Песме

Списак званица

 

Промичу слова, као да снег сипи,
редови шибају немилице.
Нижу се речи, слике, перо шкрипи:
године трну ко креснице.

Поменик странице множи.
Надире хаос, Бог не влада,
речима вични пишу по кожи:
ставе ли тачку – стала је нада!

Из тмине надире зов касни:
Вукајловић, Ивков, Шербан,
Кијук, Решин, Брајковић, Красни.

Крај је путовања, стиже нам дан:
Лалић, Димић, Тадић, Растегорац –
бледе зачети списи, круни се сан!

Свети у лазарету

У куту снужден Лука, врач, евангелиста,
умотан у грубу, испрану закрпа–плахту,
Књигу стања мрштећи се листа:
опет празних руку дочекаће шихту!

Муче га туга, бес, стрепња, неверица:
 нема лекова, завоја, крви. Наде! Воде, газе.
Ждере гамад! Уби беда, стиска несташица.
Сатиру немоћ и безнађе – живи се гасе.

"Николај, помози!" Лука моли:
"Дај бродовље, болничка носила,
зови Зосима, Козму, Дамјана; где су апостоли?!

Ни за љутих војни, брате мој,  не би горе!"
Смркнут Николај ћутке пертла мрле у једрила,
слаже по ходницима, нахраниће море.

Свилопреље

Осмехе невеста, попут виле,
раздрагана, расипа као звездани прах–
бескрајно срећна, сва од свиле –
погледом светини отима дах.

Боже,  лепа ли је, жудња зове. Сва је мила!
Све би да загрли, свима пољубац да.
Милује као сан мека свила
због  чије нити свилопреља хиљада,

у трену, живот сунчевом зраку преда –
а младенка ту је
да породом позлати нит.

Сплашњава час среће, глас кружи.
Осећа младица: горке ће лит
и над усудом свилопреље тужи.

Паук књижарац

Паук књижарац

Стрепе библиотеке, ситничарнице,
фанатични словољуби,
света места, двори и ризнице –
паук књижарац спокојно спи!

Круне се слова, букте поглавља,
клањају се побожни берачи тамјана.
Дишу векови православља
у мемљивим, тужним убожницама!

Тискам рукописе у ормане, полице,
у сваком куту зидам куле извиднице,
ђавољу варош од слова, измаглице!

Множе се недочитани списи.
Ко ће им се истински посветити –
књижарац спи, ти мртав си!

Зашто допусти

Сaњам да свако има бар простран врт,
у врту кућу смехом крцату.
Тек мало треба да одложи се смрт
–  клизе казаљке сату!

Зделицу смлаченог млека
сни јеж. И без ње спокојан спи, уз њега пас.
Мачак, ослоњен о пса, треби се. Издалека
као да су једно, слити. А шта нас

чини различитим
да један с другим не може?
Шта нас гура вечитим

чаркама, бесмислу?! Допустио си да гложе
се људи око ствари безвредних, ситних,
да живот се распрши, строши, о Боже!

Једнога дана у години било чијој

Једном, ненадано, опојним вртом мирте,
бадема, тимијана, сандаловине,
ходиће агностици, астрономи, мудре егзегете
спретне да тумаче ствари видне и невидне.

Зилоти, атеисти, апологети, хафизи,
рабини, монаси, свети патријарси -
ушанчени, вични књизи
кликтаће: Бог је један, gens una sumus!

Падаће вртом силне главе, мучни хумус,
заудараће трулеж и мемлa, низаће
се клетве, молитве, завети, молчанија;

упркос жртвама, свему, година свануће
по календама: у јануару, у по фебруара,
крајем марта, концем јуна, септембра...

Мирне градске ноћи

Склапају уморне очи пусти градови
и падају у окаснели сан.
Свиће. Вуку се у лог барабе и гадови
са драганама туђим преплели ноћ и дан.

До поноћи силни јуришници,
пргави вучји окот без мане,
до зоре кротки доушници,
на сухе пали гране.

Лармају чистачи, мију улице.
Спава немирни град.
Љубавници мењају лице,

унезверени: како даље, шта сад –
без сна, троми, празни, сами;
милоснице им с мужима шапућу у тами!

Одисеја

Силазимо у град - рај или хад!
Вучји окот, посустао, у чопор
збијен. Страх стиска. Глад.
Зебња. Хоће ли љути запор,

на вратницама градским,
док крв нашу од нас брани
- као да јуришамо на Троју и Рим -
одолети муци што нас храни!

Силазећи опасујемо бедеме
града, видик, реку!
Још далеко смо, човека нигде; семе -

стрепимо - затреће се. Пеку
очи од лепоте.
Боже, помози: стижемо с Голготе.

Бајка о скрлатару

Капље црвени восак по рукопису. Живот печати.
Чури се воштаница. Сву келију малена очађави –
ђавољу сен рише. Монах кришом Трепетник чати,
грца. Да о поноћници сиђе Рави

седамдесет два имена Господња дозвала не би
онога коме зрневље сјактавих букви Реч јави.
Како да осетив чудесо скрлатар дође к себи –
док га јединосушна истина дави?!

Крсти се,  шиба, клања, целива, молитве слаже –
од јереси се не одбрани нејака влат.
Слатки су апокрифи у келијској тами,

шапуће у позни час! Молитва не помаже.
Снови се круне као палимпсест. Занат
писара и скрлатара бокори у осами.

Добровољац чита мемоаре

Старина на кутњему прагу
као у царској библиотеци:
место жезла стеже тојагу!
Наочари – на ластишу и  узици –

трпају со у ране. Збира, одузима:
какав је то животни рачун?! Ни слово
о њему, о друзима
што падоше за отечество!

Одваја мутне перле мемоара; грозу,
ратове. Куне време, крштеницу,
мраз, стенице, ваши, болест, глад.

Срџба га дави. Стиска протезу,
сикће: отаџбинске врлине где су сад?!
Сломи наочари, згужва ћирилицу.

Дан за постање

Ненадано у уху станиште је свио
и нема часа да не збори
Онај што све је вавек био –
кад ничег не бје и све кад створи.

Нема почетка без почетка,
понавља мисао као да моли,
нит створих дана бољег од четвртка
без којег труд јестиво је без соли.

Смислих лепоту, свод, земљу, биље;
збиља одвојих светлост од таме.
Славно дело опослих, шушка Рави,

кад неста радости што створих обиље
у дан криви –трице и кучине саме:
четвртак за Постање час бје прави!

Праx

Покушавам да средим радни сто:
време је да пишем.
Уређујем га, глачам, а све је исто
– у хаосу зар још дишем?!

Пребирам белешке, рукописе,
тумачим хијероглифе. Читам
ли као уљез списе
туђинца, непрестанце се питам.

То перо зар водила је рука
што jе прашинa света мори?!
Унутра жар, напољу студ,

мука и кал. Сва бука
и бес на оног што лепоту створи
– завек га у се затвори!

Јуродиви

У шумском логу као звере
јуродиви скотурен бди.
Звезде гледа, биље бере,
одбацили га сви.

Силе мрака прогоне
га – у њему је моћ:
без Бога, без Сотоне
дан преметну у ноћ.

Космос га дуго мучи –
и тај ће на колена!
Вазда ретке књиге учи

у њима тајна заточена.
Откриће је у позни час –
ако буде њега, кад не буде нас!

Помаља се из таме наплашита субота

Помаља се из таме наплашита субота као да се галаксија пресвлачи.
Женски дан чедно свањива. Пурпур израња
из воде и стреса измаглицу, време.  Мртвачки дах нас наткрива. Спавачи
у топлом логу, скотурени као ембрион у опни сања,

одбијају да схвате – сићушно, трошно све је!
Задушнице куцкају о чађна окна. Лицем мине језа. Гробови
вапе; празни и пуни.  Из  ољуснутог огледалца што некад камен бје
– предак: тужно се смеје.  Уместо зуба: ровови.

Страх! Лелуја гар. Не препознајемо истрошени одраз.
Обилно знојимо се на особит дан – побусаћемо гробове милих.
Лоше обријани, задригли. Бивши. Ни радосни, ни тужни.

Прикрадамо се лежишту вечних. Из мртвих уста распрео се расказ
о лепоти и мудрости, о доброти билих.
Затрли се трагови сећања. Навиру бесрамне лажи на дан задушни.

О

О чему судија мисли
са Закоником на столу:
о љубави, о неправди или
о страху и нади, муци и болу?

Задрхти ли рука хирурга
док скалпелом тело реже
онога што гледа демјурга
како смрт са животом веже?

Затитра ли срце џелата кад
фијукне брадвом љутом
над вратом несрећника?

Снује ли срећу гробар икад
с чварцима, кавурмом и брљом
над ликом покојника?

Страдање пред пасху

Утихну жамор и песма цветоносица. Замре игра. Мук смиче
смех лазарица, као да га водом с лица спира. Минуше Цвети.
Побожни старци у пчелињаку једнониче
док се писано на кожи збира. Још дан који и устаће Свети.

Време је да учини се милосрђе, дело љубави достојно и хвалежно,
док забринути чекамо да се Васкрсли јави.
Предстоје искупне муке. Нестрпљива урла руља док срце брижно
зебе: одиста речено је – Завештање мора да се збуде. Рави

сагнут смирено пољубац Јудин прими. Час је! Светина
што јуче раздрагана Учитеља цвећем засу – данас му смрт пpизива.
Колоплет свагдањи. Пеку сребрњаци. Тако то вазда бива.

Јара жеже попут маља. Сатире жеђ и несносних мува рој. Прашина
као жар нагриза. Зној. Свирепост, мржња, глупост, гнев на Христа се слива.
Он све поднесе. Ја сам истина – каза – жива!

Трну слатки дневи

Тек што се заче себична недеља и већ се кратки
вторник у разигране креснице просу –
ненадано утрнуше слатки
дневи и све се безнађем осу.

Замиче блага недеља, убрзо дуги ће пост;
сване дебела среда, смркне трапави петак:
брза се година, тек лизнух суху кост –
маглени минуше часи. Над згаслим кандилом светак

ћутке све мерка. Неста
тамјана хиландарског, на дну барбанац скорели,
славска свећа таван-греду чађави.

Ни белог брашна честа
за колач заветни да се скрила; као да се душа сели
за собом помела све је –  пре но се с телом растави!

Мрачи се пепељава среда

Залуду је опирање – свако мора се опећи
на пламичку поезије. Неминовном не можеш измаћи.
Све – киници ће – ништавило зграби! Неко ће важно рећи:
поезију трошним дахом никада нећу таћи.

Једном ће ненадано стих доћи из дубина –
као што насмејан, неочекивано, изрони утопљеник
из водених тмина
умотан у ресине и плута срећан: вирова миљеник.

Ко запиткује спасиоце
у загрљају риме дише:
и све је као палимпсест сред сонетног creda.

Титрај далеке радости скрби мислиоце;
ждеру се, веле, дани као месец: лоше нам се пише –
топи се недеља тек што се наче и већ се мрачи пепељава среда

Свањива страсни понедеoник

Ближи се Васкрс, светлост се гусне, посао журно докончава,
предстоји бојење страшника.
Христ је надмудрио смрт; одагнао је проклетство ава –
збрани у молитви дотичемо венац благогa Величајника.

Страх, тај тужни, скрхани пратилац,
скрио се пред јарком бојом лањскога машћеника.
Неприметно још у руци Онога дрхтури теразија жалац
док стрепимо: веје полен слаткога прашника.

Душе  умрлих у ливадским се цветовима свиле –
начета је последња седмица поста.
У измаглици злате се здравац, рутвица, влати калопера:

не бој се – машћен  је већ чуваркућа што брани од безумне силе
док сјакти Велика субота. Тек знак васкрсног дана оста:
пред капијом костретни хаљетак Јована Биљобера

Воћњак у соби

Гризнем воћку! Писне сок; семе
прхне ти у косу, у књигу и постељу.
Осећам ― надире сласт.  Време
ме стиска, испуњава жељу:

буја семе из тамних кута.
Сред бивше собе воћњак бехара,
опојним миром кућа огрнута.
Над цветом крушке, јабуке, нара ―

пчела рој! Отресамо пролазности прах.
Сазнања семе отвара се, Бог стражари
док убирамо плодове раја. Трепериш.

У воћу пулсира срце моје и дах
изнова те за вратом жари.
Не бој се: дрхтећи зриш!

Дијак суче слова жива

Аз, буки, вједи,
глагоља, гргоља слап:
глагољ, добро, јест – седи
и пиши. Врти се долап

док на усни сунчева зрака
букве сја: живјете, зјело,
земља, иже. Велича свака
кап чрнила, тачка, реч зацело

дијака што заборав раскрива:
како, људи, мисљете– титра нерв –
наш, он, покој,  рци, слово,

твердо. Дијак из мрклине суче слова жива:
ук, у, ферт, хјер, от,  ци, черв!
Шапућу звезде. Врију буне, кључа олово!

Живот у малом месту

Живот у малом месту
предвидив сав је:
квасац је у општем тесту,
док причом лаж веје.

Сваки лик као јасан је дан.
Понекaд осмех бљесне,
згреје. Протрљаш очи: сан!
Варка изнова кресне.

Сви род су, свако је узваник,
речи - мед и горчина.
За исту се кошчицу грабе

конобар, гост, пси и барабе.
Ту нишчи је изгнаник:
буја мрклина, стеже паучина!

Мириши душо срчењак

Видар птице заговара.
На рамену шареница;
у рукотканој кришка сира,
за чест ракијица, погача, папричица –

ватра жива.
У травама скривен свети дух.
Биљани петак хита преко њива:
пољем басма видарица. Милодух,

горчика, тимијан, враниловка,
убрани су једич, козлац, копитњак,
жутилица, срдачица, очајница –

ако је века,  болноме је лека.
Пуцкета кандило. Мириши душо срчењак
и у дан многи: врбену, раставић, споменак

Горке наранџе

Љупка девојачка брдашца ― пејзажи рајски,
осунчане долине ―
слатким наранџама, сиренски
стасите младиће маме. С бескрајно топлине

нуђено биће све. Момчине,
буду ли копљем витим обдарене,
трпљењу и  благошћу мужевној склонe,
богате на гозбама примаће даре.

Бризгаће сокови сласти. Младих
копљаника јуришних
усуд је неумитни:

разроки, међ полуткама наранџи,
веселим служиће господарицама
док време сласт несносно горчa

Зарана падају магле

Нема више дивних дана
од којих дах трепери. Време
стрпљиво развеје све. Зарана
чини се, падају магле, бреме

расипа се, а тежим бива. Осврне
ли се кришом ико -  схватио није:
сваки трен хитро трне
и надање вавек тлапња свије.

Туга повремено, сурови тат,
као сусед жудно мерка ситнице
кришом што зграбиће

кад последњи избије сат.
Тако од Постања. За трице
и кучине бори се трошно биће

Срећем мртве знанце

 

Улицом ходам као дух –
на прстима: мрва тако пада.
Стрепим да усковитлам ваздух,
онима што се нико више не нада.

Добри, лепи, исти у вери
промичу одсутно, ћутке. Кличе
неко знанца јер му не повери:
мртви живима сличе.

Шта се дешава: зна ли ико?!
Ко је на страни живих од
свих што се ближе?

Без панике, грме службе. Нико
није угрожен, проверавамо кôд!
И све више живих ране лиже.

Календар коледар


(обрнути сонетар)

цветањ сретањ милодар
биљар смиљар господар
распирује путен жар

трешњар крешњар черешњар
жетвар метвар чрвени
српањ трпањ големи

румени се гроздобер
отвор моме тамну двер
виноток милоток најслађи је дињин сок
студени мратињи царски љуби последњи

коледар момедар расте нама дивна звер
просинец ошинец утећи ће црвен зец
љути крути наврнути
дерикожа нежна пут сакри га под скут

Све спаковано је

У четири елемента под Божјим виском стало све је:
вода, ватра, земља, ваздух;
сад мртви лог тек сенком се згреје
јер све што једном бје: за нама је. Тело и дух –

доказ о ништавном и светлости – вавек чине
да исто различитим стане.
Смирује вера да Онај с висине
кајасе држи да зло не опстане.

Мркло је време. Звоне трнци. Тишина нагриза
стврдлу таму и тад све се у хипу згоди.
Само Онај што зна и шта је иза –

безвремено таји куда нас Његова рука води.
Ненадано, оштрицом животнога низа,
изли милост на праведног –  смрћу га ослободи.

Свакодневни сонет

У касно пролеће зачиње игра:
водени цветови срећни узлећу.
Прозрачни мужи сјакте, а чигра
смрти их мрви. Кратковеки срећу

красна тела. Измиче им једини дан
док плоде женку свог живота.
Да ли је то нагон или о трајању сан?
У хипу мину сва лепота.

Тако и небројено људи хрли
у глину. Жагор. Трубе клаксони.
У ходу се облачи, једе, љуби и грли.

Чему журба, бес, смртни греси, живот врли?
Господе, објасни једном: ко су они.
Зар живеху трен да би вазда мрли?!

Ништа од зла не цели

Старац над књигом нагнут
једнако страхоте сриче:
крпежом и мемлом огрнут
мучне дане прориче.

Књига козмика притиска –
мисли никако да усложи.
Вазда се редова ниска
просипа, затура, јад множи.

Очајан словољубац зној отире
као да брише међу од добра што дели.
Узаман нада, мантре,

амулети, траве, Врачебник,
Мисленик, Луновник, Трепетник,
– ништа од зла не цели!

Шарган, успомене

На Шаргану јутро се смркло. Магла – нарасло
тесто. Стење сићушна локомотива.
Обед за причест: стврдла пита, млеко укисло,
а таин – где је?! Врсник уске пруге снива:

опет војује за краља, част и отаџбину!
Сапет ордењем просу се вагоном као врећа:
од јунаштва тек пад оста кад судбину
власт откупи. Курата нам је срећа,

сикће негдање љуто момче
кадро да гине за све што личи на бољитак:
али – краљ без земље, земља без језика –

још ће се овде мрсити омче!
Дрнда Носталгија, зује жишке. Сваки метак –
шушка старина – рату је прилика.

Неосетно нижу се часи

У Ботаничкој башти мирисима
засићен последњи птица пој.
Лишће неодлучно пада. Има
смисла да журбу смени спокој

док хитро броде дани
тонућ у нигдину,
одбројани.
Неосетно нижу се часи у годину

кратку као трен.
Календар витла боје:
зри јесен.

Гдекоји још шири очи, снен:
не види да тек сен је све што бје
и што доћи ће – минуло је!

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања