Огледи

Хлеб, руже, заборав

ЕНЕ ако нису страдале у протестима (укључујући накнадна прогањања), у револуцијама или ратовима (Марија Антоанета, Јованка Орлеанка, Милунка Савић,  Драгана Милојевић Срдић) покретале су их. То је чињеница о којој се недовољно поклања пажња тим пре што су мушки навикли да заслуге увек припишу себи, а неуспехе жени. Да је другачије не би новине јуриле за вестима типа Прва жена... пилот,  ... у историји Владе Саудијске Арабије, ... за воланом дампера, ... председник у историји југа Србије... на Монт Евересту, ... председник Јужне Кореје, ... нинџа ратник, ...свештеник, ...бискуп.

Жене запослене у индустрији одеће и текстила протестовале су 8. марта 1857. у Њујорку због лоших услова рада и ниских зарада.

Полиција је тренирала строгоћу па је демонстранте разјурила, али жене се нису деморалисале ни уплашиле: два месеца касније основале су синдикат.

Пола века касније, истог дана (8. марта) и на истом месту (континуитет), поново су жене, још жешће, дигле глас.

Прво је покушано с опробаним методом, готово увек с трагичним исходом: раднице су биле заточене у фабричке хале, потом је избио пожар у којем је страдало 130 жена.

Раднице су  биле затворене у фабричке хале

       
 марија антоанета  јованка орлеанка  милунка савић драгана милојевић

У знак сећања на тај дан, наредне године је у Њујорку први пут обележен Дан жена. Кад се позадина, не видим зашто (мада су жене, симболиком коју мушкарци, очигледно нису схватили, тражиле хлеб и руже) мушкарци тог дана, ако се сете, женама поклањају претежно јефтиније парфеме (копије) пошто су временом – срећом – одустали од пластичне имитације цвећа.

Без обзира на постигнуто, прилично тога је остало у оквиру декларација. Да поменем YU, у којој је вожд говорио људи, жене, деца и старци. Зашто је тако непромишљено и потцењивачки делио поданике није ми јасно, као што не знам ко од побројане четири категорије, по фиреру, није равноправни припадник људске расе у земљи где је човек наше највеће богатство (Ј. Б. Броз).

драгана полиција  9. марта 1991. драгана с постером борбе

Жесток протест женског лобија, да осавременимо вокабулар и ситуацију, избио је 1908. На улице Њујорка  је изашло 15.000 жена. Већ тим чином показале су да су освешћене и, наравно, дигле су глас. Тражиле су право гласа (и коректне плате) али тај глас су освојиле, само су тражиле формалну верификацију чињеничног стања.

Онда, извукавши искуство из односа и суживота, довитљива, организована што ће рећи гласна Клара Цеткин (члан Немачке социјалистичке партије) 1910. у Копенхагену заложила се за утемљење Међународног дана жена.

Мало даље, у Москви, по Октобарској револуцији, бољшевичка феминисткиња Александра Колонтај наговорила је риђокосог друга Владимира Иљича Лењина (који је, прилика да се каже, умро од сифилиса) да 8. март постане државни празник и током совјетског раздобља постао је синоним за херојства радница.

Очигледно, мада не изгледа тако, није било лако изборити се с патријархалним делом човечанства. Зато је у моћној Русији Дан жена био еуфеминистички инструментариј да хероинама запуше уста.

драгана милојевић срдић вук драшковић

У зиму 1917. у Петерсбургу, 8. марта, Рускиње запослене у текстилној индустрији почеле су штрајк који је касније прерастао у фебруарску (јулијанско бројање) револуцију у Русији. Хлеб, који су пола века пре тога у Америци тражиле жене, у Русији је нестао и – несташица је довела до Фебруарске револуције.

Династија Романов је абдицирала.

Може се рећи, јер је тачно, али недовољно фокусирано, да су жене својим поступцима, штрајком, повећаном видљивошћу довеле до револуције.

Жене су све учиниле да се протестима чује њихов глас. Избориле су се за оно што им припада: осмочасовно радно време, изједначавање плата с мушкарцима и добијање породиљског одсуства.

Али, не лези враже: и даље у свету па и у нашем окружењу жене су у односу на мушкарце мање плаћене за исти посао, а када траже посао послодавци постављају услов, супротно ономе што држава прокламује: да не рађају.

О мобингу други пут

водени топ, борна кола , тенкови на демонстранте драгана милојевић срдић под млазом воденог топа

Роза Луиз Меколи Паркс, још једна жена која се храбро изборила за права тамнопутих, 1. децембра 1995. одбила је да на захтев возача аутобуса уступи седиште белом путнику. Њено хапшење и суђење због грађанске непослушности резултирало је бојкотом аутобуског саобраћаја у Монтгомерију претворивши се у један од највећих и најуспешнијих масовних покрета против расне сегрегације у историји.

Роза Паркс није осуђена што није уступила место белом путнику него што не уме да стоји како треба пресудио је суд државе Алабама. То је врло опасно у аутобусу. У случају опасности људи морају брзо да изађу из аутобуса или, у супротном, могу да представљају велики ризик по сигурност осталих путника. Веома је неодговорно од Розе Паркс што је уопште ушла у аутобус. То што је Роса Паркс црне боје коже нема никакве везе с нашом одлуком.

Очигледно је да светом подједнако владају неправда и глупост. Да не би се закључило да искључиво жене трпе поменућу неколико другачијих примера.

Стивену Хокингу, научнику светског гласа, али озбиљно, нобеловцу, професору физике на Кембриџу, Краљевско друштво и Академско веће Универзитета Кембриџ оспоравали су право на рад јер господин Хокинг не може да буде професор универзитета. Он не може чак ни да говори, да се помера или једе, а Универзитет нема могућности да обезбеди помоћ медицинског особља која му је потребна 24 сата дневно. На предавањима је господин Хокинг присиљен да употребљава компјутерски синитисајзер људског говора па му треба чак пет минута да одговори на постављена питања. Из истих разлога господин Хокинг не може да представља Универзитет у медијима.

вук драшковић и милан комненић на балкону реликт на протесту

Слеп од рођења Дејвид Бланкет, до ономад министар унутрашњих послова Велике Британије, такође није био поштеђен отпора будала којих има свуда па и у Доњем дому британског парламента. Ми подржавамо идеју помоћи људима с хендикепом, али господин Бланкет није способан да чита брифинге и обимне документе с којима министри морају да се упознају и да их коментаришу. Камени подови Доњег дома стари су стотинама година, неравни су и клизави па се плашимо да ће господин Бланкет проузроковати опасност по остале чланове парламента и владе Велике Британије. На крају, не можемо да пустимо пса-водича господина Бланкета у Доњи дом јер још немамо тоалете за псе у парламенту.

Јасно је речено: господа се боје да се Бланкет не оклизне па да се повреде чланови парламента. Лепа пажња.

Мишљење Врховног суда Сједињених Америчких Држава о кандидату за председника САД Франклину Рузвелту (боловао од полиомијелитиса)  је једноставно, и са истим резоном: Наш став је да човек који не може нормално да хода не сме да се подвргне јавном понижењу и срамоти на овако високој јавној функцији. Поред тога, његови саветници могу да се саплету на штаке и да се озбиљно повреде. Оваква особа не може да јаше коња, врши смотру војске или да иде на коктеле. Председников авион нема лифт за инвалиде.

Врховни суд САД бдио је и над судбином земље када је Џон Кенеди (боловао од Адисонове болести чије лечење захтева велике дозе стероида, лекова који мењају расположење) ушао у трку за првог човека Америке: Зашто бирате овакве губитнике? Зар не можете да изаберете некога финог и нормалног, без хендикепа?

То је Врховни суд  САД. Тачка.

брзе ноге, шајкача и васпитна палица споменик рози луиз меколи паркс

Вођа некад најјаче опозиционе странке, Вук Драшковић,   изјавио је  да се демократска Србија огрешила  о Драгану Милојевић Срдић, жену која је на демонстрацијама 9. марта 1991.  стајала под млазом воденог топа с уздигнута три прста,  док је Вук гледао са балкона. На вест о њеној смрти, није имао времена да буде на погребу. Последњу пошту одали су јој Александар Чотрић и Александар Југовић.

Кордони су били са обе стране улице

Кордони су били са обе стране улице, а онда се наједном појавио и водени топ. Стала сам пред њега у некој мирној и достојанственој тишини, не слутећи шта ће да се деси. Наједном, на мене се сручио ужасно снажан млаз воде. Поклекла сам, па се придигла и кренула према њему... Када се вода опет обрушила свом силином, као да сам била спремна на то: остала сам на ногама са подигнута три прста!

Неколико дана потом упознала се са Вуком Драшковићем, који ју је изљубио и честитао јој. Странке јој, међутим, нису помогле када је почела полицијска тортура. Када је на једном јавном скупу покушала да приђе Вуку Драшковићу, узвратио је да се јави његовој секретарици и закаже сусрет. Јављала се данима – био је заузет.

Крајем деведесетих Велимир Илић потписао јој је приступницу за Нову Србију да би је 2003. године његов телохранитељ избацио из кабинета.

Постала сам фотографија, присећала се са горчином, а не жена која има свој живот. Лепили су плакате с мојим ликом, стављали ме на беџеве, привеске, објављивали насловне стране... Китили су се мојим лицем, а ја сам сваким даном бивала све више разочарана. Била сам несрећнашто нисам била личност, него некакав кип са уздигнута три прста који користи пропаганди, а не истини.

женска и мушка момчад

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања