се развела од Вадима) и глумила наивног анђела.  Том кринком  интензивно је омамљивала  старог шармера. Стајала је пред Пикасом нападно раширених ногу. Изазивала га је. Предатор је имао 75. Верујем да је горео. Тек је био затегао лице. Узајамно су одмеравали снаге, ситуацију. Млада Брижит га је читала без грешке. Било је очигледно да је Пикасо дошао до усијања, на празно.

Фотографија снимљена тог дана, на степеништу, јасно показује да лисац покушава да отоврени позив/предлог увије у ружичасти целофан безазленог чина, али фотограф му је сметао. Брижита је хтела да је Пикасо слика. Одбио је. Наводно, никада нема више од једног модела. То је био један од разлога, али прави разлог је што још није приволео младу сусетку Лидију Корбет (19).  Брићитина посета пала је у погрешно време: Лидија је била ван себе од среће - Пикасо је одбио Брижит због због ње. Али, ако јој је веровати, није се дала.

брижит први пут код пикаса

У атељеу  Брижит је стала иза Пикаса и глумећи радозналост гледала како бојом мацка по керамици покушавајући да је задиви. Заводник је осећао топли дах на темену. Сисе, као Паблова ћела, биле су му у висини очију. Да се окренуо, ослепео би. Предатор је био на муци,  фотографско око, неподмитљиви сведок, упиљило се у њега. Одлучио је, уз грешку у процени, да ће се поново видети,  да остане, како је приметила Брижит, помало равнодушан док не добије Лидију Корбет. Био је између две кошуте, обе хитре, једне престрашене, друге сите!

Пикасо никада није био равнодушан. Када је видео да је његов пријатељ Казагемас неодлучан, преузео му је девојку. Пријатељ је то доживао драматично: убио се. Пикасо је глумио потресеност. Можда је и био погођен, не схвативши да је он повукао обарач.

Пикасо је разумео да је Лидија престрашена и покушао да је ослободи, опусти, омекша, смири. Упркос хаосу у личном животу, трудио се да је освоји, најпре безазленим шалама, потом гестовима (кад год би дошла да позира, дочекивао је пољупцем у оба образа, исповедао јој се, пренемагао, величао је - све узаман) и повемено испипивао како напредује, али и поред више сулудих насртаја, није успео код стидљиве Силвет (Лидије). Била сам као санта леда! Мушкарци се нису усуђивали да ми се приближе! 

 
пабло и жаклина обедују, 1957  пикасов шарм је заказао, брижит је окренула главу

Лудило очас обузме Европу

Једном ме је насликао без грудњака, онако како је замишљао да сам испод одеће. Надам се да ти не смета, рекао је. Занемела сам.

Наравно, очекивао је да ће рећи да не изгледа тако, ни приближно, на шта би он покушавао двосмисленим шалама и триковима да је наведе да му покаже како стварно изгледа. Стари первезњак није  још наишао на такву девојку, коју не може да опсени тиме што је слика, нити својом славом. Шепурио се полунаг; Лидијија се осећала нелагодно, све укоченија.

Лидија је била једина девојка, модел, која је недвосмислено одбила Минотаура. Била је престрављена када јој је предложио да је слика нагу. Схватила је да се Пикасо упутио пречицом. Осетила сам  да се заљубио! 

Погрешно: Пикасо је био заљубљен у себе! Није било места за друге.

Брижита је била у облацима, заокупљена каријером.

Поиграла се Пикасом којег помиње у мемоарима: показао ми је у атељеу своја платна, керамику, скулптуре. Био је једноставан, интелигентан, помало равнодушан (равнодушан, према чему или коме?!) и леп. То је био наш први и последњи сусрет.

Пикасова блага незаинтересованост погодила је Брижит. Њен тадањи супруг, Роже Вадим, био је опчињен облачењем Силвет. Брижита је схватила поруку, офарбала се у плаво, облачила се као Силвет. Европи мало треба да се преда лудилу: девојке су почеле да опонашају Силвет Давид (Лидија Корбет) уверене да копирају Брижит.

Брижит је Силвет доживела као супарницу (Пикасо је тада био при крају са Франсоаз Жило, имали су двоје деце, предстојало јој је бекство и усељење  Жаклине Рок, а он због Силвет и Брижит распет као Буриданов магарац).

Захвалио се Силвет што му је позирала у тешком тренутку. Покушао је да јој усади осећај кривице што му не помогне у постељи. Позирала му је неколико недеља. Једном је скочио на кревет као несташни дечко и позвао је. Схватила је шта хоће. Препала се. Почели су новинари и фоторепортери да је опседају. Затворила се у ормар и рекла мајци: Нека нестану!                     

Била сам лепа, плава девојчица од 19 година изузетно стидљива и плашљива. Плашила сам се свега, чак и да говорим. Када ме је Пикасо, који је имао атеље у суседству,  априлу 1954, замолио да му позирам престрашила сам се. Отишла сам у његов атеље у сивом капуту чврсто закопчаном око врата.Одбила сам да ми плати позирање јер сам мислила да  ће тражити да слика акт. Била сам пуна страхопоштовања за уметника. Доживљавала сам га као оца и он је то знао. Гледао ме је, својим лепим, дубоким тамним очима. Могли сте му кроз очи видети душу,  рекла је Лидија Корбет за The Telegraph.

Позирала сам неколико недеља. Осећала сам се као звезда падалица. Слушала сам да је Пикасо био ужасан са женама, али са мном је увек био тако љубазан и - како да кажем? - деликатан.Наравно, био је груб само према женама које је добио.

Паблова деликатност доказ је да је веровао да ће Силвет још дуго да долази, па је одлагао коначну акцију. Силвет је у атељеу код Пикаса имала чувара. свог момка Тоби Јелинека.

За неколико недеља Пикасо је направио око 50 слика, цртежа, скулптура Силвет - трагао је за нечим што ће му је довести у постељу, зато је проиизводио слике, цртеже, скулптуре; ревије су биле крцате њеним фотографијама. Одећа, коју је Лидија носила да би била мање на мети мушкараца, проглашен је стилом, Брижит је нагласила сексипил. Европи мало треба да поблесави.

Силвет се тако облачила јер се осећала изузетно нелагодно под истраживачким погледима мушкараца. Настојала је да сакрије тело дугим сукњама или мушким широким кошуљама, несвесна да само наглашава еротизам. Било је становите несигурности, незадовољства собом код половине поменутих Пикасових муза, љубавница, конкубина, милосница, љубазница назовите их како хоћете. Биле су нечим непрестано оспеднуте, нешто није природно функционисало.

Изгледа да је Пикасо има осећај да то запази. Покушавале су да побегну од себе, упињале се да промене живот, мењале имена, он им је помагао да верују како су нашле појас за спасавање. Листом су имале кризу идентитета:  Фернанда Оливије првобитно се звала Амелиа Ланг, Дора Мар била је Хенријета Теодора Марковић, Ева Гуел рођена је као Марчела Хумберт,  Салвет Давид постала је Лидија Корбет.

    прва,  пикасова супруга, олга хохлова, цртеж олга хохлова, уље на платну

Балерина Олга Степанова Хохлова прва је званична Паблова супруга. Удајом 1918. за Пикаса преокренула је уметников рад, три године потом, још једном када је родила Пола. Затим је покушала да Пикасу промени и карактер. До промене карактера није дошло, већ до још једног преокрета у уметничком изразу, више деструктивног но естетског, чиме је Пабло показивао мржњу према балерини: све више се удаљавао, тонуо је у деструкцију, што су историчари уметности поново безмерно славили. Осам година је од Олге  крио везу са малолетном плавушом Маријом Терезом Валтер коју је покупио на улици; имао је 46 година, Марија Тереза тек је искорачила из 16.

Марија Тереза Валтер 1935. рађа Мају (пуно име Maria De La Concepción). Њен син, Пикасов унук, Оливије Видмајер Пикасо, објавио је књигу Пикасо: Права породична прича (Picasso: The Real Family Story). Наслов привлачан, а сама књига је причине приче прича. Ипак, готово свака љубав, пре или после, узела је Паблу Пикасу леп интерес. Љубав кошта.

Марија Тереза је отишла као што је и дошла: истисла је прву Паблову супругу Олгу Холхову, њу је изгурала  фотограф, Хрватица Хенријета (Тео)Дора Мар(ковић). Обе су упропастиле каријеру због Пабла. Дору је збрисала Франсоаз Жило. Дора из неког разлога није могла да затрудни (веровала је да би дететом везала Пабла, није знала да се није развео од Олге да не би, по француском закону, морао да преполови имовину) и то је убијало, али је Пикасо био гори од сваке депресије.

хенријета теодора дора мар(ковић), оловка, 1937      хенријета теодора дора мар(ковић), фото  

Пикасо је Дору упознао у једном кафеу, покушао је да је опсени забадајући у сто нож између прстију нове познанице. Када је Пикасо у тој инфатилној игри повредио дала му  је крваву рукавицу.

Зближили су се. Пикасо је често сликао прелепу, тужну Дору  која је модел на слици Жена која плаче,  на платну Герника и на још, најмање, стотину слика и цртежа.  Маја 2006. слика Дора Мар са мачком  продата је за више од 95 милиона америчких долара и тако заузела друго место на листи скупих Пикасових дела.

Дора је рођена у Паризу, а детињство је провела у Буенос Ајресу, у Аргентини. Отац  Јосип, угледни архитекта хрватског порекла и мајка Францускиња,  модискиња, одмалена су Теодору подржавали и подстицали да се бави уметношћу. Због школовања, 1920. вратила се с мајком у Париз, уписала гимназију,  потом Школу декоративних уметности и Школу фотографије. Фотографисала је све што је окружује, посебно на путовањима.  Волела је боемски живот, кафански штимунг, Монпарнас. Предстојала јој је лепа каријера док није упознала Пикаса, који је наговорио да фотографише само његова платна, њега на сваком кораку.

Волео је Дорину љубав, према себи, љубав према Дори била је само део игре старог мајстора. Дору је, најпре, обасипао комплиментима, потом садистички кињио, омаловажавао и исмевао. Радовао се када је успевао да је расплаче. Тонула је у депресију.

Живот пролази брже од свега

Последња Пикасова љубав, друга званична супруга, продавачица керамике, Жаклина Рок, била је, рекао бих, обичан инцидент. Без обзира на венчани лист, а имајући у виду његову несталност, са Пикасом била је од 1953. до његове смрти 1973. Није допуштала да Пабло довлачи љубавнице у кућу. За 20 година брака више од 400 портрета и око 1.200 цртежа инспирисаних Жаклином Рок, потврдиле су речи Франсоаз Жило да је Пикасо тако везивао своје љубави. И уништавао.

Олга Степанова Хохлова, балерина, рођена 17. јуна 1891 у Нежину, у Русији. Отац јој је био пуковник руске армије. Наступала је на премијери  балета у позоришту Шатле  за који је Пикасо радио костиме и декор. После представе ансамбл је наставио турнеју по Јужној Америци, а Пикасо је Олгу одвео да  упозна са мајком. Венчали су се 18. јуна 1918. у цркви Александра Невског. Кумови су били Жан Кокто и Макс Жакоб.

Олга је са Пикасом 4. фебруара 1921. добила сина Пола. Када је 1935. од пријатеља дознала за Пикасову романсу са Маријом Терезом Валтер и да је та бременита, истог часа се спаковала и отишла са сином Полом на југ Француске. Затражила је развод, али Паблу је било мрско да дели богатство. Када је умрла 11. фебруара 1955. у Русији, Пикасо се венчао са Жаклином Рок. Марија Тереза  Валтер обесила се 1977. Пикасо је поглавито сликао малаксалу од секса. Као све пре и после ње, од Пабла је имала само слике и цртеже. У Пабловом власништву, наравно. Жаклина Рок се убила 1986. Жаклина је веровала да је решила све егзистенцијалне проблеме. Надала се да ће сву Паблову имовину да наследи. Није јој се толика грабљивост посрећила. Пол, Олгин син са Пикасом, умро је од дроге и алкохола. Паблито, унук, отровао се 2. јула 1973, неколико дана по дединој смрти. Дора Мар се, после разлаза са Пикасом, променила, повукла, психички попустила. Затворила се у стан, никога није примала, ни са ким се није виђала. Свима је послала једноставну и јасну поруку: немојте ме звати. Више се нећу јављати на телефон, ни виђати пријатеље. Молим вас да поштујете моју одлуку.

Сви су је напустили. Уз њу је остао само песник Пол Елијар који јој је посветио књигу  и у посвети написао  У част Дори, лепој,  јакој и нежној. Надао се да је посветом придобио и да ће прихватити да се уда за њега. Запросио је, одбила га је невероватном реченицом: После Пикаса, само Бог!  Ипак, била је свесна кроз шта је прошла: Пикасо ме је искористио и од мене није ништа остало. Ништа осим стотине портрета, говорила је.

пабло пикасо у морнаричкој мајици пабло каубој

Дора је 1938. почела да носи необичне шешире украшене птицама, цвећем, кутијама сардина и Пикасо се запитао где је граница између маште и лудила. По ослобођењу 1945, мирна, озбиљна и достојанствена Дора, доживела је нервни слом. Постала је заточеник сопствене самоће наредних 40 година! У тој самоћи вратила се успоменама, фотографијама које је снимала, а међу њима мноштво је било снимака Пикасових дела. Од 1980. више није сликала на улици, већ је ретуширала старе негативе и на њих додавала зрна пшенице, гранчице першуна... Никога није примала у стан све док се 1994. није саплела и од тада су се код ње смењивале неговатељице које је плаћало Социјално. Кад је 1997. године изашла без пратње на улицу, стигла је до трга и умрла.

дора мар, 1937 дора мар

На последњи испраћај Доре Мар било је тужно мало људи, у односу на мноштво незнаних у њеном стану где су читаве ноћи пописивали драгоцености, посебно оне које је добила од Пикаса. Она је изгледа једина имала знатан број Паблових дела.

Да су лешиинари нашли благо за којим су њушкали, показале су богате аукцијске понуде. Дорин живот са Пикасом њу је уништио, Пабла жестоко уздрмао, а окористли се преваранти, колекционари и лешинари.

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања