Приче

Слане гирице и млако пиво

ДЕРЕМ гирице као да гутам паучину.
  "Знаш лепотане", пришљамчи ми се жена с порцијом гирица и пивом, "овде се најбоље једе."
  Кад сам гладан – као да сам бесан. Гутам гирице: запушавам рупе на броду који тоне.   
             Није ми до разговора. Жена ме саучеснички мува лактом, нервозно је одгурнем, пиво пљусну по столу и гирицама: "Опссс! Лепотане, ниси ми разговоран. Пишо си уз ветар, а?"  
            Подригну ко кит.
            "Извини", кажем, "малчице сам гладан."
            "Сви смо малчице гладни", жена ће, "али не просипамо људима пиво по јелу."
            Није ми до расправе. "Наручи, госпо, туру на мој рачун."
           "Цакан си", каже и већ је код шанка. "Ало, ало сестро", грлата је ко добошар, "оће л то пиво да стигне пре жетве јечма?!"
           Не потраја дуго и довуче шест пива. Грлила је флаше као да су бебе. "Да не устајем сваки час" каже схвативши зачуђен поглед. Однекуд извуче отварач.
           Куцнемо се флашама: "Живели!"
           Испи пола флаше. Богами, жесток цуг. Свака част, сестро. Ако дочују Швабе узеће је за маскоту Октоберфеста. Обриса уста дланом.
          "Никакво им није пиво, буразеру. Ко пишаћка. Бар да га љуцки оладе. Ал, јебе се њима за муштерију, ја да ти кажем. Ладе пиво само за себе. Све је побарабило. Нова ајдучија, буразеру, јебеш им матер. Ајд, живели!"

          Наже другу флашу.
          "Буразеру, ово ти је никакав живот, ја да ти кажем. Једемо гирице и пијемо млако пиво. Преживљавамо. Туга и очај, буразеру."
           Депресије, очигледно, нико није поштеђен.
          "Па, сестро, да смо у Русији, уз пиво бисмо, уместо ових спржених гирица, јели воблу."
          "Батали црвене. Јебеш Русију. Заборави комунизам!"
          Заборавио бих комунизам, али не могу. Ожиљци су то!
           "У Немачкој бисмо јели чипс и хреновке. У Америци слане переце."
           "Јес, ко да ми је мало соли овде. Ми, бре, никад нећемо да се искваримо, толико нас соле. Можда ће, кад одапнемо, да нас замрзну па чувају за поколења и музеје. Овакав народ тешко је наћи."
           Гледа у моју флашу као маче у џигерицу. "Задрт и глуп" додаде кад сам већ заборавио шта је било на почетку тираде.
          "Позови, сестро, још једну туру на мој рачун. Немој да се патиш."
          Поскочи. "Буразеру, сила си, ја да ти кажем. Човек си, јебеш ми швецу. Ово около су гола говна."
          Зграби ме шпанском крагном и залепи влажан пољубац. Такав загрљај ни тибетански мастиф не би преживео. Од таквог пољупца гњурац би се удавио. Покупи празне флаше да направи места за нову туру. Отрех образ. Превелика влага шкоди тену.
           Ето је, враћа се с четири флаше. Сиротиња се вазда боји несташице. "И шта кажеш буразеру: Амери не маре пресољене гирице?"
           "Знаш ли сестро да и Чеси боље клопају уз пиво: маринирану рибу и љути сир."
           "Ене, де. Испада, буразеру, да смо ми говна од гована. Најгора смо сорта. Имај душу. Ја сам слушала да смо ми за њи Америка."
          "За кога смо ми Америка, еј!? Освести се док се не онесвестиш. Немамо више с ким да се упоређујемо. Сви су нас препишали за стотину векова унапред, само Агитпроп тера своју причу! Знаш ли ти, сестро, да и у Јапану лочу пиво, ал уз морске рачиће. Свет, сестро, ужива. А ми? "
          "Ми, буразеру, уз млако пиво, једемо говна и жвалавимо о политици. Сад знаш која смо ми багра. Живели."
          Куцнусмо се.
         "Знаш ли ти, буразеру, да ја не знам шта је љубав?"
         Богами, плаше ме тако нагли прелази у разговору ."То, сестро, нико не зна."
         "Ти се зезаш, буразеру, а ја ти говорим сасвим озбиљно."
        "Коме је, сестро, још до љубави? Мани се ћорава посла."
        Наже флашу као трубач, облиза браду, отре, шаком, уста која одавно не видеше зуба.
        "Како: коме? Мени је до љубави. Мени, еј! Имала сам једног мушкарца у животу и појма немам да ли је то била љубав. Не знам да ли сам му пружила крес какав је очекивао. Знала сам само оно што ме је научио и ништа више. Лези, ширни ноге и чекај да се испразним. Трпи. Ћути. Ко тебе зашта пита. Можда ме није ни научио шта је требало, а напустио ме кад сам се најмање надала. Мушкарци су као вода: испаре кад су ти најпотребнији."
        "Можда није знао да ти је потребан."
        "Знао је он врло добро да ми треба мушкарац и у кући и у мени, ал ето не даде ми се: судбина."
        "Збрисaо с другом?"
        "Бар да јесте! Погино је."
        "Извини."
        "Ма ништа, буразеру, дешава се. И то је живот. Следећа тура је моја."
        Гирице су слаба подлога за толико пива.
       Поћутасмо. Замало, опет се гласну.
       "Је ли буразеру, не питах те, видим да си начитан, а ништа не рече шта наша браћа Енглези једу уз пиво?"
       "Ништа, сестро. Ексцентрици мисле да је пиво довољно хранљиво. Пију га и једу, истовремено."
       "Значи: гори су од нас. Гребу по дну чанка. Прднула монархија у чабар. Хе, хе."
      Наједном, као гром усред зиме, запева колико је грло носи, дајући такт флашом о сто, пљуска пиво по људима, по алкосима:
      "Америка и Енглеска биће земља пролетерска!"
     Јебем ти земљу у којој немаш мира од црвених. Још вучем трауме из тунела усред мрака од масовки из младе армије, младе армије непобедиве која је, кад је запуцало, отишла у шашу и још тамо сад кења о Косовском боју, а ова ми на уво дрнда о пролетерима. Аман жено, олабави.
     Муве насрћу на рибље остатке, амонијак разара ноздрве. Алкоси су коматизовани.
     "Знаш ли буразеру шта то значи: једини мушкарац у животу?"
     "Наравно да знам. Ја сам себи једини мушкарац у животу."
    Тресну ме по леђима тако лако да би и медведа срушила, као да хоће од живота да ме растави. Прошла би са опоменом: убиство из нехата у пијанству и расправе о црвенима. "Ти појма немаш, еј! Појма немаш."
     "Признајем."
     "Немаш шта да признаш. Не знаш и готово. Јадно је у овим годинама имати само једног мушкараца у животу, ја да ти кажем. Мени то нико не верује."
     "Ја ти, сестро, све верујем."
     "Ти си човек, кеве ми. Да викнемо још једну туру?"
     "Па, ајде још једну, последњу."
     Пољуби ме.
      Фуј.
      Подригивали смо и пиво се враћало. Није здраво пити толику пишаћку. Хладно, то је друга прича, али топло пиво и реш гирице, па пресољене - то никако не иде.
      "Сестро, кажи ми нешто у поверењу."
      "Горда. Ја сам Горда, буразеру. Крстили су ме Гордана, ал јебеш га, лепше ми је Горда. Шта ће ми тај прирепак што личи на име. Нисам ја библијски лик. То сад, ове мудоње што пате од финоће нагрде децу именима. Горда, то је име, буразеру. То звучи. Име, буразеру, показује карактер, ако га имаш."
       Већ сам био у стисци. Немам времена за мудрословље."Добро је сестро кад те нису крстили Петолетка, Машинка, Тракторка, Задругарка или Киша. Казуј где могу да пустим певцу крв."
      "Клоња ти је је право па лево, иза оног усраног паравана. Не можеш да оманеш: нањушићеш. Пази да не угазиш па размажеш."
      "Не могу, сестро, у клоњу. Не подносим смрад амонијака. Морам да изађем, а ти пази на чему си да те не тражим под столовима."
      "Ма шта има да ме тражиш. Ја сам тебе нашла, остало ћемо лако. Идем с тобом. У ватру – у ватру, у воду — у воду.    Буразеру, помоћи ћу ти колко могу. Ти си мој буразер. Ти ме разумеш. Сила си ти, буразеру, само не знаш како је кад у овим годинама знаш само за једног мушкарца па и он је мртав. Мртав мртвијат. Мртав да горе не може. Не може, па то ти је."
Пронашли смо јебени излаз. Алкоси су остали с друге стране, иза стакла кроз које се ништа није видело од мувосерина.
      "Сестро", завапио сам, "не могу да га нађем!"
      "Кога? Кога, бре, буразеру, не можеш да нађеш?"
      "Мога. Стојка."
      Петљали смо заједно око шлица. То га прилично узнемири да, кад га некако искобељасмо на сунце, беше ко матори смук.    Огроман и лењ. Углавном сам пишао по ногавицама и ципелама. Покушавао сам да пишам у контејнер; нисам могао да усмерим млаз, нити да добацим.
      "Прејео сам се гирица. Немам снаге да пишам како доликује. Ономад сам могао да препишам троспратницу, а види сад: ни контејнер не могу да пребацим."
      "Да пробам ја."
     "Ајде, сестро, руководи."
     "Дај да га пољубим. Како је злаћан."
      Дограби га и поче да балави. Убрзо очврсну: нема шансе да га смотам.
    "Буразеру, питон му није раван."
     Горда се све више одушевљавала.
    "Буразеру, где чуваш ово чудовиште? Зар смеш да спаваш сам поред њега? Чиме га храниш?"
    "Ждере само пичетину, сестро. Незасит је. Скаче на тице у лету."
    Заврну сукњу. Раскречи се и испрси: "Гледај, буразеру, како то Горда ради."
   "Јебемти!" Млаз, као шило, запара ваздух. За жену која је имала само једног мушкарца у животу ово је било сувише. Ни змија не би прецизније гађала. Замало да погоди лептира у око. Горда је феноменална.
     Стајао сам са паламаром у рукама и дивио се.
     "Свака част, госпо!"
     "Није Горда још за бацање."
     "Мора да си некад тренирала."
     "Нема ту, буразеру, шта да се тренира. Само се наместиш како треба и нема промашаја."
     Не верујем. Само неко жестоко утрениран може тако добро да се нагузи да с лакоћом усуче неподмазано сврдло у центар. Горда се, нема шта, мајсторски нагузила, раширила ноге, ослонила главом о контејнер и рукама ме снажно намицала и одмицала.
     Гордин цветак, Гордина зевалица била је риба на сувом и већ сам дотакао дно амбиса. Мучки сам га набијао да је Горда ударала главом по контејнеру као да хоће да га провали. Или ће га она провалити главом или ја маљем.
     Ноге су ми дрхтале као пихтије. Ниједна вештица, ни на ломачи инквизиције, није тако хистерично вриштала као ова. Никад нисам био тако напаљен. Ударала је главом о контејнер. Кроз по сата схватих шта чиним.
     Поверих Горди да ћу свршити.
     "Сврши!!!" завијала је, "свршиииии!!!"
     Контејнер се, наједном, измаче. Који му је курац?!
     Посрнусмо. Ухватио сам Горду за кукове и снажно заварио.
     Ђубретари су намештали контејнер да га прихвати камион за одношење смећа.
     Укопаше се кад нас видеше. Стајали су неко време као затрављени док сам свршавао, док се обрушавала лавина.
     Горда је вриштала, ја урлао.
    Цигани су нас гледали као да се небо отворило. Ни тетка Бибија, светица њихова, није могла да их просветли.
    Наједном се зацерекаше. Цичали су као пацови. Засуше нас конзервама, флашама, свакојаким отпадом.
    Извукох питона из Гординог топлог амбиса.
    Пушио се, моћан као Бог седмог дана. Могао сам њиме да разгоним домаће издајнике по шумама и горама.
    "Само да знаш: други си ми мушкарац у животу" сабра Горда намештајући сукњу као да је у спаваћој соби.
    "Знам, сестро", рекох. "Вазда касним!"
   "Буразеру, кад ти загусти, слободно ме потражи. Углавном сам овде. Сад идемо на пиво. Ја плаћам, не питам шта кошта!"Обневидела од задовољства, пива или сабирања није обраћала пажњу на раздрагану публику.
   "Yes, miss!"

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања