Огледи

Прилог историји хришћанства

ЊИГА Зорана М. Јовановића Смедеревска жупа Рођења Св. Ивана (Јована) Крститеља на глобалној карти света у макро плану тек је пиксел, али у микро окружењу је громада, битна за разумевање напора конфесија за континуираним присуством. Отуд, готово од једнобожачких религија, не престаје борба за превласт коју дипломатски воде конфесије.

 Мудро конципирана књига

Зоран М. Јовановић књигу о смедеревској жупи савремено је и мудро конципирао у кратким, ефектним  и подацима оптимално опремљеним поглављима. Истовремено богато и одмерено. Безмало је учинио немогуће. Без оптерећења текста  било чиме сувишним, књига безмерно добија на разумљивости. То је битно за судбину укориченог списа.

Јовановић строгим избором ретких, за тему важних, посве документарних фотографија, које се не баве маргиналним но суштинским дешавањима у оквиру делања Цркве, књигу чини читљивом, корисном и понад свега занимљивом,  далеко од сувопарних, успављујућих теза и доказа.

Ваља знати, пре но што доброхотни читалац зађе међ словни вез, да Зоран М. Јовановић пише о смедеревској жупи, што је видно из наслова књиге, али с довољно хронотаксе и  историјских факата и, разуме се, редоследа бискупа. То није књига која се бави универзумом, али јесте  штиво које говори да ништа не постоји по себи и да је Смедеревска жупа Рођења св. Ивана (Јована) Крститеља, тим списом, постала незаобилазни, стваралачки  део таквог универзума.

Довитљиви Ламбра Димитријевић, смедеревски трговац, своједобно је у Ници држао Прву српску пивницу, а  1929. продавао је, у Смедереву,  поред срећки и дувана, празан плац, ограђен тарабом, у Немањиној улици број 6, између католичке цркве и празног плаца г. Јанићијевића, судије. Тај оглас, посредно, говори да је Смедерево имало католичку цркву (на предлог принца Евгенија Савојског,  аустријска влада је 20. јануара 1720. у Смедереву поставила католичког свештеника, шест година касније основаће, у тој срећној вароши, католичку бискупију) а 1930, у Смедереву, срешћемо Алберта Алтарца, мојсијевског свештеника. Почетком 16. века Смедерево је седиште бискупа мада је у граду било мало католика.

Документ да је Смедерево имало римокатоличку цркву (па и два плаца у истој улици) и да је историјски било део београдске бискупије, макар само у називу, због нечега небитног, није био довољан да Црква добије дозволу, без отезања и тешкоћа, да подигне нову богомољу пошто је стара уништена у експлозији муниције 5. јуна 1941.

Надбискуп београдски Станислав Хочевар упорношћу, стрпљењем, мудрошћу, трпљењем и речитошћу ослоњену о документе, изборио се, уз радиност жупника Стјепана Баришића да се дозвола добије и црква Рођења св. Ивана (Јована) Крститеља буде лепша и пространија но што је, првобитно, планирано и постане драгуљ града оплемењен уникатним, одиста јединственим делима гласовитог исусовца Марка Ивана Рупника, консултанта Папског савета за културу, аутора јединствених витража по свету и у личној папиној капели у Ватикану.

Вероватно први бискупи Београдско - смедеревске бискупије никад нису били у Смедереву већ само име Смедерева носили у титули. Свеједно. И то је много. Ни каснији смедеревски бискупи, фрањевци, нису имали превише контакта са Смедеревском бискупијом. Повремено су столовали у Београду док су у Смедереву, по прилици, имали викара, какав је, рецимо, био дон Шимун Матковић.

Знано је, такође, да се смедеревски викарни бискуп фра Блаж Ковачић, бежећи пред Турцима, утопио у Дрини (1454) а и једног његовог наследника на бискупском трону, фра Николу Угриновића, погубили су Турци (1604). Ти удеси нису само део историје католика који су служили у Смедереву већ и докази о животности Смедерева и цивилизованог односа хришћана различитих (да ли?!) конфесија.

После пада под Турке (1521) готово да је нестало католика у граду. Београдски бискупи се не именује 126 година, све до фра Марина Ибришимовића (1647-1650). Бригу о бискупији преузимају апостолски администратори.

Прошло је 50 година пре но што је именован први апостолски администратор.

Земљом путоваху католички клирици

У међувремену земљом путоваху католички клирици извештавајући Свету столицу о виђеном и процени ситуације. Исусовац Бартол Кашић, преобучен у дубровачког трговца, веома је савесно и систематично дојављивао Ватикану шта се дешава. Његовом заслугом постављена су три резиденцијална бискупа: један у Босни, други у Београду за Србију и Јужну Угарску, трећи у Макарској. Очигледно је исусовац био веома мобилан, проницљив и агилан. Деценију потом, по налогу Свете столице још ревноснији обиђе више земаља призренски свештеник, потоњи барски надбискуп Петар Мазарек (уверен сам да је смедеревски кујунџија Љуз Мазреку, који се у Смедерево доселио половином 20. века у роду са призренским свештеником, касније барским надбискупом Петром Мазареком. Друга могућност је да је у кујунџијиној породици дошло до сажимања презимена, трећа да је погрешно записано презиме барског надбискупа).

Мазарек је, поред других, посетио и Смедерево. Света столица нашла је заједнички језик/интерес са Турском тако да су неки бискупи столовали у Београду са одобрењем Османлија (Петар Катић, Петар Мазарек, фра Алберт Ренђић...) Испрва се титулирају само као београдски (1646-1720) а касније, у периоду аустријске владавине, београдско-смедеревски бискупи  (1732-1739).

Након турске победе код Гроцке (1739), с аустријском војском, преко Саве, повлачи се католичко и део православног становништва. Турци победоносно, безбожнички и варварски порушише бројне цркве, не разликујући чије је шта, једино разазнаваху минарета.

Дела мисионара су речита: унутар Јапанске православне цркве делују три епархије. Од 2000. поглавар Цркве је Данил (Нуширо), митрополит токијски и свег Јапана. Резиденција и катедрални храм је Црква Васкрсења Христовог, не било где у провинцији и скривена, већ у Токију, у чијем саставу је и једина православна богословија. У Токију, 2005. с благословом митрополита токијског Данила био је образован и први манастир Јапанске православне цркве.

Према запажањима протојереја Радомира Поповића, редовног професора на Богословском факултету у Београду, Јапанце из хришћанског православног наслеђа највише фасцинира икона, коју веома поштују. Чак се није дешавало, као при походу православља у Кину, да ликове светитеља на живописима преобликују према својим обрасцима, већ је свуда сачувана аутентичност. То се не може потценити.

Кинеска православна црква такође бележи помак. Та Црква је преживела страховит прогон током културне револуције шездесетих година и антирелигиозне политике комунистичке партије. У децембру 2004. у Пекингу је у 80-ој години умро последњи кинески православни свештеник Александар Ду Лифу. Није дочекао да добије решење од владе за отварање православне парохије у Пекингу, јер су власти тврдиле (што није њихова брига)  да за парохију нема довољно верника (око 300 људи). Наравно, реч је о кратковидој и ригидној државној политици. Ако представник Цркве верује да има довољно верника, онда држава треба да буде предусретљива и толерантна. Да кажем профано: ако нешто није како ваља неће судити чиновници.

У 21. веку православна црква у Кини доживљава препород. Велики број кинеских студената студира на различитим богословским институтима у Русији. Према извештају свештеника Дионисија Поздњајева, који је одговоран за везе  с домицилом, у тој многољудној земљи  живи око 13.000 православних. Постоје и парохије без свештенства у Синкјангу и Унутрашњој Монголији, док руска православна црква у Харбину представља локалну знаменитост. Московска патријаршија жели званично признавање православне цркве, али препрека за то је (опет) мали број парохијана.

Уверен сам да сам показао, на примерима из православног мисионарства, колико је важно за Цркву послање мисионара, па је тако и књига Зорана М. Јовановића неопходан вид мисионарске бриге да се чује о раду хришћанске Цркве и њених великодостојника и жупника изван земаља у којима нису католици у већини већ у симболичном броју утискују траг своје вере.

Када је реч о православним Етиопљанима, да не идем предалеко у историју, такође се за свештенике спремају у европским метрополама православља. У Београду је средином шездесетих година 20. столећа на Богословском факултету студирао монофизит Олдосемет Мулугета из Адис Абебе. Но, погледајмо, на кратко, од 19. века шта се збивало, од цара Теведроса Другог (1855-1868) којега је за цара царева (Negus Negesti), што је титула коју је задржао етиопски цар  све до последњег цара и краља краљева, негуса Хаила Селасија, помазао и хиротонисао коптски митрополит у Етиопији.

Коптски православни митрополит Кирило водио је битку за црквено осамостаљење од 1929. и хиротонисао пет Етиопљана за епископе. Али тек је 1951. Етиопијска црква, после смрти митрополита Кирила, добила  митрополита (абуну), ког је 1959. коптски папа и патријарх узвисио за католикос-патријарха. Коптска православна црква је 1994. признала пуну аутокефалност Етиопијској православној цркви.

Војна хунта свргла негуса Селасија

Пошто је војна хунта свргла цара Хаила Селасија 12. септембра 1974. уследило је одвајање Цркве од државе и, подразумевано, готово осветничко конфисковање и подруштвљење црквене имовине. Режим је 1976. свргао католикоса-патријарха Теофила и 1979. погубио га. Генерал Менгисту Хаиле Мариам је 1977. преузео власт (свргнут је у мају 1991) и владао према стаљинистичком узору, прогањањем хришћана и изгладњивањем народа.  Но, године, па ни векови, немају значај какав им придају смртни. Црква траје.

Када је реч о стаљинистичком узору и прогањању хришћана није згорег да поменем да је Јосип Висарионович Џугашвили несвршени богослов. Наиме, побркао је идеологије па је отпуштен из Богословије.

Православна црква Етиопије имала је 2006. изнад четири милиона верних у самој дијаспори. Али, који човек од вас, имајући сто оваца и изгубивши једну од њих, не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе? Лука, 15, 4.

Православна Црква има 37 епархија у Етиопији којима руководе 22 архиепископа и 15 епископа. У дијаспори је пет архиепископија: Аустралија-Нови Зеланд, Јерусалим, Канада, Карипска острва с Латинском Америком, као и Италија; затим, седам епархија: источна Африка, Уједињени арапски емирати, јужна и западна Америка, Њујорк, Калифорнија, северна Европа и западна Европа. Неке епархије немају седиште у тим земљама, па се њима руководи из Адис Абебе. Укупно Етиопска црква има 49 епархија, што је значајан пораст у поређењу с ранијим стањем.

У Немачкој је 2009. живело 20.000 Етиопљана, од којих је 18.000 православно. Парохија у Келну-Лонгериху је средиште све четири парохијске заједнице.  И у Швајцарској живи приближно толико етиопијских православних верника; центар парохијског живота је у Цириху.

Богословско школовање етиопијских свештеника превасходна је била брига српског патријарха Павла. Црква има три богословско-школске установе: Богословски факултет Свете Тројице и Богословију св. Павла у Адис Абеби, као и Богословски факултет у месту Мекеле, основан 2001.

Довољно сам изоштрио слику хришћанства  и показао важност и ефикасност мисионара, рекао бих, у егзотичним земљама у којима хришћанство није темељ вере. Заправо, уверен сам да сам показао да је књига Зорана М. Јовановића важна колико Цркви, толико је, ако не и више потребна и добродошла верницима. Наравно, не може се све рећи на 124 странице Јовановићеве књиге. Зато се овај осврт може сматрати и допуном онога што није - можда -  праведно изостављено.

Када је реч о Србији, одвајање државе од Цркве, дошло је са јачањем комунизма. Црква је одвојена од државе без ваљана разлога, ако занемаримо чињеницу да Црква има готово подударну идеологију као и комунистичка држава, а да је, међу партизанима, па и већницима АВНОЈ-а,  било свештеника. Да поменем Влада Зечевића. Можда протојереја Милана Смиљанића или Параскеву  (Анка Димчић),  игуманију манастира  Св. Стефан код Алексинца, сарадницу Покрета отпора од 1941.

Наравно, и комунисти  су ликовали када преобрате људе из клера. Патријарх Гаврило се уживо у програму Радио Београда обратио слушаоцима и оценио да је 27. март 1941. раван Видовдану. Прихватићу да је патријарх морао да балансира. Прота Милан Смиљанић запамћен је по изјави: Цркву волим, петокраку поштујем.Природно, нисам то чуо од њега, и све што о том свештенику знам је из књига, митова, легенди. Укратко, комунисти су такође имали своје мисионаре. И пребеге. С обе стране.

Да опричам једну згодбу, коју ми једном приликом повери  православни свештеник са дедињске парохије. Временом се зближио са суседом, официром, који је службовао на Дедињу. Разумљиво, никада нису разговарали - раних шездесетих 20. века - о деликатним темама, армији, религији, Светом писму и Правилу службе.  Недуго потом, свештеник примети да се официр удаљава, рекло би се избегава контакт. После неког времена преиспитивања својих речи и поступака, свештеник упита официра за разлог. Тај му повери да су старешине забринуте да ће га свештеник преобратити. Један сам на Дедињу, а официра је много, узвратио је свештеник, али се патријарх не боји да ћете ме преобратити.

Укратко, свако мисионари. Или, другачије речено: мисионарски рад је одиста битан.

Аутор Зоран М. Јовановић посветио је једно поглавље часним сестрама које су радиле у смедеревској болници. Литература о њиховом деловању у Смедереву је скромна, једну књижицу је написао докони лекар који једва да је знао значење крштења и да се прекрсти, зато додајем неколико реченица жалећи што су отишле.

Долазак часних сестара

Долазак часних сестара у Београд приписује се истрајности  шефа клинике ВМА  примаријуса Исидора Папа, а за долазак у Смедерево упорности доктора Драгоша Поповића.

Нуне беху трачак наде болесницима коју им је у болним данима давало пожртвовање, посвећеност и скрб сестара. У Смедерево су долазиле од јула 1956. и остале до јула 1977. Довољно да њиховој Цркви свака власт допусти изградњу богомоље, макар као малу пажњу и захвалност за оно што су чиниле за болне у српским болницама.

Наравно, смерност, доброхотност, посвећеност часних сестара такође је облик мисије католичке Цркве и својеврсно дискретно мисионарство. Њихово одсуство у болницама, онај ко види, зна да је ненадокнадиво, али би се дало штогод учинити на вишеструку корист свима, када историја не би почињала од тренутних властодржаца.

Верујем да су нуне због кратковидости острашћених комуниста напустиле Смедерево као што знам да би њихов повратак био благодат за болне и узор медицинским сестрама.

Да се вратим бискупији. Ђаковачки бискуп, Јосип Јурај Штросмајер, био је именован за апостолског администратора Београдске и Смедеревске бискупије (1851-1897). Његов наследник, босански фрањевац Иван Вујица (1898), чим се представио као нови католички великодостојник, морао је, истог дана, на захтев Владе да напусти Србију. Очигледно, Владу представљаху злопамтиви и осветољубиви, што ће рећи примитивни људи јер слепо следе политичку линију. Нису могли да забораве Штросмајера који је, ипак, више користи но зла (ако га је било са те стране) донео Србији.

Јосип Јурај Штросмајер, блистав говорник, надарен дипломата и изузетно образован, био је један од најзначајнијих бискупа 19. века. Пријатељ Србије и заговорник идеје југословенства, употребио је свеколико знање да усклади односе Србије и католичке Цркве. Готово полувековна историја католичанства везана је за име и деловање Ј. Ј. Штросмајера. Конкордат Краљевине Србије са Светом столицом, потписан у Риму 24. јуна 1914. и ратификован у Нишу 26. јула 1914, заправо је окаснели плод Штросмајерових тежњи, само је то због нечега тешко прихватити и признати.

Штросмајер је имао мноштво пријатеља и присталица али и небројено непријатеља који су све чинили да га онемогуће (више о томе у студији др Вјекослава Вагнера Повијест Католичке цркве у Србији у 19. вијеку објављеној у загребачкој ревији Богословска смотра, 1933/4. у шест свезака).

Заслугом Ј. Ј. Штросмајера Србија (1853) доноси Закон о слободи исповедања неправославних конфесија. Штросмајер, децентан али бескомпромисан, критикује закон јер поставља такве услове (деца из мешовитих бракова су православци, католички свештеник може молити над умрлим само у кући, на гробље га прати православни, итд, да слободу вероисповести чини илузорном. Србија узврати оптужбом да је Штросмајер аустрофил (што је запањујућа глупост и незнање, али и подлост) и затражи од Свете столице да га повуче. Уистину Штросмајер беше доследни противник аустријског протектората. Али власт ретко уважава чињенице.

Смедерево је имало 17 резиденцијалних бискупа (1504-1634) и дванаест насловних (1766-1924). Од 1924. следе Иван Рафаел Родић, др Јосип Ујчић, др Габријел Букатко, монсињор Алојз Турк (на чије је инсистирање из титуле београдско-смедеревских бискупа безразложно изостало Смедерево), др Франц Перко и садашњи надбискуп др Станислав Хочевар. Бискуп др Јосип Ујчић био је, први пут, у Смедереву, у суботу, 17. априла 1937. Стигао је аутомобилом у касним поподневним сатима. У име католичке жупе бискупа је поздравио Радослав Борковић, шеф експозитуре уреда з.о.р. и председник католичког црквеног певачког друштва Света Цецилија.

Католичка жупа у Смедереву оживљена је 1927. и посвећена Ивану (Јовану) Крститељу. За првог жупника обновљене жупе именован је 15. фебруара 1927. фрањевац Данијел Бришевац, који остаје на дужности у Смедереву до 1928, потом фрањевац Алфонзо Кудрић (1928-1940). Жупник, Алфонзо Кудрић, 25. јуна 1933. служио је, у католичкој цркви, у Смедереву .Служио је мисе о Божићу и Ускрсу у Пожаревцу који је био део жупе.  Пожаревац није имао католичку богомољу  па је Кудрић служио  у Соколани, упркос чињеници да су бискупи анатемисали удружења сокола,  величанствену мису уз присуство готово свих варошких католика и угледника. Жупник је, на крају мисе, говорио о значају прославе патрона, светог Ивана (Јована). Потом је позвао окупљене католике да, кроз варош, пронесу Христово тело.

После довитљивог Кудрића у Смедереву служи (1940–1944) Вид Иванушец. У време преписке надбискупа др Јосипа Ујчића и световне власти Смедерева, око изградње нове католичке богомоље, управник римокатоличке жупе био је велечасни Јожеф Шкорјанц (1944– 1945).

Жупа је имала од 22. новембра 1931. поменути успешни црквени хор Света Цецилија. Жупна црква порушена је 5. јуна 1941. а миса је потом служена у жупском дворишту и кухињи, потом у Годомину (Пољопривредном комбинату), затим на Царини (периферни део града). Касније су изнајмљене просторије у кући Раше Михајловића (Д. Давидовића 4). Најзад се прешло у кућу виноградара и власника стругаре Алојза и Пепице Пресечник (Анте Протића 8, строги центар, близу некадашње цркве). До 1955. Смедерево није имало жупника, већ су за мису путовали из Београда.

Варошани, подједнако староседеоци и дођоши, од Изванредног комесаријата за обнову Смедерева молили су помоћ за оправку или наново зидање кућа оштећених и порушених од експлозије 5. јуна 1941, за куповину покућства па и стоке. Сви су помоћ молили, а Алојз А. Пресечник - зајам. Изванредни комесар, после увида у стварно стање ствари, никога није одбио па је и Пресечнику одобрен зајам најпре од 21 потом од 99 хиљада динара под веома детаљно утврђеним условима о коришћењу и враћању. Сва је прилика да је Пресечник (цитирано поглавље Бискупи из моје публикације:  Књига промена, Смедерево, 2007)  веома брзо и темељно обновио кућу када је део уступио за жупну цркву.

Нова зграда за жупски уред, стан за жупника и малом капелом саграђена је 1955.  До 1972. у Смедереву су деловале милосрдне Маријине сестре чудесне медаљице. Било их је, у почетку,  тринаест из тог реда, али их је касније било више. Неговале су, крајње пожртвовано, болне.

Према попису од 1991. у Смедереву је 684 католика. Истинску везу са Црквом једва да је одржавала трећина верника. Надбискуп др Франц Перко присуствовао је кризми у Смедереву 26. јула 1994.

У Смедерево 1955. долази жупник Алојзије Плантарич и остаје једну годину. Замениће га Андреј Тумпеј (1956–1968), затим Мирко (вероватније је: Марко) Ендерли (1968– 1972), Ђуро Пушкарић (1972–1973).

Разумљиво је да је београдској бискупији важна смедеревска жупа. Тиме и књига Зорана М. Јовановића има битно место у католичкој библиотеци и код верника.

Жупник Анте Припушић (1973– 1998), рођен 5. маја 1917. заређен 29. јуна 1942. у Сарајеву више од две деценије био је смедеревски жупник и славио св. Мису у просторијама православне цркве у Пожаревцу, у Петровцу на Млави и у самој цркви што говори о разумевању двеју конфесија, када се упокојио, заменио је предузимљиви Стјепан Баришић (1998– 2008) који је у Смедереву невероватно много урадио за своју веру и Цркву током деценије колико је бивао у негдањем престолном Смедереву.

Антон Крагол служи од 2008. до 2010. када смедеревску жупу преузима Марко Трошт 2010, који опслужује још жупе у Јагодини и у Равној Реци.

На крају записујем да већ дуго нисам с толико задовољства и лакоће, не примећујући како Хронос јури, прочитао књигу као што је Зорана М. Јовановића Смедеревска жупа Рођења Св. Ивана (Јована) Крститеља.

 Препоручујем је  јер  заслужује пажњу сваког озбиљног читаоца који је рад да штогод научи о својој вери или вери суседа. Читање Јовановићеве књиге није улудо трошење времена,  јер је доживљај читања те књиге раван читању филигранског белетристичког веза.

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања