Приче

Док чубурска липа мири

ОЈА драга воли да дангуби: чита иако не мора. Најбоље је да сврнем, кад сам већ пред вратима, у књижару Културног центра и купим јој какав књижурак за рођендан. Мала пажња не може да шкоди.
            Гле - изненадих се  - како леп свет, културан, васпитан, залази у књижаре.
            Има ту финог меса. Свратићу још који пут.
            С прве галерије госпођа, у годинама за поштовање, наглашене шминке, ексцентрично одевена, с панкерском фризуром психоделичних прелива, као да је књижевни критичар, или ликовни, јебига, не разликују се у неукусу, гестикулира, нешто паламуди, баљезга, мења  - колико сам схватио  - светски поредак.

Вероватно се просерава за телевизију. Можда рецитује, нисам претерано упућен, никад нећу постати академик у разреду за књижевност.
            Неке жене, кад их нико неће, окрену се философији, критици, политици. Сифражеткиње, суве као барут, пишу петинг песме. О свему знају да целомудрено успијају само о курцу, неиспуњеној жељи, ни да бекну.
            Пребирам по полицима: чиме драгу да обрадујем.
            Одлучих се за Треворову "Рујевину Сан Пјетра"; начуо сам, ненамерно, да је матори Ирац мајстор, вероватно ће обрадовати моју драгу. И мени ће се, ако направим добар избор, рапидно поправити рејтинг и на књижевном пољу. Осврнем се, ждракнем. Проверавам да ли је тренутак за мажњавање, кад имам шта и да видим: једно мило, дугоного, крупнооко луче ме мотри. Ни змија жабу тако не фиксира.
            Дам лучету миг да приђе. Олади мало, маче, поглади ми Маестра који се нешто одјутрос мешкољи.
            Запахну ме Calvin Klein Obsession. Мора да маче има жешћи допунски посао.
            "Она дама тамо", питам, "шта тртља? Је ли то неки теве давеж?"
            "Болесна је, јадница. Дође повремено, говори десетак минута па оде. Мирна је. Никога не угрожава. Нама не смета па је пуштамо, а неки људи, приметили смо, долазе да је слушају. Понекад нешто и купе."
            Покажем јој Тревора. "Колико?"
            "Тренутак" каже док је удишем. Упијам. Усисавам. Њушкам је, уживам. Прави се невешта: као не примећује. Мора да јој је рипче већ дави у соковима и вапи за вештачким дисањем. Сав горим, богаму, силоваћу је ако се не одмакне. Отвори корице, на првој страни графитом исписана бројка. "Десет поена."
            Баш сам морон. Могао сам то и сам.
            "Молим? Чега?"
            "Поена, господине. Цене изражавамо у поенима."
            "Богаму, до сада је било у апоенима."
            "Јесте, господине, али онда бисмо морали сваког минута да пишемо нове цене. Знате ли колика је инфлација?"
            Немам појма, лутко. Ти ми кажи. Контактирам само са конобарима. Код њих је увек инфлација. "И, колико то, стварно, кошта?"
            "Десет поена. Један поен је једна немачка марка." Вероватно читав дан, тактично, без нервозе, исто говори тупанима.
            "Књиге се плаћају маркама?" изненадим се. Падам све дубље. Код ове сам прокоцкао шансу за романсу  ― ако сам је имао. Не секирам се ―  увек могу да је силујем.
            "На жалост, прерачунавамо у динаре. Марка вам је овог часа три милијарде динара."
            "Много је", кажем, као да она одређује стопу инфлације и паре трпа у џакове те ваздушном поштом затрпава кипарске банке "за Тревора да дам тридесет милијарди!"
            Дискретно се смешка. Ћути, као да каже: "Јеби се, кретену кад си шворц."
            Стоји тик уз мене још тренутак, само што ме не ћапи, миришем је, коса јој се, чиста, дуга, опојна, пресијава, могла би да рекламира шампоне, затим прилази неком крелцу који амбициозно одваја брдо књига. Мора да је оробио банку.
            Ух, одахнем. Мање од секунде је делило од узбуне у Културном центру. Ни сав конац Клиничког центра не би био довољан да је закрпе.
            Погледам за њом, осврнем се, раширим мало корице да књига исклизне из омота. Омот вратим на место где је малочас стајао пун, тако да отуд лучету изгледа да је све у најбољем реду. Та ми илузија пружа шансу да се безбедно удаљим с књигом тутнутом у унутрашњи џеп прслука из Army shopa. Најбољи су: 26 џепова те крпице може свашта да прогута.
            Готово. Рутинска операција. Неће Културни центар да пропадне због једне књиге, а моја драга, ех она, овлажиће кад добије Тревора и штогод живог, жилавог, приде. Ћао мала, махнем продавачици у пролазу, ускоро ћу проверити да ли свуд подједнако миришеш.
            Кад се извучем из књижаре, моја драга ће, кажу књишки мољци, имати одличну књигу прича. Ако ме укебају и суде за пљачку тридесет милијарди, ваљда квалификација неће бити подривање монетарног система и издаја земље па ће ми допустити један телефонски позив.
            Ма шта мислили: лепо мирише ваздух у Кнез Михајловој. Много примамљивије него на затворској економији у Падињаку због јебеног Тревора.
            Љуљнем, с ногу дупли суви бадел не зато што волим да пијем мало, пијем добро, него што ми је  та дезинфекција прва пала на ум и утрчим у говорницу да драгој честитам рођендан.
            Очас се иза мене направи ред као да делим млеко у самоуслузи. То је радост живљења у земљама транзиције. Како су радости сличне: ова се не разликује од радости живљења у земљи реалног социјализма.
            Шта је, бре, ово: дегустација, демонстрације, деле се рекламни узорци телефона, супа у коцкицама?! Шта сам ја: Доктор Еткер, Деда Мраз, Чича Глиша, Српска Мајка? Што насрћете толико на говорницу?!
            Госпође са зембиљима, заокругљене, отежале, изгубиле су све, сада им се кида стрпљење.
            Нису веровале да ће све проћи, а ето, снашло их је: сисе спласнуле, лице отромбољило, врат опустио, боре намножиле, кратери, целулит, сало; раздупетале се, прецветале, свеле, згади се човеку да их погледа, камоли штогод конкретног да опосли. Некој су лекари, мислећи своје муке, одсекли погрешну дојку, покоја у себи носи амбис: све повађено и бачено кучићима!
            То боли, знам, али није моја кривица. Нек се жале Богу што су им се снови брзо истрошили, што их је живот зајебао, што су их мужеви запоставили, ухватили маглу, загрлили флашу. Највећи број жена оболи од рака материце зато што мушки држе разбацан алат по радњи. Неочишћен.
            Шипарице ми надевају најогавнија имена.
            Чујем вас кучке!  
Сврби вас међ ногама, хтеле бисте хитно да закажете чешање, емитујете чежњу, али ја сам био бржи и дограбио слушалицу. Јебите се!
            Драмосер напупелог трбуха и година, сав округао, мада, зачудо, умерено мастан, којег сам, до пре неку годину, виђао како се, важан до пуцања коже, продуцира с неким појебљивим вансеријским младунчетом које га је волело до последње кинте, сада изигран, остављен, запуштен, неуредан, тупи ментолима како их све зајебавам у здрав мозак.
            И фамилију им, ваљда, код куће. Све.
            Ја, само, из говорнице, ћеретам са мојом причљивом драгом. Са женом мојих снова. Шта могу кад много сневам.    
Укратко: боли ме за човечанство.
            "Ма, фолира нас, кад вам кажем. Пола сата нас, кретен, зајебава."
            Баш је паметан Округли! Треба да се учлани у Менсу, да чланству кува кафу и купује бурек с луком. Да им пере ноге и попуши успут.
            Ја кретен, а њега, паметњаковића, и све њих приде, зајебавам! Стоје пред говорницом као пред иконостасом. Крсте се. Моле. Мрмљају. Преклињу.
            Лупају, нестрпљиви, о заговнано стакло кабине, шутирају замазана врата. Уништавају дебили друштвену имовину, кревеље се кретени, тупаџије и паразити, страни плаћеници, слуге режима, непријатељи народа. Псује фини свет, кочијашки; не могу, на миру, да ћеретам с мојом драгом. Не могу, људски, да јој честитам рођендан.
            Не обазирем се на светину, али ме нервира.
            У којој то ја јебеној земљи живим, мајку му, кад не могу на миру ни да телефонирам?!
            Кад разговарам с мојом драгом, свет има да ћути. Космос. Васиона. Галаксије. Хоћу да чујем тишину. Мук. Јасно!
            Једном сам, ипак, морао да попустим и окренем се: редови за млеко, уље, хлеб, шећер, брашно, кафу, цигарете, берете, бензин, сви заједно шала су према овоме. Сви хоће да телефонирају. Баш сада, баш одавде. Насели реклами: позовите одмах! Добићете ногу у дупе. С попустом.
            Где су вам сад, дебили, мобилни којима се дупетате по чаршији? У биоскопу вам обавезно звони, у позоришту само кад се очешете за синдикалну улазницу. Градски превоз је пун курчевих бизнисмена који се још нису осилили да купе ауди или мечку, само им зврје мобилни а, сад, кад им треба, држе га код куће, да не падну у искушење па се истроше.
            Отворим врата, раздерем се као млађи официр: "Слушај тамо, гледај овамо, овде ме гледај, ов-де!" Покажем: међу очи. "Да нисте зуцнули док разговарам. Јасно?! Ко мисли да се са мном зајебава нека одмах позове попа и одабере парцелу на Новом гробљу! А ти дебељко", кажем Округлом коме не могу да опростим оно маче, "да нисам чуо како дишеш. Јел јасно?!"
            Он ћути. Позади се мешкоље.
            "Је л јасно, кретену?"
            "Јасно" каже невољно. Усмрдео се, смрад један смрдљиви.
            Залупим врата говорнице. Замало да отпадну.
            "Шта се дешава?" пита моја драга.
            "Ма, ништа" кажем," кретени! Сад им напело да телефонирају. Ако изађем све ћу да их сложим па ће да спавају ко лучићи" дерем се колико ме грло носи. Хоћу да ме чује и онај ко још не зна да је Бел, учитељ глувих, патентирао телефон. Да му, случајно, не падне на ум да телефонира. "Мацо", кажем тише, нормално "јеси ли плакнула рибицу?"
            Напољу тајац. Свикао народ да му се подвикне. Још ће ме бирати за председника. Пружиће ми шансу да их опељешим до коске да узалуд не чека авион за Кипар и све силне вреће дипломатске поште катанцима и шифрама.
            Е, нећете се, вала, докопати овог телефона док моја појебљива драга тражи да јој говорим неваљалштине: "Јој, сва сам мокра. Не могу више да је перем: сва ће се разјести. Само вибрира, знаш."
            "Праћака се, је ли?"
            "Аха. Причај, молим те, шта ћеш још да ми радиш."
            Зар у овом мегаполису, у светској престоници, функционише само један јебени телефон?! Како га до сад нико не ћапи?
            Схватих да се више не сећам када сам убацио жетон. Аутомат не може да прекине овако умиљат разговор. Моја драга и ја мењамо свет. Ко прислушкује, сигурно је отишао у купатило да га ишамара и сад јауче од милине!
            Моја драга прича неваљалштине на свој рођендан.
            Никакве чаролије не користим, никакве трикове с телефонима не знам. Једноставно: благородни Телеком части. Ваљда и ја, једном у животу, заслужујем награду, макар од Телекома. Аутомат се забрљавио, ужива у неваљалствима моје драгане.
            Моја драга, тамо, с другог краја жице, пушта сокове, мења гаћице, ставља carefree.  Кочопере јој се длачице. Сва се јежи. Топи. Нестаје. Брадавице јој стрше као овнујски рогови, каже. А да се ја причврљим на те длачице као крпељ и положим јаја, шта би било, а?
            Пробила је. Опет. Баца на масу. Кад сам је упознао била је девица, сува као барут. Сад се зажари кад види ислужени мушки слип којег домаћице користе за брисање посуђа.
            Сипам јој у ухо све неваљалштине овог света. Свашта предлажем. Обећавам нечувене ствари да јој радим само да је се докопам. Па рођендан јој је, побогу. Кад ћу да је напалим и обалим ако сада нећу?!
            "Хајде", кликће, "хајде", гргољи, "довлачи се, разбиј ме!"
            Трнци ме прођу када чујем глас моје драге. Уд ми се одвија као бродски паламар. Ако кога закачи послаће га у инвалидску, преко реда.
            "Немој два пута да кажеш! Располутићу те, урнисаћу те!"
            "Хајде", дахће, "хајде што пре, молим те. Хоћу да ме напуниш, урнишеш, сатреш да никад више не могу ни да коракнем, а да не помислим на то што си ми учинио! Хајде, старо момче, рођендан је једном у години!"
            Моја драга увек мисли на шеву. И кад спава сања ту птичицу! Она је најупуцанија женка у најсигурнијем граду на свету. Њу никакав пригушивач не може да ућутка. Кад јој дође милина на врчак, вриском зграде руши, лифтове заљуља на све четири стране света. Станари протестују. Као, кваримо младеж, а зна се где лежи зец: жене ултимативно траже макар бледу копију онога што чују. Покушали смо да се крешемо у пољу: узнемиримо птице, падају као пијане, животиње се разбеже, половина од вриска моје драге оглуви занавек; одлазили смо на реку -  такве је таласе правила да је подизан степен спремности одбране од поплава. Тонули бродови и сплавови.
            Спасавај се, ако ниси кадар да се одупреш жилавом батином.
            "Овај нас зајебава. Треба позвати народну милицију."
            "Људи, он џабе телефонира. Пола сата разговара, а ништа не убацује у телефон."
            Опет се догађа народ. Некоме ће се, овде, догодити и метак. Жилави, сред буље.
            "Ма зајебава нас, лепо вам кажем. Мангупира се. Уопште не разговара него нас фолира" окуражио се Округли Драмосер.
            Што има проницљивог света! Прваци смо. Ненадјебиви и без руских ракета.
            Сад ми је стварно доста. Грунем врата ногом, дохватим Округлог Драмосера, заврнем му шаком кошуљу, увучем га у говорницу, тутнем му слушалицу: "Разговарај с мојом драгом!"
            Драмосер је збуњен. Тресе се. Чујем како му тандрчу државни зуби. Зноји се.
            "Разговарај с мојом драгом!" урлам. Пљувачка му лети у лице.
            "Па верујем вам ја господине" цвили Драмосер.
            Због Драмосера је топло у говорници. То ме унервози. Не волим да се знојим. Не у говорници, не без моје девојчице.
            "Разговарај или ћу ти просути мозак!"
            Невољно прихвати слушалицу с обе руке: "Хало" простења Драмосер. Како је, наједном, фини. Лепо сам чуо и глас х.
            "Да", чујем како цвркуће моја мила.
            "Ја, овај, госпођо..."
            "Моја драга је госпођица!" мунем га у слабине.
            "Извините, овај, госпођице, нисам знао..." скупио се Драмосер, мањи од мувиног испљувка.
            Истргнем му слушалицу: "Марш напоље!"
            Драмосер излети, саплићући се. Умало да проспе утробу по бетону.
            Док разговарам с мојом драгом, гледам у светину.
            Церим јој се. Изазивам.
            Драмосер исправља кошуљу. Умусио се као дете кад се укаки. Руком глади кошуљу, као да је пегла, као да ће тако отклонити рупе и фронцле које су се наједном створиле док сам га увлачио у говорницу.
            "Мацо, слушај ово: На наш рођендан -  викала је на њега - Ричард ће водити љубав са мном у кревету у коме си ти спавао девет година."
            "Шта је то?"
            "Вилијам Тревор. Купио сам ти књигу Треворових прича."
            "Пажљив си. Када ћеш ми је дати."
            "Па, ваљда, данас: рођендан ти је."
            "Хоћеш ми још нешто дати", моја драга увек зна шта је прече и шта хоће.
            "Мислиш..." покушавам да се саберем, а да се не угрувам.
            "Наравно да мислим. Нисмо се креснули од прекјуче."
            "Зар нисмо јуче поподне?" Упсс! Готово је. Забрљао сам.    
"Јуче поподне те читавог дана није било код куће. Оставила сам ти стотину порука на секретарици. Јуче поподне си вероватно креснуо неку другу. Морао би да водиш дневник, старо момче. И да пазиш да, успут, нешто не зарадиш па угрозиш и моје здравље. Град је пун ХИВ позитивних, знаш."   
            Наравно да знам. Али како да знам ко је позитиван, доврага.
            "Слушај, мала: чекаћу те на тераси Чубурске липе. Да нешто попијемо, да прославимо рођендан."
            "Хоћемо ли се после креснути?"
            "Наравно да хоћемо."
            "Одмах ћу се спремити. Да ли ти људи још чекају да телефонирају?"
            Осврнуо сам се: "Чекају, јебига."
            "Има ли их пуно?" брижна је моја драга.
            "Па, тако, као на митингу подршке онима што нас ојадише."
            "Хоћеш ли их пустити да телефонирају или ћеш демолирати говорницу и пребити неваљалце?"
            Није лоша идеја. "Видећу, мацо шта ћу урадити, али прво морам тебе да средим. Довлачи се у Чубурску липу."
            "Идем. Немој много да гладиш мачора док не стигнем. После брзо свршиш, знаш."
            "Знам, мацо: онда не траје ни по сата."
            "Ћао, старо момче. Држи се, долазим."
            "Ћао, лутко."
            Сконцентрисао сам сву енергију, урликнуо и -  откинуо слушалицу. Излазећи из говорнице набио сам је Драмосеру у трбух: "Сад телефонирај мајмуне!"
            Ушао сам у тролу на задња врата и остао на платформи. Нису ме бринули риџвеји, мада су, у последње време, агресивнији но икад. Ипак, нису им свраке сасвим попиле мозак: кад виде обријаног добро формираног билдера ратничке фаце, изгубе вољу да буду ревносни на послу и оставе фамилију без храниоца.
            Нисам губио време купујући карнет јер ме чека резедо тераса Чубурске липе, тераса која ме подсећа на лецидерске колаче, на дечаштво. Тамо, под раскошном крошњом липе, у дебелом хладу, на сентиментално резедо тераси, моја драга уз Карлсберг, ја уз Кронеберг пиво хладно као змија, провешћемо поподне, можда ћемо, ако нема много гостију, улучити прилику и за експрес тераса крес, док липа опојно мири и буди сећања на рану младост поручујући да лепота пролази.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања