Приче

Цело село ваља бело, само поп ради доп

АЈЕДНОМ је, као на дати знак, почела заглушујућа бука. Лупа ко у шта стигне. Шерпе, лонци, контејнери, лавори, алуминијумски тањири, војничке мањерке и девет милона других приручних лармаџија одзвањају снажније од јерихонских труба гушећи национални телевизијски дневник.

Кажу да довитљивији и страшљивији, али домишљати, лупају у радијаторе. Ефекат је неупоредиво већи. Излуђујући. У песми Бубњалица пише Милосав Тешић: Бубња доктор, кустос, суплент, / бубња доцент, декан, студент. / Бубња школа, свеска, књига, / бубња очај, мука, брига. / Бубња наслов, слика, чланак. / Бубња чорба и качамак.

Знак тачног времена беспрекорно функционише. Боље од цезијумског часовника. Не треба нам Гринич, довољна је и обична конзерва. Звуци звиждаљки укрштају се и преплићу као да сам на најпрометнијој железничкој станици. Део пробуђене Србије покушава да пробије зид луднице. Брине ме што се поново чује комунистичко-идиотска фраза јутрошњих демократа и патриота Ко није са нама – против нас је!

А патријарх? И он бије / у сасуде, у чиније.

Прође момак с духовитим транспарентом: Fuck the pepsi, fuck the pizza, all we need is slaninica.

Богами, у праву је. Ваљда не шаље поруку неком репрезентативном синдикату. Овде се више нико не нада полуткама. Ни француској обради. Ни плати, камоли нормалноме животу.

Нисам сујеверан али петак, 13. па још у пола осам, p.m. није баш луд дан за провод. У p.m! Мада, можда, јесте да се човек мало уљуди и побегне, колико може, од излуђујуће буке. Тек колико да остане нормалан. Макар и код Маше, који се опет, наједном, после година сиротиње и стискања вратио старом занату: отворио лицеукраситељски салон!

Има Маша неког, чудног, неухватљивог шарма и ексцентричне духовитости кад му дође, вазда с главом у облацима. Док су у Машином локалу неки предузимљиви момци држали кафић могло се говорити о нивоу, о жестоком месту за провод и убијање времена, о салону; сад - ни у шали. Маши је наједном нешто дунуло, одлучио да се лати старог посла када нико код брице не свраћа, ма био и сам Пинки пун приче као пас прдежа или легендарни Бриле и, кад се човек најмање надао, отказао момцима љубав па, о Боже, отворио лицеукраситељски салон. Ех.

Ипак, тајанствени глас  раширио се по чаршији. Каже: ко не сврати код Маше - кајаће се, а ко сврати још и више. Па, рекох себи, дај да видим где зека пије воду у тамном вилајету кад ми већ једно кајање не гине. А ја сам ти такве – зна се какве – среће па ме увек неко кајање муне.

Нисам био две недеље код Маше и већ промене – на зиду графит: Боље тенис на постеру него пенис на тостеру. Клинци имају духа. Зезају се с анаграмима. Пребацују га из ногавице у ногавицу. На суво. Поред врата је неки јуноша, с фином мером за сарказам, преправио плакат с вапајем за самодопринос. Писало је пре мајсторове посете: Да нам свима буде боље. Када је незнани јунак са спрејом у руци пројахао градом слоган се активирао као нагазна паштета: Да нам свима боде буље! Машала!

Уђох, назвах Бога за сваки случај, верници се нагло размножили па да ми се - никад се у овој земљици не зна - због атеизма, не заломи неки Сибир, Оток, Свети Гргур или каква Содома и Гомора седох да прелистам новине док Маша уљуди закосмателог горилу. Кад помислим на новине, готово увек се почешам по глави па утврдим да је време за шишање. Нови лик. Кад се подшишам не могу да се препознам, него се све помало загледам по излозима: фол занима ме роба, а јаднији сам од црквенога миша јер се никад не запитам: чиме се то, из излога, купује?

На шта ли ће тек личити Машин горила?

Није баш нека гужва код Маше, а да јесте - чудило би ме. И све ме нешто копка оно шушкање по чаршији.

Маша нема новине које читам, па узех да прелистам што има. Листам безвољно, незаинтересовано, тек да ми прође време. У ствари: немам стрпљења да читам новине.

Кад тамо, дивота. Дописник из Рима, јавно, вешто и, богме, домишљато, текстом Полемика о сунђеру, о Италији између историје и корупције, шаље еротизовану поруку неком пичорку. Текст није нешто посебно; порука удворичка. Примио се перовођа девојачке махуне.

Волим, пре читања - навика из времена када сам као коректор скапавао над редовима - да ошацујем текст, визуелно да одлучим заслужује ли трошење очију. Учинило ми се да је први међунаслов Заинтересовани за опроштај сувише близу почетку текста па да је, због тога, други међунаслов предалеко. И тако, тражећи боље место за међунаслов удубих се у текст ко свиња у дулек и открих да се може читати као акростих. Елем, од наслова до међунаслова поручује римски мудоња: Једва. Добро, мислим се, разумем те. Почех лагано да клизим низ текст. Заборавио сам Машин салон, глув за брицино образлагање светске политичке ситуације. Чекам тебе, твој осмех... читам. Нема више говора о случајности. Гле, рекох себи, повампирио се Воранц. Каква ли је Јулија? Шта би на ово рекао весели Валентин Цундрић, словеначки аутор небројених сонетних венаца и стотину књига исписаних акростихом? У неверици долазим до другог међунаслова. Настављам лагано, али сада већ увежбано: ...и пичкицу. Опа, бато! Тако значи: Једва чекам тебе, твој осмех и пичкицу! Браво мајсторе. Сад сваки јебени читалац зна да си загорео усред Рима, сред лепоте. Недостају ти женске корице.

"Је с читао", мајстору ћу, и показујем главом на чланак. Морам с неким да поделим откриће. Мало је свету један Колумбо.

"Јок", Маша ће "не готивим новине."

Рекох ли – чудан је Маша сват.

"Па куј мој их купујеш?!"

"Ја читам само Журнал", каже непитани космати госа, заваљен у праисторијску Машину столицу која је била салонска у доба креде. "Али га не купујем, него се шверцујем уз земљака коме је директор Библиотеке некакав курчев род. Тако се, обојица гребемо за бесплатно читање. Сви знају да је директор род моме земљаку па само обигравају. И мене су, уз њега, запамтили па се не усуђују ни искоса да ме погледају, некмоли да ишту чланску карту. Другима, брате мој, умеју још како да подврисну. Мени само руку што не љубе и не нуде кафу с ратлуком." Нешто се загледа, као да би креснуо себе: "Дедер, Машане, скини овђека још мало".

Маша га погледа као смрдљив сир. "Хоћу душице драга, хоћу роде."

"Те не може без чланске, те не смеју се решавати укрштенице, те ово, те оно" инвентарише космати, "а мог побратима, кашћу и мене, држе као мало воде на длану. Само што нас у дупе не љубе оне младице."

"Због муштерија", штрићка, у ваздуху, мајстор Маша маказама каснећи с одговором светлосну годину "јебига. Мора човек у нешто да брљи док чека на ред."

"У Журналу", космати тера своје, "не могу да подвале. Зна се ко је с ким играо, зна се резултат и тачка."

Има право. Понекад се резултат зна и пре почетка.

"Па, Машо, друже стари, грешиш. Данас се у новини може свашта прочитати."

"Ма лажу скотови", пресуђује Маша, "лажу па не знају шта је доста. Ништа им не верујем. И у читуље сумњам. Толико су се избезобразили. Когод отегне папке, по њима је био у најмању руку анђео божји. А погледај, молим те, колико се само скотова намножило да је земљи тешко!"

Маша нешто мерка локнице косматога госе. Вероватно мисли да би неку цркавицу за њих дао Џон Резникоф из Конетиката, највећи светски колекционар прамичака људских креатура.

Из оближње кафане дечко донесе кафу с ратлуком и изветрелом минералном. Види ти како само Маша подилази муштеријама. Има, богме, изгледа да Машина рупа постане салон, али ја воду не пијем – рибе се јебу у њој. Кафа с ратлуком, није него! Што рече Космати као да смо у библиотеци, не дај Боже никоме.

"Можда и овај лаже, али га удесио да звучи."

"Ајде. Читај." Маша се готовански птичјим очима упиљио у ме. Космати се четка. Скида длаке. Шиче ко гусан. Гуши га сало.

"Е, што те не би мало јебо у гузу готованску. Узми па читај."

Гусан од 150 кила изгиља из Машиног салона. Маша га домаћински испраћа до врата чистећи га метлицом.

"Буразеру, ни сто година после рата још се не зна да ли су гори партизани или четници. Јеси ли га чуо: жао му да купи новине, муфљуски их чита у библиотеци и пије кафу с ратлуком. Он верује само Журналу, није него. То му остало од Јожиних Филмских журнала. Воли, човек, радне победе и акцијашке ударнике. Док се није довукао у град није знао ни шта је чесмена вода, камоли кафа с ратлуком. Још није научио да говори, али има држање народног хероја".

"Ма, пусти човека".

"Дедер, Машане, скини овђека још мало" имитира га Манојле. "У дупе му га рутаво набутам."

"Толико си загорео?!"

Маша ме гледа. Не разуме питање. О, дешава се.

"Заборави га, човече!"

"Имаш право. Бријање, шишање?"

"Комплет."

"Такве муштерије волим. Имам за тебе специјалитет куће. Нешто особито. Само за старе муштерије, дотеривање у посебном салону. Изволи", Маша ће отварајући врата на која дотле нисам обраћао пажњу.

У просторији која је према Машиној берберници краљевска резиденција дочека ме витка, складно грађена, сексипилна луткица. Еротизована пуслица, екстра А класе.

"О, какав мацан!"

"О, какво маче!" одвратих истом мером док сам се у себи преслишавао: шта је, бре, ово?! Окретох се да затражим објашњење од Маше али је педер збрисао. Јебига, мислим, није ми први пут да сам очи у очи са женком - снаћи ћу се некако.

Малчице сам се преценио.

Пре него што сам се снашао већ сам био у комотној и комфорној фотељи с беспрекорном хидрауликом. Маче је почело да ме припрема за подшишивање и бријање тако да сам електризирао. Да је Тесла жив користио би ме уместо Нијагариних водопада.

Женка је вешто емитовала чежњу - топио сам се. И пубертетлија би био као шприцер, а ја се ближим усијању. Не да ми се чак ни да фолирам хладнокрвност. Избијала је јара због женских облина као да сам бедни приправник за младо месо. Мала је професионалац. Натицала се док ме је сапуњала за бријање. Најпре је Бибицу чешала о лактове, потом је оборила фотељу и усисавала ми рамена којима сам јој тражио раздељак на махуни.

Да ми је тутнула топломер – жива би шикнула у стратосферу. Лежао сам у фотељи као јабука – с петељком нагоре. Пошто ме је тако добро насапуњала да би и дахом могла да ме обрија под кожу, спустила је фотељу готово до пода. Ни сањао нисам да се Маша жестоко софистицирао. Ако сам се до овог часа правио луд, од овог бих био блесав да не одговарам на позиве, макар ме лутка нехотице унаказила бријачем. Затворио сам очи и мазио облине док ми је убрзано дишући јебежљиво шапутала да будем стрпљив и миран. Ако глуми заслужила је награду филмске академије. Подвукао сам руке под мајицу испод које – сем глатких, беспрекорних, брижно негованих полулопти - није имала ништа: знојила се; то се не може одглумити. Ко ми говори да будем стрпљив?!

Био сам змајски обријан, без иједне посекотине. Луткица је имала руку попут анђела. Лаку, мирисну, нежну. Пажљиво је обрисала остатке пене и темељно ми утапкала колоњску од руже, јасмина и туберозе. Тако свеже обријан и намирисан осећао сам се божански. Уд ми је био напет као лук. И мала се напалила као да је из Свазиленда где је законом Умшашо забрањено пет година упражњавање секса, а девице морају да носе мајице с поруком Не дирај ме! јер је огромна незапосленост натерала људе да се прекомерно излежавају.

"Само још да дотерамо косицу" прошапта као да сам беба.

Мој наци фриз лако се доведе у ред. Пре него што је укључила тример, лепотица ме је опкорачила и Маестра наместила сред раздељка науљене Бибице. Склизнуо је у канију као симплон, али не задуго. Придигла се и руком га снажно стегла. Није допуштала да уђе до корена. Није давала да ми буде слађе но њој.

"Пусти ме" преклињао сам "да ти такнем свод!" Ритимички се њихала, једном руком је зујала сређујући ми косу тримером, другом је држала Маестра као да хоће да га удави.

"Овако ми је лепше" простења.

"Али мени није!" завапих.

Нагла се и уснама ме ућуткала."Навикни се" прошапта.

Није ми јасно како је успевала да синхронизује рад руку, усана и тела: незасито ме је љубила, брзим покретима руке призивала ми врхунац и контролисала улазак Маестра, другом ме је шишала. Није губила контролу. Ваљда ћу преживети.

Пуштала је пригушене крике све брже вртећи боковима. Наједном је снажно крикнула, пустила Маестра да оде у пашу као што је Бог рекао - насадила се до корена. Полегла је изнемогла по мени. Срца су се обома спремала да искоче. Пулс је био близу инфаркта. Већ видим наслове у жућкастој штампи.

Када смо се одморили, поглади ме по коси: "Добро сам те ошишала."

"Све си ми змајски урадила" рекох.

"Доћи ћеш опет?"

"Можеш се кладити" – говорио сам истину – "само ми реци шта ми се, заправо, данас догодило? Зар сам сањао?! Ко је ово смислио?"

"Маша је хтео да привуче муштерије у салон" рече као да је најнормалнија ствар на свету да код брице с првокласном женом дођеш до врхунца.

"И ти се са сваком муштеријом креснеш?" проби безразложна љубомора. Посесивност. Балкански синдром. Следећи корак је убиство.

"Наравно да не. Колико знам десетак девојака и неколико жена ради код Маше. Већина има сталне муштерије.  Ја сам изабрала тебе."

"Бавиш се проституцијом", губио сам такт.

"Ти ћеш Маши платити берберске услуге" пречула је. "Не знам колико и не тиче ми се. Ја ћу добити део од њега, а оно што ми је требало узела сам од тебе."

"Шта је то ако није проституција?!" Безразложно сам дизао тензију. Хтео сам да ствар изведемо на чистац као да сам Велики истражитељ свете инквизиције.

"Пунолетна сам. Одлучујем о свом животу. Одговорна сам. Не полажем рачуне, није ми потребан старатељ" није се дала телеграфски одбијајући приговарање.

"Извини", схватих да сам претерао.

"Ништа. Само ми реци да ли ти је годило?!"

"Уживао сам, мала."

"Ту је поента. Када ти порасте брада, за дан или два, опет ћеш доћи. Када постанеш зависник од нашег односа – то је Машина теорија која се брзо потврдила на другим муштеријама - постаћеш галантнији. Маши ћеш плаћати као лицеукраситељу, са мном ћеш се виђати због других потреба, без обавеза, без сцена и уцена. Мажење се подразумева, секс само када пожелимо. Лепше те и лакше обријам када си опуштен. Секс је онда природни наставак: неупоредиво је слађи и жешћи када дође спонтано, после необавезујуће предигре. Када се заситиш растаћемо се без драматизовања, а Маша ће ти обезбедити другу мачку. Он није макро, није подводач, само човек хоће пристојно да живи од свог заната. Могу да одем када хоћу. Сама сам дошла, додуше на препоруку, сама ћу отићи. Сви добијамо. Разлика је у томе што остали фризери раде класично и безлично па преживљавају. Маша користи главу која њему обезбеђује профит, а нама комфор и живот готово без финансијске стиске."

Из суседне просторије проби се бујица познатих крикова. Почех да се палим на те крике. Мала слеже раменима, с разумевањем, као да поручује: не осуђуј друге за оно што и сам чиниш. Пољубих је и прођох руком преко браде – баш споро расте у p.m.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања