Огледи

Наполеон, цар и император острвца Елба

АРИЦА Жозефина Бонапарте, после крунисања, окарактерисала је Наполеона речима: Не знам да ли верује у Бога, али зна како да га користи.

Наполеон Први Бонапарта, Ајачо, 15. август 1769 — Лонгвуд Света Јелена, 5. мај 1821, дипломирао је септембра 1785. на елитној Краљевској војној школи у Паризу (у једној години завршио је два разреда)  и у чину артиљеријског потпоручника преузео командовање војском са 16 година.

Био је генерал у Француској револуцији, први конзул Француске Републике, први цар (Француске и краљ Италије). Затим, још једном, али кратко - од 20. марта до 22. јуна 1815. Наполеон је једини који је себе крунисао за цара, потом и Жозефину за царицу. Уистину, Наполеон је тада увелико размишљао о разводу.

Ипак, окрунио је супругу - не зна се ко је кога више варао - за минули рад.

Папа је, недужно, седео у залеђини, као да није био физички присутан,  немо посматрајући шта се дешава и вајкао се у себи: како је варљива папска моћ.

Тај инцидент, дотле незабележен у историји, овековечио је на платну француски сликар Жак Луј Давид. У оригиналу, уметник је портретисао папу реално: руке спуштене на колена, не с руком подигнутом у благослов.  Цар је захтевао корекцију: Нисам га довукао из Рима да беспослен седи!

Не  знам да ли он верује у Бога, али  зна како да га користи, окарактерисала је Наполеона царица Жозефина.

млади наполеон, 1796, лувр наполеонов грб цар наполеон први бонапарта, енгр, 1806

Корзиканца су у школи исмевали надмени Французи

Корзиканац Наполеон Први Бонапарта, исмеван је од вршњака у француској школи због ниског раста (наводно 150 см). Наполеонови савременици, сликари, повремено приказују  Бонапарту ниском особом, а психолог Алфред Адлер назвао је осећај ниже вредности од којег пате ниски људи – Наполеонов комплекс, но генерал беше за своје доба натпросечно висок  (168 цм)  док је просечна висина Француза у 18. веку била 160 цм, а мит о Бонапартином  ниском узрасту приписује се разлици између енглеског (2,54 цм) и француског (2,71 цм) мерног палца. Наполеон је обичавао да војницима дели комплименте (куповао их је, шта друго!) па је често виђан  окружен телесном стражом за коју су бирани натпросечно високи и крупни војници. Да је одиста имао комплекс гарда би такође била омањег раста.

Наполеона су другови у школи исмевали и због одеће и акцента (све их је посрамио марљивошћу и интелектом и то је оно што му је стварало непријатеље). Данас је Наполеон узор демократским, још више аутократским режимима, посебно по непотизму и величањем властитог ега. Наполеон се метеорски успео до звезда и два пута се заглибио у кал.

Био је изванредан војсковођа на копну, непоуздан на мору и потпуна шепртља у економији. Рат га је уздигао, мир га је урнисао, управо због лоше економије.

Најмање два пута Наполеон је осетио како изгледа када га одбаци нација коју је спасао ропства. Први пут је исмејан, свакојако понижаван, прогнан на Елбу, да управља тим острвцем једва довољне површине за пензионерску лаку шетњу. Није губио време: после годину дана, чим је британски повереник на Елби, Нил Кембел отпутовао у Фиренцу код свог лекара, Наполеон је искористио прилику да побегне с острва. Узгед, Елба је доживела несвагдањи процват док је Наполеон био на острвцу.  Дан пред бекство саопштио је мајци одлуку. Иди, сине, испуни своју судбину, благословила га је Летиција.

наполеон крунише жозефину 

У бици код Лодија добио је из миља надимак мали каплар, што је одражавало његову блискост  с војском. Био је то једини војсковођа у светској историји који је знао сваком војнику име и породично стање. Али се није интимизирао: без дисциплине нема војске, нема победе. Господине! Ви сте за главу виши од мене, али ако не будете извршавали моја наређења та разлика ће нестати, говорио је непоузданим војницима.

Био је мајстор шпијунаже и обмане и имао је посебан смисао за то када треба да удари. Често је добијао битке концентришући снаге, а да непријатељ није био тога свестан. Мудро је користио шпијуне да би сабрао информације о непријатељу, а вешто је скривао распоређивање снага. Само у једном удару заробио је 160.000 војника и 2.000 топова. За годину дана ратовања остварио је највеће продоре по традиционалним нормама 18. века, и увео човечанство у нову еру ратовања.

Док је ратовао у Италији Наполеон је постајао све утицајнији у француској политици. Посебна прича је Наполеонов маркетинг: штампао је троје новина за војску и продавао у Француској.

Ројалисти су нападали Наполеона због пљачки у Италији и за прекорачење надлежности у преговорима са Аустријанцима. Наполеон је одговорио тако што је с војском послао генерала Пјера Ожероа који је извео државни удар 4. септембра 1797. и уклонио ројалисте с власти.

По искрцавању у Египту са око 25.000 војника сукобио се са 100.000 Мамерлука који су били највећа сила на истоку. Применио је тактику шупљих квадрата у које је поставио артиљерију и снабдевање. Битка је вођена као партија шаха. Погинуло је 300 Француза и око 6.000 Египћана.

На инсистирање својих маршала Наполеон је абдицирао 6. априла 1814. Савезници су са друге стране захтевали безусловну предају, па је Наполеон поново абдицирао 11. априла, али овај пут безусловно. По Споразуму из Фонтенбла победници су га изгнали на острво Елбу, 20 км. од италијанске обале. У Француској су ројалисти преузели власт и вратили на престо краља Луја Осамнаестог. Наполеону нису дали обећану апанажу, а стигле су и гласине да ће  га прогнати на удаљено острво у Атлантику.

Луј Осамнаести плашио се Наполеона више но папе, а када је стигла вест да је побегао са Елбе, послао је 5. пук под командом некадашњег Наполеоновог маршала Мишела Неја. Пук је пресрео Наполеона 7. марта 1815. Кад су се војске приближиле Наполеон је наредио да се свира Марсељеза (садашња химна Француске). Десио се коперникански обрт. Наполеон се сам приближио пуку, сишао с коња, откопчао шињел и стао пред пушчане цеви: Војници Петог пука, ви ме познајете. Ако неко хоће да убије свог цара, ево ме! После неколико тренутака тишине, проломило се из свих грла Живео цар!  и са Наполеоном су кренули на Париз. Успут је 5. пуку  пришло 140.000 војника и 200.000 добровољаца. Париз је пао, а Наполеон је њиме владао 100 дана.

Наполеон је код Ватерлоа 18. јуна 1815. изгубио пресудну битку када  се предао, на отвореном мору, при покушају бекства у САД.

Прогонство на Свету Јелену

Ухапшен је и прогнан на британско острво Света Јелена (2.800 километара од Гвинејског залива у јужном Атлантику). У тестаменту је записао да буде сахрањен на обали Сене, али су га покопали на Светој Јелени у долини вилењака. Тек 1840, кад су се стишале страсти, Наполеонови посмртни остаци пренети су у Француску,  и сахрањени у саркофагу. Више стотина милиона људи је од тада посетило његов гроб.

Наполеон је на копну био изванредан војсковођа, на мору је правио невероватне грешке па и лошу процену је имао при покушају бекства у Америку, али био је несумњиви визионар. Моја права слава није у томе да сам победио у 40 битака... Ватерло ће избрисати памћење свих победа... Али оно што нитко неће уништити и што ће вечно трајати је мој грађански кодекс, оценио је.

Женио се два пута. Његова прва жена звала се  Роз де Боарне (Maire Josephe  Rose de Tacher de la Pagerie). Са шеснаест година била је удата за виконта де Бујорнеа, који је касније скончао на гиљотини. Остала је удовица с двоје деце. Са Наполеоном није више могла да их има. Зато су се развели 1810.

Бонапарта, генерал, 1795. упознао је удовицу Роуз (Marie Josephe Rose de Tasher de la Pagerie). Шест година млађи, заљубио се. Једино му се њено име није допало. Одмах га је променуо у Жозефина. Чим су се венчали усвојио је њену децу и целог живота их волео, као своју. Са ратних похода слао је супрузи дуга романтична, ватрена писма, пуна уздаха, страсти и жудње. Писма су сачувана до данас.

Жозефина је схватила да је Наполеон тренутно одличан избор за будућност њене деце и  романса је почела. Жозефина је, сећате се, била удовица када је упознала Наполеона. Борећи се за своју децу, била је, између две удаје, љубавница више истакнутих политичких фигура, а  касније, током Наполеонових ратних похода, волела је промене. Брзе, моћне. Ноћне.

Била је  жена задивљујуће лепоте, неодољиво привлачна за страсна спајања али и застрашујуће скупа за одржавање да су је се клонили и банкари.  Сусрет прослављеног генерала и удовице уприличио је  њен претходни љубавник Франсоа Жан (Paul François Jean Nicolas, vikont de Barras) подмитљиви и утицајни банкар да би је се отарасио. Подло је, али је боље но банкрот.

Посредством Де Бара, члана Директоријума, Жозефина је Бонапарти обезбедила командовање француском војском у Италији. Искористила је шансу да се докаже. Није била без утицаја и знала је како се користе.

Заиста сам је волео, оставио је запис Наполеон. Нисам је поштовао. Била је превелика лажљивица. Али имала је нешто, нисам сигуран шта, што ме је задовољавало. Била је права жена...  Жозефина је волела мушкарце, колико пара, толико љубави. Док је Бонапарта стицао војничку славу у Италији и Египту, она се борила на омиљеном француском лежају.

царица жозефина бонапарте елба

Брак Жозефине и Наполеона прожимала је велика страст, неизмерна љубав, али и честа неверства. И цара и царице. Брак царског пара био је снажно уздрман када је Жозефина сазнала да Наполеон опасује њену дворску даму. Има назнака да се император лечио од сифилиса.

Ево скраћеног списка жена  којима се Наполеон сладио у постељи. Рецимо:  Дезире (Desiree Clary) , Паулина  (Pauline Bellisle Foures), млада глумица Џорџија (презиме се изгубило у мутном времену, а верујем и да га је често мењала), пољска племкиња Марија  (Marija Walewska),  Лујза Катрин (Louise Catherin Eleonor Danulle de la Plaigne), Франсоаз Мари (Francoise-Marie Le Roy), Викторија Краус (Victorija Kraus) и грофица Албин Хелен (Albine Helene de Vassal de Montholona). Наравно, помињем их узгред, и тако их не могу све побројати, а није ни пресудно за наше животе.

Показало се да Жозефина више није могла да рађа и на њен наговор дошло је до развода. Поштено.

Наполеон се убрзо жени аустроугарском принцезом Маријом Лодовико  од  Хабсбурга, са којом, годину дана касније, добија сина Наполеона Другог.  Жозефина живи у дворцу у Паризу. Тугује. Гаји руже. Наполеон је често посећује, жалећи због свега. Склања се од ледене, надмене, примитивне, свадљиве, ненормално промискуитетне лажљивице Марије Лујзе, којој Корзиканац не успева да угоди, сматра га развратником, дивљаком недостојном ње и своје величине.

Наполеон се никада није опоравио од љубави према Жозефини. Његова слава тамни, војска губи на свим фронтовима и долази до неизбежног краха. Умире у прогонству на острву Света Јелена. Завештао је балсамовано срце Марији Лодовико. Могу да замислим како је примила дар романтичног изгнаника. Оно прво, које је га је служило за живота остало је код Жозефине.

Наполеонов син са Маријом Лодовико умро је у 21. години у Аустрији. Мајка никада није марила за њега. Наводно је пред смрт рекао: Све би било другачије да ми је Жозефина била мајка. Жозефина је у историју ушла као царица, али њена највећа заслуга је неизмерна љубав и пожртвованост према деци. Све што је у животу радила, радила је због деце коју је, уз Наполеона, уздигла на царски трон.

Имао је Наполеон златни медаљон с преградом у којој се скриваху плави увојак и порука: Кад престанеш да ме волиш, знај да ја тебе и даље волим. Тај медаљон био је дар пољске грофице Марије Валевске. Романтична лепотица посетила га је на Елби, септембра 1814, са њиховим сином Александром. Наполеон их је угостио у усамљеној кући на једном од највиших врхова Елбе, Монте Ђове. Био је одушевљен Александром, играо се с њим жмурке, ваљао по трави и носио га на раменима. Замислите цара и императора како се ваља по трави! Марија Валевска понудила је да остане на Елби, али је Наполеон одбио и испратио  за Напуљ, где им је раније обезбедио имање и удобан живот.

У међувремену Жозефина је одбила просца, младог племића Фредерика Луја од Макленбург- Шверина. Разумела је да је племић заљубљен у њен новац. Коју годину потом умрла је Жозефина. Када је то чуо Наполеон данима није излазио из куће.

Надао се да ће га посетити супруга Марија Лодовико, али она је била у Ексу са дечком грофом Адамом Албрехтом Најпергом. Последње писмо послала је Наполеону у јануару 1815. Силно се намучила док га је нажврљала. Тешко је то.

На Елбу се доселила Наполеонова мајка Летиција. Током година победа и славе, као да је наслућивала с каквим невољама ће јој се носити син, новац од апанаже брижљиво је штедела и улагала у некретнине и накит. Кад је дошло време пораза и изгнанства, била је уз сина. Богата. Током дугих вечери, Летиција и Наполеон играли су карте, он понекад непоштено. Наполеоне, ви варате! упозоравала га је.

Мадам, ви сте богати, можете себи дозволити губитак, али ја сам сиромашан и морам да победим, бранио се војсковођа.

­­­

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања