Приче

О отменој женској махуни

ОЛЕО сам Марију и опраштао јој чудну нарав, бесмислене поступке, јогунасто понашање, тврдоглавост, што је неподношљива варијанта упорности, каприц, наступе беса и љубоморе, период игнорисања и изазивања, време љубави и време мржње, очијукања, лажи; свашта сам јој толерисао зато што је јединствена тамо где треба. Гризао сам се као нико мој, у тишини, жмурећи.

Трчати минским пољем безазлено је према сусрету с Маријом у постељи. За њу је љубав питање живота и смрти. Нема заробљеника, нема милости, не пали је Женевска конвенција. Укратко: цунами је за Маријину страст и темперамент богојављенска водица. Где наћи још једну такву?!
            Богомољка после оплодње поједе мужјака. Дао си што је требало, добио си што си тражио. Крај. Чисто. Нема мучних сцена, убеђивања, оптуживања, превара. Нема претварања, искористио си шансу. Прву и последњу.
            Марија, бар мени није знано, не поједе мужјака, не у дословном смислу, али га зграби, зароби, сатре, уништи занавек.
            Пали ме Маријина непосредност, отвореност, природност, дрскост; она увек каже шта хоће, шта неће. То је закон; избор је: узми или остави. Свакојаки душебрижници, психијатри, бабасере имају фикс идеју да су изабрани тумачи људске интиме, шта мужјак и женка треба да раде да би уживали док чине што се чинило од постанка света. Унередиће се колико се упињу да тумаче оно о чему нико, ако ћемо право, појма нема. Драмосери су пуни модрица: изубијаше се намртво тумарајући по мраку емотивног и еротизованог. Марија има прави одговор на то: јебе јој се за тумачења, дај живо месо, ако постоји хемија, срећни пар ће сагорети од страсти; никоме није потребан психијатар с фењером, ни вијагра, ни вибратор, ни јапанске куглице. Нема ли варнице: џабе сте кречили!
            Марија може да објави томове књига о љубави. Књиге о Хари Потеру и богатство Џоане Кетлин Роулинг били би и смешни и тужни. Ништа није наговештавало нови талас цунамија изван постеље, поготову што је Марија, видно задовољна после жестоког секса, борбе прса у прса, окићена медаљама за храброст и добијене битке, као божићна јелка, тек изашла из купатила (етерична уља ширила су се кућом као епидемија), умотана у фротир, удобно заваљена у моћну кожну фотељу пуним плућима пушила омиљену лулу. Ја сам још лежао у згужваној постељини. Није ми се дало да устајем. Нисам имао воље за било шта на овом свету осим да испражњен, захвалан, задовољен, блажено дремам док не прикупим снагу да устанем и истуширам се. Удисао сам мирис Маријиног лулаша. Што је мирис лулаша непушачу пријатнији то је убитачнији за пушача, али ту се није могло ништа променити.
            Марија за сваки дан има најмање по једну драгу лулу за шетњу, читање, одмор у кући, путовање јер се, по правилу, по гашењу дрво хлади читав дан. Углавном бира луле од ружиног дрвета с хоризонталним годовима које изгледају, када их стави у уста, као да се с лулом родила. За такво посвећење потребан је мир, време, расположење, да све буде потаман. Када је у стисци с временом Марија запали кубанску цигару. Понекад карибску или филипинску, никад испод тридесет евра комад. За све може да понестане, за дуван нипошто. Ништа, ето, није наговештавало наилазак далеког таласа.
            Легенда каже да лула има душу. Известан господин Марији је поверио да му је лула препукла од туге када је занемарио. Пре ћу ја пући на стотину непоправљивих места него што ће нека Маријина лула - а ниједна није испод петсто евра; не вреди приговарати јер за њу су то најјефтиније - да зевне зато што је занемарена. Када се једног јутра не бих пробудио, Марија готово да не би ни приметила. Ако би се, којим несрећним случајем, на лули појавила само ванземаљцима видна тачка, то би био крај света. Потоп. Апокалипса. Има ту вероватно и моје кривице, прихватам, али шта да променим, где сам погрешио?
            Нисам од људи који се читав дан излежавају чак и кад имају одличан разлог за то. Истуширао сам се, утрљао уља која ми је Марија купила и препорођен изашао из купатила. Одмах се латих пива.
Марија лагано извади лулу из уста. Да је имала мождани удар брже би реаговала, али она тако ужива у свему, натенане или бурно. "Да ли си видео одговор Весне Чипчић на питање новинара у анкети НИН-а којој се реченици нада на последњем испраћају?" каже Марија зачуђујуће благо. Још је под утиском малопређашњег мажења. Воли са мном да полемише о прочитаном. Књига, вест, реченица у новинама, није битно; некада разглабамо читав дан. Не разговарамо да бисмо разговарали, да време бацимо заврат, ми водимо борбу на живот и смрт.
            "Аха." Баш сам разговорљив. Могла би такав одговор да тумачи игнорисањем што није тачно. Једноставно сам окупиран својом бригом. Марија ми је малочас помогла да начисто не пукнем, али то не зна. Мој проблем је увек само мој.
            "Допада ти се. Баш је in." Марија закључује, сугерише ми какав однос да имам, а да то, разуме се, буде у складу са њеним мишљењем, с којим се, да се не заборави, углавном не слажем. Мушкарци, кад размишљају, имају другачију визуру, другачији приступ и методологију ма шта тврдиле феминисткиње. Не говорим о интелекту јер је расправа о томе бесмислена, већ о приступу појединим темама.
            Мушки отпих гутљај Morte Subite (изненадна смрт) најпознатијег и најбољег белгијског пива. Ретко га има у нашим продавницама. То је пиво за посвећене, не за рекламождере, не за ликове којима је сан да победе у испијању. Не разумем људе којима је животни циљ да у себе као у бачве уливају пиво. Morte Subite је празник за оне што пију умерено попут коцкара који завирују у тек подељене карте. Не падам на Цецу, Лазу, Колину и Шумахера, на добро пиво увек. Мој знанац држи једну фину продавницу, куне се више због задовољства него профита. Одиста држи првокласну робу да удовољи хедонистима и цимне ме кадгод има Morte Subite. Захвалан сам му до гроба.
            Марија пије некакав црни балзам. Не знам чак ни како долази до њега. Вазда се довија. Не знам ни како се слаже са скупоценом лулом и прворазредним дуваном који користи.
            Купујем време. Вежбам савладавање. Не делим Маријино одушевљење, а то најчешће код саговорника ствара прикривено негативан став. Гутљај ми даје времена да савладам импулсивност, да смирим тон, да малчице преобликујем мисао. Мој гутљај је толики да могу новелу да смислим пре но што проговорим. Трагам за такозваном објективношћу, за одговором који је саговорнику прихватљив мада не подносим разговоре код којих морам да водим рачуна шта сапричаснику прија.
            "Треба имати довољно храбрости па тако одговорити тиражном и озбиљном магазину. То је прво што сам помислио. Одговор ме је развеселио упркос граматичкој непромишљености."
            Реаговала је очекивано. Готово непријатељски. Марија је заправо љути противник. Боримо се за премоћ. Ништа лично, само свако од нас двоје хоће да буде у праву, што није изводљиво када не мислимо исто.
            "Мораш ли све да сецираш? Колико ти је у животу потребно дисертација?!"
            "Ниси ме разумела. Не приговарам: промакло ти је да ми је Веснин одговор шармантан, духовит, смео, необичан, можда чак и тачан, мада мислим да се хвали."
            "Молим? Тачан. Шта хоћеш да кажеш? Био си у тиму експерата који је проучавао истинитост необавезног, али за мушкарчине образац филозофски херметичног одговора једне глумице."
            Вратих се на пиво. Понекад помислим да је пиво спас, прилика да се пређе преко неугодног питања, да се сапричасник остави без одговора. Није лако с Маријом. Знам њен неприкосновени, па и неутемељени став: мушки су свиње! Зашто уопштава, које је горко искуство донела, никада нисам дознао. И не занима ме. Кад бих почео да истражујем да ли бих се зауставио. После можда наивног: шта те мучи, следила би, убрзо, убитачна статистика - колико их је било, какви су, шта се догодило, виђаш ли их.
            "Не дижи тензију, душо. Кад размислиш видећеш да си ти та која анализира. Жене све подвргавају анализи, каквој таквој."
            "Ма немој ми рећи: каквој таквој. Беднице, нису способне да схвате шта се дешава."
            Почињала је да се љути, мада сам пошао путем којим се ређе иде намеран да разговор водимо смирено и довршимо га цивилизовано.
            "Спремна си за расправу. Заузимаш гард. Да ли је то знак да треба да се сложим с тобом или да дигнем руке. Чим жене имају зрнце аналитичког у себи, настоје да све и подвргну том атому анализе, да све угурају у своје матрице. Колико си пута стајала пред огледалом с блузом наслоњеном на груди загледајући се са свих страна да би имала представу какву ће те у тој блузи видети пролазници из разних углова. То су свакодневне вивисекције, анализе, цепање длаке на троје, исцрпљивање. Не иде тако. Размисли: почели смо од безазленог одговора Чипчићке и при томе нисам на супротној страни, чак нисам најављивао икакву дистанцу."
Повуче дуг дим, као да се мало стиша. Упре, претећи, лулом у ме.
            "Добро, кажи већ једном шта јој замераш? Зар нема муда?"
            Сад је време да се правим невешт.
            "Весни?! Ништа. Напротив: мила је, свежа, шармантна, духовита, можда и више но на почетку каријере." О мудима не вреди почињати расправу јер би нас далеко одвела. Мушкарци и жене подједнако преувеличавају улогу тестиса. Изгледа да ништа није у мозгу. Све је у мудима, али баш тако речено, кочијашки грубо, вулгарно. Извесно је да жене чешће потржу муда од мушкараца! Ако само начнем са Маријом расправу о јајцима (блажа варијанта) на концу ће и полиција тражити поново формирање ЈСО и подршку. И о чему, молим, разговарамо: о мушкој анатомији као доказу храбрости. Будалаштина. Трошимо време и нерве, упропашћавамо однос, интиму.
            "Лепо, али не лавирај. Не говоримо ниочему другом до о њеном одговору на питање у анкети. Знаш и сам. Хајде, изађи на положај, витеже!"
            Добро, тактика није прошла. Није ни Марија без високог чина. Усавршила је стратегију. Вешта је да одабере тренутак напада, одлуке, повлачења.
            Укратко: одговор је духовит, лично ми је легао због фине дозе хумора и храбрости..."
            "Али..."
            "...Нема али..."
            "Не верујем ти. Пређи на суштину."
            "Чим ми дозволиш."
            "Извини."
            Снажно је повукла дим. Као да је изнервирана ставом који се не уклапа у њен клише.
            "Мислим да је Весна чак била децентна у односу на Џон Тимоти Бајфорда. Она је говорила о себи, описивала се како се види, Бајфорд је..."
            Извади лулу, рекао бих пре него што је намеравала. Брзо, изненађено, затечена:
            "...Шта је то: оклевање, киша око Крагујевца, приступна беседа за Академију наука. Имаш ли одговор или га немаш?"
            "Шта је, бре, ово?!" Годинама покушавам да овладам вештину самоконтроле, смирености. Сваки час експлодирам као да сам набијен ТНТ-ом. Што се више трудим да сачувам смиреност то чешће и лакше праснем. "Реклама за кафу. Друг Тихи је рекао: вози! Прле кува кафу! Где ти је чувено Миленино: зар нас не препознајете - бућ! бућ! Мало кафица, мало џезвица!?"
            "Оде ти далеко. Ко би рекао: почело је безазлено, а завршиће се нападом на Трговински центар."
            "Олабави, мала. Хоћеш ли да чујеш шта је рекао Бајфорд?"
            "Шта је рекао академиче, напета сам као струна: све што расте и треба да расте!?!"
            "То је стих Душка Радовића." Бирам блажи приступ. Не могу да ударим пречицом и треснем је у челу истином: "Помешала си Бајфорда са Радовићем" или, још тврђе, убитачније, разарајуће: "Не разликујеш Србе од Енглеза".
            Направи подцењивачку фацу што је класичан гест када је сујета на удару: "Ма немој ми рећи."
            "Ето, рекох." Потом долих уље: "Душу своју спасих!"
            "Хајде, мој свезнадару, стаклена кугло, енциклопедијо Британико, Ларусу мој, Александријска библиотеко, Питијо! просветли ме. Можда ти се штогод јавља видиоче мој! Потегни латинштину, дотуци ме: dixi et salvavi animam meam!"
            Хм. Било би боље прекратити разговор, попушити лулу мира са Женом Која Свира Курцу и тако га окончати, спасити спокојство, сачувати равнотежу, продужити живот, повући се, овако може свађа да прерасте у тучу. Лако је рећи; та се не да, као да је стегоноша одлучујуће битке за небески народ, инсистира, изазива. "Хајде, гукни!"
            "На питање када му је непријатно Џон је дословно рекао: Кад ми се дигне, а жена је на послу!"
            "Џон?! Интимуси сте." Упозорио сам: са Маријом нема разговора. Само борба до истребљења. Прса у прса.
            "Наравно да нисмо. Не познајем човека. Зашто би мушкарац био интимус са мушкарцем који се по новинама хвали да му се диже кад му жена није надохват. Шта о томе мислити? Да ли се то он хвалише, као трезвени Енглез, или му је жена одабрани сасуд?"
            "Аха. Хм. Па?!" То "Аха. Хм. Па" је опасно. Разарајуће. Променила је план када је већ окидач био на првом колену.
            "Па ништа. Ненавикнут сам на такав одговор угледног човека озбиљном магазину. Ти би такав одговор примила с усхићењем?! Можда као излив љубави, незаменљивости." Знам да не би, али не могу да одолим: доливам уље да пламен не згасне кад је тако разговорљиво почело. "Што би он то одрадио ручно кад му је дража машинска обрада. Могао би да оде код жене на посао и свим њеним колегиницама реалистички покаже шта сања и шта му се догађа."
            "Поистоветио си Бајфорда са читавом Енглеском, то је твој проблем. Џон" имитира ме "Џон је искрен, природан и руши конзервативни образац човека са Острва." Прешла је преко свега што јој није по вољи као да не постоји. Боже, колики ли је тај њен тепих кад би земаљску куглу без по муке под њега ћушнула.
            "Има истине у томе" кажем лагано, помирљиво као да преводим хијероглифе. Знам да је, на жалост, у праву. Видим како попушта лук као када Индијанац одустане од већ нациљане ловине. У последњи час сам изустио праву реч. Нашао сам расковник. Одустајем од тумачења Бајфордових речи, које додуше имају основа у Библији када говори о жени као суду у који мушкарац, бла, бла, бла али на Балкану то потеже расправу о матријархату, доминацији, еманципацији, обезвређености жене, о курцу-палцу, коитусу, сигурној кући, феминисткињама које нико неће да креше и сифражеткињама у смежураној младости. Прича о улошку с крилцима је као да причаш бајку о црвеном врапцу. Никад краја, а гдегод се окренеш само се о томе говори. Престао сам да једем рибу из конзерве да не искочи уложак с крилцима и приде крелцима који праве такве рекламе. Савремени улошци дају жени више слободе, а са крилцима је лако као са Бабовом смешом "ако". Час се прхне. Хм! Зашто је врабац црвен; па таква му је главица поручује изучавалац црвеног бана. "Да се вратимо суштини. Шта ми смета у Веснином одговору, који је да поновим, шармантан, духовит и куражан."
            "Куражан! Провоцираш бирајући речи које би могле да асоцирају на нешто десето."
            Кратко је трајало примирје. Пућ! један дим из луле и већ се ратна секира блиста као брадва. Отићи ћу у зилотски манастир да живим у дивљини спокојно, смирено, блажен.
            "Ни на крај памети ми није било ишта друго до казано. Ако ти је по вољи нађи другу реч па да наставимо."
            "Тек тако да наставимо".
            "Зашто си данас тако свадљива?"
            "Нисам свадљива," сикну. Нисам очекивао признање. "Хоћу само да те подсетим на случај новинара из Шапца којег је Ивица Лазаревић, судија Општинског суда казнио на годину дана затвора, додуше условно, зато што је у тексту употребио синтагму у спрези јер је оценио да је омаловажавајућа. Дакле, мислим да и реч куражан има вулгаран смисао. Не допуштам да тако разговарамо о Весни."
            "У реду, у реду, у реду! Да ли и моје слагање звучи омаловажавајуће?"
            "Твоје слагање је привидно, неискрено. Позната ми је тактика слагања да би се добило на времену. Питање је часа када ћеш губитак преокренути у добитак. Једино не знам да ли ћемо разговор о изјави Весне Чипчић претворити у симпозијум, конгресни туризам, Зајам за Србију, протестно лупање у шерпе, ничим изазвани оштар демарш Белој кући? Можда да на брзака поставимо зебру и победимо мафију на лицу места. Да је пређемо."
            Ближили смо се критичној тачки с неизвесним завршетком. Сад је могла да прасне или све окрене на шалу.
            "Да сведемо пре него што дође до покоља. Држим да Весна у одговору има два плеоназма, један поред другог што је невероватно и недопустиво. За мене је, дозволи да поменем, тако нешто незамисливо али, видиш, чуда се дешавају. Могуће је да Весна негује жал за младост па воли деминутиве с претеривањем, да не кажем грубо: плеоназме. Елем, њен одговор је Мали носић, мали пичић, овде лежи Весна Чипчић, а лепо би звучало рецимо Леп носић, фини пичић овде лежи Весна Чипчић. Ако није нескромно наглашавам да је то не само боље него и узбудљивије, провокативније, еротичније. Свака комбинација је у игри, али граматички коректна. Шта кажеш?"
            Отпих. Време је да, макар симболично, обележим победу. Сатерао сам је у теснац. Мораће да призна пораз.
            Направила је драмску паузу. Ломи се. Црвена је као Але из Алеве.
            "Ликуј! У праву си. Нисам обратила пажњу на ту маленкост."
            "Лутко, све се своди на простаклук као твоје вагање да ли неко има или нема муда. Дакле, кратко, јасно, Лакедемоњански: водили смо разговор ниочему. Све је то рупа, около чупа. Жбунић, фризиран или природно набујао као грм, свеједно је. Дилема је да ли се сирови мужјак бори за средину или окружење. Одлучи!"
            Погодио сам је у центар. Подивљала је, благо речено. Рекох ли да је цунами према Маријиној љутини и темпераменту богојављенска водица.
            Али застрашујућа снага Маријине љутине није данас била рушилачка. Хтела је опет у постељу.
            "Шта би фалило поруци, једног далеког дана, на плочи у алеји заслужних Фини носић, отмен пичић, све вас воли Весна Чипчић. Шта мислиш?"
            "Хеј, не почињи!" пошашољи ме Марија ногом по међуножју. Вешто то ради, Маестро поче да ми се одмотава и диже главу.
            "Пре бих рекао мала да ти почињеш" рекох јој што и сама зна.
            "Зато што ми је слатко."
            Марија не одуговлачи. Одмах у среду. Карте на сто. "Апсолвирали смо што се могло о Весниној махуни, сада би могао да се прихватиш нечег конкретног. Знаш и сам да је после грмљавине сунце још милије".

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања