Преводи

Блаж Огоревц: О ђаволовој баби

ЕСТО и много говори се о ђаволовој баби.

Многи, који иначе ђаволу нису блиски и познају га само из прича или текстића у булеварским новинама, тврде да су са његовом бабом били добри знанци и да је била надасве угледна госпа, нешто сасвим друго од њеног разглашеног унука.

Без дилеме, много тога што се прича около је измишљотина или је на истинитој подлози толико придодато да се изгубила реална основа. Дакле, мноштво догодовштина које о њој круже, више говоре о значају и необичној популарности њеног унука него о њој и њеном животу.

Нисам рад себе да истичем. Ипак  морам да упозорим на чињеницу да сам ђаволову бабу у дечаштву добро познавао и често виђао.

С ђаволом се тада још нисам лично познавао јер је у то време био штићеник Васпитно- поправног дома Љубљана - Шишка па смо се упознали много касније, у време заједничког студирања на љубљанском Филозофском факултету. Ђаволова баба је често залазила у нашу кућу, могао бих рећи да је била некаква породична пријатељица.

Пошто сам у време њене смрти у Дому за старе у Подбрду, у којем је провела последње две године, једва био дванаестогодишњак, њен лик ми се утиснуо у памћење. Због тога су сви подаци, које наводим на овом месту, а које као недорастао тада још нисам могао схватити, посве веродостојни.

Ми, који смо стару госпу било када упознали, слажемо се да је била потпуно просечан пример сиромашне мештанке. Њене сиве, дозволите да кажем, празне очи, њен неизразит нос, танке уснице и у лице упала брада у потпуној су супротности с данашњим сликама које нам је приказују у идеализовану, готово као богињу.

Стас јој је био безначајан. Била је, наиме, висока само бедних 155 сантиметара и пре је била мршава но дебела. Поред тога имала је некакву телесну ману. Грба, која је у младости била скоро неприметна, с годинама је постала, кад се женица повила, веома изражена. Још непријатнији утисак је остављала велика, за мушку песницу, дебела гука на избораном врату.

Увек је била обучена једнолично, у црну равну одећу и једноставну кецељу. Белу, никад скраћивану и почешљану косу,  скривала је под црном, свиленом, марамом. Зими је огртала тежак сукнени огртач, чије су длаке нас, децу, непрестано и непријатно ударале у нежна лишца. Због  личне запуштености и никад пране одеће около је ширила непријатан, сух задах који ме је подсећао на мишеве.

Прехрањвала се повременом зарадом, пре свега од шивења.

Имала је Сингерову шиваћу машину на ножни погон и с њом је ишла од куће до куће. У два или три дана, приближно је толико времена остајала у једној породици, покрпила би све завесе, постељину, столњаке и одећу; све што је тражило шиваћу иглу. За шивење није захтевала много, а при јелу је била незнатно избирљива. Истина, при трпези је сметала једна њена друга рђава навика. За време јела јегласно цоктала, тако да су јој у неким финијим породицама сервирали ручак тек пошто су сви већ ручали.

Најдража посластица била јој је турска кафа, у коју је, насупрот свим правилима лепога владања, умакала комаде хлеба који је, потом, уз силно мљацкање, сисала. Због те неуобичајене навике, због њеног изгледа и мириса па, природно, малчице просјачког начина живота, месне даме никада је нису звале у своје друштво, мада је, право говорећи, спадала међ њих.

Потребно је истаћи да је била необично верна. Светим обредима је редовно присуствовала, и савесно обављала све верске дужности. Док јој глас није искварила старачка хрипавост, певала је у хору. Говорило се још и то да изврсно свира на оргуљама. Не знам да ли је ико чуо док свира.

Због њене верске ревности и због, за неке месне госпе, превисоких свота које је, упркос штедљивости, давала цркви, дошла је на језик месних торокуша: "Боље да сиромашној деци купи какву посластицу, па да тако учини Богу угодно дело", говориле су, "него што гоји већ предебелу црквену господу." Ипак, те приче нису промениле њене навике. За све, осим за касицу у жупској цркви Светог Јакова, њен новчаник био је забрављен са седам брава.

Због толике верске усрдности није чудно да су још пре десетак година пре смрти почеле да круже некакве гласине о необичној и перверзној наклоњености ђаволове бабе према некаквом умиљатом младом жупском капелану. Приче су ишле тако далеко да су почели приписивати очинство њеног јединог ванбрачног сина, дакле ђаволовог оца, том клирику. Јасно да су то само бесрамне клевете, али упркос свему, верски настојници су младог капелана, по казни, преместили у неко равничарско село близу Вараждина.

Потпуна је истина да ђаволова баба никада није сасвим прекинула контакте с њим – тајно их је одржавала све до краја живота. Истина је такође и то да је поменути капелан, тада већ жупник у Полховом Градцу, био одушевљен због њеног ходочашћа у свети Лурд.

Њен четрнаестодневни боравак у граду чуда није сасвим разјашњен. Знамо само то да је тамо и назад путовала возом. Познато је и то да су је у близини железничке станице на југу Француске у граду Пију, упркос њеној старости, тада је већ имала седамдесет пет година, силовала три месарска ученика. Вратила се без икаквог пртљага, са собом је донела само две црне свилене мараме с живо исцртаним цветним узорком по ивици, за који је тврдила да је чудотворан, и смотуљак бомбона с утиснутим ликом лурдске Мајке божје.

О њеном значају и њеним обичајима поред већ поменутог готово да се не зна ништа поуздано. Никада нећемо дознати да ли је била зла или добра. Ипак, по последњем догађају, којем сам био сведок, можемо закључити о некаквој злоби у њеној природи.

Неке јесени је започела са шивењем у нашој кући, баш на Дан свих светих мученика. Влажна јесења ноћ с лелујавом маглом наднела се над градом. Ми, деца, у топлој соби, по старом и лепом обичају о Дану мртвих,  на шпоретској плотни пекли смо кестење, док су старији ћаскали помињући покојнике и њихова животна дела.

Кестење је цврчало и пиштало на врућој плотни, ђаволова баба је, седећи у куту на сандуку са дрвима, уз стално мљацкање и шушкетање јела своју вечеру.

Изненада је утихла, залогај јој се зауставио у устима и чинило се да необично пажљиво ослушкује некакав звук. "Ха", наједном је викнула и при том јој је из уста излетео прежвакани залогај, "ха, децо, чујете ли како у страху цвиле душе грешника у чистилишту?" Наша мама, која је била мишљења да смо још премлади и недужни за таква сазнања с прилично муке је смирила. Нама је објаснила да је то цвилело кестење које смо пекли. Ипак, скоро бих се могао заклети да се те вечери у пиштање кестења умешао и други, језовито узбуњујући, звук.

Таква је била ђаволова баба у време мог дечаштва. Стари људи су касније приповедали каква је била у младости. Грбу још није имала, можда је био само њен врат, тако су наглашавали, мало изразитији. Прси, које су јој се у старости растегле по телу као две мале и танке палачинке, тада су биле готово неприметне. Само две набрекле брадавице су јој чамиле на ребрима, што, природно, у време пуних, као кугле за боћање, крупних сиса, нису биле баш на цени. Њено тело, по свему поменутом, и низак раст ипак нису били сасвим без чари. Поред свега су мушкарци протеклих десет година наглашавали њене чврсте и пуне бокове и нежна стегна.

Наводно су те чари у изобиљу искоришћавали. Ђаволова баба била је прилично душевна. Ваљда је увек, када би поподне или извечери, кренула према реци, у шетњу, под пазухом стискала ћебе.

Никоме и никад није било сасвим јасно како је помирила своју верску горљивост и строге моралне норме које верницима приписује хришћанска црква са развратом.

Ипак, упркос поменутој полној разузданости и већ раније наглашеној шкртости многи упозоравају на неке веома позитивне потезе ђаволове бабе, пре свега на њену истинољубивост.

Вредно је истаћи да никад није била задужена и да никада никоме, упркос многим приликама које су јој се указивале шијући по кућама, ништа није украла.

Умрла је, као што рекох, у Дому за остареле у Подбрду, у 78. години. Њен једини живи потомак, унук ђаво, на погреб није дошао. Старица је своју скромну имовину завештала цркви, чудотворне мараме, које је донела из Лувра, по њеној смрти, нестале су на тајанствен начин.

превео
Милосав Славко Пешић

________________________________________________________________________________________

Блаж Огоревц (20. јануар 1951, Шкофја Лока) познат је, пре свега, ако не и искључиво по песничким књигама. Јавио се збирком Prisilno zreli paradižnik (Насилно узрео патлиџан) 1975. Збирка је преведена на српски 1979. Огоревц је објавио двојезично (на словеначком и македонском) занимљиву песничку збирку Zima na socialističnem kmetijskem posestvu (Зима на социјалистичком земљорадничком поседу). Књига је објављена у Скопљу 1978.  а 1985. у Љубљани је изашла верујем најзанимљивија збирка Блажа Огоревца Poklon za Rastafar Makonena Haile Selasia Jaha (Дар за Растафар Маконен Хаиле Селасија Јаха).Последњу песничку, мени знану збирку, Огоревце је издао 1991: Domačijski spevi (Завичајни напеви).

Преводи

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања