Преводи


Ништа ми ниси рекла

Ништа ми ниси рекла.
Ту седиш и ћутиш.

Све сам ти рекла, не мучи ме.
Све боли

Мучиш ме својим ћутањем.
Све се на мени сломи. Ја сам крив.
Ниси крив, ја сам крива,
сама сам изабрала то срање.
Сада сам сама.

Сву одговорност преузимам на се.
Ти си лепа, све си ми дала.

Сада више ништа не може помоћи,
била сам продана,та одговорност је само
      болест.

Рекла си да си жена,
сад се скриваш, колико пута си рекла да ниси
      код куће.

У црнини ходим да се обезбедим,
све си ми узео, моје ти жене не дам.
Изабери неку муку. Све ћу ти дати.

Ти си пошаст несреће, хладна и дубока.
Плачљива сам.

Ранио си ме, па не разумеш
ко је код тебе као у својој кући.


Успомене

Успомене ме држе,
 поново читам Рат и мир.
Волела бих да се возим кочијом
и имам мужа војника или морнара.
Био би силан.

Волела бих да сам лудача,
имала бих шофера
и била богата.
Волела бих по салонима да клепетам
о проблемима које има свака самостална женска.

Имала бих уметнички салон,
с тешкоћама којих нисам свесна,
куповала бих слике и била испуњена осећањима.
Говорила бих куварици шта да нам скува за ручак.
Можда би ме когод потом насликао.

Мучнину бих упознала, када би ми родитељи умрли,
или муж отишао у војску,
ишла бих у црнини и јецала,
ишла бих у козметички салон или масеру
и чекала наредно балетско вече.

Децу бих још за лаку ноћ пољубила,
и с њима се помолила за срећу,
      која нас салеће,

седела бих у ложи с прстима пуним прстења,
гледала сусетку, која је можда лепша,
и срећнија, али већ други пут у истој гардероби.

 
Одагнао  је своју  преосетљивост

Одагнао је своју преосетљивост
 и постао човек мудрац.

Отишао је на брежуљак и
плакао над крајем.

Заборавио је на породицу,
наследство и његову рањивост.

Био је мудар и леп,
богињу је молио за савет.

Уместо мајке приволео се вили,
и поносан с њом остајао хладан и сам.

Деца су га тражила,
и жена је пловила морем, заман.

Опет је отишао на брежуљак,
и срео уплакану богињу.

Деца се лоптају твојом мудрошћу,
и жена је глумица постала.

Седео је на брежуљку и јецао.
Одагнао је своју мудрост
и у старост се закопао.


Било је неочекиваних дана

Било је дана које није очекивала.
Било је дана које није измолила.
Било је дана да је носила маглу Берлина.

Било је дана да се у постељи скривала.
Било је дана да је сунце ловила.
Било је дана да је у Јерусалиму жмурила.

Било је дана да је у пустињи молила.
Било је дана да је по трави ходала.
Било је дана да је у цркве залазила.

Било је дана да је папирус залила.
Било је дана да се у Њујорку изгубила.
Било је дана да је Париз заборавила.

Било је дана да се жена родила.
Било је дана да се посве уротила.
Било је дана када се с дечкима играла.

Било је дана да се месец преобукао.
Било је дана да је колаче пекла.
Било је дана када више није шила.

Било је дана да је прозор затворила.
Било је дана да је тмина настала.
Било је дана да је снове одбацила.

 
Данас не могу

Нико не разуме, данас не могу.
Данас сам згазила мачку,
која је трчала низ пут
и данас сам ударила у суседов ауто.
После сам се спотакла на степенику
и разбила чајник.
И нико не разуме
да данас не могу скувати ручак.
Данас је небо било црвено.

 Јутро је

Јутро је,
можда је прекасно.

Волим живот,
можда одем по свеже млеко...

Тешко чекам свежа дечја лица,
мама, хоћеш ме одвести у школу...

Ох, како бих волела да сам минут сама.
Мама, да ли ме понекад волиш?


Сећам се

Сећам се, малена сам била,
       тада си ми певала...
Сећам се, повремено смо ходили,
       никада нисмо журили...
Сећам се, цртали смо по зиду и пили чај...
Сећам се, свуда си ме водила са собом,
      причала ми причице...
Сећам се, људи су гледали за нама...
Сећам се, увек си играла...
Сећам се, и сада видим твој лик...
Сећам се, мама, куда си ишла...


Еманципација 

На кредит сам је купила,
говорили су да нема смисла,
камате су превелике.

Ох, седела сам у купатилу,
били смо радосни, јер се машина за рубље,
вртела на рате...

Затим сам узела Спинозу,
о боже, да се машина за рубље не престане вртети,
потребно ми је време за живот...


Сунце јој је за леђима сијало

Тако, како је смела, рекла је.
Ништа више.
Сунце јој је за леђима сијало.
Никада у лице.
Постаје вруће, шапутала је.

Смела би, ако би могла.
Могла би, ако би ишла.
Ишла би, ако би могла.
Могла би, ако би ишла.

Смела би, ако би могла, да би ишла.
Ишла би, ако би смела, да би могла.
Могла би, ако би ишла, да би смела.


На шта то личи

Радосно је носила
 црвене руже до њиховог грма и назад.

На шта то личи,
носиш црвене руже до грма и назад,
      нервирала се мајка.

Носи их на пијацу,
тамо у место, не дотичи више тај грм.

Носила их је доле, у место,
није их продала и није се вратила у своју башту.

Место ју је уозбиљило,
ни помислила није на долазећу зиму.

Родила је децу и дојила,
на зиду је висила  уљана слика Сеоска мајка.

Све руже које је посадила, цветале су бледуњаво,
сав живот је постао светао.

Узела је суд оранжне боје и кућу
      прекрила сунцем.
Не припадам више тој причи, рекла је.

Закопчала је капут до грла, узела марамицу
      и отишла.

 
Река

Преселила сам се у варош,
дуга река тече кроз место.
Река, која ме подсећа на моје место.

Могуће да је та река пресушила,
могуће је она у мом месту сагорела.

 
Жене из Schwablanda

Од пчелињег зуја да се скријем,
мараму стављам на главу,
врат ме боли.

То нису моје пчеле,
долетеле су од суседа,
треба да их вратим.

Хоћу рећи, не идем назад,
само која ће ме разумети.
Та с петоро деце ми се смеши.

Не, та је предебела,
прешироке сукње је држе,
сада, сада, загризла си ми у кости.

Говориш, само ме послушај,
разумећеш њихов свет.
Покривало нека само држим на глави.

Ништа не видим, ништа не слушам,
мрежица против пчела већ смрди,
Постајем лед.

Сестро моја, сада те зовем,
приђи ми у том свету.
Две нећемо бити лед.


Ти малени вулкани

Ти малени вулкани ме узнемирују.
Желим их свакодневно и знам
да деци треба зашити панталоне.

Панталоне, могуће да им пришијем
            мала сунца на коленима,
 можда лађу с димњаком... или кућице,
Ана хоће бубамару... можда мухару...

Како да испуним све те жеље на коленима...
вулкани моји одвратни мили,
бојим се да морате још да чекате...

Звезде

 Већ си заборавила?
Нисам.
У јануару тако и тако постајем луда.
У  фебруару ослушкујем виолине.
У марту ми деца лупају  у бубње,
У  априлу сам рођена.
У мају ћу се посветити.

Већ си заборавила?
Не знам.
Јуни не марим.
Јула мије лепо.
Августа напето.
Септембра стварам.
Октобра кувам мармеладу.

Већ си заборавила?
Покушавам се сетити.
У новембру се борим, децембра се плашим.

Већ си заборавила?
У купатилу сам насликала плаво небо.
Наточићу врућу воду и лећи у њу.

Децо, нацртајте ми малене звезде
на плавом небу!

 
Дана су ми три живота

То не могу да издржим,
три живота су ми дана.
Први, други и једини.
Један је на земљи, други је у ваздуху,
      трећи је у води.
Ватра је у свима.
Змај, сирена и несрећа, то је све,
      што ми је дано.
Све ћу спалити.
То не могу  да издржим,
то није поштено.
Некима је само мало дано
и потом им све иде по плану.
У мени је превише за брак и децу,
у мени је превише за домаћицу,
у мени је превише за frauengruppe.
у мени је превише за сестру моју.
Свега је премало.

То не могу да издржим,
постала сам мајстор за људске проблеме,
ништа ме не дотиче,
низашта ме није брига,
свакоме могу помоћи.
Погледам и кажем,
и шта онда.

 
Мама, никада ми ниси рекла

Mама, никада ми ниси рекла, када је крај.
И шта да урадим?

Мама, никада ми ниси рекла,
      како да напредујем.

Да ли је то истина?
Мама, никада ми ниси рекла, шта ћеш урадити,
кад онемоћаш.

Мама, зашто ми се смејеш?
Само гледај, само гледај, како не идем напред.


Ништа у животу нисам дочекала

Чекам, само још до поноћи чекам,
тако ми је месец поручио.
Ништа у животу нисам дочекала.

Звезде, под којима сам се родила,
говоре да сам срећна.
Хороскоп каже да сам моћна.

Линије руку кажу да ћу живети дуго.
Нигде не пише да ме је стах.
Повремено страх.

До поноћи чекам, потом ћу бити богата.
Стражаре сам поткупила да отворе врата.
Само када ја захтевам, само мојој самоћи.


Тог јутра смо изашли

 Тог јутра смо изашли,
само то могу да запишем у споменар.

Код цркве смо превише скренули лево.
Кажеш: није истина.

Ако бих се окренула према води,
могла бих сада тамо да родим.

У тој шуми ми је сада хладно,
јуче је ту сунце сијало.

Не осврћи се десно, говориш,
али тамо се чују гласови.

Тамо се осећа мед
и деца сада галаме.

Зашто ме хоћеш ту задржати,
то место није за мене.

Коса ми непрестано седи,
и никада још нисам добила дарове.

Хоћеш да запевам своју песму
и заспим с пустим устима?

Меко је, топло је,
маховина се шири по мени.

Осећаш ли, влажна је.
Своју црну књигу сада могу да пишем.


Снег

Био је тежак зимски снег. Готово...
Готово тако као када сам била мала.
Децу сам умотала у шарену одећу
и поставила на санке.

Мама, како је лепо.

Вукла сам их истим путем,
којим сам ходала, кад сам их у себи носила.
Тада сам непрестано слушала флауте
а данас ме занимају табле...

Пре него што се Ана родила,
       ходали смо међ дрвећем.
"Сваки час биће зелено, моја Ана" говорила сам јој.
Кад се Давид копрцао по мени, Ана му је скупљала
       шкољке под дрвећем.

Хтела је што пре на море...
Под истим дрвећем смо све троје трчали.
"Сећаш ли се Давиде", говорила је Ана
"када си био ружа, а ја сунце и срели смо се
и одлучили смо да посетимо Марушу..."

Вучем санке и слушам табле
под тим дрвећем,
за име бога ућутите, вичем у себи,
не смем да вас слушам,
      испустићу санке из руку, сада сам као дрвеће, не смем се померити...

Љубави моја, да ли је то оно за шта смо се одлучили?

 
Молим те, воли ме

Да ли је безбедно?
 Звиждућеш.
Јесам ли те покрала?
Мрзиш.
Пустићеш ме к себи?
Свој утробу сам ти дала.
Сву децу сам повадила.
У мени је хладно.
Очи још имам и руке ледене.
Молим те, воли ме.

 
Чекамо опрост

Устали смо из зелене зиме.
 Субота, недеља, среда,
све једнолично.

Киши сваког дана.
Изјутра, извечери, о подневу,
све је сиво.

Свеће су догореле.
Сунце шаље облаке.
Деца пију млеко.

Чекамо опрост.
Када би бар стигао неки ветар с мора,
пре него потонемо.


Вртна забава

Сва дебела тамо седим.
Гледам,
еманциповане немачке госпође;
новинарке, мајке, краљице,
проститутке, галеристкиње...
Из очију им врца страх.
Мени такође...
Мушких нема...

Очекујете дете?
Не, дебела сам...
Па, видите: пушим...
Опростите, ваше дубоке очи....
Мислила сам....
То је од злобе,
не од трудноће....
То је од беса,
од живота...

То је од саосећања са женским олошем,
од очигледне моћи....
То је од дебелих трбуха,
од пелена, жртвовања...
То је од лезбејске глади за мушкима,
фризера сваке недеље...
То је од женица у есесовским чизмама,
овсених пахуљица и малиновог чаја...
Од хиљаде лажи и осмехчића,
деце, која нам пију крв...
Куће, у којој мушки греше,
мириса амбре и кедра
који прекривају смрад вртне забаве...
Спавате ли госпођо?
Не, заправо убијам...

 
Све сам преболела

Свуда се шапуће,
на гробљу, у трави,
зими, на путу.

Никакво чудо да се догоди,
седим и чекам сенке,
у шуми, у кухињи.

Поштанско сандуче отварам,
телефон ослушкујем, само дете плаче.

Чуда ниоткуд.
Скоро четрдесет година само то радим.
Око тридесете из руку ми се отргло.

Гледам натписе и снег
који постаје киша.
Очи затварам.

Све сам преболела.


Данас сам на распродаји

Данас сам на распродаји.
Све је јефтино.
Душа, тело и распеће.
Сузе и гнев.
У црвеном, плавом, зеленом.
Могу још обући Ђавола.
Сиво и црно за краља,
мрко жуто за Бога.
Данас се заиста све може купити,
крв и сасушено срце.
Данас сам тако јефтина,
да вам се заиста исплати,
то су моји последњи окови.
Зелени су, само зелени,
црвених више нема.
Такође могу камење из желуца,
за сто марака да продам.
Потом ћу се разорити,
нико ме више неће добити.

Избор, превод и белешка
Милосав Славко Пешић


Маруша Кресе Вајднер сврстана је међу 100 најутицајне Европљанке, после неколико година проведених у САД и Лондону, дуго је живела у Тибингену, Берлину, Грацу. Тако се испуњавају речи Марине Цветајеве да је сваки песник, у суштини, емигрант; од те слободе га нико не може одвојити.

На поезију Маруше Кресе Вајднер, можда пре свих, указао је Хандке с одушевљењем и наклоношћу.  Већ добрано истањена флоскула живот пише романе у случају Маруше Кресе Вајднер може да се преиначи, јер живот  је одиста писао њену поезију, опору, огољену, експресивну, раздирућу. Уосталом, ево одломака из дневника Маруше Кресе Вајднер који говоре, криче, урлају о њој, о животу и о поезији.

1.  септембар 1963. мама ми је покидала са зида све слике Битлса... хоће ли ме икад разумети... 13. фебруар 1969... спремам болничку собу у Лондону и никакво писмо не могу да напишем...колико ће још дуго трајати тај инат у мени... воли ме... 1. август 1966...ходам по Сиднеју и хладно ми је... заборавила сам да је овде зима... да ли уопште знам какав је свет... 20. мај 1969... с Андрашем седим на обали мора и једемо пекмез од трешања... 1.децембар 1971... да ли уопште ико зна где је Ајова Сити, Ајова Ривер, Ајова Стејт... шта бих дала за сат са Пупилијом... 17. фебруар 1975... песника сам избацила из куће... Ана и Давид су лепи... ноћу учим и плачем... ујутру се бојим устајања... 28. април 1981... спавамо на ранчу Д.Х.Лоренса... ујутру бих волела да походим његов гроб... онда идемо у Таос... 13. април 1984... возимо бицикле по Долини краљева... деца су жедна... ја се не осећам најбоље... 19. јуни 1985...телефонски разговор с уредником... мислили смо да не пишеш више, јер си родила... зашто нисам једна од уметничких лезбејки двадесетих година... пацијенте не морам узимати превише озбиљно... 1. јули 1988... опет сам сама... 13.фебруар 1989... сањала сам да сам добила, од пријатељице, за рођендан, метлу која истовремено чисти и пере под... кад сам се пробудила, спаковала сам торбу и кренула у Јоркшир..."

Маруша је рођена 13. априла1 947. умрла је 7.ј ануара 2013. 

Преводи

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања