Преводи

К.фон Бликсен: Празна страна

РЕД вратима знаменитог града седела је стара кафено рујава,  у црно забрађена жена.
             Живела је од приповедања прича.
             Рекла је:
            "Да ли би сте волели да чујете једну фину причу, слатке госпође и господо? Уистину, много прича, једну више од хиљаду, испричала сам од онда када сам први пут допустила да ми младенци испричају причице о црвеној ружи, два љиљанова пупољка и четири гипких, смртоносно увијајућих змија.
           Мајка моје мајке, црноока играчица, хиљадупут загрљена, била је та која је – смежурана као зимска јабука – на крају узела на се да ме научи умећу приповедања. Мати њене мајке је томе научила и обе су, морам рећи, биле боље приповедачице од мене. Наравно, то је јединствено, да смо за људе, њих две и ја, били једно и на то сам веома поносна, а причам приче биће томе већ двеста година."
            И онда је, добре воље и лепо плаћена, наставила.
            "Код бабе сам прошла жестоку школу," поверила се

. "Буди свесна приче", говорила ми је стара вештица, "Зашто то мора бити бакице?" питала сам. "Зар ти морам изнети разлоге, лењивице?"љутила се. "И ти мислиш да будеш приповедачица! Ха, ти ћеш бити приповедачица и да ти кажем разлоге! Слушај дакле: кад је приповедач свестан, вечно и безгранично свестан приче, тамо, на крају, заговориће га тишина. Ако причу издаш, тишина је само празнина. Када ми, свесни, будемо рекли нашу последњу реч, чућемо глас тишине. Па ако га мала мудрица разуме добро је."
            "Ко дакле", наставила је, "приповеда префињеније причу од било кога међу нама? Тишина. И где ћеш прочитати дубљу причу из најситније одштампане странице најскупље књиге? На празној страни. И онда, кад је краљевско и галантно перо у тренутку највећег надахнућа записало своју причу мастилом, најређим од свих –  где ћеш моћи да прочиташ причу, дубљу, слађу, радоснију и жешћу од те? На празној страни."
            Матора вештица неко време не изусти ни речце, само се закикота и пуцну безубим устима.
            "Ми", изусти на концу, "старе жене, које причамо приче, знамо причу празне стране. Мада је нерадо причамо, јер нам то, међу непросвећенима, умањује углед. Али свеједно, за вас, моје лепе и слатке госпође и господо доброг срца, направићу изузетак. Вама ћу је испричати."
            Високо у планинама Португалије манастир је кармелићанки познат по изузетној строгости. У прадавним временима манастир је био веома богат, сестре беху угледне и племените госпе. Тамо су се дешавала чуда. Кроз векове су се високе госпе све мање одушевљавале постом и молитвом; богате су се само скупљале у скромној ризници манастира. И данас тамо шачица сиротих и скромних сестара живи само у једном од крила простране рушевне зграде, која изгледа хоће да се стопи у једнолични сиви тон. Истина је да је сестринство још весело и вредно.
            Све те медитације пружају им многа задовољства и с радошћу се баве посебним послом, који је некад, дуго, дуго манастиру прибављао непоновљиву и несвагдању привилегију: гаје најфинији лан и ткају најквалитетније платно у Португалији.
            Дуго поље подно манастира ору нежнооким, снежнобелим воловима и од рада отврдле девичанске руке с црницом под ноктима вешто сеју.
У време када поље лана процвета читава долина плава је као небо, баш као прегача блажене девице, коју је припасала кад је пошла по јаја у двориште Свете Ане, само час пре но што се архангел Гаврило моћним замасима крила спустио на кућни праг, а горе је, високо, високо, накострешеног перја и лупајући крилима застала голубица као малена, чиста, сребрна звезда на небу.
Тог месеца мештани читаву миљу уоколо гледају ланено поље питајући се: Зар се то манастир дигао у небеса? Или су наше мале добре сестре успеле свући небо к себи, на земљу?
            Касније лан покосе, потопе, макљају; потом испреду нежну нит па откају платно, на концу га распростру по трави да избели и, с времена на време, намоче док не поверујеш да је около манастирских зидина пао снег. Сав тај посао одраде с прецизношћу и побожношћу те шкропљењем и литанијама које су тајна манастира. Зато је платно - кад напаковано на леђима сивих магараца изађе кроз манастирске вратнице - снежнобело, пријатно и меко као моје ножице, које сам као четрнаестогодишњакиња прала у потоку да бих ишла на игранку у село.
            Марљивост, драги господару и драга господарице, добра је као што је и вера добра; мада истински први заметак приче долази из неког мистичног места изван саме приче. Одлика лана из Конвенто Велухе произилази из чињенице да је прво ланено семе из саме Свете столице донео кући некакав крсташ.
            У Библији људи вешти читању штошта дознају о земљама Лека и Мареса, где гаје лан.
            Не знам да читам и никад нисам видела ту књигу о којој се често говори. Мада је прабаба моје прабабе била, као девојка, љубазница старог жидовског рабина и знање, које је примила од њега, у нашој фамилији смо очували и преносили с колена на колено. Тако ћете у Јозефовој књизи прочитати како је Акса, Калебова кћер, сишла с магарца рекавши оцу: "Дај ми благослов! Пошто си ме дао у јужну покрајину, дај ми сада студенце!" и дао јој је студенце на висији и студенце у низији.
            И на пољима Леке и Маресе су од тада најпре живеле њихове породице ткајући најфиније ланено платно. Наш португалски крсташ, чији су преци били некад велики томарски ткачи лана, јашући преко тих поља, пренеражен квалитетом, за седло је привезао врећу семена.
            Из те околности проистекла је прва привилегија манастира да је за све младе принцезе из краљевске куће набављао венчанице.
            Поучити вас морам, драга госпођо и господине, да су у Португалији, у веома старим и племенитим породицама поштовали женску част. Изјутра, по венчању невесте из такве куће, пре него што би предале јутарњи поклон, коморник или главни управитељ на балкон палате обесио би венчану спаваћицу свечано објавивши: Virgineme eam tenemus... " оглашавам - била  је девица".
            Ту спаваћицу никада више не би прали нити обукли.
            Тог хвалоспева части нигде се нису држали тако строго као у самој краљевској кући, и тамо је постојао докле год сеже сећање.
            Већ више столећа манастиру је, због квалитета испорученог ланеног платна,  дата друга висока привилегија: добивао је онај средишни део снежнобеле спаваћице, сведока части краљевске невесте.
            У високом главном крилу манастира, који гледа на бескрајну покрајину с брдима и долинама, ходник је с црнобелим мермерним подом. На зидовима ходника, један уз други, виси ред тешких, позлаћених оквира, сваки украшен плочицом с круном од чистога злата на којој је угравирано име принцезе: дона Кристина, дона Инес, дона Јацинта Леонора, дона Марија. И сваки од тих оквира опточен је квадратним изрезом краљевске свадбене спаваћице.
            У избледелим узорцима тог платна надарени, осетљиви људи лако би разазнали све знаке зодијака: вагу, шкорпиона, лава, близанце. Или би, пак, нашли приказ из властитог света представа: ружу, срце, мач или, чак, читаво срце прободено мачем.
            У стара времена дешавало се да је дуга разнобојна државна процесија крчила пут кроз једноличну планинску покрајину, према манастиру. Португалске принцезе, сада краљице или престолонаследнице туђих држава, надвојвоткиње или изборне кнегиње, са својом свитом долазиле су на ходочашће, чија је природа била једнако света и тајновито весела. Од ланеног поља путања се стрмо пела; краљевска висост морала је из кочије, па је последњу деоницу преваљивала у носиљци коју су, баш за ту сврху, поклонили манастиру.
            Касније, готово данашњих дана, збило се – као што се догађа, кад гори лист папира, да се последња светла искрица, кад су већ све друге идући по рубу згасле, појави и похита за њима –  да се на пут у Конвенто Велуху упутила веома стара плeменита девица.
Некад, дуго, дуго правила је друштво у игри, била пријатељица или дружбеница младе португалске принцезе. Кад се успела до манастира, обазрела се да би уживала у лепоти која се шири на све четири стране.
У предворју је сестра прихвати и приведе плочици с именом принцезе којој је некад служила; тамо се од ње опрости, поштујућијој жељу да остане сама.
            Лагано, лагано се у малој поштованој глави под црном чипкастом мантијом ројише успомене којима је климала главом у пријатељском препознавању. Савесна пријатељица и поверљиви чувар тајни осврну се и на невестин брак с изабраним краљевским супругом. Премеће срећне тренутке и разочарања –  крунисања и јубилеје, дворске сплетке и ратове, рођења престолонаследника, везе младих принчева и принцеза, успоне и падове династија. Сећа се стара дама како су некада из узорка на платну читали будућност; сада вероватно може да сагледа њихово испуњење и прогнозу, уздишући и осмехујући се. Свако појединачно платно с окруњеном плочицом и именом може испричати причу.
            Најзад, у дугом реду виси платно које се разликује од осталих. Његов оквир је племенит и тежак као сви, и поносно као сви носи златну плочицу с краљевском круном. На на тој плочици није угравирано име, и платно у оквиру је снежнобело с краја на крај, празна страна.
            Преклињем вас добри људи који хоћете да одслушате причу: погледајте ту страну и спознајте мудрост моје прабабе и свих старих жена које причају приче!
            С каквом је вечном и неограниченом савешћу то платно било увршћено у ред! Приповедачице пред њим застиру лице и занеме. Зар га краљев отац или мајка, који су својевремено наредили да се то парче платна урами и истакне, ако у крви немају традицију свести, нису могли прескочити.
            Пред тим делом чистог белог платна старе португалске принцезе су искушане, побожне, дуго трпеће краљице, жене и мајке и њихове старе племените друге у игри, дружбенице у браку и дворске даме најчешће мирно стајале.
            Пред празном страном монахиње, и с њима сама мајка игуманија, утону у најдубље мисли.

Превод и белешка:
Милосав Славко Пешић


 Баронеса Карен фон Бликсен (1885-1962) рођена је на имању у Рунгстедлунду, Данска. Студирала је уметност у Копенхагену, Паризу и Риму; удала се (без љубави, кажу) 1914. за барона Брора фон Бликсена Финкекеа, даљег рођака. По венчању одлази с мужем у Најроби, у Кенију, да на плантажи узгаја кафу. Убрзо бива препуштена себи.

Племенити барон Брор фон Бликсен оставља плантажу Карен и напушта је да би наставио живот бонвивана. Карен се у Африци окреће Денису Финку Хатону, опчињеноме - не  њоме, како се Карен надала - авионима и ловом!

Карен држи до себе и после почетне страсти и занесености пркосно каже Хатону:  Запроси ме, рећи ћу не!

Прву књигу Седам готских прича (1934) написала је под псеудонимом Исак Динесен (неки преводиоци читају: Ајзак). Писала је на енглеском, а књиге је објављивала и на данском: Моја Африка, Зимске приче, Анђеоски осветници, Последње приче, Анегдоте судбине, Сенке на трави, Еренгард, Карневал.

Умрла је у Ругстендлунду 1962.

Кадаје Ернест Хемингвеј 1954. добио Нобелову награду за књижевност рекао је да је прво требало да је добије Карен Бликсен.

По подацима Краљевске библиотеке Данске, писац бајки Ханс Кристијан Андерсен (1805-1875) најпревођенији је дански  аутор (91 језик). На другом месту је Карен фон Бликсен (28 језика), трећи је филозоф  19. века Сјерен Кјеркегор (1813-1855) преведен на 14 језика.

Преводи

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања