Преводи

Јан Зорец: Мајка

ИЛИП, мој школски друг, увек је имао некакве сумануте идеје. Колико пута је само излудео наше мучитеље да смо били пренеражени и потом му, кад смо били на сигурном, честитали. За крај школске године је најнеуротичнијој професорки дао на поклон букет жарећих коприва. Попадали смо са столица.

Био је момак на месту, додуше са села. Мајка ми је била слаба тачка. Био је претерано везан за њу, прави мамин синчић, и много пута смо га због тога исмевали. Али, био је добар ђак и радо нам је помагао. Није био себичан нити самољубив, не, социјализација га је добро зграбила за врат.

Понекад бисмо се мало докачили, али то је пало у заборав.

Живео је са мајком у скромној кући на селу и морао је до школе да пешачи читав сат. Увек би пошао кући док смо ми, остали, радије седели у кафанама и већ се, лагано, навикавали на алкохол.
Никад не знаш када ће ти то знање добро доћи. А Филип је отишао мајци у загрљај, говорили смо.
            Изгледало је као да уопште никад није имао оца, безгрешно зачет плод, који се истрајно развијао у великог Филипа. Био је метар деведесет. Мајка му је такође била оријаш, пет сантиметра нижа. То је поносно наглашавао, ми смо се церили. Неки су мислили и да спавају у једној постељи, други су опсцено говорили да фука своју драгу мамицу.
             Наравно да то нико никад није пред њим изговорио, јер би му Филип у трену сасуо зубе у грло. Бојали смо се, наравно. И ако си га покаткад недељом видео у цркви или у шетњи шумом, увек је, обавезно, био са мамом. Да, био је побожан, мислим, да је стварно веровао у крст и те ствари. Ми смо већином били јебени атеисти и у Бога смо веровали само ако би од тога било какве користи. А Бог, који је Филипу највише значио, била је његова мама. Ту дилеме није било, за њу би ишао у пакао за комадић плавог неба. Ако би она хтела и себи би нанео зла. Мајке воле своју децу, зар не!
              Забио би нос у књиге и кућне послове,  имали су нешто мало земље,  да су му се руке брзо развијале. Нама,  осталима, није било досадно и већ је то, повремено, много у ђачком добу.

***

 Убрзо смо се нашли на раскрсници и свуд около била је тама.
              Некима се посрећило, знали су шта ће започети, други су се грчевито држали своје младости која се измицала између прстију. Почели смо да старимо, само нам је једна мисао била у глави, већ смо у говнима и чекамо свој крај.
Отишли смо у бели свет и ширина урбанизације нас је преметнула у анонимусе. Пустимо друге, реч је о нама.
              Филипа више нисам виђао, само би ту и тамо чуо нешто о њему и, наравно, о његовој мајци.
              После неколико година дознао сам од познаника из села да му је мајка умрла. То ће га уништити, мислио сам, тај неће знати сам да живи. Познаник ми је испричао да је од те смрти настао скандал јер је леш нестао. Уопште га нису могли наћи, полиција је читав околиш претражила с псима, али лешу није било трага. Филип је тврдио да је мамица изненада умрла у спаваћој соби, истина никог није звао, па кад је нашао мртву, пожурио је по свештеника. И кад су стигли мртве мамице више није било.
            Свештеник се обезнанио па је Филип морао и по лекара. Још раније је набавио бицикл да је то брзо обавио. Али трупло је неопозиво нестало.
Филипа су саслушавали тим пре што је рекао да нема појма куда би отишла. Наравно да је постало сумњиво да ју је он убио, али сви су знали за њихову љубав и та је помисао била смешна.
           Истрагу су покушали да усмере у другом правцу, али – на коју. Било је нејасно, тајновито и неразумљво. Па ту је и здрава сељачка памет затајила. Ако би деца била немирна, родитељи би им запретили: "Ако не будеш добар однеће те Филипова мамица." Какав ударац за Цигане! Догађало се да пијанац, у мраку, види другог пијанца па побегне главом без обзира мислећи да се срео са лешом Филипове маме.  
           Познаник је рекао да је Филип већ дуже време изгубљен и да нема воље за животом. Једног дана се преобразио, сав насмејан искочио је из своје куће и поздравио сунце, које је, наравно, било шокирано. Сви су мислили да неће још дуго а, кад тамо, он наједном, чудом, оздравио. Деца су питала да ли је Филип добио нову мамицу.
             Тог дана је отишао у град и вратио се необично дотеран и укусно одевен. Набавио је нов новцати капутић и кожну јакну која је стварно била одлична. Испод је имао белу кошуљу и кожну кравату. Весело је поздрављао скидајући црн шешир клањајући се лепим девојкама.
Мислили су да Флип тражи невесту али их је убедио да још није тако озбиљно. Само је живот променио, закључио је. Познанику сам био захвалан за те информације, вратио ми је делић моје младости. Рекао сам му још да Филипа лепо поздрави.

***

Потом када сам мало размислио закључио сам да је добро што је леш нестао па сад не мора још и погреб да плаћа. Сви знамо како је то данас скупо. Још увек је боље остати жив и гледати како друге сахрањују. Традиција је вреднија од милиона. У глави зајебаних материјалиста рађају се апсурди.

***

 Прошлог месеца сам се на неколико дана вратио у родни крај да мало видим како стоје ствари и како се људи осећају.  Разуме се да сам одмах, сишавши с воза, сврнуо у једину крчму. Каква случајност: за шанком је Филип весело напијао у друштву две девојке. Није се много променио, рекао бих, да је чак порастао за педаљ или два. Да будем искрен, главни разлог повратка у завичај, била је смрт моје мајке. Морао сам на погреб, било би ружно да у раку не бацим шаку земље. Рођаци су ме већ чекали. Нисам баш био луд за погребима, највише сам се плашио властитог. Хвала богу да нећу знати шта се около догађа, стално сам мислио. Но, видео сам Филипа у доброј кондицији. Наравно да сам пришао.
            Одмах ме је препознао. Од свих школских другова био си ми најдражи, поверио ми је. Хтео сам рећи да је он мени био најзабавнији, али сам се бојао да ће ме погрешно разумети.
Кад сам му рекао разлог мог доласка у родни крај само ме је саучествујући загрлио и наручио чашу за мене. Није проблем, рекао сам. Веома ми се допада његова кожна јакна, рекао сам му. Да, лепа је, много ми значи, рекао је. Нисам му поменуо шта је познаник говорио о његовој мајци. Пили смо од жалости и уживања. С алкохолом је тако: красно је ако имаш добар разлог за пиће, а ако га нема, пијеш зато што ти прија и из таквог стања рађају се разлози, због којих опет можеш пити. Шта ти више треба?
            Лепе девојчице у нашем друштву су такође по мало цугале из својих чаша. Ускоро сам га упитао како он подноси губитак мајке.
            Уопште се није изненадио. Испричао сам му што сам знао о њеном лешу. Приче, рекао је, истина је сасвим другачија. Јеботе, ништа више нисам разумео. Пили смо и даље, женске су само глупаво погледале час у једног час у другог, само повремено неког трећег.
Рекао сам му да је све заједно непријатно, погреб и све те ожалошћене фаце рођака, да имам слаб желудац и да ми брзо дође да повраћам. Он је такође рекао да то не подноси. Ти и не мораш, помислио сам, али нисам хтео да питам да ли су касније нашли трупло. Још ће му се развезати језик. Испружио га је и стварно није био свезан. Чекао сам и пио. Чекао је и пио.
            Врло сам жалостан, рекао сам.
            То помаже, рекао је.
            Помаже  за шта?
            Но, против жалости, додао је.
            Јебеш жалост, изјаснио сам се.
            Кроз прозор се видело да је почело да киши. Још је и небо плакало. То је довољно, помислио сам.
            Једни умиру, други и даље живе, тако је то, рекао сам.
            Да, само увек умиру баш они које би хтео да живе. Умиру они које волиш.
            А колико их умре које уопште не знаш, рекао сам.  То ме не брине.
            Ето видиш како смо саможиви.
            Не знам како је са тим. Ја сам своју маму сачувао заувек.
            Ти бога, шта тај говори, помислио сам. Били смо већ мало пијани, али шта је то.  
            Питао сам га како то мисли да је сачувао.
            Је ли нашао леш, или шта?
            Ипричаћу ти ако ми обећаш да никоме нећеш зуцнути о томе.
            Наравно да обећавам! Силно ме је занимало.
            Одједном је снажно гурнуо девојке рекавши им да се губе кући. То је мушки посао, рекао је. Преметнух се у ухо.
           Још једном се показало да Филип има генијалне идеје, истина мало патолошке, али љубав не зна за границе! Почео је:  Мислиш ли ти да је мртва мајка једноставно устала и отишла на спровод? Такве ствари се дешавају у бајкама, овде је реч о стварности. Вртео сам у круг те стрвинаре који су хтели моју мамицу у земљу да затрпају. Па сам знаш колико ми је значила, била ми је све на свету. Тако сам смислио како да је сачувам код себе за сва времена, док сам жив.
           Већ сам помислио да ће рећи да ју је мумифицирао као Ентони Перкинс у филму и негде сакрио, да би је само он нежно гледао.
           Али, није се занимао за филмове.
           Умрла је неколико дана пре него што сам отишао по свештеника. Нисам хтео да ми је узму, разумеш. Хтео сам да задржим сваки њен део, да стално буде са мном ма куд ишао. Кад је умирала, умирао сам и сам. Проклео сам Бога и све свеце што ми узимају Једино, што имам. Никоме се нисам могао поверити, никоме рећи, јер би мислили да сам луд. Теби то говорим јер мислим да ћеш ме разумети. Тако сам оне ноћи, када је умрла, закључио шта треба да радим. Била је још топла, прво сам је умио топлом водом да се мртва кожа затегне. Узео сам оштар ножић, скалпел, исекао најпре код врата. Ишло је полако, али сам био  истрајан, била је то моја мама. Лагано сам јој свукао кожу, од главе до пете.
           Видео сам како се то ради са зечевима. Скалпирао сам јој читаву кожу, лепо је посолио и ставио под настрешницу да се на миру осуши. Да, крви је било прилично, могу ти рећи, и то тако плаве да сам схватио да је мама на небу.
          Стресло ме је док сам га слушао. Јеботе, баш је фрајер, мислио сам, не баш сасвим нормалан, али ко јесте. Загледао сам се у његову јакну и полако ми је постајало јасније.
Садржај њеног тела с месом сам још исте ноћи закопао на њиви и преко тога ставио бурад. Ископао сам врло дубоку јаму и насуо петролеј, потом запалио. Али имао сам њену кожу која ће ме увек грејати. Неколико дана сам је оставио под настрешицу да се добро осуши, потом сам је сакрио. Наравно да ништа нису могли наћи.
          Кад је скандал слегао, мајчину сам кожу полако уштавио и затим направио ову јакну, која је тако красна, зар не. Набавио сам све потребне хемикалије, да је постала постојана и сада могу с поносом да је показујем.
          Суза одушевљења капнула ми је у чашу. Испио сам надушак.
          Дивио сам се Филипу. Кад само помислим да у школи уопште нисмо знали какву стваралачку душу имамо уз себе.

***

 Морао сам на погреб. Протекао је нормално, никоме се није журило. Имали смо још читав живот пред собом. И управо када су падале последње лопате земље на гроб у којем је била моја мајка сетио сам се да, заправо, немам нити капута нити јакне за предстојећу зиму. Наравно да сам размишљао о практичној страни. Мртвој јој кожа више не може користити, помислио сам, мени би проклето добродошла. Сачекао сам две ноћи, треће сам кренуо на посао. Није било проблема, лепо сам је откопао и свукао на лицу места, остатке сам опет закопао. Све по устаљеном поступку. Наравно да сам морао још једном Филипу по појединости у вези са штављењем и тим стварима. Могу рећи да је јакна плагијат, а мајке су биле веома различите. Па ни патент још није пријавио. Морало је да остане у тајности.
Следећег месеца сам је већ обукао, баш када су почеле прве пахуљице да промичу. Углавном сам био задовољан.

***

Онда сам направио судбносну грешку. Нисам могао из своје коже – мислим коже писца. Иначе сам могао одахнути: никада никоме нећу бити мама!
          Било је овако: целу причу о Филипу и мајчиној кожи записао сам, нешто мало додао, променио и потом причу објавио у високотиражним новинама. Нисам био свестан последица. То је леп пример како су измишљене приче несигурне и шкодљиве у реалном животу. Моћ фантазије лако може да постане убојитија од ножа неког убице.
          Људи су читали и још једном прочитали до последњих појединости. За то време ја сам, безбрижо, ходао у својој јакни. Онда, једног дана, у свом поштанском сандучету нађох гомилу писама, чак су нека била около разбацана. Само огорчена писма брижних мамица и тетака које су на мене истресле сву своју мржњу и огорчење.
          Како сам уопште тако нешто урадио? Све су мислиле, ако тако нешто пишем, да сам стварно тако нешто и учинио. Још нису чуле за фикцију. И нису могле знати да ли сам то уистину урадио.
         Поистоветиле су ме са Филипом, који би такође могао да буде измишљен. Неке су ме проклеле до гроба и још даље. Жалиле су ме и претиле полицијом и другим свињаријама. Кад ме је захватио страх хтео сам да ствари разјасним у осредњем дневнику како стоје ствари с литературом и ништа више. Писма су била врло слична: скоро сва бела са марком у врху. Помислио сам да је добро да живим полуикогнито, да би могући нападач тешко дознао моју адресу. Помислио сам да би било добро да се преселим. А где да нађем такву јефтину рупу?

***

Онда се догодило оно што се морало догодити: људи су тотално луди, то би требало да буде јасно! Отворио сам новинску хронику и читао како су тога и тога суседи затекли како дере своју мајку. Кад су га упитали зашто, одговорио је да хоће од њене коже да направи зимски капут, па да је то негде прочитао и да му се учинило да је то добра идеја с обзиром на ужасну скупоћу капута. Корисно је хтео да употреби своје родитеље. И не само то, ускоро су пристигли нови примери. Рецимо  муж је хтео од своје жене да направи тепих.
            Са страхом сам схватио шта је све настало од Филипове везаности за мајку. Ја сам, у ствари, био крив јер сам све то написао. Постало је гнусно читати новине, такве и сличне вести биле су на првој страни, појединости унутра.
            Јакна од мајчине коже постала је последњи модни крик, како су се драле мајке и жене, то је остало у позадини. Све више људи покушало је да искористи своје најближе мртве, и вероватно се неки патолошки кожар устремио на још живи организам. Свима је јасно: време је оскудице!
            Завладала је паника. Младе маме су као на текућој траци ишле на абортусе. Лекари су имали пуне руке посла. Влада је морала да буде одлучна и најстроже је забранила побачај. Потом су на сцену ступили надрилекари и њима слични, знамо како то иде. Људске жеље не може нико да заустави. Кад само помислим да мамица роди љупко и плавооко дете које је кроз дванаест година лепо скалпира! Наталитет је опао, страховало се за национални идентитет. За све младе маме које би се ипак одлучиле да роде, била је расписана богата новчана награда. Али страх је ипак моћан фактор. Јеби га, ради се о животу, и ко је толико луд да сам себи копа гроб.
            Филип се због мене морао одселити из родног краја јер је постало очигледно да још није заборављен нестанак леша. Почели су да прекопавају сву долину, да би нашли остатке леша.
            Цвикао сам. Притајио сам се на неко време. Из редакције су ми још од раније слали пошту која би стигла на моје име. Разуме се да сам им запретио да никоме не кажу моју адресу.
            Никада нисам сазнао да ли су отворили гроб са мојом мамом; није ме занимало.

***

Да  још траје. Склањам се од пријатеља и знанаца, морао сам да се повучем у се, учињено се не да изменити. Неки се манијаци пребрзо одушевљавају и радо ће све да ураде јер немају својих идеја. Ипак се надам да ће једном проћи и та мода!

Превео
Милосав Славко Пешић

Преводи

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања