Приче

Најбољи чеп на свету

 ИО сам, пре осам година, док сам лечен од неких тривијалних психичких проблема, са градоначелником Жизеа, старим пајтосом Лисијеном Пижеом, кришом, јашта, у Тулушку болницу прокријумчарену брљу, док нисмо сасвим ошашавели. Лисијен је био лафчина, брљи се радовао као дете играчки; бешика га је урнисала.
            Кад је отпузио низ катакомбе, мислио сам да иде у клоњу: добро је, с времена на време, испразнити мехур.
            Могао је, мирне душе, да запишава зидове нашег скровишта до судњега дана. У њега није крочила људска нога од отварања болнице до мог неочекиваног открића да беспрекорно надзирани азил има месташце у којем може да се шљока до бесвести без страха од болничара, али Лисијен је џентлмен.
           Тај сој зна шта је ред.

           Клоња је клоња.
          Дуго га није било па сам, право говорећи, пајтоса заборавио. Сутрадан, када сам дошао к себи, помислих да је Лисијен, матори лисац, с обзиром на силне друштвене везе и положај отпуштен на брзака па није стигао да се поздрави или сам био мумифициран па се не сећам. Наставио сам да тринкам соло или са новим алкосима не мислећи више на Лисијена.
           Ономад ми јавише да је несрећни Лисијен тада забасао и да су, у подруму у којем смо шљемали, тек пронашли префињени скелет у распаднутој пиџами на којој се још држала картица са именом старог алкоса и бројем собе.
          Хоћу да кажем да је фатално са мном се надметати у шљоки.
          Знам само једну песникињу која ми се опасно примакла али ја сам ненадмашан кад хоћу: данас сам као нов, цакум пакум. Нема шта: најжешћа сам локица међу свим алкосима.  Олимпијско злато могу да ми пошаљу поштом кад нађу времена. Али, молим, без фолирања: ако је златна нека буде златна. Одмах ћу да је утопим.
           Нема барабе која није покушала да ме натпије. Просто сам ненадјебив, ето шта сам, посебно данас сам као извађен из модног журнала, прекопиран тако рећи. Неодољив мушкарац из најлуђих снова, то сам, шта могу.
           Волим да тринкам у тишини.
           Сам пијем, сам плаћам, ако неко треба да ларма, јер му чини задовољство, јер му тако дошло, онда нека то ради на другом месту.
           Молим лепо. Тачка. Фајронт. Неартикулисани звуци ми никако не пријају, ни новокомпоновани уметници који ме чине агресивним.
           Очигледно имамо различите погледе о уживању.
           То је оно што прца наше коке.
           Пусти ме, брате, да уживам на свој начин све док никоме не сметам. Одјеби своје фрустрације, несигурност коју доказујеш разметљивошћу, парама, дреком.
            Али ја сам курате среће и најчешће западнем, као сада, у такву гужву.
            Хотел пун некаквих наметљивих, сирових, науљених, примитивних буздована, размилели се као марабунти, све поједоше, све попише, све загадише. Завијају жешће од Тарзана. Баш ми кваре гушт. Рекао бих да је то некакво весеље, али не видим задовољство у тако дивљачком дрању.
           "Који је ово курац данас?" питам шанкера, старог шмекера.
           "Дилкарница", каже човек. "Трећи дан овако урлају. Рмбали по белом свету, радили најцрње прљаве послове, стезали се, гладовали, шпарали па се сад размећу као да је цео свет њихов. Погледај само буразеру колико је мерцедеса пред хотелом, као да је самит несврстаних. Хоће да се покажу, макар после цркли. Олош полуде од пара, а поштен човек једва саставља крај с крајем. Неки старац из Лабинска, на југу Русије, читао сам пре неки дан у новинама, жалио се Борису Јељцину зато што осигуравајуће друштво неће да му осигура мачку која га спасава сигурне смрти. Мачка свакодневно улови голуба или гугутку коју старац с њом дели да би преживео, а види, молим те ове: побрљавеше од пара. Попиздех и оглувех од њихове песме и вриске. Немају ни слуха ни укуса, само луду лову. Дошло је невероватно време, буразеру да добија најгора комбинација."
            "Чуо сам да је половина села Гаро Пара, на североистоку Индије наједном почела да се понаша ненормално. Становници хистерично певају, играју или плачу до потпуне исцрпљености. Друга половина житеља је, престрашена, ухватила маглу. Можда су и ови из Гаро Пара."
             "Јебе ми се одакле су, само да једном умукну."
             "Нервирање не помаже. Дај ми још један Реми Мартин."
             "Дупли?"
             "Дупли. Сипај и себи."
             "Шта се то лепо пије? Могу ли да се придружим?"
             Погледах придошлицу: складно грађена мачка тек прешла двадесету. Видим да је ухватила мају. Нечастиви је стварно несташан.
             "Зар ти, мацо, мама није забранила да пијеш с непознатима?"
             "Свашта ми је мама забрањивала. Углавном, показало се, најслађе ствари које су ми се, због тога, тек осладиле. Хоћеш ли ме частити пићем?"
             "Наравно, мила." Дадох знак шанкеру. Момак је видра. Капира.
             "Ниси фер", мачка ће мазно, "и ја хоћу дуплу варијанту."
             "Извини, мала. Мислио сам..."
             "...Нека те не море бриге и скрупуле. Пијемо или не пијемо?"
             "Пијемо, дакако." Шанкер, лукави, симпатични шминкер с мињђушом у уху, хладан као шприцер, ћутке јој насу дупли коњак. "За познанство!" рекох дигнувши чашу уз најлепши осмех који је вазда одлично кресао.
             Не сећам се да ми је икад варница згасла у празно.
             "За нас!" диже маче чашу дуплог Реми Мартина. "Хо!", стресе се, "ово је стварно добро."
            "За тебе је само најбоље, стара."
            "Ја сам млада," пружи руку, "Марија..."
            "...Млада Богородица..." закључих.
            Насмеја се: "...Паа, не баш као Богородица. Моја мајка једва да је имала шеснаест година када ме је родила, а Ана је била у педесетој када је добила Богородицу. Ипак, по имену имам везе са Библијом више него што мислиш. Ја сам Марија Магдалена, а ти?"
"Славко" рекох прихвативши пружену руку. Док се девојка пела на високу барску столицу, привукох је и слатко пољубих у образ. Тек трен мишљах да би било лепо спустити пољубац на пуне, лепе, узбудљиве, чудесно сензуалне усне као пуњене колагеном, некога ко се зове Марија Магдалена, али, не знам зашто, одустадох. Ни овако није лоше: маче ми уђе у међуножје и спусти руку на киту. Да је нишанила не би погодила.
"Ох" поново се стресе Марија Магдалена, "добар си као пиће."
Дај ми прилику мала па ћеш видети колико сам добар, помислих зажаливши што малочас не умрсисмо језике.
Треба радити брзо и реаговати муњевито, као змија.
Мемоари проклетог оклевала Матијаса Руста, сада, пошто се распао Совјетски Савез и разбуцан Берлински зид, не вреде ни колико кригла пива млаког као бара. Није бадава речено да се гвожђе кује док је вруће, али овом парчету свежег меса стварно нећу пружити прилику да пропадне чекајући, нити ћу допустити да га други смаже.
Гледали смо се као мачићи у игри, спремни на скок. Одлично смо се разумели. Најзад: супротности се привлаче, забога.
Марија Магдалена, полуотворених усана, гладила ми је, преко панталона, корбач који се све више мигољио и исправљао. Спустих јој руку на раме, потом лагано пођох низ леђа до изражајне гузе, притегох је и већ ми је језик истраживао грло мачета које је тако жестоко прело да је пређа струјала читавим телом.
Гуза јој је подрхтавала.
"Хеј", покуша да поврати дах, "ја сам млада, Марија Магдалена. Разумеш?"
Дражесно се смејала враголасто ме гледајући кроз чашу с коњаком. Попе се на високу барску столицу за шанком. Диже чашу. Намигну. Испијали смо дупли Реми Мартин као да је чај, додирујући се коленима. Распретали смо пепео пирећи у жар.
"Грешиш ли мала као твоја имењакиња?" Сувишно питање.
Стеже ми ноге коленима. "Само то и радим проклети јебачу!"
"Волим младе марије магдалене."
"Верујем!" Отпи. Поћута. "За шанком?!"
"Шта: за шанком?!"
"Волиш ли младе за шанком?"
"Гдегод стигнем. И за шанком."
Насмејасмо се. Стигли смо куд смо наумили. Не беше тешко.
"Можда је, ипак, најбоље у кревету. Шта кажеш?"
Пуцнух прстима. Шанкер нам усу коњак.
Дигох чашу: "За младу Марију Магдалену!"
Марија диже чашу: "За нас! За прародитељски грех!"
Исписмо наискап. Рекох шанкеру да цех стави на рачун собе.
Загрлих Марију Магдалену: "Хајдемо лутко."
Осврну се као да нешто тражи, као да неког чека. "Доћи ћу за тобом."
Погледах је неповерљиво. Нисам навикао да губим. Никада.
Схватила је. Помилова ме: "Не брини, одмах долазим. Понеси једну флашу."
Хитра је Марија Магдалена.
Тек што крочих у собу улете као вихор.
Одмах се маши за флашу и, богме, добро потеже. "Лудост је то што радимо, знаш."
"Глупље је да седимо за шанком и гледамо се", рекох. Познат ми је осећај нелагодности који се повремено јавља код жена када, без јасних емоција, пођу у кревет, а да нису сасвим сигурне шта, сем каре, добијају. Некад се и ту зезну. Мислим да понекад нису ни свесне поступака. Зато причају да потисну понекад имагинарну кривицу.
"Али..." заусти па ућута.
"Реци, маче" охрабрих је.
"Ништа. Није више важно."
Ухватих је за гузеве, немирне, лепе, опчињавајуће док је сва треперила грлећи ме, љубих јој лепи врат, затим, лагано, грицках ресице говорећи јој да ме узбуђује баш то што је тако млада и, најзад, у фина, сочна, отворена уста пуна уздаха уђох халапљивим језиком који је доживљавала као фалус, топао, моћан и нежан.
Љубили смо се дуго и страсно. Прихватала ме је свим бићем.
"Ох", уздисала је Марија Магдалена, "ох, јебаћемо се, зар не?!"
"Наравно, мила. Јебаћемо се као никад, јебаћемо се као нико што није. Увек ћеш се сећати овог дана."
Гризао сам јој врат, ван себе, у ватри, обнажујући јој и рамена.
Тек повремено и на кратко био сам свестан да је уједам дивље, животињски, да сам стварно распаљен младим месом и страшћу, њеним јебезовним уздасима и увијањем.
Тело јој је вапило за сексом.
Тесно сашивена хаљина, упркос издашног деколтеа, није допуштала да, без гимнастике, допрем до сиса. Зато напад усмерих одоздо.
"Допада ми се како љубиш", дахтала је.
Зграбих јој рипче. Умало ми не откиде руку. "Спремна си."
"Ој, још кад си ме пољубио код шанка." Млела ми је руку.
"Имаш изазовно тело. Лепа си као богиња."
"Све је изазовно, само ме јеби! Јеби ме, мили мој! Разнеси."
Нисам осетио када ми је откопчала шлиц. Тек јој топлу руку осетих како га граби као мунгос и извлачи на видело. Досезао јој је до лакта, или ми се причинило. Био сам ван себе од узбуђења. Одавно нисам карао тако младо месо, тако лепо парче, тако јебезовну женку.
Уши су ми гореле.
Ако будем чекао, ако јој га одмах не закркам, уши ће ми отпасти, прогореће. Рикнућу.
Цимнух хаљину да здерем.
Ужасну се: "Не! Не, молим те, не цепај! Стрпи се. Сама ћу." Наже се, ухвати крајеве хаљине мигољећи се као змија из кошуљице. Одбаци свлак на фотељу у угао и указа се беспрекорно бакарно осунчана Венера без гаћица и грудњака. Стварно изгледа божански, јурну ми кроз главу док сам се ужурбано ослобађао одеће.
Њишући куковима као манекен на писти, приђе, опкорачи укрућену батину и док ју је млела загрли ме гурнувши ми слатки, немирни, хитри, језик у уста. Наједном, док смо се љубили тонући у сласт, обгрли ме ногама тако да је буџа чешка по удолини од пице до гузе.
Од гузе до пице, од пице до гузе.
Ноге ми задрхташе од жеље да јој утерам напето месо, бич божји. Прихватих је за ноге и спустих на кревет.
Кад јој ту кара таче усмине Марија Магдалена преврну очима. Лагано, као да је дефлоришем, силазио сам у ужарени амбис. Улазио сам минут, можда два, застајкујући као ронилац који се навикава на притисак, стављајући богињу на муке, док је уздишући превртала очима. Када дохватих дно испусти такав крик задовољства да се шанкеру сигурно искривила минђуша. Онда је Марија Магдалена почела тако да врти да сам се побојао да је сасвим не пробушим. Непрестано је хуктала вртећи гузицом као чегртаљком, док сам је, сав у ватри, ознојен, распомамљен, лупао јајима по гузевима као да ми је фалус пнеуматски чекић.
То није била шева већ бој, страшан, велики, одлучујући; сукобиле су се две невиђене силе, а да ниједна, до сада, није превагнула. Ово је био одсудни час!
Пустио сам Марију Магдалену, јахачицу облака, да верује како командује парадом. "Набиј га!" урликала је и стењала пропињући се да бих га закркао до корена, да јој материцу развалим, да јој пореметим кичмене пршљенове, да јој јаја дођу под грло, "Вади!" јецала је, "Вади! Молим те! Ја сам млада!" али, јасно, није јој падало на памет да се измакне, него се натицала, набијала, раздирала, уништавала, прождирала га је, обожавала молећи "Јаче! Јаче, мили мој!" па онда "Полакоо, поолааакооо!" повремено одобравајући "Тако, тако љубави!"
Обасипала ме је пољупцима, гризла, грлила да су ми ребра пуцала, стезала гузеве као да ће их располутити попут презреле диње. Бескрајно је уживала иако нисам много водио рачуна о њеним жељама него сам карао по своме.
Растурао сам је распомамљен бескрајном лепотом и младошћу.
Толико је Марија Магдалена пожељна да јој ниједан афродизијак није ни принет.
Као да ми је кара бивала све моћнија, дужа, дебља, чвршћа што сам више ломио, натицао, разбијао неуморну јебачицу Марију Магдалену. Иако сам очекивао да свршим чим умувам блиставу главу у Маријин пичорак, чим такнем свиленасто повесмо, шева је трајала толико да се маче наизменично влажило и сушило, влажило и преливало, уздисало и јечало, урликало и гргољило, шаптало, угибало и пропињало, свршавало. Лебдео сам лак, ваздушаст, чио мада окупан знојем.
            Прешли смо границу нормалног и шева је могла, када би то имало смисла, да траје до судњега дана.
Убрзао сам ритам, време је да се ослободим семена и тензије.
Марија Магдалена је одлично пратила покрете штафете у свом красном телу. "Свршииии", вриштала је малаксала, "сврши, молим те", преклињала је, "хајде, сад, сипај! не мучи ме!" пропињала се и натицала гипко, снажно, мушки, "хајде, не могу више да чекам, сврши молим те, пуниии меееее, пуни већ једном! Ахххх!"
Усложили смо покрете и скупа урлали док је семе шикљало. Шанкер више неће носити проклету минђушу: од крика нашег пражњења сигурно су му уши отпале.
Увалио сам се задовољан крај јебачице.
Исукао сам кару.
Пушила се као војнички казан.
То је био рат, а не шева."
"Молим? Ниси задовољна?!"
            "Презадовољна сам! У животу се нисам слађе појебала. Никад нећу заборавити ноћ у којој сам добила што сам тражила." Сочно ми пољуби кару: "Морам да се истуширам."
Верујем да сам заспао и захркао чим је ушла у купатило. Спавао сам као заклан. Пробудио сам се када је сунце почело да ми бије у очи.
            Раширио сам ноге и почешао јаја.
Сврбела су ме.
У први мах се зачудих; обично ме сврбе ако их не оперем по шеви. Још се нисам добро расанио. Нисам се, у први мах, сећао јучерашњег дана. Онда сам нашао цедуљицу на којој је писало: "Извини што сам отишла без поздрава. Било ми је жао да те будим. Имаш најбољи чеп на свету. Никад те нећу заборавити. Не тражи ме.  Љубим те. М. М." Да, то је то. Зато ме сврбе јајца. Значи и јуче сам живео. Баш лепо.
Устао сам, истуширао се и сишао на доручак, ако још послужују тако нешто. У шанку је пословао шминкер с минђушом.
"Добро јутро", довикнух му. Махну ми да приђем.
"Како сте прошли ноћас?"
"Боговски. Мала ваља три царева града."
"Нисте ноћас чули никакву гужву."
"Не. О чему се ради?"
"Ни пуцњаву."
"Пуцњаву?! Зар су дошли из Гаро Пара?" Није се сећао синоћне приче.
"Очигледно сте добро спавали?"
"Ко заклан."
"Имали сте среће. Могли сте да спавате ко изрешетан."
"Молим?! О чему ти то?"
"Кад је отишла млада с којом сте били?"
"Појма немам. Спавао сам."
"Спавали?! Боже мој," шанкер се лупи по челу "живећете триста година!"
"Најмање. Човек, синко, живи док га пушка служи. Остало је вегетирање. Хоћеш ли ми, најзад, рећи о чему се ради?"
"Мишко, рецепционар, ноћас је тешко рањен."
"Мишко?! Шта се догодило и какве то везе има са мном?"
"Тражили су вас и жену са којом сте били."
"Марију Магдалену? Зашто? Шта је с њом?"
"Она је млада, човече."
"Знам. Имам очи. Зато ми се и допада. Ти кокаш бабе?!"
"Не разумете! Одвукли сте у собу невесту. Јуче је устала од свадбеног стола и налетела на вас. Пред поноћ, ја сам, срећом, већ био завршио посао, сватови су схватили да нешто не штима и дигли узбуну. Прво су напали Мишка, који појма није имао шта се догађа иначе би вас, какав је зека, и какав је џумбус настао, сигурно одао да спасе главу. Веровали су да Мишко, као рецепционар, сигурно зна где је млада и да је умешан у игру. Ко зна шта су мислили. Чудо је да није дошло до покоља. Витлали су пиштољима, провалили у неколико соба, демолирали читав први спрат, пуцали, Мишка би убили да није стигла полиција, а ви сте спавали као праведник с туђом невестом. Баш имате луду срећу."
Нeочекивано сам почео да се знојим. Сео сам за шанк. Јеботе!
"Дај ми Реми Мартин."
"Дупли?"
"Дупли. Сипај и себи."

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања