Огледи

Модиљани, једини на свету

ЕСНИК (вечити шегрт, тврде руски критичари), књижевни пресудитељ, оснивач уметничких покрета и изама, фантаста, путник, пустолов и официр Николај Степанович Гумилев допутовао је 1910. у Париз, на медени месец, са супругом, поетесом Аном Ахматовом (1889-1966).

Руска поетеса, рођена у Одеси, почела је да пише у 11. години и ужаснула па и у очај бацила родитеље. Отац, Андреј Антонович Горенко, поморац, примитивац, подсмевао се кћеркиним стиховима и упозорио је да не срамоти породицу и презиме пишући декадентне стихове. Њена  мајка, Ина Еразмовна Стогова, тверска вила - потомак руског племства – није смела да се меша. Зато је једног дана покупила децу и отишла.

Да умири оца, мада је није било брига - Ана Андрејевна Горенко је од малих ногу била слободоумна, својеглава, поносна, бунтовна - уз име је додала прабабино татарско презиме. Ахматови су потомци Џингис Кана.

Висока, витка, грациозна поетеса  затравила би сваког ко је погледа. Парижани су се отворено дивили необичној привлачности Ахматове, а Гумилев, кога су у младости прозвали Соколова канџа, добро се држао, стоички подносећи Анин безочни флерт.

Обожавао је Ахматову, изабрао је трпљење од Бадње вечери 1903, када се заљубио у ту девојчицу од 14 година и запросио је – наравно да га је одбила тада и касније више пута - до дана када су га стрељали  у августу 1921. као народног непријатеља.

Није могао да заборави небројене брачне понуде  нестрпљивих мушкараца, који су је, као и он, просили по више пута, неки и ожењени, и, најзад, као вереник, три године пекао се на жеравици, чекајући да се Ана коначно одлучи. Касније, у браку, Гумилев је често био на чекању.

николај степанович гумилев, син лав, супруга ана андрејевна ахматова

Небројено пута Ану су просили посесивни мушкарци, претежно ожењени, вишеструки прељубници, често и са више љубавница паралелно. Знаменити руски писац, дакако ожењен,  Борис Пастернак, Ану је озбиљно просио, готово кад год би је угледао. Имала је романсе са Александром Блоком и Осипом Мандештаљмом (Осипова супруга, Надежда, у аутобиографији Надање наде  опростила је неподопштину Ахматовој). Ана је волела и мање знаног (ожењеног)  песника Бориса Васиљевича  Анрепа.

ана ахматова

Била је у вези са критичарем и историчарем уметности Николајем Пунином деценију и по и живела у Лењинграду са Пуниновом супругом, а касније и са још једном Пуниновом милосницом. Тај Пунин, тврде биографи, био је Анина животна љубав и катастрофа.

Са Ахматовом је у  љубави био лекар и професор медицине Владимир Гаршин. Више пута је просио. Најзад, када је одлучила, после још једне просидбе, да узме његово презиме, стигла је у Лењинград, али Гаршин се понашао хладно, театрално, незаинтересован. Схватила је да је ожењен. И да се боји супруге.

Ахматовој не треба рећи два пута: Знам врло добро како се везе  раскидају и, хвала Богу, ја сам то учинила хиљаду пута. Али, то је било просто несхватљиво, записала је Ахматова.

ана ахматова и николај пунин, животна љубав и катастрофа

Цитирао сам ту епизоду да би Ахматова разговетно рекла колико је пута раскидала?!

Андреј Александрович Жданов, господар живота и смрти руских интелектуалаца, којег је Стаљин одредио за наследника, Ахматову је карактерисао као блудницу и монахињу. Велики вођа, Јосип Висарионович Џугашвили Стаљин, за своју мајку говорио је да је матора курва. Ахматову, која је писала оде Стаљину да би га смекшала (први муж, Николај  Гумилев стрељан, други умро у логору, син Лав је до 1956. наизменично био на краткој слободи и по логорима) када би се на високом државном нивоу расправљало о књижевности и писцима, повремено је питао: шта ради она курва?! Да, мислио је на Ахматову.

Када су Немци понудили код Стаљинграда заробљеног (има гласова да се предао) Јакова Јосифовича Џугашвилија, јединог Стаљиновог сина са првом супругом Екатерином Свандидзе, у замену за фелдмаршала Фридриха Вилхелма Ернст Паулуса (Хитлер је Паулуса унапредио 30. јануара 1943. у фелдмаршала и наредио да држи Стаљинград до смрти. Ниједан фелдмаршал у историји није заробљен. Пошто се Паулус сутрадан није убио него предао Русима, Хитлер га је хтео назад да би га стрељао). Страшни брка је наводно одговорио да нема сина Јакова. Били су у затегнутим односима због тога што се Јаков оженио јеврејском играчицом Јулијом Мелтцер. Што год да је Стаљин одговорио Јаков је убијен 1943. у логору. 

Идила са музичарем Артуром Луријем (док је сву ноћ флертовала са њим у боемској кафани Пас луталица, Гумилев је смрвљен, после више преклињања да крену, сам, већ довољно понижен, отишао кући) разорила је обе породице. Лурије је остао са Аном до зоре, док га је код куће, будна и забринута, чекала супруга, пијанисткиња Јадвига Цибуљска. Било је као са Блоком, записала је Ахматова. И описала.

Ахматова је имала и тајну везу са једним од Романових који су јој, у Царском Селу, били под руком. У Царском Селу, излетишту и летњој резиденцији царева, дворске господе и велможа највишег слоја руског друштва, које је кренуло да силази с позорнице светске историје у анонимност, у парковима раскошне и пробране флоре, између дугих и миомирисних дрвореда  шетала се Ана Андрејевна, свакоме за око и машту доступна.

Лето је проводила на Криму, на обалама Црног мора, уживајући у животу, пркосећи туберкулози, предајући се сунцу и таласима. Они који су Ахматову тада сретали, писали су да је нежно, крхко створење попут вила. Уистину, пошто виле не постоје, нормално је да нико не зна како изгледају. Треба пустити машти на вољу.

Када се - на зачуђеност и неодобравање пријатеља – преселила код песника Владимира Схилејка, записала је: осећала сам се ужасно прљаво. Мислила сам да ће та удаја бити пут очишћења, попут монашења,  а изгубила сам слободу. Са Схилејком је била 10 година. Наравно, увек је имала више паралелних веза, попут бивше министарке правде Француске Рашиде Дати, која обично негује по осам пробраних љубавника!

ахматова, цртеж зинаиде себерјакове, 1922 модиљани, дело жане ебутерн

Да поменем још песника и књижевног критичара Николаја Владимировича Недоброва, преводиоца и уредника Михаила Лозинског, па песника и прозаисту Георгија Ивановича Чулкова који је, попут многих, просто обневидео од заљубљености. Најзад, провео је са Ахматовом три месеца, када је поново 1911, без супруга, дошла у Париз.

Она је смишљено одбијала удвараче и просце да би  им подстакла чежњу и враћали се са жешћим жаром. Ипак, никада није била сама.

Време је, кад већ није Ахматова, да ставим тачку на њен неприродно дуг списак успутних љубави.

Модиљани беше нешто друго. Изнад свих. Сама је рекла да је хиљаду пута  раскидала везе. Али, само за њега је јасно казала да је изгледао као нико други на свету.

Неодољиви ђаво на плажи у Царском селу

Ана Ахматова била је чудо од малих ногу. У 16. је саблажњавала читаво Царско Село. Њено име било је познато, лик препознатљив, бунтовништво наглашено.

ана, 1904 модиљани, биста, камен модиљани, ана, оловка, 1911

 Можете ли ви да замислите, рецимо, како су у то време изгледале госпођице када су одлазиле на плажу? На себи су имале стезник, преко њега грудњак, потом две сукње од којих је једна била обавезно уштиркана, а преко свега свилена хаљина. Пресвлаче се у купатилу, тамо облаче ружни чврсти купаћи костим, на главу стављају специјалну капицу, уђу у воду, попрскају се и – готово!

А онда се појављује чудовиште звано Ана Андрејевна Горенко: боса и у хаљини на голом телу. Свлачим хаљину, улазим у воду и пливам сат-два. Потом излазим на обалу, облачим хаљину на голо тело, и тако мокра и чупава трчим кући. У то време,  девојке у највећим летњим врућинама нису смеле да играју тенис у кратким хаљинама, таман посла; кад се прва жена осмелила да узјаше бицикл, сељаци су је гађали камењем! 

амедео модиљани у атељеу, 1915

Гумилев се трудио да прикрије љубомору. Покушавао је, с променљивим успехом, да буде љубазан са свима, али појавом Модиљанија стратегија показује опасне пукотине, а Гумилева растура бес. Схвата да је сусрет кобан и показује тамну страну карактера. Љубомором и поступцима нервира супругу, којој прија окружење мушкараца пуних заводљивих причица. Да је остао хладне главе Гумилев би схватио да понашање Ахматове наговештава крај.

На концу Гумилев наставља сам свадбено путовање одласком у Африку. Тамо је, распусним животом, искалио нагомилани бес.

Наједном, без објашњења (као да би образлагање поступка ишта променило) Ана оставља мужа и почиње са Амедеом Модиљанијем нови, дивљи медени месец дуг читаву годину. Потом, изненада,  нестална, ни сама не знајући шта хоће, напушта Модиљанија и враћа се несрећном Гумилеву. Нико ништа није изгубио. Уистину, свако је изгубио што је добио.

слика наталије третјакове, амедео модиљани и ана ахматова

Ана је, мисле критичари, у љубавном заносу, формирала прву песничку књигу Вече објавиљену 1912.  Све лирске песме, натопљене призорима из романсе са Модиљанијем. Исте године родила је Лава. Оставила је писано сведочанство да је била лоша мајка, и да није достојна материнства.

Николај Степанович Гумилев, касније је само једном реаговао – када је са Аном путовао сину у Бежецк, у Тверску област (у мају 1918), а Ахматова, несвесна шта чини или је опипавала пулс, поменула Модиљанија. Гумилев је Модиљанија тада назвао пијаним чудовиштем, поверивши јој да су се у Паризу посвађали због тога што је Гумилев у некаквом друштву говорио руски, а Модиљани реаговао.

Анин брак са руским официром и пустоловом ушао је 1918. у завршницу, 1920. умире Модиљани, 1921. чекисти су стрељали Гумилева. 

ана ахматова жана ебутерн, амедеова супруга

Ана, 1921, стицајем околности, добија француски часопис за уметност да прелиста, угледа Модиљанија на фотографији и разуме да је отишао занавек.

Изгледа да обоје (Ана и Амедео) нисмо схватили суштину – све што се догађало било је за нас  предсказање наших живота: његовог врло кратког, мог – врло дугог, просудила је Ахматова, сурова као лихвар.

Песник, егзибиционист и скандал мајстор

Ахматова је, наравно, често и радо, опуштено, 1910, позирала  Модиљанију,  поглавито нага. Дивила се свом телу колико и сликар. Више него удварачи. Играла се. Свлачила се лако, елегантно.Муњевито.

Доживљавала је свлачење као представу Када се после луде ноћи са музичарем Артуром Луријем (пошто је Гумилева сломљеног послала кући) у зору вратила и почела а се пресвлачи, осетила је да је муж посматра. Претварала се као да га нема.

модиљани, ахматова, уље  модиљани, ахматова 1917

Модиљани је, поред осталог, најмање 16 пута цртао оловком на папиру, Ану Ахматову. Она је упорно тврдила да су нестали у руској револуцији; годинама сам био уверен да је револуција била Ахматова лично: уништила је цртеже.

Није ме цртао у природи, него у његовој соби – даровао ми је те цртеже. Било их је шеснаест. Молио ме је да их урамим и поставим у мојој Царскоселској соби. Ти су цртежи страдали у Царскоселској кући у првим годинама револуције.

Модиљани је од Ане тражио превише: да урами цртеже, не мислећи на Гумилева. Ниједан савременик који је посећивао Гумилеве у њиховој вили у Царском Селу  не сећа се таквих цртежа. Видели би их да се кокета држала обећања.

Модиљанијево очекивање да ће Ана актове, као тапете, да постави на зидове, било је посве нереално.

 ахматова, оловка, 1911  ахматова, фотографија  амедео модиљани

Ана је цртеже спомињала само 1921, када је сазнала, да је Модиљани, отишао у вечност. У страној штампи већ су га називали великим сликаром 20. века и поредили са Ботичелијем.

Прочитала  је то и имала одређене коментаре који, упркос тврдњама пуританаца, показују да је била присна с Модиљанијем. Почетком 1916. вила у Царском Селу  је продата, а архива с цртежима и неким писмима бачена. Ахматова је успела да нађе један портрет.

Сви цртежи за које је Ахматова позирала наглашено су еротични актови. Десетак, мимо поменутих 16, нађено је у колекцији Модиљанијевог поштоваоца и мецене др Пола Александра.

Недавно сам наишао на рукопис директора Музеја Ахматове, Нине Попове, која верује да је цртеже одиста уништила песникиња да иза ње не остану актови. Не зна се када се човек више каје: када учини или када не учини.

Постоји, рекла је Нина Попова, 120 портрета направљених за живота песникиње којима је она придавала већи значај и за које се сматрало да су једини. Ахматова је лако, неутемељено, умислила да је естета. Попова је додала да су тек 1993. на изложби раних Модиљанијевих дела у Венецији, историчари уметности на неколико цртежа актова препознали Ахматову. Уистину, није неопходно да човек буде историчар уметности да би препознао поетесин карактеристични лик.

жена са шеширом, 1908 амедео модиљани, 1914 модиљани, лепа римљанка, продата за 68,9 милиона долара

Знала сам га као сиромаха - није било јасно од чега живи. Као уметник тада није имао ни сенку од признања. Био је тако сиромашан да смо у Луксембуршком парку увек седели на бесплатној клупици, а не у столицама, за које је требало платити. Никад се није жалио ни на посве очиту беду, ни на слабу прођу слика. Само једном, 1911, рекао ми је да му је предходне зиме било толико лоше да није могао ни да мисли о оној коју је обожавао, записала је Ахматова.

Стварати као бог, владати као краљ, радити као роб

Амедео Модиљани (12. јула 1884 –24. јануара 1920)  Тосканац из Ливорна у 14. готово умире од тифуса, у 16. стиже и туберкулоза. Допуштено му је да напусти школу и бесплатно похађа наставу цртања и сликања у уметничкој академији у Ливорну. Касније наставља сликарски наук у Фиренци и Венецији. Зиму 1900. проводи у Напуљу, Каприју и Риму. Одлази у Париз 1906. на Académie Colarossi.

Болест је напредовала, а Модиљани јој здушно помагао боемским животом, опијатима и алкохолом. Знао је да ће кратко живети, зато је живео бурно: алкохол, жене, хашиш. Ипак, Тосканац је изгледао рустикално, изазовно, тајанствен, привлачан.

У Париз стиже у црном, вешто скројеном оделу , у чизмама високих сара, у широком огртачу. Носио је широке, беле кошуље, с црвеном марамом око врата. Таква фигура не може да промакне. Све га то чини аристократом, ексцентриком, упадљивим и вишим но што је. Од мајке је добио новац довољан за неколико месеци живота у Паризу. Ако троши разумно, а није могао.

У Паризу је упознао дела Анри де Тулуз Лотрека. У почетку учи, слика опонашајући. Око 1907. задивила су га Сезанова дела. Тада је упознао и немачког уметника Лудвига Мајднера који описује Модиљанија као последњег правог боема.

каријатида, 1912  модиљани у атељеу каријатида, 1913

Као што је Пикасо има покровитеља у Гертруди Штајн, тако Модиљани1907. стиче мецену Пол Александра. Преко њега упознаје и Константина Бранкузија (1876 – 1957), једног од светских кипара, ненадмашног у елегантном свођењу форми у камену, а у родној  Румунији  до данас непревазиђеног.

Бранкузијев стваралачки credo био је убитачан, достојан дивљења: Стварати као бог, владати као краљ, радити као роб.

Син румунских пастира имао је недвосмислен став о критичарима: Они који називају мој рад апстрактним су имбецили; оно што они зову апстрактним у ствари је  реализам, реалност која није представљена спољашњом формом већ идејом која стоја иза ње, суштином дела.

Бранкузи је позвао Модиљанија да му буде помоћник. Модиљани га је глатко одбио и даље изражавајући дивљење: у сенци великог дрвета, друго дрво не може да израсте.

Бранкузијева скулптура у бронзи и мермеру слудела је америчке царинике који нису знали да ли се ради о уметничком делу, комаду метала и мермера или делу неке машине! И одједном је, због тог неспоразума, цео свет чуо за даровитог Румуна.

У Таргу Жиа, недалеко од Хобита, уметниковог родног места, постављено је импресивно и монументално Бранкузијево дело високо 30 метра.

Зашто је важан Бранкузи у огледу о Модиљанију? Зато што Бранкузи не би за помоћника никад узео просечног уметника.

диего ривера, љубавник фриде кало пабло пикасо жан кокто, 1916

Током Првог светског рата, пошто га нису примили у војску због крхког здравља, Модиљани слика портрете пријатеља, већином уметника:  Пикаса, Ривиеру,  Коктоа,  Утрила,  Жакоба,  Александра, Зборовског, Кислинга, Бранкузија.

Одустао је од скулптура 1914: затворено  је градилиште са којег је крао камен. Исте године је упознао богату ексцентричну феминисткињу Беатрис Хејстингс, младу, енергичну, пробитачну новинарку, поетесу, певачицу, циркузанткињу, авантуристу са којом се, дабоме, спријатељио. Њу је жудно сликао наредне две године.

Најзад,  1917. упознао је деветнаестогодишњу талентовану  студенткињу сликарства Жан Ебутерн, крхку,  суптилну, деликатну, нежну, с лицем бадемасте боје,  кестењасте косе и очима као у срне. 

Заљубила се. Заљубио се.

Упркос огорченом, снажном опирању родитеља јер су Ебутерн католици, Амедео Јеврејин, преселила се код свог изабраника. Амедео са Жан 1919. добија кћер и дају јој мајчино име.

Наредне године Амедео Модиљани умире. Жану Ебутерн, родитељи, и даље кивни што је живела са Јеврејином, доводе у породични стан. Наредне вечери, скрхана, очајна, сметена, убија се у осмом месецу трудноће.

модиљани, жана ебутерн, 1918 жена са шеширом, 1907 госпођа кислинг, 1917

Амедеови пријатељи  труде се да породица Ебутерн дозволи да двоје заљубљених уметника, који су се, како је рекао сликар док су га возили у болницу, заклели на вечну срећу буду заједно сахрањени, али је породица Ебутерн безосећајна. Жанин отац, Акил Казимир Ебитерн, десет година није допуштао да његова кћи, хришћанка, почива покрај Јеврејина.

Пријатељи су по кафанама Монпарнаса, које су Модиљанију откупљивале цртеже, или је цртежима плаћао пиће, скупили новац за сахрану.

Најбољу слику о животу Амедеа Модиљанија и Жане Ебутерн даје легат који је утемељила и завештала њихова кћи, Жана Модиљани,  јер има сачуване фотографије, слике, цртеже, белешке о кратком, бурном животу родитеља.

Ахматова никада није помињала Жану Ебутерн (што је доказ да није било преписке између Модиљанија и Ахматове) али је, с наглашеном љубомором, навела да је у некој америчкој монографији прочитала глупу тврдњу да је Беатрис Хејстингс имала велики утицај на Модиљанија.

Могу и држим да је нужно моје сведочење да је једнако просветљен Модиљани био дуго пре познанства с Беатрис Х. Тешко да дама која великог уметника зове прасенцетом може икога просветлити.

Добро је рекла и ако је рекла! Ахматова је увек, а поживела је 77 година, о Модиљанију говорила с љубављу, нежно и сетно. Модиљани се, јасно је, поверавао Ахматовој, говорио јој о својим љубавним искуствима. Тако је сазнала да је Беатрис Модиљанија, додуше од миља, звала бисерчић и прасенце или прашчић.

Једном се нисмо разумели о времену сусрета па  нисам затекла Модиљанија  у кући, него сам одлучила да причекам неколико минута. Имала сам у рукама букет црвених ружа. Прозор под затвореним вратима атељеа био је отворен. Нисам знала шта да радим и почела сам да бацам руже у атеље. Отишла сам не дочекавши Модиљанија.

Кад смо се срели, чудио се како сам могла ући у затворену собу, кад је кључ  код њега. Објаснила сам му шта се десило. "Не може бити - тако је лепо лежало".

Модиљани је волео ноћу да лута по Паризу и често сам, чувши кораке у сањивој тишини улице, кроз жалузине пратила ту сенку под мојим прозорима.

Како ја данас схватам, њега је највише зачудила моја способност погађања мисли, виђења туђих снова и остале глупости на које су се моји знанци одавно привикнули, закључила је Ахматова.

Модиљани и Пикасо, сличности и разлике

Два уметника значајна у светским размерама, Шпанац Пабло Пикасо (Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Clito Ruiz y Picasso) и Италијан, потомак осиромашених сефардских Јевреја, Амедео Модиљани потајно су се уважавали од првог сусрета и уједно жестоко мрзели читавог живота.

жена с црвеном косом, 1917 модиљанијева кћи жена у жутом жакету, 1909

Модиљани никада није Пикаса ословио по имену, увек по националности. Пикасо је име добио по рођацима и свецима, а презиме Пикасо узео је од мајке.

Првих година у Паризу Модиљани је изгледом, ставом и понашањем одударао готово од свих уметника у сиромашном делу Монмартра. Био је беспрекорно па и екстравагантно одевен. Пикасо је за Модиљанија рекао да једини међу уметницима уме да се обуче као принц, мада није знан мотив ни тон којим је то изрекао париски шармер, монден и позер, али је непобитно да је Модиљани шетао и наг Паризом очајан због лоше продаје слика.

На Пикасово запажање о одевању (касније је било дана да Амедео није имао ни за воду) Модиљани је приметио: Пикасо је геније, али генијалност га не оправдава што се облачи као клошар.

Било је одиста тешких дана, када је Модиљани био без иједне паре, ноћи проводио на улици, спавао на смећу. Цртежима је плаћао пиће, сликама станарину, а власник стана њима крпио пропале душеке. Ни Пикасу није у почетку било све потаман, али никад лоше као Модиљанију.

Када је Модиљани умро, његова супруга, Жана Ебутерн, скрхана од бола и немоћи, посетила је надменог Пикаса и рекла да ће Шпанац умрети с Модиљанијевим именом на уснама. Пикасо је саслушао мирно, с висине. Биографи кажу да се пророчанство обистинило, али биографи су људи, а људи лажу. Склони су маштаријама. Све да је и истина о Пикасовим последњим речима, историчари уметности тврде да је Пикасо један од највећих сликара 20. столећа. Исту реченицу, исти теоретичари, упућивали су и Модиљанију!

Непобитно је да је Пикасо насликао много слика, више него, вероватно, ико из бранше, али бројке које се помињу никада се нису темељиле на проверљивим доказима.

Модиљани је имао и неколико слика уметника које је ценио: Пабла Пикаса, Макса Јакоба, Хуана Гриса.

олга и корина, сестре амедеа модиљанија

Модиљани је за живота продао мноштво слика и скулптура, увек за ситниш од десетак  француских франака. За живота имао је једну самосталну изложбу у децембру 1917. (поставио је актове који су саблазнили светину) у галерији Берт Вејл.  Изложба је изазвала скандал невиђених размера. Полиција је наредила да се платна склоне. Од тада је цена његових дела почела да расте, али Модиљани се гаси 1920.

Пикасо је рођен у имућној породици, која му је повремено ускраћивала новчану потпору јер  је одвише трошио на проститутке (изметнуо се на оца) и провод. Модиљани је рођен када су његови родитељи почели да тону у немаштину. У сиромаштву је и умро. У међувремену је оно мало новца што је имао трошио на хашиш, пиће и проститутке.

Непосредно пред смрт слике су почеле да добијају на значају. Слика Портрет мушкарца процењена је на 15 милиона евра. Слика никада раније није нуђена на продају, а показивана је у ретким приликама. Разлог су, наводно, остаци уметникове крви и пљувачке, помешане с бојама. Вредна је за медицинска истраживања. У јуну 2013.  аукцијска кућа Кристи продала је једно, веома ретко показивано Модиљанијево платно, портрет Жан Ебутерн за 4,9 милиона евра, док је једна биста премашила 43 милиона евра. 

Трагична је историја тог платна на коме је Жан Ебутерн, као што је и кратки живот модела невесео. Модиљани га је завршио неколико дана пред смрт. Модел,  Модиљанијева љубав, Жана Ебутерн (22) убила се друге вечери по уметниковој смрти. Слику је дуго чувала њихова кћи, сликарка Жана Модиљани.

Почетне позиције Пикаса и Модиљанија биле су екстремно супротне. Пикасо је рођен у Малаги 25.10. 1881. Отац је био имућни професор уметности, кажу успешни сликар, али то је део урбаног мита, знао је каноне сликања (пред платнима беше недовољно надарен) и кустос у Академији уметности у Мадриду, Хозе Руиз Бласко, а мајка Марија Пикасо и Лопез.

Амедеово рођење спасло је породицу од потпуног уништења. Наиме, према тадашњем закону, извршитељи нису могли да заплене кревет на којем лежи трудна жена и ствари које се на њеном кревету налазе. Еугенија (Гарсин), Амедеова мајка, порађала се када су банули извршитељи.

Породица се заштитила тако што је на Еугенијину постељу ставила највреднију имовину. Године несташице и сиромаштва су прегурали такође захваљујући Еугенији, која је зарађивала преводећи поезију и дајући часове језика. Она је подучавала и самог Амедеа  до десете године.

Еугенија је била потомак елитистичке сефардске породице, чије познато стабло сеже до Баруха де Спинозе. Глава породице, Фламино, био је рударски инжењер, потом банкар, док није банкротирао и суновратио  се у беду. Укратко, живели су бедно.

Бескрајни плави круг, у њему звезда

Чинио ми се да је окружен чврстим кругом усамљености. Не сећам се да се икоме јављао у Луксембуршком врту или у Латинској четврти, где су се сви мање или више познавали. Нисам од њега чула име ни једнога знанца, пријатеља или уметника и нисам чула ни једну досетку. Никад га нисам видела пијаног, нити је икад мирисао на вино. Са мном није говорио ни о чему земаљском. Био је пристојан, али то није била последица васпитања, него  одраз узвишености духа. Водио ме је да гледам стари Париз иза Пантеона, ноћу при месечини.

Добро је знао град али смо ипак једном залутали.

По киши (у Паризу често пада киша)  Модиљани је ишао с врло старим, големим црним кишобраном. Некад смо седели под тим кишобраном на клупици у Луксембуршком парку, падала је топла, летња киша,  а ми смо углас читали Верлена, којег смо добро знали напамет, и радовали се што памтимо исте ствари.

модиљани, лежећи акт. уље

Заједница руских уметника, песника и писаца, била је прилично велика. Модиљани је имао много пријатеља међу њима, ма шта мислила Ахматова. Неко од њих их је упознао. Пола века после сусрета и живота са Модиљанијем, Ахматова у мемоарима пише да је упознала Амедеа у пролеће 1910. и да га је видела само неколико пута. Током тих неколико пута  заљубила се, свакако и он; наводно јој је писао да је опседнут њоме, тврди Ахматова. Одговарала је стиховима, о својој ништа мањој опседнутости њиме.

Критичар и филолог Ала Марченко објавила је 2006. истраживање о односу Ахматове и Амедеа у коме тврди да Ахматова није била занесена Модиљанијем за време њеног другог путовања у Париз, и песме, које се повезују са италијанским уметником, нису посвећене њему. Ахматова се 1911. у Паризу срела са песником и прозаистом Георгијем Ивановичем Чулковим ( 1879-1939 ) и дружила се, интензивно, око три месеца.

Постоје сумње да је Модиљани, који није био наклоњен писању, Ахматовој икада ишта написао. Неки истраживачи су чак уверени да је песникиња измишљала и писала себи писма тврдећи да су Модиљанијева.

Истраживачи иду и даље тврдњом да Анина лирика у којој се обраћа Амедеу или га поименце означава, описујући ситуације, осећања, реаговања, није утемељена на стварним, реалним дешавањима. Бар не са Модиљанијем.

Она је, наводно, осећала кривицу због повређених осећања Гумилева и бојала се да ће је оставити, мада, по много чему судим, није бринула о туђим емоцијама. Можда је било прерано да се, на почетку меденог месеца заљуби у другог, макар и у Модиљанија, али се, ето, десило!

ахматова, 1911

ахматова, 1911  ахматова, 1911

Обожавао је њен дуги врат и издужено тело. Нешто се збиља дешавало: или је Модиљани био заљубљен у Ахматову јер се њена грациозна фигура поклапала са његовим естетичким идеалом, или је утицала на то да промени своју естетику.

Када га је оставила, коју је због бледог тена, црне косе и зелених очију сматрао отелотворењем лепоте, Модиљани потонуо је у дрогу и алкохол.

Наталија Љанда у есеју Анђео тужног лика тврди: Модиљани је сликао Ахматову, а она је, нарцисоидна, писала нежна писма, тврдећи да су Модиљанијева.

У поезији Ахматове све песме су, како сматра Љанда, тајно упућене Модиљанију, смештене у одређене временске оквире и граде лирски сиже: сусрет, одвојеност, очекивање новог сусрета, осећање греха, мржња према мужу, превара. Истраживач сматра, да у директном или у нејасном облику, песме приказују догађаје из реалног живота.

У сивом магловитом Паризу,
Сигурно Модиљани опет
Неприметно лута за мном.
Тужног лика
И сан ми доноси тугу
И присуство кривице

Модиљанијеву оставштину поред више цртежа и нешто скулптура, чини 365 слика препознатљивог рукописа као дана у години. И живот попут воденог цвета.

модиљани, нага жена с огрлицом, 1917 заваљена нага жена, 1917

На концу, треба се сетити да је Модиљани имао посве смиренији, романтичан, уважавајући, готово обожавајући однос према женама, посебно према Жани Ебутерн, но што га је имао, на пример, Пикасо према својим музама. Тосканац је био високо моралан, никада није истовремено имао, попут Пикаса, више жена.

 

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања