Преводи

П. В. Тондели: Запис писца који се одмара

ЕДНЕ недеље у Чантилију пријатељ, oдвојен од сиве јесење покрајине, веома засенчене, заправо тродимензионалне и насликане с уверљивом илузијом перспективе, рекао је: То је прави Коро.

Запитао се зашто сада воли путовања, мада их је у двадесетим мрзео. Нашао је и оправдање; кад је био млад још није познавао писање, обичавао је знанцима рећи: Покрајине и градови ме не занимају јер их немам. Не могу их појести. Сада, свестан писања, поседује оруђе, очи, уста, желудац, којим лако проживљава и примећује стварност, сада га све занима и свака је ствар на неки начин повезана с њим: покрајине и градови такође.

У животу сваког писца постоји тренутак који му се чини изузетно важним. То је тренутак, односно раздобље, када не пише. То раздобље, по обичају, следи после неког дела, то је фаза кад престаје с писањем да би се одморио, да би одахнуо од непрестаних напора, па и да би уживао плодове и сласт учињеног.

У том случају се неактивност, односно раздобље неписања, чини изузетно пријатним. Мишићи се смирују, идеје о животу, постојању и деловању се унеколико разбистре. Кад се писац суочи с изазовом и успешно га савлада - обично га сваки писац, кад књига изиђе, региструје - осећа се моћнијим и спремним за нове планове.

Осећај је сличан тренутку по исцрпљујућем полном акту, у коме све стављамо на коцку, читаво наше тело с осећањем напора, партнеру за љубав. Кад победимо у рату или ако нам успе уживање удвоје, кад налетимо на љубљену особу која нам се колико јуче чинила недохватно далека, сада је још увек уз нас, слатко здружена у заједничкој љубави, тада очекујемо јутро на сасвим другачији начин. Меки смо, нежни, осмехујемо се новом дану, дотичемо ране које је донела ноћ и хрлимо у наручје снова.

У тренуцима неактивности чини се да неко, посебно писац, покушава да се обнови, да изгради оно што је писање или полни акт у њему срушио.

У наредном случају пишчева је неактивност нешто друго: не пише јер му не полази за руком. Не пише јер нема воље.

Већ неколико година је прошло како се није прихватио писања. Његова неактивност, која је у почетку изгледала као повратак животу, светлу, претворила се у мрак. Није писао пре и не пише сад. Други не примећују посебне промене. Он да. Одмор се претворио у беспослицу, беспослица у нервозу, нервоза у немоћ да воли, да пише и ради.

Тренуци, који ме најбрже заинтересују за живот неког писца, био славан или незарезив, млад или стар, управо су они кад писац изгуби идентитет и жељу, кад не ради оно што му оправдава постојање. Изговор којим писац покрива своје тренутке неактивности више ме занима него колико неко чами за писаћим столом. То су глупости. Значајније је открити како писац решава празнине и бесмисао свог живота и позива док се истрајно и тврдоглаво позива на професионалност.

Да би одгонетнуо празнину и нагомилану, а неупотребљену грађу за књиге, неактивни писац путује, учествује на конференцијама, предаје старицама из друштва за заштиту животиња које га мило гледају: најрадије би закукао, јер се боље осећа изумирућа врста животиња. Пише бедне чланке да заради неки динар, гаји биљке и повремено попуши мало траве да би се размрдао. Јасно му је да то није делање које прижељкује. Радо би писао, мада зна да још није наступио прави тренутак. Мора да чека и да се припрема.

Много пута људи писцу који не пише, као и сликару који не слика или музичару који не компонује, режисеру који не режира постављају несносно подло питање: Радиш ли? Питају салонском ноншалантношћу као да умирућег од рака питају: Како си?

Шта одговорити?

Тим тупаџијама треба једном заувек објаснити да неделање нема ништа с инспирацијом или помањкањем идеја. Писац, који се декларише као писац, дакле особа која се свакодневно бави наративношћу композиције зна да ниједног тренутка не заборавља своју настајући књигу. Укратко, неактивност није последица инспиративне суше, више је питање старења.

Узаман би надуго и нашироко објашњавали малопређашњу тврдњу. Да би избегли грубо питање, одговоримо да смо започели нешто друго, да читамо и проучавамо неке текстове. Ниском ударцу: Пишеш ли? бранимо се извињавањем, искањем алибија и негацијом да би схватили да су нас ухватили in flagranti.

Бодлер је уверен да инспирација није ништа друго до свакодневни посао. То буре држи воду ако је неко навикао да ради свакодневно, без престанка, сат за сатом, да скапава над својим делом. Нје речено да би се свакодневно, истрајно писање исплатило довршењем књиге. Резултати такве истрајности углавном су ситнице, лабаво повезани фрагменти.

Ако пишемо полетно, ствари се међу собом повезују. Ко је то доживео зна о чему говорим. Тада све иде у текст - и што је посебно значајно - све ће подржати првобитни план. Од дневних вести, које смо успут прочитали у новинама, до случајног разговора на пијаци или дијалога у филму који смо видели те вечери. Све говори баш о томе што пишемо, све има смисао.

У таквим тренуцима писац зна да је за њега куцнуо час.

Неактивност може постати озбиљан проблем мада је никада на желимо нити очекујемо. Није литерарни проблем, па никад није мањкало планова, идеја, нити детаља или страница. Против наше жеље се неактивност пресвуче у болест, у егзистенцијалну блокаду. Постепено и неизбежно са свих страна почну да се дижу зидови незадовољства и нарушавају односе са другима, с особама које су нам блиске и волимо их.

Неактивност води у самоћу, изолацију и солипсизам, све заједно свежој принови која није ни хистерична ни меланхолична, али је типична одлика неактивности, у лењост.

Дан постане једнак дану, ноћи се замене с поподневима. Све се замагли и смрачи. Непрестано буљимо у сатне казаљке, не да бисмо знали колико смо одоцнили или да је још рано. Непрестано нешто рачунамо, као да је све наше време и наше бивствовање притиснуто стотинама немогућих часовничара.

Проблем пишчеве неактивности није ништа друго до психички и нервозни tour de force, који доживљава неко ко се не припрема на захтевно такмичење са светом и самим собом. Такав tour de force може да траје месецима и годинама. Како да се припремимо за такмичење? Како да се извучемо из неактивности?

Продирањем у своју унутрашњост. Формална питања су детињарије. Прашак на апотекаревим теразијама. Добар писац ће савладати све по реду. Може да изгради и разгради штогод хоће. Истина је да неактивном писцу недостаје онај јединствен облик који би га извукао из несреће и због којег се ждере: облик наредног текста.

Проблем неактивности, о коме размишља уметник који не ствара, пре свега проблем је старења у смислу како га је одредио Петер Бишсел: кад писац, старећи, престане да пише није разлог немање снова или снаге.

Можда је предуго проучавао неки предмет па на њему не открива ништа новог, можда је упртио превелико бреме. У том смислу писање је питање граница, питање о томе колико неки писац може, колико је спреман да издржи.

Разумљиво је да неактивни писац само у изузетним приликама сврне у библиотеку. Тежина свих књига могла би да га затрпа. Осећао би се као трудна жена спопаднута кашљем.

превео
Милосав Славко Пешић


 

Тондели је рођен у Коређу, у провинцији Ређо Емилија, 14. септембар 1955. Умро је у децембру 1991. Од детињства се посветио читању, марљиво одлазио у локалну библиотеку. Похађао лицеј у Коређу, у време студија писао за више часописа. Адаптирао је Егзиперијевог Малог принца за позориште.Текст Запис писца који се одмара Тондели је написао по наруџби за књижевни додатак римског часописа Rinascita.

Преводи

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања