Преводи

Џ. Д. Селинџер: Баш пред рат с Ескимима

АШ петог суботњег јутра Џини Манокс играла је тенис у East Side Courts са Селеном Граф, школском другарицом код госпођице Басехоареве. Џини је држала да је Селена највећа безвезњаковица код госпођице Басехоареве   у школи, у којој је такође било све препуно безвезњака   с друге стране није знала никога, ко би тако вредно доносио свеже конзерве тениских лоптица.        

Можда их је производио њен отац. (На једној вечери је Џини за просветљење читаве породице Манокс описала своје виђење вечере код Графових: беспрекорно обучен конобар приступа с леве стране и уместо чаша са соком од парадајза додаје конзерве тениских лоптица.)
            Зато јој је толико више ишло на живце да се Селена, која је прва изашла из њиховог таксија, правила блесава, и зато је морала она –  и наравно: увек! –  да плати вожњу. Најзад, Селена се досетила да се уместо аутобусом кући враћају таксијем. Пете суботе, док је такси возио по Јорк Авенији, Џини је наједном проговорила: "Чуј, Селена..."
            "Шта?" упитала је Селена дланом пипајући под аутомобила. "Не могу да нађем футролу за рекет!" мрмљала је.
            Упркос топлом мајском дану девојке су носиле огртач преко кратких панталона.
            "Ставила си је у џеп", рекла је Џини. "Чуј..."
            "О, хвала богу! Спасла си ми живот!"
            "Слушај", рекла је Џини којој уопште није било до Селенине  захвалности.            
            "Шта?"
            Џини је решила да с проблемом изађе на сунце. Такси је већ био близу Селенине улице. "Не да ми се да опет, као увек, плаћам читав цех за вожњу", рекла је. "Нисам милионерка, знаш."
            Селена је била забезекнута, затечена. "Зар не плаћам увек половину?" недужно је упитала.
            "Не" узвратила је Џини мирно. "Пола си платила само прве суботе. Једном на почетку прошлог месеца. Од тада до сада ниједном. Нећу да будем непријатна, али реч је о томе да стварно живим од четири и по долара недељно. И с тим морам..."
            "Али увек донесем тениске лоптице, зар не?" упитала је Селена зловољно.
            Понекад би је Џини најрадије убила. "Па твој их отац производи зар не?"       
           "Тебе то заправо ништа не кошта. Ја морам да платим за сваку вашљиву..."           
           "У реду, у реду", рекла је Селена победоносно. Потом је с изразом досаде потражила по џеповима огртача. "Имам само двадесетпет центи", додала је хладно. "Је ли довољно?"
            "Не. Жао ми је али си ми дужна долар и двадесетпет. Водим евиденцију за свак..."
            "...Морала бих горе да узмем новац од маме. Зар не можеш да сачекаш до понедељка? Донећу ти га у теретану, ако ће те то задовољити."
            Селенин тон био је милостив.
           "Не", рекла је Џини. "Вечерас идем у биоскоп. Потребан ми је новац."
            У непријатној тишини девојке су гледале кроз супротна стакла док се такси није зауставио пред Селениним блоком. Селена је седела с десне стране. Изашла је, и оставила врата таксија оставила притворена. Одлучно и незаинтересовано, као каква холивудска величина, ушла је у зграду.
            Џини је зајапурена исплатила таксисту.
            Затим је покупила своју тениску опрему – рекет, пешкир, капу – и пошла за Селеном.  У петнаестој је Џини, са својим тениским патикама, имала нешто више од метар и седамдесет, и кад је ушла у предворје, својом самосвесношћу, потиснула је несигуран изглед аматера. Зато је Селена радије зурила у индикатор над лифтом.
            "Све заједно сада си ми дужна долар и деведесет", рекла је Џини,  прилазећи лифту.
            Селена се окренула. "Можда би те занимало", рекла је "моја мама је веома болесна."
            "Шта јој је?"
            "Има упалу плућа, и ако мислиш да ми је задовољство да је убијем због новца..." Селена је незавршену мисао изрекла с пуном уверљивошћу.
            Џини је тај податак, истини за љубав, некако избацио из колосека, па био он истинит или не, ипак не толико да би се препустила осећањима. "Нисам га дала њој", рекла је и ушла са Селеном у лифт.
           Кад је Селена позвонила на врата свог стана врата је отворила –  заправо су се врата отворила и остала отворена –  црна служавка с којом Селена, очигледно, није говорила. Џини је одложила своју тениску опрему на сто у ходнику и пошла за Селеном. У дневној соби Селена се окренула и рекла: "Да ли би овде сачекала? Веома је вероватно да маму морам да пробудим."
            "О.К." рекла је Џини и завалила се у софу.
            "Никада не бих поверовала да си таква цепидлака" рекла је Селена, прилично раздражена кад је употребила реч "цепидлака", али не довољно храбра да би је нагласила.
            "Сада знаш", рекла је Џини и тик пред лицем отворила примерак Вога. Тако га је држала доклегод Селена није отишла из собе, потом је одложила назад, на радио. Онда је разгледала собу: у мислима је премештала покућство, склонила стоне лампе и одстранила вештачко цвеће. Соба јој се чинила сасвим огавна, скупа непријатна.
            Одједном се с другог краја стана чуо мушки глас: "Ерик? Јеси ли ти?"
            Џини је закључила да је Селенин брат којег никад није видела. Прекрстила је своје дуге ноге, ивицом огртача од камиље длаке покрила је колена и чекала.
            У собу је отворених уста упао је бос младић с наочарима и у пиџами. "О. Мислио сам да је Ерик, мадона." рекао је.
            Није се зауставио него је ишао по соби бусајући се у уска прса. Потом је сео на слободни крај софе. "Баш сам повредио проклети прст", рекао је некако дивље.   Погледао је Џини, као да је очекивао да ће тамо седети. "Јеси ли ти кадгод повредила прст? Али баш до коске?" упитао је.
            У његовом гласу било је нечег озбиљно преклињућег као да би га Џини својим одговором ослободила осећаја да је једини и усамљени почетник у повређивању.
           Џини је зурила у њега. "Не, не баш до кости", рекла је "али сам се посекла". Био је ба смешан момак, или муж, тешко је било рећи шта је од тога. Коса му је била сва замршена. Носио је ретку, посве обичну, светлу брадицу. Укратко, било је јесно да је –  но, приглуп. "Како си се посекао?"
            "Дођавола, шта ја знам" одвратио је тоном који је говорио да је одговор на то питање потпуно мистичан. "Нешто сам тражио у тој проклетој кошари за смеће, а била је пуна жилета."
             "Ти си Селенин брат?" упитала је Џини.
            "Да. Исусе, крварим као прасац. Не иди никуд. Можда ће ми требати трансфузија."
            "Јеси ли шта ставио на прст?"
            Одмакнуо рану од груди и понудио Џини на увид. 
            "Само тај вашљиви тоалет папир", рекао је. "Зауставља крварење. Као кад се посечеш при бријању." Опет је погледао Џини. "Ко си ти?" упитао је. "Пријатељица од оног крпеља?"
            "Идемо у исти разред."
            "Тако? Како ти је име?"
            "Вирџинија Манокс."
            "Ти си Џини?" рекао је и кроз наочари зашкиљио у њу. "Ти си Џини Манокс?"
            "Да", рекла је Џини и открстила ноге.
            Поново је погледао прст, очигледно једину значајну тачку у соби. "Знам твоју сестру", рекао је хладно. "Страшан сноб."
             Џини се згрбила. Шта је?"
            "Чула си ме."
            "Она није сноб!"
             "Још какав", рекао је Селенин брат.
            "Не!"
            "Још какав. Краљица је. Краљица снобова."
            Џини га је гледала, кукавног с дебелим свежњем тоалетног папира на прсту.
            "Ти не познајеш моју сестру."
            "Како да не."
            "Како јој је име? Но, како јој је име?" питала је Џини.
             "Џоан... Џоан Сноб."
            Џини је заћутала. "Како изгледа?" наједном је упитала.
            Тишина.
            "Како изгледа?" поновила је.
            "Кад би била упола чедна од онога што умишља, била би више него срећна", промрсио је.
            Одговор је био, по Селенином мишљењу, занимљив. "Никад нисам чула да те помиње", рекла је.
            "То ме стварно боли. Грозно ме боли."
            "Верена је", рекла је Џини, посматрајући га. "Следећег месеца ће се венчати."
             "С ким?" упитао је и подигао поглед.
            Џини је ухватила тај поглед. "Ни са ким кога ти познајеш."
             Поново је петљао по својој првој помоћи. "Жао ми га је", рекао је.
            Џини је презриво отхукнула.
            "Још увек крварим као свиња. Мислиш да бих нешто морао да ставим? Шта би било добро? Да ли би сребро-живин прашак био за то?"
            "Јод је бољи", рекла је Џини. И онда, пошто јој се учинило да је њен одговор, с обзиром на средину, превише културан, додала је: "Сребро-живин прашак ни случајно није за то."
            "Зашто не? Шта није у реду с њим?"
            "Није одговарајући за то, то је све. Теби је потребан јод."
            Погледао је у Џини. "То превише пече, зар не?" упитао је. "Пече ко свиња, зар не?"
            "Пече, истина је", сложила се Џини, "али нећеш од тога умрети."
            Селенин брат, несвестан Џининог тона, опет се посвети прсту. "Није ме брига што пече", рекао је.
             "Кога је брига?"
            "Јах", уздахнуо је.
            Џини га је погледала за хип. "Не дирај га", рече изненада.
            Као да га је дрмнула струја, хитро одмакну здраву руку. Загледао је неки предмет на другом крају собе. Покрете му је пратила готово некаква сањивост.
             "Сјелашта?" упитао је.
             "Шта?"
             "Јеси ли већ ручала?"
            Џини је климнула. "Јешћу касније, код куће", рекла је. "Мама увек има ручак за мене."
            "У соби имам пола сендвича с пилетином. Хоћеш? Нисам га ни пипнуо."
            "Не хвала, стварно не."
            "До малочас си била на тенису, мадона. Па зар уопште ниси гладна?"
            "Није реч о томе", рекла је Џини и прекрстила ноге. "Ради се о томе да мама увек има припремљено јело за мене када дођем кући. Хоћу да кажем да просто полуди ако нисам гладна."
           Ваљда је прихватио објашњење. Али наједном је опет навалио. "Шта кажеш за чашу млека?" упитао је.
            "Не, хвала... Хвала, заиста."
            Одсутно се нагнуо и лупио по голом глежњу. "Како се зове тип за којег ће се удати?" упитао је.
            "Мислиш Џоан? " рекла је Џини. "Дик Хефнер."
             И  даље се лупкао по глежњу.
            "Капетан је корвете у војној морнарици", рекла је Џини.
            "Па шта."
            Џини се закикотала. Гледала га је како лупка по глежњу да је већ постао црвен. Кад је почео ноктом да љушти мању кожну раницу скренула је поглед.
            "Откуд познајеш Џоану?" упитала га је. "Никад те нисам видела код нас."
            "Код вас, кући, никад нисам био, хвала лепо."
            Џини је чекала, али тој изјави ништа није додао. "Где си је онда упознао?"
            "На забави", рекао је.
            "На забави? Када?"
            "Шта ја знам. За Божић четрдесетдруге." Из џепа пиџаме, с два прста, извукао је цигарету, на којој је, изгледа, спавао. "Би ми додала шибице?" упитао је.
            Џини му је додала кутију шибица са сточића поред ње. Запалио је цигарету, а да је није поравњао,  убацио палидрвце назад у кутију. Забацио је главу, лагано избацио оријашки облак дима из уста у поново удахнуо ноздрвама. У том "француском" стилу је пушио све време. То сигурно није био део канабетског водвиља, али опуштени посебан домет младог човека који је, можда, ту и тамо покушао да се обрије левом руком.
            "Зашто је Џоана сноб?" упитала је Џини.
            "Зашто? Зато јер је. Како, дођавола да знам зашто?"
            "Знам, али зашто онда кажеш да јесте?"
            Уморно је погледао. "Чуј. Написао сам јој осам усраних писама. Осам, схвати. Никада ни на једно није одговорила."
            Могла је да мисли. "Но, можда је била презаузета."
            "Па да. Презаузета. Дрек, презапослена. Па није дабар."
            "Па мораш ли је толико опадати?" упитала је Џини.
            "Јеби га, морам."
            Џини се закикотала. "Колико дуго се уопште познајете?"
            "Довољно."
            "Мислим, да ли се је када позвао или тако нешто? Зашто, зашто је никад ниси позвао?"
            "Тако."
            "Јах, бог је милосрдан. Ако је никад ниси позвао или..."
            "Па нисам је могао, мадона!"
            "Зашто не?" истрајавала је Џини.
            "Нисам био у Њујорку."
            "А. Где си био?"
            "Ја? У Охају."
            "А, био си на колеџу?"
            "Не. Напустио сам га."
            "Аха. Значи у војсци?"
            "Не. Руком у којој је држао цигарету Селенин брат се лупио по левој страни груди. "Тика така", рекао је.
            "Срце, хоћеш рећи?" питала је Џини. "Шта није у реду с њим?"
            "Шта ја знам, некакво срање јесте. Када сам био мали имао сам реуматичну грозницу. Свињски боли у..."
            "Онда би морао да престанеш са пушењем, зар не? Мислим, зар ти нису забранили пушење? Лекар је рекао мојој..."
            "Ах, они ти нареде све живо" рекао је.
            Џини је за кратко задржала ватру. За врло кратак трен. "Шта си радио у Охају?" питала је.
            "Ја?" Радио сам у некаквој посраној фабрици авиона."
            "Стварно?" рекла је Џини. "Било ти је лепо?"
            "Било ти је лепо", опонашао је. "Био сам блажен од среће. Наравно обожавам авионе. Тако слађани су."
            Џини је већ била довољно загрејана да би се осетила увређеном. "Колико дуго си тамо радио? У тој фабрици авиона?"
            "Па шта знам, Језус Марија. Тридесетседам месеци." Устао је и пришао прозору. Погледао је доле на улицу палцем се лупкајући по кичми. "Погледај их", рекао је. "Проклете будалине."
            "Ко?!"
            "Шта па ја знам. Сви."
            "Прст ће ти још више крварити ако га држиш окренутог на доле", рече Џини.
            Послушао је. Ставио је руку у водоравни положај тако што ју је наслонио на ногу. И даље је гледао на улицу. "Сви гурају на ту проклету регрутну комисију", рекао је. "Сада ћемо се тући с Ескимима. Знаш за то?"
            "С киме?" упитала је Џини.
            "Ескимима... Зар си глува, мадона?"
            "Зашто с Ескимима?"
            "Шта па ја знам зашто. Како, дођавола да ја знам зашто? Тада ће ићи сви старци. Старци око шездесетих", рекао је. "Само за кратко време... Па шта!?"
            "Ти и тако и тако нећеш ићи", рекла је Џини, не мислећи тиме штогод одређено али је, пре но што је довршила мисао, схватила да га је сломила.
            "Знам", брзо је одвратио. Одшкринуо је прозор и бацио цигарету на улицу. Онда  се окренуо. "Чуј. Учини ми услугу. Кад дође тај типус, реци му да ћу одмах доћи. Само да се обријем. Океј?"
            Џини је климнула.
            "Хоћеш да кажем Селени да пожури, или шта? Зна ли уопште да си ту?"
            "О, зна, зна", рекла је Џини. "Никуд не журим. Хвала."
            Климнуо је с разумеваљем. Потом се последњи пут темељно загледао у поовређени прст као да хоће да се увери да ће издржати повратак у собу.
            "Зашто не ставиш фластер? Зар немаш ниједан фластер или нешто слично?"
            "Неее", одвратио је. "Не ја." Одвукао се из собе.
            Убрзо се вратио с оном половином сендвича у руци.
            "Поједи то", рекао је. "Добар је."
            "Али стварно, уопште нисам..."
            "Узми га, бог с тобом. Па нисам га затровао или не знам шта."
            Џини је узела половину сендвича. "Ја, хвала лепо", рекла је.
            "Пиле је", рекао је стојећи над њом и гледајући је. "Синоћ сам га купио у деликатесној."
            "Добар је на око."
            "Но, да, па поједи га."
            Џини је загризла.
            "Добар је, а?"
            Џини је с муком прогутала залогај. "Врло".
            Климнуо је. Одсутно је разгледао по соби лупкајући се по прсима. "Но, да, треба да се обучем... Исусе, звони. Само мирно крви!" И оде.
            Кад је Џини остала сама, не устајући, поче да разгледа собу да би нашла место где би сакрила сендвич. Чула је да неко долази.
           Ставила је сендвич у џеп огртача.
           У собу је ушао младић раних тридесетих година, ни висок ни низак. Његове правилне црте, кратко ошишана коса, крој одеће и узорак на његовој кравати нису казивали богзнашта. Могао би да буде из уредништва – или је покушао да уђе у уредништво – какве новине. Можда би још свирао на каквом концерту, који се завршио у Филаделфији. Могао је да буде и из какве адвокатске куће.
            "Здраво", срдачно је поздравио Џини.
            "Здраво."
            "Јеси ли видела Франклина?" упитао је.
            "Брије се. Замолио ме је да ти кажем да га сачекаш. Брзо ће."
            "Брије.  Света небеса." Младић је погледао на сат. Потом је сео у црвену столицу, прекрстио ноге и принео руке лицу. Протрљао је очи као да га обузима исцрпљеност или је нечим натрунио очи. "То је било најстрашније пре подне у мом животу", рекао је одмакнувши руке с лица.
            "Шта је било?" упитала је Џини погледавши га.
            "Ох... то је дуга прича. Никад не убијам људе ако их не познајем бар хиљаду година." Празно и чемерно је буљио некуд према прозору. "Никада више нећу умишљати да сам оволишно познавалац људске природе."
            "Ма реци шта је било?" поновила је.
            "Исусе! Тај човек, који је код мене становао месеце и месеце,  па не могу рећи... тај писац," додао је поверљиво, вероватно мислећи на знамениту анатему из Хемингвејевог романа.
            "Шта је урадио?"
            "Отворено речено, боље да се не упуштам у детаље", рекао је млади мушкарац. Узео је цигарету из своје паклице и запалио је својим упаљачем. Имао је велике дланове. Нису показивали моћ, ни способност ни осетљивост. Превијао их је као да имају некакву властиту естетску енергију. "Закључио сам да нећу ни да мислим више на то. Али сам тако бесан", рекао је. "То значи, тај грозни човечуљак из Алтоне у Пенсилванији или из неког од тих крајева. Очигледно на смрт изгладнео. Ја, пак, довољно љубазан и услужан –  прави умишљени Самарићанин –   да га узмем на стан, што ће рећи у тај микроскопски станчић, у коме се једва и сам покрећем. Представљам га свим својим пријатељима. Допустим да ми читав стан затрпа тим својим грозним рукописима, па пикавцима, па ротквицама и не знам чиме све не. Одведем га сваком позоришном продуценту у Њујорку. Вучем његове прљаве кошуље у праоницу и назад. И за све то..." Млади муж је заћутао. "И захвалност за сву моју љубазност" промисли "у пет, шест изјутра збрише из стана – ни ушљиво писмо није му се дало да напише – и покупи све што је могао да зграби својим свињским, прљавим рукама." Поћутао је, да би могао повући дим, и испусти га танким, звиждећим издахом. "Уопште не желим о томе да говорим. Заиста не. Није вредан да се ждерем због тога. Стварно не."
             Погледао је Џини. "Допада ми се твој огртач", рекао је и устао. Пришао јој је и опипао огртач. "Диван је. То је стварно добра камиља длака, коју сам видео после рата. Где си га набавила?"
            "Донела ми га је мама из Насауа."
            Млади муж је озбиљно климнуо главом и вратио се својој столици. "То је још један међу ретким крајевима одакле се може добити заиста добра камиља длака!" Сео је. "Дуго је била тамо?"
            "Шта?" рекла је Џини.
            "Да ли је твоја мама дуго тамо била? Питам зато што је у децембру и моја мама била тамо доле. Па још део јануара. Обично и ја идем с њом, али летос сам имао такву лудницу да нисам могао никуд."
            "У фебруару је била", рекла је Џини.
            "Красно. Где је становала? Можда знаш?"
            "Код моје тетке."
            Климнуо је. "Могу да те питам за име? Пријатељица си Франклинове сестре, ако не грешим?"
            "Идемо у исти разред", одговорила је Џини само на друго питање.
            "Да ниси ти она славна Максин, о којој говори Селена?"
            "Не", рекла је Џини.
            Младић је изненада почео дланом да брише манжетну на панталонама. "Имам пасју длаку, од главе до пете", рекао је. "Мама је наиме ишла у недељу у Вашингтон, а својег псића оставила у мом стану. Уистину је симпатичан. Само грозне навике има. Имаш можда и ти пса?"
            "Не."
            "Одиста је окрутно имати пса у граду." Престао је да четка манжетну, наслонио се и погледао на сат. "Нисам још доживео да тај буде тачан. Идемо да гледамо Коктоову Лепотицу и звер, то је свакако један од оних филмова на које мораш доћи у прави час. Хоћу да кажем, ако закасниш, исхлапи сав његов шарм. Јеси ли га гледала?"
            "Не."
            "Ох, мораш! Ја сам га већ осам пута. Апсолутно генијалан филм", рекао је. "Читаве месеце се трудим да Франклина одведем да гледа." У очајању је климао главом. "Тај његов укус. Између рата смо заједно радили у том грозном месту и стално ме је вукао да гледам немогуће филмове. Саме гангстерске лимунаде, па каубојце, па мјузикле..."
            "Јеси ли и ти радио у фабрици авиона?" упитала је.
            "Него. И то године и године и године. Молим, не говоримо о томе."
            "Имаш и ти нешто на срцу?"
            "О, не дај боже!" Наједном је двапут чукнуо по дрвеном наслону столице. "Моја конституција је..."
            У собу је ушла Селена. Џини је брзо устала и пошла јој усусрет. Селена је кратке панталоне заменила одећом која је Џини баш ишла на живце.
            "Жао ми је што си чекала", рекла је Селена намештено, "али морала сам да сачекам да се мама пробуди... Здраво Ерик."
            "Здраво, здраво!"
            "Не треба ми тај новац", рекла је Џини тако пригушено да је чула само Селена.
            "Шта?"
            "Размислила сам. Хоћу да кажем да све време доносиш тениске лоптице. На то сам просто заборавила."
            "Али, сама си рекла да пошто их не морам куповати..."
            "...Испрати ме до врата", рекла је Џини и не опростивши се од Ерика изашла из собе.
            "Али сама си рекла да вечерас идеш у биоскоп и да ти је потребан новац!" рекла је Селена у предсобљу.
            "Превише сам уморна", рекла је Џини. Покупила је своју тениску опрему. "Чуј. После вечере ћу те позвати. Имаш ли за вечерас какве планове? Могуће је да дођем код тебе."
            "Селена се замислила па рекла: "О.К."
            Џини је отворила излазна врата и отишла према лифту. Притиснула је дугме. "Твог брата сам упознала", рекла је.
            "Стварно? Даса, а?"
            "Шта у ствари ради?" упитала је Џини као узгред. "Негде ради или шта?"
            "Све је напустио. Отац би волео да оде назад на студије али неће."
            "Зашто не?"
            "Шта ја знам. Каже да је престар и шта ти ја знам, шта све још."
            "Колико има година?"
            "Шта ти ја знам. Двадесетчетири."
            Врата лифта су се отворила. "Позваћу те!" рекла је Џини.
            Кад је изашла из зграде кренула је на запад према Лексингтону на аутобус. Између Треће и Лексингтона  посегла је у џеп огртача по новчаник и напипала половину сендвича. Узела га је да га баци па се предомислила.
           Пре неколико година требало јој је три дана да се курталише огромне кокошке коју је нашла мртву у пиљевини на дну своје кошаре за смеће.

Превео
Милосав Славко Пешић

********************

Џером Дејвид Селинџер (1919) северноамерички писац пре великог успеха романом Ловац у житу, објавио двадесетак прича. Није поновио успех првог романа. Значајнија дела, ни близу првој књизи су: Девет прича, Френи и Зуи, Подигните високо кровну греду, тесари.  Иако од 1965. није објавио ни једну књигу, Џером Дејвид Селинџер остао је један од најчитанијих и најзначајнијих писаца 20. века.  Роман Ловац у житу објављен 1951. говори о младом бунтовнику Холден Колфилду и његовим доживљајима у Њујорку. Књига је штампана у више стотину издања, а у последњих педесет година, продато је десет милиона примерака. Осим тог романа, Селинџер је објавио још један роман (Подогните високо кровну греду, тесари) и неколико приповедака између 1948. и 1959. године. Рођен је 1919. на Менхетну у Њујорку где је и одрастао. Умро је у јануару  2010. Био је син успешног Јеврејина који се бавио увозом сира, а мајка му је била ирског порекла. У детињству су га звали Сони. Они који су познавали Селинџера говорили су да се након развода другог брака 1967. потпуно повукао. Јавност је мало знала о томе где живи, чиме се бави и да ли и даље пише.

 

Преводи

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања