Око

Снимак промоције у Галерији савремене уметности како је видео Здравко Илић

Поред свих обавеза Здравко Илић успео је да 5. јула у свој календар удене и снимање представљања књиге Исаија у Галерији савремене уметности на којем је говорио критичар Желидраг Никчевић. Уверен сам да ће посетилац ове странице, чак и ако се професионално не бави снимањем, уочити знатне разлике у приступу Здравка Илића и сниматеља локалних телевизија.

www.fotostudioklik.com
email: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Кнез Михајла 36Б, Смедерево,
619 757, 064 13 77 150, 064 12 33 826

 

Новинар Телевизије Смедерево Михаела Радовановић и сниматељ Дејан Илић били су на представљању романа Исаија у Галерији савремене уметности 5. јула 2012.

О књизи је одмерено, систематично и свеобухватно, сажето, издвајајући суштинске одлике књиге, говорио књижевни критичар Желидраг Никчевић. Новинарка је брижљиво и обавештено одабрала делове Никчевићевог слова о књизи и пренела део атмосфере са представљања. Сниматељ је – видљиво је – оком камере телевизијског гледаоца увео у битне моменте разговора о књизи, тако да је извештај од три минута радозналом гледаоцу био довољан да лако створи властиту слику о догађају.

Видео материјал с представљања књиге Исаија у Галерији савремене уметности, 5. јула 2012. сачинио Јован Михајлов

На представљању књиге Исаија у Галерији савремене уметности био је и мој врли пријатељ Јован Михајлов који је догађај снимао тако да ништа не пропусти, а опет, довољно критички и истовремено опуштено, да је задовољство гледати тај материјал (и, повремено, бити спреман на изненађења). У сваком случају материјал који сними Михајлов увек је драгоцен и потребан јер је сећање варљиво и кратковеко.

Да се сећање не би изгубило и временом помело Михајлов је увек на правом месту, неупадљив, а мобилан.

Фотографије промоције књиге Исаија

Прилог Телевизије Јерина о промоцији књиге Исаија

Новинарка Надежда Дашић са промоције књиге Исаија у Галерији савремене уметности у четири минута гледаоцу је пружила низ изузетно корисних података о књизи, критичару и аутору.

Снимање прилога за Радиотелевизију Смедерево о књизи Исаија

Новинар РТВСД (Радиотелевизија Смедерево) Драган Павловић снима најаву промоције књиге Исаија која је одржана 5. јула у смедеревској Галерији савремене уметности

У лаганој шетњи разговор о књизи Исаија

У лаганој, опуштеној шетњи смедеревском тврђавом деспота Ђурађа Бранковића, са новинарком Надеждом Дашић, неколико дана пред представљање књиге читаоцима у Смедереву, разговарао сам о настанку романа Исаија и оним чиме се та књига бави. Део разговора водили смо у Галерији савремене уметности. Од дела снимљеног материјала Марко Ранковић је монтирао емисију од 40 минута. Био је то леп, уљудан позив, читаоцима да дођу на промоцију на којој ће говорити Желидраг Никчевић, критичар међу реткима који најпре пажљиво прочита књигу о којој ће говорити, а потом говори као да ниже бисерје.

Разговор о књизи Исаија са новинарком Аником Живановић за емисију Шта то беше култура Телевизије Смедерево

Новинарка Телевизије Смедерево, Аника Живановић, за мото разговора о књизи Исаија, у емисији Шта то беше култура, узела је речи старозаветног пророка (по коме је добио име најумнији и најзначајнији православни европски инок 14. века, усрдни хроничар, приљежни летописац, посвећени преписивач рукописа и преводилац Исаија). Мото је Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу (Исаија, 1, 17). Прилог је снимио Дејан Илић, монтирала Весна Илић. Емитовано 22. маја 2012.

Свеци у болници

На Смедеревској песничкој јесени говорио сам песму Свеци у болници.

Паузе, чак и када изгледају дуге, намерне су. Папир, положен на капу, само је одлично помагало да паузе буду онолико дуге колико је потребно да би песма добила на драматици (а и да понеко, забораван, у публици, нађе и ућутка свој мобилни телефон).

На тој међународној песничкој вечери наступило је око 50 поета од Смедерева до Токија.

У гостима код Јасмине Ане

Новинарка и списатељица Јасмина Ана (књиге Улети у мене као стварност, Укус порока, Парење јелена, Срби као љубавници, Снегови Копаоника, Последња лаж, Шампањац мог живота, Срби за које се молим, Српкиње о којима се прича...) позвала је на шампањац новинарку Светлану Луковић, експерта за домаћу естраду Драшка Аћимовића (поводом нове књиге) и моју скромност, аутора романа Шака мрака.

О роману Шака мрака у смедеревском Центру културе говори Предраг Драгић Кијук

Предраг Драгић Кијук говорио је у смедеревском Центру културе, на промоцији романа Шака мрака, како се то, до сада, није чуло у смедеревском Центру културе. Најмање што сам могао да учиним било је да ту јединствену беседу у целини поставим на сајт, – јединствене по ономе што је казано и по номе како је казано, – те они што су, из било ког разлога, изостали с промоције, сада могу да имају готово потпун увид у књигу. На промоцији је говорила и директорка издавачке куће Хеликса, Бранкица Стојановић.

И том приликом француски композитор, пијанист и писац, изузетна фигура париске авангарде почетком 20. века, Ерик Алфред Лесли Сати (Eric Alfred Leslie Satie) за којег су говорили да је неспретни, али суптилни техничар, а он одговарао да је гимнопедист и фонометричар, а не музичар, смиреним звуком својих композиција, у подлози разговора, атмосферу у дворани чинио опуштеном, максимално пријатном, без обзира на то што је особље заборавило да температуру прилагоди људском организму.

 

Фотографије са представљања романа Шака мрака, 25. маја 2011.

Вест о промоцији у информативном програму Телевизије Смедерево

Новинар Аника Живановић својим прилогом пренела је гледаоцима део атмосфере са промоције романа Шака мрака. У три минута Аника је успела да искаже суштину романа и онога што је на промоцији речено.

Снимак емисије Портрет уметника на Телевизији САТ

Пожаревачка САТ телевизија послала је уредника емисије Портрет уметника да сними емисију у Смедереву, о промоцији романа Шака мрака. Уредник и водитељ емисије, књижевник, дугогодишњи уредник часописа Браничево, Милисав Миленковић, први део емисије посветио је промовисаном роману и мојој скромности, која исписа књигу. У другој половини уредник емисије пренео је гледаоцима део беседе Предрага Драгића Кијука који је ерудицијом, елоквенцијом, речником, драматизацијом, опсенио публику. Да је бубица, или нешто још незаметније, прошло двораном, чуло би се, толиком је пажњом публика хватала речи критичара, есејисте, књижевника, мислиоца Предрага Драгића Кијука (више појединости о Кијуку на интернет претраживачима).

О роману Шака мрака у емисији ТВ Смедерево Шта то беше култура

Највећи је мрак у нама наслов је прилога у емисији Шта то беше култура Телевизије Смедерево о роману Шака мрака. Разговор је водила лако, обавештено, лепршаво новинарка Аника Живановић. Разговарали смо у опуштеној атмосфери и изванредном окружењу на сплаву Wiena што је, право говорећи, тренутно најподесније место у граду за снимање такве врсте телевизијских прилога. Због лакоће којим је очигледно припремљена новинарка водила разговор све је очас било готово. Прилог је снимио стрпљиви Никола Капетановић.

Благодарим Татјани Малиновић на љубазно уступљеном компакт диску с музиком Ерика Сатиа која је разговору додала дискретни шарм.

Прилог у програму ТВ Јерина

На највишој коти средњевековне градбине деспота Ђурђа Бранковића раговарао сам о новом роману са новинаром Телевизије Јерина Марком Цветковићем који се ваљано и понад свега професионално припремио, ишчитавши знатан део књиге Шака мрака. Све је лепо, марљиво и стрпљиво снимио Марко Пајић.

Разговор о епитафу на споменику у Штрпцима на Телевизији Смедерево водила је Наташа Милановић

Председник Форума младих СДП Пријепоље, Алмир Мехонић, гостовао је у програму Телевизије Смедерево поводом конкурса Скупштине општине Пријепоље да се код каменог моста на Лиму подигне споменик Бошњацима који су 1993. отети из воза на барској прузи у Штрпцима, одведени у непознатом правцу и – погубљени. Он је том приликом говорио о Одлуци да се подигне споменик; запело је око бесмилене дилеме: коме, од жртава, уписати име на мермер. У новинама је била друга, периферна дилема, да ли је уобичајено да се на споменик упише порука другонаграђеног, а не првонаграђеног аутора. На интернет страницама разних новина јављали су се видиоци, екстрасенси, тарабићи, мудраци који сагоревају од жеље да се њихово мишљење чује.

Мимо тих читалаца који остављају поруке с мишљењем о прочитаном и ином, прештампавам садржај новинског оквира под насловом Други, а први објављен у склопу текста Д. Гагричића (Вечерње новости, Раздвојени и у смрти, 14.08.2007)

На конкурсу за натпис на споменику, чије је идејно решење урадио пријепољски архитекта Мирсад Шантић, жири је прву награду доделио поруци Јасне Алимановић из Пријепоља: "О, име моје, када ћу са тобом моћи било куда". Општинско веће је, међутим, одлучило да се на споменик уклеше порука другонаграђеног Милосава Славка Пешића из Смедерева: "Ко у овој земљи заборави 27. фебруар 1993. године и станицу Штрпци – одустао је од будућности."

Посланица Алмиру

Драги мој Алмире,

Искусио сам да Бог није особито праведан, али људи су нешто друго: они су, по дефиницији, неправични, осиони, умишљени, уверени да су позвани да пресуђују о правди, поштењу, хуманости, добру и злу и како се испољавају. О животу и смрти. Живот је такав и људи су такви какви јесу, увек спремни да буду изнад Бога и да скривајући се иза његовог имена одлучују.

Да је другачије 19 путника из воза 671 преживело би стајанку у станици Штрпци. Нису они изабрани да страдају, како се сада говори због имена и вере већ због нечијег безумља које сеје страх да буја и да тишти. Све је учињено да страх успева боље од ичега.

Да је другачије на споменику би, бар, били једнаки. Уместо нишана, или уз нишане, била би исписана имена свих страдалника из ноћи. Били би једнаки у вери, једнаки у судбини, у смрти. Знамо да у животу не могу јер се живи томе противе. Како ћу бити бољи, ако смо једнаки?

Жртве су страдалници и крвници. Првима се, одбиром имена за споменик, оспорава да су жртвовани, скривањем имена крвника поручује се да су учинили што им је речено. Обе стране су жртвоване.

Да је истине, да је правде, да је једнакости, да је слободе све би било другачије. Неједнакост је с обе стране: неједнаке су жртве, неједнаки крвници и кривци. Да ли је један човек крив за нестанак 19 људи? Да ли је један човек, осуђен за учињено, одиста сам могао све да опосли.

Да ли је погубљењем путника завршен безумни чин или се наставља тиме што се не знају починиоци, што се на споменик стављају имена мањег броја жртава? Хоће ли, временом, да се бришу и имена оних који су сада на споменику? Шта је порука: Пријепољци су страдали, остали су колатерална штета.

Државни секретар у Министарству за људска и мањинска права Јан Сабо поручио је да морамо наћи снаге и храбрости да не заборављамо. Пре но што је изговорио ту реченицу заборав је много тога прекрио. Уписивањем девет имена Пријепољаца на споменик настављено је заборављање. Више од деценије и по протекло је од 27. фебруара 1993. када је воз заустављен у станици Штрпци и људи одведени у ноћ, до откривања споменика. Зар то није пут намотавања клубета заборава? Некоме је заборав ближи, од памћења дражи.

Чланови невладиних организација ћутке су прошли поред споменика и главном улицом! Има ли разлике између њиховог ћутања и ћутања оних који су испланирали искрцавање у станици Штрпци и ликвидацију? Жене у црном, Иницијатива младих за људска права, Комитет правника за људска права и Фонд за хуманитарно право позвали су власти у Србији да се огласе бригом и обавезом да ће отворити истрагу. То је фарса немоћних.

Фрањевачки монашки ред Мала браћа има фаталистички приступ животу у геслу Догодиће се што мора, али шта ће се догодити, шта мора, одлучују људи, не више Бог. Постоје у животу ствари за које верујемо да се неће догодити, јер су противне разуму, али се оне увек догоде. Постоје и ствари за које верујемо да ће се догодити јер треба да се догоде али се то не деси.

После 16 година разговора, преговора, убеђивања, одмеравања политичких и иних снага подигнут је у Пријепољу споменик несрећним путницима воза Ловћен из станице Штрпци. После толико одуговлачења изгубио сам наду да ће икада споменик бити откривен. Ако се и то деси, био сам уверења, природно је да буду уписана сва имена жртава. Јасно је, драги мој Алмире, да сам веровао да ће се догодити што није, а нисам веровао да ће се десити што јесте. Ослањање на разум је несигуран ослонац.

Најзад, једино је, колико сам видео, дописник Новинске агенције Бета Мухарем Мутабџија у тексту професионално навео битне чињенице: шта се догодило у Штрпцима, коме је споменик подигнут, ко је финансирао изградњу обележја, ко је аутор споменика, ко поруке исписане на памјатнику.

Споменици, драги мој Алмире – и даље сам наиван – чувају крхко и непоуздано људско памћење. Споменик у Пријепољу, већ часом откривања, битно је пребрисао део памћења и угрозио га. Не усуђујем се да одредим: случајно или не.

Говорим, Алмире, у овој епистоли, о једнакости и памћењу. На споменику страдалим путницима исписан је мој епитаф. Неправде се не могу искоренити споменицима. Неправично је и нелогично што на споменику није исписана првонаграђена порука Пријепољке Јасне Алимановић већ моја, другонаграђена, али је неуобичајено да, када је већ тако, моја скромност, макар куртоазно, није позвана на откривање споменика.

На концу, држим да сам писмен човек не само због тога што скапавам над сваком речи, сваким словом, интерпункцијским знаком. Моја порука је сачињена од 15 речи; хтео сам да избегнем патетичну симболику у којој број речи одговара броју страдалих. Пишући епитаф нисам знао да ће се неко играти жртвама и да је бројка променљива.

Мора да су фрањевци у праву.

С особитим уважавањем,
Милосав Славко Пешић

споменик, штрпци

Кад нема у књижари потражи у златари

Смедерево је у средњем веку било два пута престоница Србије у којој су посебно неговани књижевност, преводилаштво, музика, занатство, нарочито кујунџилук. Данас Смедерево за 110.000 становника, има папирнице, нема књижаре.

Кујунџије се некако одржавају.

Књижаре, по дефиницији, продају књиге, али то у граду који је најпре словио за културну, потом политичку престоницу Србије, од пада деспотовине нема никаквог значаја.
Готово је немогућа мисија у некадашњој престоници Србије наћи човека, без обзира на образовање, године, занимање (расу, пол, политичку припадност) да елементарно разликује папирницу од књижаре.

Убедљиво највише књига у Смедереву прода, практично на улици, упорношћу, довитљивошћу, луцидношћу, предузимљиви и о издавачким приликама и плановима невероватно добро обавештени аквизитер Мирослав Станимировић. Тај човек не само да продаје књиге већ је у стању да сваки наслов штампан у земљи најбрже и најповољније набави у време када је тобожњим књижарима при помену књиге потребно вештачко дисање и озбиљна реанимација.

Шачица људи која нешто у Смедереву (не упуштам се шта и како) пише, препуштена је жалосном мешетарењу вајних издавача, слаткоречивих лихвара, аналфабета, кло/в/нова маршала Лаврентија Павловича Берије који се гоје и опстају захваљујући неизмерном незнању и сујети неостварених писаца.

Стављање обимног списа - романсирана илустрована прошлост Смедерева у најозбиљнији и најобухватнији флорилегиум Књига промена - у излог најстарије златарске радње, у центру Смедерева, окружене сребром, златом, драгим камењем и кристалима Сваровски изазвало је лавину погрда, подметања, злобе, беса и безмало каменовања писца што се усудио да капиталну књигу стави тамо где по свему припада.

Али, ко ће, озбиљно предан свом позиву, да троши драгоцено време на тужно кевтање бедних доколичара и скитница које тако растерују лични кукавичлук и немоћ тражећи подршку у чопору?!

Шта то беше култура

Водитељ програма Меридијани, на 41. Смедеревској песничкој јесени, верујем с разлогом, током вечери мењао је редослед наступа песника и из угла оних који чекају да буду представљени публици унео максималну забуну и приличну нервозу. Благо речено: хаос. Показало се да је такав поступак утицао и на сниматеље, док су новинари по штампаном програму уносили измене (да не помешају имена и земље учесника) до часа када уз сав труд више нису могли да се снађу. Због тога на снимку Радета Тодорова, на снимљеном материјалу Николе Павловића и Јордa Серафимовског нема најаве водитеља. Да је има, сада, а и када прође неко време, извесно би смо знали како се зове песник који наступа, одакле долази, како пише и шта је мотивисало организаторе да га позову на песничке свечаности. Уистину, водитељ је најављивао песнике, говорећи њихова имена на крају слова о писцу, а камере, ваљда је то опште место, не снимају ретроактивно. Сниматељи укључују камере по потреби, да би сачували батерије, траку и уштедели време код монтаже. Ето објашњења зашто на снимцима с овогодишње Смедеревске песничке јесени недостаје најава водитеља о мојој скромности и закључак - очигледан - да је штампани програм био бескористан.

Kако је наступ на Смедеревској песничкој јесени забележила ТВ Јерина

Сниматељ приватне Телевизије Јерина снимао је наступ из другог угла. Изгледа да је осетљивост његове камере слабија па је снимак мало неоштар али је зато тон веома добар. Презентирање више снимака о истом догађају различито постављених камера пружа потпунији увид у сам догађај. Али, рекао бих, није довољно да би гледалац открио оно што га, можда, копка: где је нестала марамица од свиле.

Како је наступ снимио Раде Тодоров

Раде Тодоров није обичан сталак за камеру као што су научени они који снимају за телевизијске емисије. Поред тога Тодоров док снима, што је код професионалних сниматеља готово јерес: користи главу, уши, очи. Он мења кадар, прави рез на логичном месту, једним оком гледа екран, другим, околину, слуша шта се говори. Ово није прекор другим сниматељима, ово је тек запажање како ради неко коме зарада зависи од учинка, а учинак није квантитет, учинак је искључиво квалитет. Наравно, ни Тодоров није мимо света: уме да се задржи на лепом стасу, на пријатном лицу и милом гласу, а некад га занесе цветни аранжман. Зато његови снимци обилују лепотом и инвенцијом.

Гостовање групе песника у поподневном програму ТВ Смедерево

Уобичајено је да песници, када дођу у Смедерево, учешћем на Смедеревској песничкој јесени и гостовањем у радијском или телевизијском програму промовишу ту поетску манифестацију. Добра је варијанта када водитељ зна шта пита јер онда песници одговарајући на питање успевају да оправдају очекивање организатора. У супротном постоје две могућности: да песници одговарајући на питање које нема никакве везе с манифестацијом и не пруже очекивани одговор. Заправо, гости дају очекивани одговор, али он обично не задовољи наду организатора. Друга је могућност да почну фразом "Да, то је добро питање" и онда, пошто водитеља успавају похвалом, говоре што организатор очекује, а водитељу (ако схвати да је "промашио тему") остаје да клима главом (и понаша се нормално: дакле, не слуша него се упиње да смисли наредно питање, и све време се пита - шта ми је ово требало?) Ми смо изабрали трећи начин: ничим изазвани одговарали смо на питања водитеља. Како је то изгледало? Погледајте.

Аника Живановић сумира дешавања на Смедеревској песничкој јесени

Држим да је било најприкладније песму Отче наш читати/говорити као што се чини у молитви, при посту: предано, клечећи, одмереним тоном. Није свагдањи обичај да песници казују стихове клечећи – тим боље: наступ је придобио пажњу публике колико је и заслужио. Има смисла промишљати о кореографији наступа ако ће макар један од присутних сачувати сећање на начин како је песма казана, на гестове и атмосферу и тиме издвојити аутора из мноштва. Тада је семе пало на плодно тле, није труд био узалуд. То, верујем, показује и гест Анике Живановић, уредника и водитеља емисије Телевизије Смедерево Шта то беше култура да емисију почне мојим наступом, а накнадно каже гледаоцима о чему је реч и заврши феноменалним Кољом Мићевићем.

Како треба говорити песму Отче наш

После паузе од две године позван сам да учествујем на Смедеревској песничкој јесени. Учесталост наступа не дозирам сам (сем кад не прихватим позив) већ прилике и околности. Тако се, држим, боље зауздава сујета. Публика, дабоме, не мари вазда да слуша како песник у свакој згоди казује исту песму но долази да чује, што би рекао Вук Стефановић Караџић, "различне пјесме", другачије казивање, нови глас и звук. Да бих посетиоцу дочарао како је било на Смедеревској песничкој јесени 2009, бар што се мене тиче, одлучио сам да поставим два снимка: два ока, кажу, виде и више и боље, али покашто и "различно".

Гостовање у емисији Портрет уметника ТВ САТ

Имам утисак да се водитељ емисије Портрет уметника темељно припремио што је дакако веома добро и пожељно када уважавате госта. Разговарали смо о свему. Повремено је водитељ наводио разговор на своју воденицу, а ја се код неких одговора претварао да не знам зашто је нешто питао; с времена на време, без зле намере, настојао сам да га избацим из седла, а он се, сва је прилика, томе надао. Трудио сам се да концепт водитеља не пореметим тамо где је очекивао да ће се то десити. Када смо изашли из студија сложили смо се да је једносатна емисија прекратка за све што је хтео да пита али и за све што сам могао да кажем. Укратко: обојица смо поштено одрадили свој део посла.

Може и тако

Пошто сам перформансом Господе, славна је гозба сад раздрмао публику и у топлој сали расанио иностране песнике, безбрижно сам у бифеу сводио утиске када су дотрчали гласници: у сали се дешава нешто што треба обавезно да видим. На позорници је, после наступа, остала педесетак метара дуга трака за рачунске машине са које сам читао песму. Пола сата по мом наступу песник, фотограф и издавач Енрико Eрнандез де Хезус (Enrique Hernandez D'Jesus), директор књижевне фондације Esta Tierra de Gracia у Каракасу, изашао је пред публику и огрнуо се (неодољиво ме је подсећао на првосвештеника) траком на којој је била песма Господе, славна је гозба сад. На снимку се, у магновењу ― нека вас то не деконцентрише ― види део моје главе док пролазим у трагању за најповољнијим углом да фотографишем брата по резону.

Визуелизација песме

Наступао сам 1994. на песничком фестивалу. За ту прилику припремио сам око килограм конфета да бих публици дочарао песму Снег. Млада публика је разумела перформанс, старија спорије мисли, поготову у недостатку информација. Песма је, неочекивано, револтирала чистачице: напорно је чистити снег.

Како сам читао песму Господе, славна је гозба сад

Може песма заиста да буде маестрална и евидентан ауторов труд да је искаже уверљиво и упечатљиво, али, посебно на великим скуповима, када на позорницу изађе мноштво учесника, песников лик, па и дело, буду одгурнути из сећања публике још док писац силази међ смртнике. Узаман је било све, и нада и стрепња, труд и дар, мада има начина да не буде увек баш тако. Иако је публика непредвидива, усто разноврсна, различитог поимања поезије, често на погрешном месту ― треба рачунати на неповољни след ― могуће је анимирати, посебно када је опште место да су школски програми, још пре професори књижевности опседнути "цртаним романима", "љубићима" и "нечим лаким, за плажу" већини огадили читање. Модерни песници, себи довољни, посебно недаровити, знатно су допринели губљењу публике. Наступајући 2007. на 38. међународном фестивалу поезије, у складу са ставом и искуством о таквим догађајима ― особито ако је гледалиште већма сачињено од светских песничких имена ― приредио сам мали перформанс и неочекивано подстакао и песника из Венецуеле, Енрика Eрнандеза де Хезуса, да подржи мој концепт.

Кратак живот одличне рекламе

Бесмислена је реклама која прође незапажено, не дотакне циљну групу. Реклама за Књигу промена емитована је једном на Телевизији Смедерево и узнемирила душебрижнике до невиђених размера. Зналци свега постојећег и непостојећег, експерти космичких размера, забринути за чедност и хармонију галаксије, реаговали су хитро - реклама је, без задршке, скинута у 20. секунди емитовања. Шта је скидање с програма ако не прећутна забрана?! Зашто: ваљда знају они који су је хтели.

Прилог РТС о Књизи промена

На националој телевизији емитован је прилог о изласку Књиге промена. Разговор о књизи илустрован је горњим клипом. Урадио га је за телевизију штапом и канапом (без шаргарепе) Милош Свилар.

Када књига себе рекламира

Неочекивано критике на Књигу промена стигле су првог дана по преузимању тиража. Без много речи биле су најречитије. Најпре су раднице у књиговезници рекле да су књигу читале у паузама за доручак, потом су два знанца, обојица пешице, један по жестоком пљуску, други прекомерно уморан, дошли по примерак истог часа када су чули да је књига стигла, и најзад, мојој мајци, која се не удаљава од шпорета када кува млеко - искипело је док је листала свој примерак Књиге промена.

Није довољно написати књигу

Верујем да ћете док гледате телевизијски прилог са промоције Књиге промена приметити да је мало публике. Грешите: публику чини онолико људи колико је на дан промоције чуло да ће је бити. У Центру за културу (једном од формалних суиздавача) на дан промоције рекли су ми (а могли су и да прећуте) да нису слали уобичајене позивнице. Наравно да ни локални медији нису били обавештени.

О Књизи промена

Писање Књиге промена потрајало је делом због тога што су колекционари разгледница неповерљиви и што сам увек мислио, с правом, можда ћу наћи ретку ведуту. Уједно сам покушавао да дођем до пара за штампање, а нисам могао да не прочитавам рукопис и исправљам до последњег часа. Ниједан тренутак с тим рукописом није утрошен улудо

Промоција књиге У Дом за старе стигао је комунизам

Промоцију песничког избора У Дом за старе стигао је комунизам представила је у информативном програму Телевизије Смедерево новинар Валентина Јевтић. О стваралаштву М.С.Пешића говорио је афористичар Рале Дамњановић, о песничком избору, уз невероватно трему, др Светлана Цекић Пешић, стихове су, поред аутора, читали Жељко Димић и Драгица Максимовић.

Како читати Моцарта

Писма осамљеника. Можда су неки критичари у праву када кажу да наслов књиге није срећно одабран. И мени се, понекад, тако чини. Извесно је да је Моцарт био усамљен, јер да није тако, ко би писао све та ласцивне, духовите, проницљиве, провокативне, разигране, вишезначне, подстичуће, трагикомичне епистоле које прецизно пресликавају људе, прилике, карактере. Читао сам их с неизмерним задовољством. То сам хтео да поделим са читаоцем. Од издавача сам узео неколико примерака књиге на име хонорара. Задовољство што сам превео Писма осамљеника не може новцем да се плати.

Шарган. Успомене

Сви су те вечери на Смедеревској песничкој јесени 2006. читали по једну песму, мени се прохтело да прочитам две: заправо, нисам могао да се одлучим између сонета Календар коледар и Шарган. Успомене. Знам да не читам маестрално, али свакако боље од многих глумаца који су, у разним пригодама, показали шта знају. Увек буде исто: не препознам свој рукопис.

Слово о календару

Било је неопходно публици, пре самог казивања песме Календар коледар, рећи како су Срби, поводећи се за светом, профанисали свој календар дајући месецима латинска имена, понекад и погрешна. Заправо, Латини су свесно грешили користољубиво служећи дневној политици. Рецимо, име месеца септембра потиче од латинске речи septem – седам, октобар је, у старом римском календару био осми (octo, латински: осам), новембар (novem –девет), децембар је decimus – десет. До реформе календара 46. године пре Христа, јануар је био једанаести месец у години, од реформе је први. Фебруар је код Римљана првобитно имао 29 дана. Када је осми месец, по одлуци Сената, одређен да буде август, тада је од фебруара одузет један дан да би био додат августу како месец – назван по императору Октавијану Августу – не би по броју дана заостајао за јулом (латински julius) који је добио име по Цезару. До Јулија Цезара календарска година почињала је у марту. У античком Риму јул се звао quintilis (пети). Да би се додворили свету Срби су безумно прихватили хаос, одбацивши древна, сликовита и живописна имена месеца у свом календару док су Хрвати и Словенци (и низ словенских народа) задржали и старe називе па сада, када Србин употреби име из давнина, неупућени мисле да се ради о туђици јер не знају матерњи језик.

 

 

 

М.С.Пешић говори песму Календар коледар

Говорење песме Календар коледар, по мом осећању, захтевало је да публици опричам штогод о историји календара, надмудривањима оних који су имали утицаја не само на тачност и одступање календара, на трајање календарске године, већ и на наше животе. Наравно, и на невиђену сервилност српског рода према свему што му се нуди изван ове српске земље. Природно, говорио сам сажето да не бих одузео много времена осталим песницима из света, које, право рећи, нити је било брига шта се дешавало с календаром, нити се од њих очекивало да знају сада већ увелико егзотични српски језик па ни Србе да разумеју.

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања