Препоруке - Исаија, 2011.

одломак

наручите

 

Пешићу, пријатељу - стигла књига!

Одлично изгледа! (Подсјећа ме на молитвенике моје баке.) Видим да си као соко бдио над сваком појединошћу. Мало је таквих као ти - чак је и паковање за слање било беспријекорно, са жаљењем сам га морао уништити да бих извадио књигу.

Свидјело ми се кад сам видио да је књига властито издање. И мени су толико дозлогрдили разноразни издавачи да сањам једино о властитом издању, па да их се свију ријешим.

Прочитао сам већ поново до стр. 18, онако одмах кад сам растворио књигу да је прелистам, а остатак оставио за бољу прилику. Формат је погодан да је ставим у џеп и извучем кад морам негдје нешто чекати, а они уоколо нека мисле да читам молитвеник!

Хвала на књизи и хвала на посвети.

Овдје је врашки хладно, тешко то подносим. Чујем да је код вас још горе.

Држ' се.

Срдачни поздрави,

Перо Квесић


 

Драги господине,

нисам очекивао да би ми јуче нешто могло поправити лош дан. А онда сам, враћајући се кући, у одавно отвореном и свима доступном сандучићу, угледао необичан пакетић. Окретао сам га у руци, помислио да је чоколада:). Ваша налепница је била ситна за моје очи па нисам могао да прочитам. И онда, у стану - одлепим! Кад би ви знали колико ја волим књиге! Ова ваша је пун погодак, дизајнерски, ликовно, чак и лепо мирише. Мајсторски је урађена, свака част! Обећава и почетак... једва чекам да је дочитам.

Момо


 

Читам Исаију и јако сам изненађен, позитивно, наравно.
Ретко успела, невероватна језичка филигранска игра, филозофски се уздиже до невиђених висина.

Поздрав, М. Г.

Посебно хвала на нарочито одабраним речима у посвети...


 

Пешићу,

стално ме изненађујеш. Ону романчину нисам стигао да прочитам, престрашио ме обим, мислио сам кад будеш добио Нинову награду,  да узмем боловање, па да се њоме лечим, да је читам с гуштом, али ти, видим, ниси ни конкурисао.

Знао сам, надао сам се да ћеш нешто да смислиш, али не тако радикално да пресечеш као брадвом, да игноришеш 5.000 евра! Али, не могу да порекнем: то си ти! Сироти писци читавог живота у Србији јуришају на ту награду, али ти се понашаш као да никад за њу ниси чуо. Изгледа да знаш нешто што ми, обични смртници, не знамо.

А Исаија је красан. Жао ми је што то ниси објавио пре деценију, две. Сада би те славили у свету, а онда, као што бива, и код нас, као громаду од писца. Али, није касно, и тако ти није стало шта свет мисли, ни кад ће крај стићи, тераш своје. Само да знаш: Исаијом си надмашио себе, а нас ниси изненадио, него обрадовао, задивио.

Апотеозу мајци моје мајке написао си као да ти је божанска бестелесна сила руку водила, чудовитим српским језиком, који, бојим се, све мање Срба  зна. А мени је књига баш легла, опремом, обимом, садржајем, начином писања. И оноликим златом у књизи и на књизи. Прво сам је листао, па читао, па после опет, на прескок, па сада више не знам по који пут јој се враћам. Читам себи и другима.

Супруга, од како је стигла књига, госте више не служи слатким и кафом као у заосталим крајевима, него ме зове да им читам Исаију. Сви се заметну ко аге да су, у ухо се претворе и уживају. И сам благородни Исаија, да је којим чудом сада жив, био би, како ти кажеш, благодаран.

Гости су неуморни - траже да им понављам неке пасусе, да их разрађујемо као на партијском кружоку. Још ће полиција почети да ме надзире уверена да се какво тајно братство код мене скупља. Отворићу, брате мој, читалиште.

Видиш шта си ми урадио. Озбиљно ти кажем, не претерујем, треба да пишеш као остали свет, обично, једноставно, па ко хоће нека чита, а не ове фантастичне арабеске, бравуре, стилом који опија, заводи, очарава, што је – знаш и сам –  за мали број посвећеника.

Поздрављам те,

М. Драгић

The library is the temple of learning, and learning has liberated
more people than all the wars in history  — Carl T. Rowan


Исаија, роман са страницама  од 24 карата злата

СМЕДЕРЕВО, 20. фебруара 2012. (Бета) -  Књижевник Милосав Славко Пешић пола века списатељског рада обележио је самиздат романом Исаија, штампаном на луксузном папиру чије су странице посебним поступком пресвучене златом од 24 карата,  што је вештина којом још владају ретки стари мајстори.

Самиздат је, колико знам, једини начин да се књига издвоји из мноштва и ослободи стега индустријске графичке и ликовне опреме која је често неука, неукусна и брзоплета, скрати пут од аутора до читаоца, прилика да писац формира цену када се избегну посредници који поскупљују књигу. То је у сиромашном времену, посебно за ствараоце, тегобан избор рекао је Пешић агенцији Бета.

Аутор је одлучио да роман не буде у књижарској мрежи, а добијаће се по производној цени наручивањем на интернет адреси www.pesic.name.

Жао ми је што ће Исаија  дословно џепног формата 160 x 80 милиметара, мада ослобођен свих намета, због цене штампе  и даље бити  књига за мањину, за књигољупце и сладокусце читања закључио је Пешић и додао  ма шта чинили, злато је и даље скупо.

Он је нагласио да је бринуо о свему што би задивило читаоце, посебно о лепоти и звуку речи док је једна од пет рецензенткиња (три доктора наука, један магистар,  један професор музике) сугерисала одређене измене да би реченица добила на мелодиозности и сугестивности.

Роман је добио наслов  по најзначајнијем православном иноку 14. века,  логотету, каламару, граматику, који је умро непосредно пред Косовски бој и сахрањен уз темељ Грижичке цркве.

Монах Исаија беше усрдан, предан и сликовит хроничар који није допуштао да  догађаје замагли варљиво сећање, бринући да иједно слово не падне на јалово тле, па се, каже аутор  старао да досегне инокову посвећеност.

Пешић је навео да у Исаији нема споредних и књижевних ликова, сви су стварни, историјски, огрнути у своја имена, и сви су на небу сем неименованог наратора, Јованке Броз, директора београдске филхармоније Ивана Тасовца и сликара Владимира Дуњића.

Роман је додатно оденут у рухо истинитости с више десетина фотографија из епохе Брозових, од којих се готово све сада приви пут објављују у Србији.

(Бета)


Поштовани Г. Пешићу, друже,

Прочитао сам Исаију.

Као што сам почео, тако сам и завршио читање, касно ноћу. Тако се погодило, у за читање најзахтевније време. Као што је и сам рукопис књиге, захтеван, исписан у осами нарочитом истином. Божјом вољом, по природи ствари, запало ме је да књигу ишчитам у сличном амбијенту, у ноћном тиховању. Како су мисли у  књизи, кроз својеврсну метафору, густо посејане, потребу спoрог ишчитавања сам испоштовао. Све у настојању да испратим филoсофски вез који се рукотвори кроз лик главног јунака, мајку моје мајке.

Узвишени карактер лика, мајке моје мајке, чистота принципијелности,  у поимању света, свакодневног, али и бескрупулозног, моћног,  даје универзалну наду могућег часног живљења. Мучко пострадавање главног јунака, мајке моје мајке, мистериозни нестанак заувек, може да се угледа на жртвенику слободе, не само личне.

Главни јунак, мајка моје мајке, носи ореол победе. Истина, цена је велика, али јој је, главном јунаку, мајци моје мајке, књигом Исаија, подигнут вечни споменик непролазне вредности. Свесно или несвесно, рукопис књиге пропуштен је кроз гетеовску ватрену искру да нико није тако безнадежно поробљен попут оних који погрешно верују да су слободни.

Књига Исаија писана је истовремено, староставним и модерним писмом највишег рукописног монашког реда. Најситнијим везом, књига је с пажњом, веома стрпљиво спуштена на дно овоземаљског живљења, везена кроз лик главног јунака, мајке моје мајке, од спремања чудноватих гастрономских специјалитета до поимања правих вредности постојаности у овоземаљском свету. Кроз лик стварно главног јунака, мајку моје мајке, моћни, споредни јунаци, чак и теча и тетка, поетском синтезом и природом ствари у пролазности времена затечени су на маргинама битисања. Књига Исаија јесте поема животу у којој се на  неизрецив начин додирује истина.

Не верујем да ми се случајно, у трену, јавило њено поређење са епом о Гилгамешу. Правда би била да  књигу Исаија, писану на језику, као и његовог народа, српског, у нестајању, у неразумном, угледа део  разумног света.

Графичком изгледу поклоњена је дужна пажња. По паралели са рукописом, језгровитим, књига је стављена у мали формат са златотиском рукоделне перфекције у савременој обради.

С уважавањем, Младен Гверо


 

Колега,

Ево, тек сам склопила Исаију, и пре него што изнова кренем у читање првих мисли, онако, благо преуређених реченица, након што, у трену чини ми се, испих ово освежење од књиге. О језику и опреми, многи ће сигурно говорити,  а ја  кажем да сте још једном показали мајсторство приповедачког дара и да читалац ову књигу неће испустити док је не доврши. Биће и оних који ће је, попут мене, читати више пута. Она је дар, било да желите да је поклоните или да се читалац почасти несвакидашњом посластицом. То је џепни молитвеник за све који носе терет који зовемо душа.

Вратили сте ми део сећања, тренутке које је у мом бићу занавек исписала мајка моје мајке. И тај ће срећни удес пратити свакога ко посегне за Исаијом. Јер, сви ми имамо мајке мајки. И на жалост, углавном само сећања. На томе ће и остати – таквих жена, сатканих од грчких богиња, паганских чаробница и вила, а опет јаких, душевних и библијски скромних – више нема.

Можда је моја генерација међу последњима која ће имати мајке мајки бар имало сличне оној у чију сте славу написали ово, откривши нам нову страну Ваше личности. Милосава Славка Пешића видимо као дечака или младића – који поседује све особине смртника – хитар, радознао, понекад збуњен, помало уплашен, суочен са стварима које не разуме и надасве испуњен љубављу за мајку своје мајке.

Централна личност, та изузетна особа чија је посебност надмашила све њене знамените и уважене познанике јесте  - вила. Вила која је на кратко боравила ту, на земљи, окружена великим људима, који су заправо само ту да истакну сваку њену предност и врлину. Бајковита је, та, мајка Ваше мајке. На многим страницама и Андерсен би позавидео.

Толико топлине, благости, мудрости не може бити од овог света.

Чак је и судбина вилинска, јер све такве прати коб. И вреба. Нећу, овом приликом, о детаљима, али има неколико сцена које ћу заувек памтити. Рецимо: коре тање од паучине, однос мајке моје мајке ка свему живом око нас, Вашу жал због судбине врабаца, док тело неизмерно ужива у чулима и наслади...

Стресла сам се због краја књиге. Али, онда сам схватила оно што и Ви знате. Није мајка Ваше мајке нестала. Она је можда, само на кратко била одсутна. Све док нисте написали Исаију. Тиме је њена благодатност добила вечни венац, трајнији од оног који имају они којима потомци знају  и час и место судњег тренутка.

Од топлине, анђеоске благости и милине саткана је ова књига и тиме је надјачала све. И суровост сибирског мраза.

Аника


 

Поштовани господине Пешићу,

Ово је, верујте ми, најлепша књига коју сам видела, највреднија књига коју сам држала у рукама, најдрагоценији дар који сам икада себи приуштила. Ова књига је толико добро опремљена, елегантна, оригинална, вредна...

Подсећа ме на молитвеник од кога више, ни једног часа, не желим да се одвојим.

Док сам је држала у рукама и прелиставала, осетила сам неизмерну радост јер сам можда баш ја једна од одабраних, ретких, који имају могућност да уживају у испијању пажљиво бираних речи, жубору језика који просто оставља без даха.

Данас сам, на послу, почела да читам Исаију, али сам, после неколико страница, прекинула.

Желим да је читам у тишини, када останем сама, када се све примири. Желим да је прочитам у  даху,  да јој се у потпуности посветим, да ту чаробну посластицу од књиге, од лепоте, узимам лагано, уживајући.

Јелена Крстић


Роман на папиру од злата

Самиздатом романа Исаија на луксузном папиру ручно пресвученом 24-каратним златом, књижевник Милосав Славко Пешић из Смедерева обележава пола века списатељског рада.

Роман је назван по иноку Исаији, једном од најзначајнијих православних монаха у Европи 14. века, летописцу, каламару, логотету и преводиоцу који је умро непосредно пред Косовски бој и сахрањен је уз темељ Грижичке цркве.

Пешић исписује повест, хронику успона и нестанка лозе оснивача Смедерева, преплићући сан и јаву, реално и фиктивно.

"Ову књигу сам истински сневао још од јуна 1968. Роман је исписан као алегорична бајка с горким пасажима који ће читаоцу, ако не загребе, но само клизи погледом по редовима, лако промаћи", указује аутор.

У Исаији нема споредних ликова. Сви ликови су стварни, историјски, огрнути својим именима и делима и сви су на небу, сем неименованог наратора, Титове удовице Јованке Броз, директора Београдске филхармоније Ивана Тасовца и сликара Владимира Дуњића, каже аутор.

Роман је илустрован с неколико десетака фотографија из приватног живота Брозових или снимљених током државничких посета, од којих се већина први пут објављује у Србији. Роман садржи и аутентичне топографске мапе, с уцртаним путевима предака породице чију судбину прати, стотину година пре но што су под барјаком сина кнеза Дервана из Беле Србије њихови потомци дошли на Балкан и основали Смедерево.

Књига се, како наводи аутор, због скупе штампе и високих маржи неће продавати у књижарама, већ ће читаоци моћи да је наруче преко Пешићевог сајта www.pesic.name, где ће се продавати по производној цени.

"Као да није довољно тегобно ваљано написати књигу и наћи јој издавача, него се треба борити и с високим наметима. Одабрао сам да објавим роман у сопственој режији, да има идентитет, привлачност, па и неодољивост, а не да чека милост чамећи по издавачким фиокама. Чему писање, сав труд и мука ако читалац и поред жеље не може да је купи", пита се аутор.

Пешић посебно истиче да је “бринуо о лепоти и звуку речи”, као и да је мелодичности и сугестивности романа сугестијама допринела професорка музике Ана Бојичић, једна од пет рецензенткиња.

За пола века стваралаштва објавио је више збирки песама (Мефистов вез, С љубечитим штовањем, Мирна кућа, Смрт је ловац самотан, Мастило је горко, …), кратких прича (Човек против себе), семантички оглед Женик према којем је написао и монодраму Мек ко душа, роман Шака мрака, критички избор и превод с коментарима Моцартових епистола женама Писма осамљеника, избор наручених песама о Јосипу Брозу Титу објављиваних у периодици, под насловом Кад те заболи душа, која је за непуна два месеца продата у 45.000 примерака. Објавио је и избор из свог песништва под насловом У дом за старе стигао је комунизам.

Пре четрдесет година објавио је збирку песама Књига постања као екстравагантно, библиофилско издање, с утиснутим слогом у  картонске странице, без боје, а шест година касније поему Хелена спава с мишицом под главом с уникатним илустрацијама сликара Миће Узелца.

Годинама је у бројним југословенским еротским часописима објављивао еротске приче. Преводи приче Вудија Алена, Карен Бликсен, Маргарет Етвуд, Џона Д. Селинџера, словеначке песнике и прозаисте. Превео је књиге Светлане Макарович Одбројавања, Ервина Фрица Пролазност, Алојза Ихана Сребрњак, Алојза Градника Песме, Тона Кунтнера Моја кућа, драму Емила Филипчича Заточеници слободе, с руског песничку збирку Татјане Михаиловне Глушкове Без растанка и с немачког Маруше Кресе Вајднер Јуче, данас, сутра. Обимну романсирану илустровану историју Смедерева Књигу промена , објавио је 2007.

Његове песме уврштене су у више антологија, међу којима су избори Богдана А. Поповића Поезија и традиција, Стојана Степановића Млада српска поезија, антологија песама инспирисаних фрескама Зорана Глушчевића У време несигурно, Антологија југословенског песништва о биљкама по избору Милорада Р. Блечића, антологија песама о Грачаници Ратка Поповића…

(SEEcult.org)


Поштовани господине Пешићу,

Рећи ћу без претеривања што осећам и знам: Исаија је најбољи роман који сам икада прочитала.

Неизмерно сам уживала у читању, у сусрету са мајком моје мајке, необичном, нежном плавооком вилом која је живела пуна радости, никоме на путу, храбра и мудра, прозорљива, као да није од овога света.

(Прозорљивост је врста видовитости, прозирање у људску душу, срце, у оне ствари које смртник не може да види и осети, приписује се неким монасима, великим духовницима, поглавито великосхимницима, који су начином живљења – живота у најширем смислу речи – постом и молитвама, смерношћу и духовношћу добили драгоцени дар од Господа.

Мајка моје  мајке била је на чудан начин побожна - све о Богу је знала, ништа није примала здраво за готово. Никада се није крстила, али је живела по заповедима Божјим, часно,  чисто, небесно. Знала је да се радује и благодари за сваки трен, час и дан. То не чини, и не може да чини, ко нема Бога у себи.

Није постила, јер битно је колико верујемо, не колико се постом исцрпљујемо.

Имала је дар највећих од свих –  умела је да ћути. Није се бавила туђим животима, није осуђивала. Умела је да проникне у људску душу (њоме је владала), знала је шта ко мисли, шта осећа. Знала је како мисли.

Све ми говори да је овде место речи прозорљивост. Зато сам уверена да је Исаија врста молитвеника, од најређих, неочекиваних).

Дивила сам се кулинарским вештинама мајке моје мајке - прављењу колача које нисте смели кришом погледати да вам жеља несавладиво не пробуја, развијању кора тањих од паучине, укусу похованих лептира у слаткој паучини...

Посебно сам уживала у мирисима који су се ширили из баште мајке моје мајке, голицали ноздрве, благо лелујали остављајући раскошни, омамљујући траг који се нијао док земља не ожедни и испуца.

Лик мајке моје мајке је драгуљ. Кроз њене речи Господ је открио тајну, откључао ризницу мудрости да бисмо се ми њима храбрили, крепили, видали убоје у време опако и бездушно.

Мајка моје мајке луча је у тами која је  за хип згаснула да би, сигурна сам,  изнова засјала јачом светлошћу негде на висини, јер је мајка моје мајке спасена након ходочашћа кроз  живот. Ви сте је речима оживели, подигли јој памјатник, трајнији од свега, а мене, као читатељку, вратили у детињство, подсетили на мајку моје мајке, које више нема, али је у мом сећању жива, присутна више него икада.

Оно што ме је занело за свагда, после свега што ме опчињава у Исаији јесте језик,  бајковит, баршунаст, мекан, питак, хармоничан, језик који покреће чула и разоткрива мистерију и необични, неодољиви начин писања који вас вуче и не допушта да склопите књигу пре него што је дочитате.

Тајна језика и тајна светлости јесу истина човекова... Пажљивим ослушкивањем језика, можда се може доћи до истине бића каже у књизи Кушач и искупитељ П. Д. Кијук.

Исаија носи тајну језика и светлости јер је роман који разголићује истину, луча која исијава љубав, осветљава пут ка вечности, зрачи, крепи, открива мистерију живота и времена и враћа нам веру у истинске, а ипак небројенима заборављене вредности.

Тачно је да све пролази, као што ћемо и ми минути, али остаће писани траг о времену када је све било могуће (ономе ко верује), када је  мајка моје мајке, своје земаљске дане трошила као сасвим необична жена, не од овога света,  можда вила, која је  открила тајну ономе који је умео да слуша и удише истину, несташном и збуњеном дечаку, а он је, када је за то дошло време (а све се дешава по неком реду, случајност не постоји) одлучио да је подели са нама, одабранима.

Читање Исаије дивно је искуство.

На крају, не могу, а да се не запитам - јесте ли Ви са овога света? Или сте месија послат да нам осветли пут кроз лавиринт живота? Толико је мудрости у Вашим речима, у сваком Вашем стиху, у свакој причи... Све што напишете има дубоки смисао, само је потребно пажљиво ослушнути.

Ко има уши да чује, нека чује. (Мат. 13, 9; Мар. 4, 9; Лука 8, 8; 8, 15)

Хвала Вам.

С поштовањем, наклоношћу и благодарношћу

Јелена


Поштовани садруже,

За разлику од Шаке мрака која би, да је музика, био Бахова, Исаија би био музика импресионизма или сликарским језиком, акварел. Види се да сте га радили с много љубави и да сте у њега уградили велики део себе.

Читајући Исаију могу да претпоставим коју литературу читате и волите, али је похвално што сте задржали свој стил, особен и препознатљив, који није подлегао владајућим трендовима сумњивог кредибилитета, нити утицајима који су асоцијативно наслутиви.

Допада ми се што особеност дела није себи сврха,  што је данас веома ретко. Док  Шака мрака одише монументалношћу, слојевитом и озбиљном студиозношћу, Исаија је његов  alter ego у позитивном контексту, као јанг и јин.

Уживала сам у свежини стила. Задовољство ми је што сам Исаију читала у више верзија, док је настајао. Желим да га читаоци прихвате онако како заслужује.

Велики поздрав,

Ана Бојичић


 

Господине Пешићу,

Ако постоји оно свеци благо деле рекао бих да га пре свега стварају. Ваш Исаија је дело. Ван сваке сумње, особено дело.

Не знам књижевни поредак у који спада.

И добро је што нигде  апсолутно, нити парцијално, не спада. То је дело без   узора и претходника. Самоникло. Само. А кадро да стоји и делује. А делује силом свог виђења света и времена. Кажем силом, јер има енергију која истиче из уметности казивања, из вишег реда богојављенских, не молитава, него чинодејствујућих провиђења и снохватичних замки и тајни, којима се увек велика и опијумска реч уме и може да казује.

Читам и слутим да то говори чист таленат неког ко се изнад нас издигао, ко нас  воздиже  над баналностима  свакодневице и вечне материјалне зазубице и  вере  на небо где је свет велико посело, кадро да  се заплете у лептирова крила, кад их наш вилински предак – жена– зна да приреди с одабраном вечном врстом паучине и хитне на трпезу као небеску ману и  земаљску храну,  да нас у сан увеже и у вино без воде на небо вазнесе.

С тим видом и тим херувимским тоном нећете добро проћи, мој соколе.

Народ, овај наш, не воли оне који иду предалеко  и виде преко плота и времена. Будите спремни да Вас неће схватити и да ће Вас радије блатити него тумачити. Нисте пост ни реалиста ни модерниста. Јесте артиста, али онај каквога нема. Ако се свет почне да равна према Вама а не Ви према њему, све ће се у нама узбуркати и пореметити. А ми смо укус белосветских поданика. Ако неко (допустите да будем према свецу тропар) прдне у Паризу, ми се унередимо у Београду.

Од књижевих визионарских творевина начинили смо књижевни свињокољ. Мало духа, мало ироније, кап метафизике и од снених творевима као што је Проклета авлија у стању смо да начинимо сасвим изгледне крањске кобасице, мрсне мађарске шваргле или пухтави париски кроасан и све то да бацимо на вашар таштине  многих доктората и логичних, учених, са свих страна цитатима обезбеђених сепарата  који гарантују академски просперитет, академијске почасти и синекуре.

Нећете лако проћи. Али то не значи да ћете нестати. Најгоре је да Вас с неким почну да пореде и да на неког из света почнете да наличите. Највише ће Вам сметати што потичете из Смедерева, свеједно што су историјски ветрови тај крај окадили мирисом духовне моћи  и тамјаном деспота.

Ваша књига може се читати више пута, а да увек на нешто друго личи и нешто ново казује. А то је данас много и драгоцено. Читам и читаћу док је времена.

Дотле примите много поздрава од

Драг. Стојадиновића

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања