Огледи

Скаска о српској краљици и сељаку

РИСТИНА Петровић Луњевица: Права истина о животу краљице Драге, Народна библиотека Смедерево, 2013. Рукопис  прво објављен у лондонском часопису Fortnightly review, 1906, странице 1065–1074. Са енглеског превео 14. јула 1943. Милан Јовановић Стоимировић. Приказивач прочитао после 70 година, на други дан грегоријанског Божића 2013. За штампу приредили Снежана Цветковић & Драган Мрдаковић.
Војислав Војин Достанић: Други део мог века, Самиздат, Београд, 1993. Приредио Иван Достанић

Постоје две књиге, скромног обима, дубоко емотивне, писане неуко  и истинито, зато су  потребне и драгоцене. Прву свешчицу (Права истина о животу краљице Драге) исписује Христина Петровић Луњевица, рођена сестра Драге Луњевице, краљице српске, наивно историографски, с лепом и хвале вредном намером да буде искрена, што је несвесно наглашено у наслову (права истина) и огледало времена. Ипак, искреност се отима, чињенице измичу, замагљују их и преплављују родбинске везе и емоције писца и главног лика, а огледало аутора деформише ликове.

Другу, пред крај живота, исписао је  земљорадник из Салаша Ноћајског, Војислав Војин Достанић, да ослика олујно време  и ране које никад не зацеле због сулудих људских жртава. Ништа није учинио што би окајавао, пише јер не може да ћути a све време, као уклет, да се пита: зар је морало тако?! Ништа не улепшава, само поштено бележи и мисли своје. То (Други део мог века) аутобиографско, донекле неизбежно, скромно мемоарско штиво, којим се аутор не намеће и нема амбиције да све што каже буде ex catedrae, a опет, чак и кад је аутор учесник  и страдалник времена не може исписати такву књигу без позивања на људе и догађаје. На сведоке, време.

Обе књиге исписане су да се догађаји не забораве, да се чује глас учесника, без жеље да буду мемоарске, а јесу,  обе да кажу неприкосновену истину, а говоре је веома гласно, прва с часа у час неуједначеном уверљивошћу и острашћено а, због еклектичког приступа, непоуздани је и иритантни сведок. Друга,  проговара потресно и колико памћење држи, веродостојно. Сирово, с дивном дозом старачке мудрости. Обе су објављене post mortem, много година пошто су аутори, испунивши посланство, отишли из живота.

Те две књиге – не могу да их раздвојим, још више да се одупрем и не тражим сличности и разлике. Мада су углављене у различито доба, одвијају се у  истој земљи и у приближним приликама –  обе говоре,  примерима, о људима, карактерима, лукавствима, животним и усудним ветровима. О узалудности. Чести су песимистички пасажи, обеспокојавајући. Грки. Памћење вара, неки периоди били су много гори, несхватљиви. Чак и када је све записано, ваља бити обазрив и резервисан. Истина је чудна, превртљива, с више лица.

 
краљица драга и краљ александар обреновић

Христина Петровић Луњевица пише о судбини сестре Драге Луњевице, која је сањала да буде писац, а постала је, несањано, краљица Србије (касније ће најмлађа од сестара, Ана Луњевица, књигом Моја сестра краљица Драга, 1995, пролити чемер и мирјамску патетику).

Христина Луњевица осликава будућу краљицу, као у бајкама: у раној младости заљубила се у одмереног, префињеног студента књижевности, Богдана Поповића, будућег најзначајнијег критичара и теоретичара литературе , бескомпромисног проценитеља и естету. У 17. удаће је за невољена рударска инжењера Светозара Машина. Непуне три године затим тај ће је брак гурнути у короту и безнађе. Пошто је брзом смрћу супруга остала без ичег, сем амбиције, карактера и лепоте, покушала је да обезбеди егзистенцију подстичући, без успеха,  углађеног  и жилавог француског инжењера запосленог у оријенталним железницама, да је запроси, потом од 1891. до 1897. би дворска дама краљице Наталије.

краљица драга са сестрама

Тој атмосфери подметања, дворских интрига, свакојаких преврата, подлости, прљавштина, гадости Христина Петровић Луњевица није дорасла и узаман је искрено намеравала да испише истину о краткотрајном краљичином животу, пропустила је прилику да чињеницама, документима, сведочењем, убеди читаоца у веродостојност. Није читалац очекивао бајку, ни Солжењицинов досег списа о Гулагу,  али ни лимунаду с превише сумњивих грудвица шећера.

Вукле су се за Драгом свакојаке приче -у сплеткама је предњачио министар унутрашњих  послова Ђорђе Генчић - без доказа, а и да их је било, зар жена треба да живи како чаршији одговара, а не како она жели?! Краљица Наталија, никада у службу не би узела особу сумњивог понашања и морала. Све причине и подметачине Наталија је оповргла једноставном реченицом у писму пријатељу: У Драгино понашање имала сам више вере него у сопствено!

Преводилац рукописа Истина о животу краљице Драге, изврсни познавалац људских карактераи кадар да запази минијатурне детаље, Милан Јовановић Стоимировић,  потврђује моралне квалитете Драге Луњевице, посебно у тешком времену удовиштва: Цео Београд зна да је Драга, као удовица, становала са браћом и сестрама, да је примана у најбоље куће... као што се зна да су  том  изображеном удовицом без мираза, хтели да се жене угледни људи, премда су знали да је нероткиња...