Преводи

Бојана Вајт: Зашто волим др Прешерна

р Прешерн је наш највећи песник.
Из његових стихова избија тако снажан дух пролазне љубави да га одиста живо осећам.
  Стао је пред огледало и погледао се у очи. Шта сад, упитао се и прешао руком по глатко обријаном лицу. Да, лице је у реду. Дах? По врбама. Руке глатке и меке. Коврџе правилно распоређене. Бубуљица с браде отклоњена. Очи се свечано сјаје. Нокти су порезани.
           Уши су очишћене; биле су мало прљавије од кожице на курцу.

           Доктор је поправио оковратник на кошуљи и затегао врпчицу око врата. Одећа је беспрекорно чиста. Букет је био спреман. Ципеле? Обрисаће их марамицом кад буде пред њеним вратима.
           Сетио се Беча. Да, право говорећи, треба обновити све чему га је научила Лили. Није била ни скупа с обзиром на спретност. Уосталом, имала је меке аморфне сисе с огромним брадавицама: тако је топло било између њих. Шприцнуо је био за врат - слатко се смејала. Готово се  насмејао када се сетио, али више није било времена за мастурбирање, већ је било седам и снагу је морао да чува за ноћ.
             Још увек је стајао пред огледалом и тупо буљио у њ. Рука му је нехотице сишла у међуножје. Кад је затекао себе да се игра јајцима, лако се тргао и ставио руке у џепове. Почео је дивље да хода по соби и сам себи да говори и мрмља у браду љубавни и постљубавни говор који је сачинио прошле ноћи. Смушено је сео за сто, зграбио први комад папира који му је био под руком и почео да пише:
            Јулија ју,
            Јулија ЈУЛИЈА.................ЈуЛиЈа ЈУЛИја
 итд
            У толиком лудилу није био свестан да пише визуелну песму. Још пет минута до пола осам.
            Срце му је дивље тукло, у желуцу га је стезало. Осетио је да мора у нужник. Шта ако му нека капљица остане на гаћама? С геслом све за Јулију у срцу је, киту је заменио за домаћу јабуку, а рука му се тако тресла да је скоро уквасио панталоне. За сваки случај главић је обрисао марамицом. Похитао је према стану своје љубљене.
           Пред очима су му једнако била стегна Лили, Маријина пуна уста, погужвана постељина, Јулијина  гола рамена су устајала пред њим и опет падала на тле. Немирно около шетам,  пријатељи ме питају куда, ал нећу рећи им, не смем,  да најзад Јулију шевити идем, запевао је да би се мало разведрио и истовремено мање мислио на приближавајућу ноћ.
             Већ је био пред вратима.
             Марамицом је обрисао блатњаве ципеле и протрљао од мраза промрзле руке.
Опет га је стискало у желуцу и помислио је ах, како ме стиска у грудима, ах, како сада треперим, као да није имао појма о анатомији.
            Причекао је да сат на звонику избије осам, потом је снажно покуцао на врата. Јулија је отворила, брзо га повукла у собу и замандалила врата. Сав сметен стао је пред њу, па наравно, букет је заборавио код куће и све песме су му се у том тренутку учиниле невероватно блесаве, што ни он, нити било ко други следећих 150 година није се усудио да призна.
            Јулија је села на постељу понудивши му место поред себе.
            Неспретно је сео и пребацио јој тешку руку преко рамена. Тако су седели пет минута, гласно гутајући пљувачку. Јулија је схватила да тако неће доћи до циља и одлучила да сама учини први корак.
            Почела је да га љуби и дреши трачицу око врата, да му откопчава кошуљу. Он је седео сав крут и истовремено мек, зијао је у деколте и несвесно, незаинтересовано гладио по напола голом рамену.
           Јулија је угасила свећу и полако се свукла до коже, милујући га и љубећи. Кад је приметила да се тресе читавим телом, зажарила се у лицу. Повалила га је на постељу и легла поред њега.
           Он – ништа.
           Дрхтавом руком му је ишла од трбуха на доле. Обоје су се тргли. Његово треперење уопште није било оно право. Скупио је снагу и привукао је к себи мада је његово тело није желело.
            Све више је стезао и гушио, док га је гризла по врату, лизала му јако стиснуте усне, мрсила коврџе. Коначно јој је успело да се извије из његовог грчевитог загрљаја. Лизала га је по трбуху и миловала по бутинама, гризла га је сва дивља.
           Он је монотоно мазио по глави и курац му се једва мало придигао. Језиком му је ишла преко главића. Престрашено је одскочио, гурнуо је с постеље тако снажно да је пала на под, брзо се обукао и истрчао.
            У напола закопчаним панталонама, наопако окренутој кошуљи и без капутића трчао је по отопљеном и с блатом помешаним снегом, плакао (у ствари: јечао), спотицао се,ударао у плотове и на крају готово кроз врата гостионице пао на најближу клупу.Тамо је неко време седео и буљио пред себе као лудак. Несвесно је празнио чаше ракије коју му је доносила гостионичарева кћи Штефка.
           Пред поноћ, кад се повратио од хладноће и стреса, наручио је још два литра вина и позвао госте за свој сто.
           "Лили", рекао је, "збиља је имала ваљане сисе. Као јастуке. И умела је та. Кад те она зграби међу ноге..." подригнуо је и из уста му је потекло мало пљувачке помешане с вином. Обрисао се рукавом. "Рекла је шта хоћеш ти, сиротане, ти мали, стихоклепче, мени још поштено не умеш прићи и смејала се, жентурача. "
            Избљувао се по кошуљи и ударио главом о сто.
            Сељаци су зијали, добро забалављени, с избеченим очима, рашчупани и прљави.
           "Још један литар", зацвилео је др Прешерн. "Па ево ова Марта! Ма таква гузица, да бих јој га с мераком шикнуо згуза. Мало је штипнеш, а она само зацвили".
           Штефка је донела литар. Зграбио је за гуз. "Шта је, мила, што се бојиш, зар ти ништа не гмиже међ бедрима? Штефка је прима женска, зар не драга?"
           Руком је ударио по столу и преврнуо флашу. Неки пијани незнанац је устао и звизнуо му шамарчину.   
          Свињо, рече, полио си ме.
          Франце је устао и претурио сто.
          Завршило се тако да га је гостионичар избацио.
           Отетурао се до првог плота да би испразнио мехур. Топла текућина сливала му се по ногама и било му је веома пријатно на том мразу иако су му руке пуцале и црвенеле. Полако се, без икаквих мисли, отетурао по блатњавом путу до куће у којој је становала Анчика, падао, посртао, пљувао и псовао.
            Анчика га је увела у топлу собу, изула му мокре ципеле и управо када се окренула да би их ставила на пећ да се суше, задигао јој је сукњу и руком је ухватио за топлу, влажну пизду. Балио је по врату и стискао груди, бацио је на кревет и брзо је пошевио и у трену - заспао.
            "Само спава, клада" рекла је Анчика и протрљала клиторис.
            Поносна сам да је писац Сонетног венца Словенац.

Превео
Милосав Славко Пешић

Преводи

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања