Препоруке - Човек против себе, 1979.

одломак

наручите

Пешићеве претензије биле су да књигом Човек против себе да више планова (на филозофском, психолошком, фантастичном) да једну књигу о човековом битисању.

А. Протић, Политика експрес


 

Својим одмереним, синтаксички сигурним кораком води нас Милосав Славко Пешић кроз вишеслојну прозу вешто измичући замкама баналног, мада непрестано говори о садашњости, о свакидашњици.

Настављајући задатак који је себи писац поставио још од прве књиге, неговање језика, аутор уноси свеже и пробране речи у своје танане описе душевних стања и превирања, унутрашњих сукоба и немира, сваковрсних неуроза савременог човека ухваћеног у мрежу сопственог живљења. Реченица је код Пешића доведена до перфекције, а целокупна прозна грађа књиге Човек против себе складна и до краја подређена идеји, сведочи о зрелом и сигурном ауторском поступку.

В. Хорват, Повеља


 

Можда би најадекватнија дефиниција ове прозе била била она која је означава као мозаичку. Наиме, склапањем низа наизглед неповезаних фрагмената из живота главног јунака, добија се слика или сведочење о људској усамљености. Јунак у Пешићевом приповедању нема реалистично већ симболично значење. Показујући разноврсна стања кроз која пролази јунак, Пешић ниже симболичне слике о једном стању потпуне егзистенцијалне померености. У целини гледано за аутора Човека против себе разбијање устаљених прозних форми и поступака није само акт стваралачке деструкције већ и наслућивање могућности прозног уобличавања једног савременог сензибилитета за који су традиционалне прозне форме већ преуске.

В. Радикић, Рад


Пешић је вешт приповедач који свог јунака прати чеховљевском иронијом и саучешћем, чувајући се опасности да подлегне карикирању, на једној страни, и мелодрамском саучешћу, на другој. Кад се књига прочита до краја (који наговештава и коначан крај јунака) онда и мото из Библије с почетка књиге, добија пуно оправање.

М. Влајчић, Политика


Пешић настоји да покаже колике су и које могућности кратке приче и како се с мало пробраних речи може исказати огроман део оног што превире у савременом човеку, оног што га удаљава од себе сама доводећи га често до патолошког стања удвајања личности, неуроза и непрепознавања сопственог ја.

П. Радојковић, Глас


 

Занимљивим и на махове проналазачким прозним поступком, Пешић успева да да уметнички јединствен лик, психолошки сложен, избегавајући класичну схему формирања. Он прави кратке пресеке кроз свест, бира суштинска значења, селекционира прозну грађу која се, без обзира на фрагменталност форме, конституише у кохерентну и семантички разноврсну мотивску структуру. Тако се књига Човек против себе намеће као занимљив и вредан пажње покушај приповедачког опажања из посебног угла.

М. Сребро, Младост

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања