Преводи

Маргарет Етвуд: Деси се

ОСПОЂА Буриџ ставља зелени патлиџан у тегле. Биће их за дванаест литара, па ће и претећи, тегли више нема. У трговини су јој рекли да у стаклари штрајкују. О томе не зна ништа, само то да јој се не да да их купује јер су два пута скупље но лане; може да буде срећна да је још имала ове на тавану.
            Зелених патлиџана има на претек јер је синоћ на временској прогнози чула да се спрема погубна слана па је навукла кишни мантил и радне рукавице, отишла у мрклину врта са жишком и обрала све које је нашла што ће рећи за три велике кошаре. Навршене кошаре би могла сама да подигне. Свеједно, замолила је Франка да их унесе: тај се, по обичају, мргодио али, уистину, драго му је када га замоли.

Ујутру је на вестима чула да је слана обрала све и да ће зато цене скочити   на задовољство трговаца, свакоме је јасно да земљорадници од тога неће имати ништа.

            Осећа се некако богатија него јуче, мада је истина да са зеленим патлиџанима не можеш богзнашта почети. На њу нису оставили баш некакав утисак и Франк је, као сваке године, рекао да сама никако неће појести двадесетчетири литра. Деце, дабоме, нема осим кад дођу у посету и изведу ме на ручак, тихо је додала госпођа Буриџ. О, доста је кувала у два лонца, деца их и тако нису марили: све је појео Франк и такође добро зна да ће их опет, неопазице. Воли их на хлебу и сиру, када гледа хокеј; између сваке рекламе оде у кухињу и одреже нови комад, па се до ситости наједе, остављајући за собом траг мрва и комадића патлиџана које узима са кухињског пулта, по поду кроз предсобље до његовог наслоњача. То је својевремено жестило госпођу Буриџ, сада га само сажаљиво погледа; некад је мислила да ће њихов заједнички живот трајати и трајати, мада јој се временом просветлило да не би било баш тако лако.
            "Види га", рече некако металним гласом, којег се не може отрести, па сви га сад од ње очекују: ако би, наиме, проговорила другачијим, помислили би да се разболела. "Само ти гунђај, изјутра ћу те свакако лакше избацити из кревета: само ћу те гурнути па ћеш испасти из њега и звечати низ степениште као шерпа." А он одговори методичним гласом, као да је сав лењ, што, наравно, уистину није: "Мало треба и заборављати у животу", као да је уживање у патлиџану и сиру нешто лоше, готово као некаква оргија. Сваке године јој зановета да их је оставила превише али шта би могло бити горе од тога да једном сиђе у подрум и открије да више нема ниједног.
            Госпођа Буриџ сама оставља зелениш од 1952. када је дошла до баште. Тога се још сасвим лепо сећа, јер је тада на путу била њена кћи Сара и склањала се од тешког посла. Док је расла, сви су сами остављали, конзевирали и чували зелениш. После рата је тај посао већина жена забаталила; било је више пара и лакше је било ствари купити. Госпођа Буриџ се није одрекла лепе навике, мада је већина њених познаница мислила да само губи време, и сада је весели да није заборавила како се оставља зимница док се њене друге морале све изнова да уче. Мада, гледајући на то како страховито поскупљује шећер, још мало па људи неће моћи себи да приуште остављање зимнице.
            На папиру Франк заради више него некад, мада лако приушти мање но раније. Ту земљу, мисли, лако би продала некоме из града за викендицу; добила би баш лепу своту   неки су своје парцеле, на југу, већ продали, мада госпођа Буриџ не верује превише парама; штета је и земљу продати, ту је још увек њен дом који може да уреди како јој срце иште.
            Док се укувавао други лонац, оде на задња врата, отвори их и с рукама прекрштеним на прсима погледа напоље ни сама не знајући због чега. Зар није довољно погледати само поље осушених брестова, које Франк, још увек обећава да посече, па врх Кларковог имања, које се прострло дуж брега. Није јој сасвим јасно шта уопште тражи погледом, а обузима је чудан осећај, да ће случајно угледати како нешто гори, дим који се ваља иза обзорја, димни стуб или можда неколико стубова, тамо, далеко, на југу. Та мисао јој се чини тако необичном, да о њој није зуцнула ни живој души. Јуче је видео Франк како је стајала на задњим вратима, па је за вечером упитао о томе; све, наиме, о чему би радо с њом разговарао, чува за вечеру, мада питања има од ранога јутра.
            Занимало га је такође како то да је стајала на задњим вратима, не због неког посла, више од десет минута, и госпођа Буриџ се одбранила лажју, мада, уистину, с великом нелагодношћу. Рекла му је да је чула лавеж некаквог чудног пса, што је било прилично наивно, јер ту, напољу, били су њихови пси, па ништа нису осетили. Али Франк се тога није сетио: можда мисли да је, због година, малчице подетињила, па је постао обзиран, што баш личи на њега. Истина је да често блатом засвињи њен красни, бљештави кухињски под, а човек то нипошто не би урадио. Упркос тврдоглавости пријатан је и љубазан мушкарац, закључи госпођа Буриџ некако отужно као када би закључила да је Земља плоча.
            Много пута је изнервирао.
            Када се тегле охладе, сваку означи налепницом, на којој су име и датум, и однесе у подрум. Подрум је старог типа, с каменим зидовима и земљаним подом. Госпођа Буриџ воли да је све посебно -  још увек пегла чаршаве -  зато је одмах по венчању наговорила Франка да јој направи неколико полица. Зелениш иде на једну, џем и желе на другу, слатко на доњу пречагу. Својевремено је сва та храна у подруму остављана с осећањем сигурности; мислила је: Но, добро, ако нас завеје снег или долети нешто тако, да будемо одсечени од света, не би нам било тако лоше. Сада тог осећања сигурности нема више. Сада мисли, ако би морала изненада од куће, не би са собом могла понети ниједну теглу -  претешке су за ношење.
            Потом, пошто однесе последњу теглу у подрум, врати се степеницама. Не иде више тако лако као некад: још увек је мучи колено откако је пре шест година пала када се спотакла о претпоследњу степеницу. Ако није хиљаду пута молила Франка да поправи степенице  није ни једном, али се није прихватио посла. Ако га за нешто моли више од једном одмах јој пребаци да га гњави -  ваљда не мисли озбиљно; па ко ће то урадити ако неће он? Та хладна, непријатна празнина у позадини тог питања за њу је превише.
            Мора се зауставити да не би, као прошли пут, завила према задњим вратима. Уместо тога приђе прозору и погледа; ништа се није променио видик од прошлог пута. Франк иде према амбару и носи нешто слично француском кључу. Начин на који хода, лагано као некад, некако нагнут напред -  отпозади изгледа као старац; ко зна колико година већ тако иде? - натера је да помисли: " У њему више немам заштитника". На то не помисли одмах, убрзо јој и то паде на ум. Па то не вреди само за њ, него за све, изгубили су снагу   лако је закључити по томе како ходају. Само чекају, баш као госпођа Буриџ, свесни тога или не, шта ће се догодити.
            Недавно, када је ишла у градску трговину, видела је погледе жена -  већину познаје, није се могла преварити -  тескобу, устрашене погледе, па није хтела о томе ни да говори. Као да се склањала од тога што ће се догодити: ипак, мисли да ништа неће учинити. То осећање немоћи изазива бес госпође Буриџ, па увек је била практична жена.
            Већ неколико недеља размишља да моли Франка да је подучи руковању пушком. Одиста, има две пушке, сачмару и карабин калибра 0,22; повремено, с јесени, волела би да одстрели какву патку или две, па још дивљи прасци су ту   треба их устрелити јер праве рупе по пољу којим се Франк вози трактором пет или шест пута преко лета. При превртању трактора много мушкараца се повреди. Мада га не може тек тако замолити да је обучи у руковању пушком јер му не би могла објаснити зашто јој је то потребно, ако не би могла да му објасни само би га разљутила. "Свако зна да пуца из пушке", рекао би. "Само притиснеш ороз, па је... Аха, то ће рећи да би ти волела да започнеш шта, но, то је већ друга песма -  кога хоћеш да устрелиш?" Можда не би баш то рекао; пре двадесет година би свакако баш то рекао, када се још интересовао за ствари у кући. А тога госпођа Буриџ никада није била потпуно свесна, али га никако не би питала. Па не би му могла рећи: "Можда ћеш умрети. Можда ћеш некуд отићи, ко зна шта се може догодити, можда рат." Још се сећа последњег рата.
            Напољу је све као што је било, зато се одвоји од прозора и седе за кухињски сто да направи списак за куповину. Сутра је, наиме, њен дан: иде у град. Тај дан покушава да испланира тако да може ту и тамо сести; почињу јој отицати ноге. То јој се почело дешавати још док је носила Сару, с последње двоје деце се погоршало и од тад живи с тим крстом. Сав живот, од удаје, пише списак ствари које треба купити, сашити, посадити, скувати, направити: све има припремљено за наредни Божић, са све именима и поклонима које ће купити, па списак свега потребног за божићну вечеру. Али све је то не радује превише; предалеко је. Не верује у далеку будућност која је удешена као прошлост, ваљда нема довољно снаге за то; као да би је чувала за време када ће моћи да је употреби.
             Има потешкоће са списком за куповину. Уместо да се усредсреди на папир   записује на последњој страници искоришћених листића дневног календара, који јој Франк поклони сваке Нове године -  разгледа по кухињи, по свим стварима, које ће морати да остави када буде отишла. То је најгоре. Мајчин порцелан, сребрни прибор, старомодан и похабан, сатић у облику пилета за кухање јаја, који јој је дала Сара кад је имала дванаест година, керамички сланик и биберник, зелени коњчић с рупицом у глави, који јој је један од дечака донео са сајма. У мислима отпутује степеништем на горе, види чаршаве, сложене у комоди, брисаче, уредно сложене по полицама, прострту постељу, преврнуту одећу, која је још од њене старамајке -  дође јој да заплче.
            На њеном ормарићу свадбена фотографија, она у бљештавој сатенској одећи (сатен је био погрешан: истицао јој је уста), Франк у оделу које, осим на разним погребима, није носио, с превише оштрићканом косом са стране и заносним чуперком на врху да је личио на детлића. Деца, кад су још била мала. Помисли на своје девојке, какве су сада; нада се да неће имати деце: није право време за њих.
             Госпођа Буриџ жели да неко буде тачнији, да би лакше направила боље планове. Свако зна да ће се нешто догодити, то се лако види из новина или са телевизије, нико не зна засигурно, када ће то бити, нико не може да прецизира. Но, она, има своје виђење. Испрва ће се све некако умирити. Имала је чудан осећај да је све некако наопако, мада је прошло неко време пре но што јој се баш просветлило. Потом ће опазити да авиони не лете више по коридору на малтонски аеродром и да се бука са аутопута чује на три километара, и да је сасвим јасан, да од тога лишће на дрвећу шушти. О томе на телевизији нису зубе обелели; заправо телевизија је, на којој је веома мало вести о штрајковима, о глади, растућој незапослености и скупоћи, постала сва успављујућа, на радију ће вртети обиље класичне музике. Некако баш тада ће се госпођи Буриџ просветлило, да вести цензуришу, као пред рат.
            О томе шта ће се, заправо, догодити, госпођа Буриџ нема баш сасвим јасне представе, односно, зна шта ће се догодити али не зна, потанко, којим редоследом. Вероватно ће бити нешто у вези с бензином и лож уљем: достављача лож уља убрзо неће бити кад би морао доћи, и изненада бензинска пумпа на углу биће затворена. Само тако, без објашњења, јер неће -  не зна сигурно, ко су то они, али је однекуд уверена да постоје -  да не би људе захватила паника. Труде се да све изгледа нормално: и сигурно су већ почели са тим програмом зато још све изгледа нормално. Срећа је да она и Франк имају у шупи цистерну дизела, три четврти пуну; па још не употребљавају бензинску пумпу, имају своју пумпу за гориво. Франка је убедила да унесе стару пећ а дрва, коју су држали у штали кад су купили електричну, и једном, за промену, благосиља Франкову особину да све чува. И колико га је само гањала да ту стару пећ однесе на депонију. Сада ће коначно посећи те сасушене брестове и њима заложити пећ.  
             Али шта ће се потом догодити, госпођа Буриџ није сасвим сигурна. Какогод окренеш, телефон ће бити нем. Госпођу Буриџ то не збуњује превише, никад није не знам колико чезнула за телефоном, али свеједно се осећа одсеченом од света.
            Некако у то време повремено се на стазици иза, на оном пешчаном путићу, који пролази поред баштенске капије, појављују људи, обично иду сами, ту и тамо у паровима. Вероватно иду на север. Већина их је млада, једва да су превалили двадесету, рекла би госпођа Буриџ. И нису обучени као мештани. Већ дуго није видела никог да иде тим путем па се узнемири. Псе готово да не пушта   наравно били су везани до поноћи све док једног недељног јутра нису ујели неког Јеховиног сведока. Госпођа Буриџ, наравно, није међ сведоцима -  наиме припада Уједињеној Цркви Исусовој -  мада поштује њихову истрајност; ако ништа друго неустрашиви су у својим уверењима, што не би могла рећи за неке чланове своје Цркве, и зато редовно купује Кулу стражару. Можда су у праву.
            Некако у тај час узе једну од пушака, вероватно сачмару, тако ће лакше нешто почети, и сакрије је, напуњену, под настрешицу стаје. Франку о томе ништа не рече: он ће имати своју карабинку калибра 0,22. Скровиште је већ изабрано.
            Оно мало горива што је остало у пумпи, неће трошити, зато не иду на непотребне путе. Почели су да једу пилиће, чему се госпођа Буриџ нимало не радује. Смета јој све то чишћење и черупање и највише се наљутила на Франка када је, са Хенријем Кларком закључио да је најбоље кренути у одгајање ћурана. И упркос њеном противљењу морала је да поднесе ћуране како се шеткају по њеном врту и кљуцају штогод хоће, па још их не можеш ухватити   по њеном мишљењу ћурке су најбедастије птице у божјем творештву   и сваке недеље је морала очерупати и очистити једнога, док се судбина није смиловала и куга збрисала трећину јата, што је било довољно да се препадну па остатак продаше с губитком. То је било једини пут да је била изузетно обрадована што се Франку план није остварио и што је проћердао новац.
            Оног дана када је нестало струје, госпођи Буриџ је било сасвим јасно да су ствари постале озбиљне. То се догодило, у то је убеђена с некаквом судбинском преданошћу, новембра, кад је замрзивач пун воћа и кад је још претопло да би могла замрзнуту храну да извади. И тако стоји и зури у пластичне кесе пасуља и кукуруза и спанаћа и корења, који се пече и кува и мисли: "Зашто нису сачекали пролеће?" То да је све што је урадила пропало је страшно боли. Јах, шта се може? Између депресија се сети да би ваљало да разнесу све то по салашима, свако има живине; тако ће опстати економије мада више није ни у то сигурна. Осети се некако усамљеном, изолованом као неко ко је заточен у тврђави мада је нико није надгледао, уистину већ данима жива душа није прошла тим путем, нити усамљени пешак.
            Без електрике не могу више да гледају телевизију, Радио станице, када уопште емитују програм, врте само посмртну музику, а госпођа Буриџ још не мислити умирати.
            Једног јутра оде задњим вратима, погледа напоље и види стубове дима, баш тамо где их је очекивала, у даљини, на југу. Позове Франка, па обоје зуре у даљину. Дим је густ и црн, уљаст, као да је нешто експлодирало. Бог зна шта се Франку мота по глави; она мисли на своју децу. Недељама није добила гласа од њих, а и како би. Већ дуго уопште не разносе пошту.
            После четврт сата дође им у двориште Хенри Кларк у свом полутонцу. Прилично необично јер се у последње време нигде није возио. С њим је још неки мушкарац, можда онај из трећег салаша, који се доселио пре четири, пет година. Франк оде да поразговара с њима, потом оде до пумпе за гориво и почне точити остатак драгоцене течности у теретњак. Франк се врати у кућу. Каже јој да је доле, на путу, некаква незгода, иду погледати шта се може урадити, нека се не брине. Затим оде у собу и изнесе карабинку и још упита где је сачмара. Одврати да не зна. Пољуби је за растанак, што је необично за њега, и поручи јој да ће се вратити за неколико сати. Гледа тројицу како одлазе у теретњаку Хенрија Кларка према том диму, и зна да се неће вратити. Вероватно га више неће видети живог, помисли, мада је добро припремљена: у потаји се годинама опраштала од њега.
            Врати се у кућу и затвори врата за собом. Педесетиједна јој је, боле је ноге и не зна шта ће и куда ће, само то јој је јасно да ту не може остати. Сада ће све бити пуно страдалника, тако далеко од града биће само млади и безобразни, њена кућа је ипак светилиште које обећава топлоту и храну. Тући ће се за њу, а она се неће дати.
            Оде на горњи спрат, претражи ормар и обуче своје дебеле панталоне и два најдебља пуловера. У предсобљу скупи сву храну довољно лаку за ношење: суво грожђе, чоколаду, сушене крушке и вишње, пола векне хлеба, мало млека у праху које успе у литарску кесу за замрзивавање, комад сира. Потом извади ловачку пушку из стаје. За трен помисли да побије живину, пилиће, теле и прасце, да то не ураде људи који се у то не разумеју: али наједном и сама схвати да никада у животу ништа није убила, увек је то радио Франк, зато се задовољи тиме да отвори врата кокошарника и врата куће. Нада се да ће се животиње разбежати, мада се, заправо боји да неће.
            Последњи пут погледом обухвати кућу. Промисли и пртљагу дода још четкицу за зубе: не воли прљаве зубе. У подрум сигурно не иде, мада има јасно пред очима своје брижно зачепљене флаше и тегле, црвене, жуте и скерлетне, разбацане по поду у лепљивој каши која изгледа као крв. Ти, који дођу, биће сурови, што не буду појели уништиће. Помисли да би најбоље било да сама потпали кућу пре него што то учине други.
            Госпођа Буриџ седи на свом кухињском столу. На ивици листа из календара   за неки понедељак је -  записала је "овсене пахуљице" својим правим рукописом полетарца, за које је редовно добијала похвале и који се заправо никад није пуно променио.
            Тешкоћа је са псима. После краћег размишљања их пусти, мада не и из баште; зна да би је у одлучном тренутку издали. Крене ка северу у својим тешким чизмама, с ветровком у рукама, још није хладно да би је обукла, са завежљајем хране и ловачком пушком, коју је брижно напунила. Иде поред гробља, на коме су сахрањени њен отац и мајка, па деда и баба; некад је ту била и црква али је изгорела па су сазидали нову, ближе путу.
            Франкови су на другом гробљу, тамо су његови преци до прадеда, мада су англиканци, у чему он није био довољно устрајан. Осим ње на путу нема живе душе; осећа се некако бедно. Шта ако се вара и Франк се ипак врне, шта ако све скупа ништа не буде? Бисквитни маслац, запише. У недељу намерава да испече лимунову питу од беланца, па доћи ће двојица од дечака из града на ручак.
            Ускоро  ће вече и госпођа Буриџ је уморна. У крају је којег се не сећа, заправо читав час врти се у круг ходајући по истом путу, по путу којим је много пута ишла с Франком. Али ходање је ипак нешто друго од вожње. На једној страни се простире поље, без кућа, на другој шума; кроз канал под друмом тече поточић. Госпођа Буриџ клекне да би се напила: вода је изузетно хладна и има укус на гвожђе. Још је и слана; баш се осећа. Навуче јакну и рукавице и завије у шуму, где је нико неће видети. Тамо ће појести мало сувог грожђа и сира и покушати да одспава; сачекаће да изађе месец, да би лакше пешачила. Сада је баш мрачно. Осећа хумус, шуму, трулеж лишћа.
          Наједном, крајичком ока, види некакву црвену пегу и пре но што се обазре  — како се само догодило наједном? —  пега доби облик: пламичак је, с десне стране пута, два мушкарца чуче крај њега. Опазили су је: један од њих устане и пође јој у сусрет. Хм, вероватно мисли, биће лак плен тако зрела жена. Нешто јој рече а не зна шта; не зна како би говорили тако обучени људи.
            Приметили су њену пушку, погледе су приковали за њу, хтели би је. Госпа Буриџ зна шта ће да уради. Мора да причека, да јој се довољно приближе, потом подићи пушку и из сваке цеви опалити на по једнога, циљајући у главу. Иначе ће је убити, нема дилеме. Мора да пожури, што ће бити тешко, руке су јој се удрвениле; боји се, не толико пуцња и црвеног млаза који ће уследити, колико тога да никад у животу није убила. Појма нема шта ће бити потом. Никад не знаш како ћеш се понашати у таквим околностима, док се одиста не деси.
            Госпа Буриџ погледа на кухињски сат. На списак дометне сир; сад може појести више сира но некад, месо је наиме прескупо. Устане и отвори кухињска врата.

 Превод и белешка
Милосав Славко Пешић

________________________________________________________________________________________

Маргарет Етвуд рођена је 1939. у Отави. Студирала у Торонту и на Харварду. Дуго година предавала је на канадским универзитетима. Маргарет Етвуд је изузетно уважено име савремене канадске књижевности.  Четири пута била је у избору за награду Букер. Награду је добила 2000. за роман Слепи убица, у конкуренцији 120 романа из Британије, Ирске и земаља Комонвелта. Значајне књиге: Кружна игра, Животиње у тој земљи, Процедура за подземље, Слушкињина прича, Мачје око,  Ти си срећан, романе Јестива жена, Помаљање, Слепи убица,Пророчица.
           Захваљујући образованим родитељима, са четири године научила је да чита и пише. Под утицајем родитеља (Атвудова је основно образовање стекла у родитељској кући) посветила се читању и развила снажно интересовање за писање.

          У средњој школи објављивала је песме. Пресудну улогу у њеном књижевном развоју одиграо је Нортроп Фрај, професор енглеског језика на колеџу који је Атвудова похађала. Тада истакнути књижевни критичар, Фрај је истицао вредности занемарене канадске књижевности, а у Маргарет Атвуд је препознао писца који ту књижевност може високо дићи. Подршка коју је имала у професору, убрзо је резултирала збирком песама Двојака Персефона (Double Persephone),  да би по дипломирању објавила збирку Кружна игра (The Circle Game), добивши за ту  збирку најзначајнију канадску књижевну награду Governor's General Award.

 

Преводи

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања