Приче

Руља маторих хуља

оја нас је држала на окупу.
     Ни мачка о свом окоту не брине као Зоја о нама.
     Светица.
     Држала нас је у животу и бранила од црних мисли када бисмо запали у депресију.
            Ми, у ствари, готово да из депресије нисмо ни избијали.
            Јебено време, суманути људи.
            Све се изопачило и побарабило.
            Често нам је, у животу, и пред очима, било црно.
            Вазда смо, због толиког песимизма, били укокани, натопљени пићем као сунђер. Да се ико од нас докопао каквог оружја сви бисмо се истог часа поубијали од неподношљиве лепоте живљења.
            Само је Зоја била увек насмејана, раздрагана, мила и уливала нам оптимизам као пиће. До црте и преко. Чаша оптимизма никад није смела да буде испијена до последње капи. Храбрила нас је Зоја, тешила, дизала из мртвих. Са нама је пила, са нама патила.
            Наша Зоја.

            Увек нам је била потребна: и у добру и у злу. У пићу поготову, у песми посебно.
            Стварно је невероватна.
            Нас је, окупљених око Зоје, наравно, свакојаких. Неподношљивих, чангризавих, досадних, непријатних, најчешће пијаних.
            Речју: одвратних.
            Живи смо људи са свим манама.
            О врлинама, ако их је било, други пут. Ни сви прсти на руци нису исти, а тек ми!
            Ми смо руља маторих хуља.
            Ипак, нико од нас никад ништа није лоше рекао о Зоји, анђелу нашем. Шта смо мислили - наша ствар. Поверавали се нисмо, а заиста смо били разнородни. Само је Зоја могла да нас окупи, да нас држи, да нас мири и придике нам чита.
            Нико се није бунио.
            Чудо једно.
            Толико својеглавих, мушичавих мушкараца окупљала је под свој скут Зоја, да би и најбезазленија варница - да је реч о другој жени - изазвала пожар невиђених размера. Поклали бисмо се међусобно пре него што би ико схватио шта се догађа. Али ми, које нико живи на овом свету не би могао да примири и сложи, око Зоје, били смо јагњад. Давала нам је лову, уточиште, пружала нам љубав, лепу, чисту, неисцрпну, нескривену и праву, без остатка. За сваког је имала лепу реч.
            Једноставно: Зоја нас је разумевала.
            Кад смо били без пара, тражили смо их прво од Зоје, кад би нам понестало пића, опет смо ишли Зоји, кад би нас било шта мучило код ње смо искали лек, разумевање, подршку, охрабрење, одобрење.
            Сваки проблем решавали смо после разговара са Зојом.
            Нисмо се радовали ако радост нисмо могли са њом да поделимо. Са нашом милом Зојом. Нико је није такао, нико јој штогод лоше помислио.
            Зоја је једина жена коју смо прихватали као себи равну.
            Жене смо поштовали, јебали, тукли или игнорисали, Зоју смо обожавали. Није нам падало на памет да је одвучемо у кревет. Није Зоја глупачица, лепа је више него што можемо поднети без узбуђења јер је пожељна и врло, врло, врло секси.
            Све смо знали о Зоји, или готово све, као и она о нама, али не знадосмо да ли јој недостаје мушкарац. Нагађали смо, мислим, једном или двапут, тако, успут, али без лоше примисли, без досетки и неукусних шала. Нисмо хтели да говоримо о Зојиним љубавним доживљајима или јадима у њеном одсуству; када је била са нама нисмо се, из поштовања, усуђивали. Зоја је изнад тога, говорили смо као да је секс недопустив и недоличан људског рода.
            Повремено сам се питао откуд толико страхопоштовања међу јебачима у најсировијем смислу, према обичној, мада драгој жени. Ипак, прихватали смо Зоју као мушкарца, па зашто би јој био потребан неко осим нас, пријатеља. С њом смо били све, и могли смо све; без ње ништа. Ко би Зоју такао, Зоју, нашу заштитницу, једину жену која нас је разумевала и схватала, примала какви јесмо, Зоју која нас ни у сну не би мењала према устаљеним – или само њеним – представама о мушкарцу, а упознала нас је до дна, неулепшане, запуштене, неподношљиве, рањиве, наше прибежиште и исповедника, нашу кућу и цркву, такву Зоју ко би само попреко погледао, могао је да се опрости од живота. Толико бараба и вагабунда, на једном месту, тешко је и Земља држала; Зоја нас је с лакоћом укроћивала.
           Могли смо на Зојин миг да раскомадамо, као животиње, хорду манијака, племе дивљака и људождера, у воду и ватру бисмо због Зоје, пијани и трезни подједнако.
           Кишу бисмо пили да јој удовољимо, а да ни сами нисмо свесни зашто смо јој толико привржени. Зоја нам је била ближа од властите кошуље, од коже у којој смо рођени. Наша глава ништа није вредела спрам Зојине. Само с њом у друштву, уз њену наклоност и покровитељство, осећали смо се мушки, моћни, несавладиви, од саме смрти јачи.
           Гледао сам је понекад, не без жеље. Кришом. Од ње, од других. Од себе сама. Истина је да сам, повремено, не знам како и зашто, горео када бих је угледао.
           Осећао сам како се жарим, како ми лице гори, како ми питон буја и расте, како надире и шири се попут куге. Глава му је расла невероватном брзином, незадрживо, издајнички.
           Нисам смео ни да помислим да се коме, од ортака, поверим.
           Ни пијан, још мање трезан.
           Коме бих, зашто бих? Зар да ме исмеју и одбаце!
           Ћутао сам, трпео, желео је, с времена на време, кад загусти, чезнуо да је се докопам, да га укопам.
           Гледао сам и гутао јој привлачно лице украшено десетинама дискретних пега, док је чаврљала, упијао јој беле, широке, крупне зубе нанизане као бисерје, слушао јој опчињавајући, заразни, громогласни смех како пуни простор, одзвања, одбија се од зидова и враћа мојој занесености, пренеражености, опчињености.
          Увек ми је, у таквим ситуацијама, плот досезала космичке размере. Морао сам да напуштам друштво и хладим га по кафанским клозетима. Умивао сам се, стављао главу под славине из којих је шикљала одвратна вода градске мреже, шамарао се: узаман.
          Замишљао сам топлину Зојине дражесне пице, осећао, у трансу, под рукама, под собом, одмерену облину немирне гузе, стискао, мењао безобразну округлину дојки, њихово благо опијајуће зибање излуђивало ме је и уд, док сам је замишљао под собом, чврснуо до пуцања.
          За друге момке не знам, али, богме, ја сам је често сањао, будио се унезверен држећи врући паламар из којег је извирало семе и размазивало се по постељи. Заиста бих радо легао преко наше мале, добре, веселе пријатељице.
          Затворио бих очи и не бих знао када је дан, када ноћ, ко ми је пријатељ, ко непријатељ и сестрицу бих нашу пунио као табарку па нека прелива и нека ужива.
          Зарио бих се у Зоју и кривак бих свој на право место одложио да омекша.
          Упијала би га и влажила све док потпуно не малакше и опусти се.
          Онда би га уснама својим пуначким обујмила и дах му топли удахњивала да поврати снагу, пробојност.
          Потом би, кад снагу накупи и поново високо дигне главу, опет ожежио док не прогори место у које удара свом силином и немилосрдношћу.
          Имала је заиста складно тело, витке, несагледиво дуге ноге, изазовна и пожељна је Зоја. Има нешто у њима што зове да их такнете, мазите и заметнете. Клатио бих је док звезда не упече и док потпуно не дехидрирам па почнем да привиђам чак и воду, мада бих је увек радије мењао за жестину.
          Груди су јој као два брдашца са којих се најдаље види. Те су ми полулопте опчињавале очи, зенице су се шириле. Нисам могао да одвојим поглед од безбрижних брежуљака са чијих су највиших места, као оријентири за ноћну борбу, стршиле крупне, сочне, брадавице. Док сам пиљио у маслинке што су се истицале и нудиле, безазлено и отворено, замишљао сам их у халапљивим устима.
         Жудео сам за њима.
         Котрљао сам их у устима као коштице, гласно, сочно, цокћући их сисао очекујући да прсне топло млеко, да шикне право у ресицу, која ће од сласти затитрати као клиторис, и курац ми се дизао попут страшног, моћног, несавладивог крана који ће Зојину влажну и од ишчекивања изморену пицу, из које већ врију и куљају сокови, лагано и поуздано да пренесе на сигурно место.
         Њен би пичорак мом јарану пристајао као прстен од алабастера. Кад бисмо се уморили од јахања, на њеним коврџавим длачицама би се - знак ваљано искоришћеног дана - пресијавале капи зноја као драгуљи. Лепа је наша сестрица, лепа је и пожељна веома.
         Толико о мојој жељи и сновима.
         Мезетио сам гауду уз црни хлеб који је умесила и испекла Зоја и уживао у младом белом илочком бургундцу.
         Од вина, нарочито доброг, а ово је било изврсно, постајем опуштенији и веселији.
         Све ми прија.
         Данас ми је посебно пријало што сам гледао Зоју како шетка по стану и игра око мене.
         Чигра.
         Служи ме, стално запиткује да ли ми још нешто треба.
         "Славко, Славко, Славко" чујем како Зоја мрмља, готово певуши, док ми, скакућући, доноси салвету, док одлази по још гауде благо, једва приметно њишући гузом, па по нову боцу белог бургундца, док у кухињи реже топли црни хлеб и вероватно јој се сисе повремено додирују док не постану разроке. "Славко, Славко, Славко", лепо звучи. Није прекор, није позив, али неки враг јесте. Опијала ме је златнозеленкаста боја младог бургундца која одлично пристаје уз Зојин глас, уз то зрело тело.
         "Славко!" певуши Зоја у кухињи.
          "Чујем те", кажем.
          Неко време не одговара. "Реци, Зоја", довикнем.
         "Славко", цвркуће, и већ је на вратима, "истуширала бих се."
         "Па?"
         Привири.
         "Неће ти бити досадно? Нећеш замерити?"
         "Уз вино?!" изненадим се. Подигнем чашу, намигнем јој.
         Шаље ми пољубац. Хеј, не тражи ђавола.
         "Хоћеш да ти истрљам леђа?" чујем свој глас и не верујем. Ко то говори из мене?
        "Желиш?“
        "Биће ми задовољство."
        Ћути тренутак, два. Вечност. Да ли сам пренаглио?
        "Али..." најзад.
        "Нисам пубертетлија", умирујем је. Знам шта је мучи.
        Стоји у вратима. Ћути. "Не знам", каже. Слеже раменима, смешка се. "Не знам", понавља "неугодно ми је."
        "Ништа онда. Заборави."
         Премишља, као да је разочарана што одустајем.
        "Добро, дечко: идемо."
         Идемо, мала моја.
         Зоја и ја, у купатилу, наги.
         Не могу да верујем.
         Боже благи, знаш ли колико сам то чекао не верујући да ће ми се икад десити.
         Услишио си ми непрестане молбе. Нећу ти заборавити толику доброту. Кажи шта да учиним за тебе. Не устручавај се, задужио си ме онолико.       
         Лепо тело има Зоја, мишићаво, чврсто и складно. Допадљиво. Одлично би му пристајала моја арматура.
         Гурамо се под млазом топле воде.
         Зоја чаврља да прикрије нелагоду, али је не слушам: мислим како да дођем до ње.
         Заузети смо бирањем сапуна, шампона, купкама, крема; преиспитујемо се.
         Преиспитујемо се. Да ли смо пренаглили, питамо се.
        Можда се још нисмо потпуно ослободили нелагодности што смо, наједном наги, а спаја нас пријатељство два бића; нипошто два пола.
        Уважавање, не путеност.
        Сексуалност је, ипак, присутна, осећамо је у зраку, обмотава нас и благо додирује. Потребно је да се мало залелуја зрак, да напрсне чаролија па да се размакне вео између полова, размахне чулност, да уронимо једно у друго потпуно и предано.
        Махинално, као увек, чим сам се поквасио, спуштам руку, хладим јаја, перем међуножје и негујем Величка. Заузет сам својом лепом, крупном мушкошћу.
        Зоја је затворила очи, подигла главу према тушу, пере се испод мишица. Вода јој се слива низ чврсто тело спирајући сапуницу од које ми се привиђају поточићи сперме.
        Сисе јој се лако зибају.
        Зоја ужива.
        Гледам је, гутам и мислим шта би урадила да јој зграбим лопте. Да их милујем, љубим, лижем, сисам. Да ли би то био крај нашег пријатељства? Пожалила би се осталима? Презрела ме? Прихватила? Шта би друштво рекло? То би била наша, Зојина и моја, бескрајна, слатка, тајна, али како да опстане тајна ако је двоје зна.
        Зоја има неочекивано мали трбух, сасвим благо наглашен, а пупак јој је као коштица трешње.
         Под сводом, као лењиром брижљиво извучен и измерен, мали троугаони пашњак од тамних, нежних, коврџа.
         Под коврџама наслућујем сласт.
         Уђем ли у пашњак заборавићу се и опити мирисом и нектаром.
         Вода пршти на све стране. Тако се жеље распрскавају и гасну, тако се снови расплињавају.
         Зоја, Зоја, не мучи ме, покажи знаком, мигом, погледом, дахом, црвенилом, додиром, покажи да желимо исто. Зар је толико тешко? Покажи да си од крви и меса, да људско си биће.
         Окренула ми леђа. Преко рамена додаје ми сапун.
         Лепа је Зојина гуза, изазивачка.
         Боже, дај ми смирености да се лако помирим са оним што не могу да променим!
         "Хоћеш рукавицу?"
         Било би боље да је трљам без рукавице.
         Осећао бих Зоју. Њену близину, жељу.
         Мазио бих је.
         Уживао бих.
         Дотицао бих Зоју.
         "Додај."
         Прво јој лаганим покретима масирам врат и рамена, потом је сапунам. Како је леп Зојин прегиб на месту где леђа губе часно име.
         Како је примамљиво то испупчење које се нуди.
         Да ли да га узмем, макар се после бескрајно кајао.
         Шта је горе: урадити па се кајати или не урадити па се кајати?
         Мора ли једноставна, природна жеља, да се испуњава тако компликовано, раздируће?   
         Сапунам је све више и масирам, истовремено.
         Мачор се придигао, преде. Зоја није мачка којој бих ускратио метак.
         Кожа је Зојина баршун, а тело њено пева и мами.
         Масирам јој гузу.
         Зоја се врпољи, несвесно намештајући осетљива места међу гузевима да наседну на разиграну, знатижељну, немирну руку у рукавици за купање.
         Смеје се раздрагано, необично, час пригушено, уздржано, час раскалашно, изазивајуће, мило и нешто, кроз смех, говори, али је не разумем.
         Мислим да смехом прикрива нагост, заједничку.
         Тапшем је, благо, по гузи.
         Добра си, омице.
         Час је да те зајашем.
         Масирам је и шампонирам.
         Невероватно јој је чврста гуза, снажна и глатка. Негује се Зоја.
         Лепо би било зајахати је. Јездити пољем у Зојином пиздуљку, карати је до бесвести, док пена не облије јахача и јахачицу па да од умора падну једно крај другог грабећи дах попут дављеника и чудећи се што семе никако да исцури из пице: згуснуло се!
          То је слика која ме је често пратила у сну и на јави.
          Излуђивала ме, изнуривала.
          Много пута сам, сањајући Зоју, ејакулирао бурно, жестоко, обилно.
          Сада сам врло близу и могу тој слици, која ме је непрестано пратила, да дам оквир, чврст, леп, раскошан.
          Сапунам Зојину гузу, лагано, испитујући реаговање, надирем ка унутрашњој страни полулопти.
          Почињем од краја кичме, лагано залазим у удолину, гурам шаку између гузова, идем све ниже, мислим да сам већ на анусу, тек прст ме дели од експлозије.
          Зоја се мигољи.
          Нити се натиче, нити се измиче.
          Шта ми је чинити?
          Мефисто ми се придигао и већ има чврстину тефлонског зрна које пробија тенковски оклоп.
          Шта ће рећи ако покушам да га удмомим?
          Хоће ли ми се смејати ако је не појебем?
          Шта ако оманем? Ако сам умислио да хоће?
          Ми смо другови.
         Прија јој масажа; мени смета рукавица. Не осећам је довољно.
         Бацам рукавицу на под. Зоја ме погледа упитно, изненађено.
         "Смета ми", кажем кратко.
         "Знам", каже и окреће се потпуно лицем према мени. Гледам је тренутак у очи, потом спуштам поглед на лепе, зачуђујући чврсте сисе. Вероватно им посвећује пуно пажње.
         "Лепе су ти сике", кажем. Не могу више да се уздржим.
         Она их такође погледа. "Нису лоше", каже задовољно.
         "Ретке су жене које у твојим годинама имају такве", кажем.
         Гледа ме. Смешка се.
         "Да ти их истрљам?"
         "Могу сама" каже кратко. Не осећам отпор.
         "Ипак."
         "Ако се узбудиш?"
         Шта да одговорим? Шта би волела да чује?
        "Помоћи ћеш ми."
        Гледа ме. Не знам шта мисли.
       "Како да ти помогнем?"
        Гледам је. Ћутим.
        "Не буди дете" каже.
        "Дозволи да их такнем."
        "Опећи ћеш се."
        Схватам, решли смо баријеру. Моја је.
        "Опећи ћемо се заједно."
        "Добро", каже, "нека ти буде, али немој да их стискаш."
        Пружам руке и милујем их, сасвим нежно, благо, најпре спољне стране, потом унутарње, клизим отвореним шакама, затим их лагано, лако, мељам идући ка очврслим брадавицама. Зоја мења ритам дисања, образи јој се жаре, склапа очи и диже главу истурајући врат. Милује ми рамена, несвесно рекао бих.
        Притиска ми руке на узнемирене дуде.
        Љубим јој дојке, најпре мирно, онда страсније. Посипам их пољупцима као латицама. Једну па другу. Стискам их, овлаш. Љубим их, лижем.
        Зоја ми мрси косу и притиска главу на сисе. Дише испрекидано.
        Љубим јој тело, спуштам се до пупка, надирем ка брежуљку, осећам, на бради, меки, коврџави, шумарак док је држим за бокове који не мирују док таре ногу о ногу.
         Хватам је за гузеве и стискам већ жестоко напаљен.
         Уд ми је напет до бола.
         Још мало и језиком ћу је такнути у само средиште, у жариште сласти.    
         "Не!" крикне и одгурне ме. "Молим те, престани."
         "Зоја!", изненађен сам као ошинут громом.
         "Не, не, не, молим те!"
         "Али, Зоја..."
         "Ако не можеш да се уздржиш, изађи, молим те, из купатила. Остави ме."
         "Зоја", кажем благо, "желим те."
         "Не", каже, "не могу."
         "Зашто?"
         "Не знам. Нисам спремна. Схвати ме."
         Схватам је, али је не разумем као што ни она мене не разуме. Шта да радим с укрућеном мотком? Шта са својим потребама? Са узбуђењем? Кучка ме је напалила и сада глуми анђела.
         Искорачим из каде и узмем рукавицу. Оперем је под млазом воде и узимам сапун да истрљам Зоји леђа.
         "Не љути се", каже ми. "Стварно не могу."
         "Не љутим се", кажем филистарски.
         "Можда је боље да ме више не сапунаш."
         "Довршимо започето", кажем двосмислено. Не одустајем.
         "Реци ми да се стварно не љутиш."
         "Не љутим се", кажем.
         "Срце си", каже Зоја и цмокне ме у образ.
         Левом руком је држим за раме, десном је трљам и сапунам, хоћу да се опусти, да заборави малопређашњи неспоразум.
         Повремено је такнем укрућеним Маестром.
         Поново је испитујем.
         Дуго се туширамо.
         Треба нешто да учиним пре него што заврнемо славину. Или ћемо се јебати сада или никад.
        Провучем руке испод пазуха и шампонирам јој сике. Не могу, а да их, повремено, не стиснем.
        Маестро јој се једнако умиљава.
        Боцка је, драшка.
        Зоја ме пљесне по рукама.
        "Опамети се", каже.
        "Опаметио сам се."
        Смејемо се.
        Поправља јој се расположење. Опушта се.
        Изненада наже се да опере ножне прсте, рука ми, занетом, нехотично склизну, и чавче, наједном, набубрело, севну.
        Тргох се.
        Изазива ли ме, позива ли ме, или, само, не зна шта ради?
        Искушава?! Проверава? Навлачи?
        Можда се предомислила.
        Рука ми стоји у ваздуху: ни да је примакнем, ни да је одмакнем.
        Боже, дај ми храбрости да променим што се може променити!
        Зоја је моја другарица, пријатељ каквог је тешко наћи међу мушкарцима, смем ли то да проиграм, питам се. Одговор, прави, сигуран, који би ме умирио, оправдао можда, не налазим. Али она је жена, Боже благи!
        Природно је да мушкарац узме жену и да га она жели.
        Створени смо да се допуњујемо.
        Тако сам јој близу и тако далеко.
        Испашћу смешан ако опет почне да се опире.
        Зар није показала да је мој додир, моји пољупци, моје миловање узбуђују? Бићу будала ако одустанем. Али, малочас ме је одбила! То је само слабост, несигурност.
        Не зна шта хоће.
        Није сигурна у своја осећања.
        Уосталом, није реч само о осећањима већ о потреби. Па и о прилици. Прилика чини лопова. Крадем ли нешто што припада само Зоји? Можда сам малочас преуранио. Пере ли то она одиста ноге или се гузи показујући ми пут?
        Шта ако опет пође наопако, ако одиста не жели шеву? Могу ли да се вадим на пијанство? Не би прошло. Зоја зна колико могу да попијем, а да владам собом, да останем при свести, да знам шта чиним. Две боце белог бургундца нису ни близу мојој пуној мери. Зашто жеља не би била оправдање? Најприродније је желети жену, узети је, задовољити тела, утажити страст. Зар је потребно веће оправдање од жеље да је појебем? Зашто је пристала да јој трљам леђа? Зато што сам јој друг! Баш да не поверујем.
         Боже, дај ми довољно разума да разликујем шта смем од онога што не смем!
         Зојина пица ме гледа. Гледа ме! Прождире ме! Фиксира ме. Чујем ли то позив? Дотичем је страшном батином. Изазивам је, шашољим је, ослушкујем јој дамаре док горим, треперим, нестајем.
         У трансу сам.
         Хватам Зоју, моју добру другарицу, за бокове.
         Зоја пружа руке, гузови јој се растварају, кад га осети на улазу показује му пут док јој утерујем врело месо.
         Зоја се мешкољи и прихвата га све више, жешће, понирем све дубље, дубље. О! О! О!

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања