Приче

Зашто најгори увек добију најбоље

МА дана када је човек тежак сам себи. Осећа се некако празан, сувишан. Блесав осећај. Тада је, кажу, највише самоубистава. Грицкао сам зрна кафе и размишљао о рањивости људске психе када је зазвонио телефон. Још неко је усамљен.
            "Хеј, јеси ли сам?" И не чекајући одговор: "Шта радиш?"
            "Једем." Поверих се непознатој.
            "Извини, нисам знала да касно вечераш."
            "Вечерао сам одавно. Сада једем."
            "Да ли те добро чујем: једеш!?"

            "Једем."
            "Зар то не значи да вечераш."
            "Значи да једем."
            "Зезаш ме."
            "Не још."
            "Значи: тек ћеш."
            "Можда."
            "Можда није требало да те позовем. Ниси сам."
            "Сам сам."
            Жене су вулгарније од мушких.
            "Не знам на шта циљаш."
            Мени увек допадну лујке.
            "Може."
            "Шта једеш?" Прави се луда. Пречула је понуду.
            "Кафу."
            "Молим!?"
            "Добро си чула. Идемо даље. Волим квиз. Каква је награда, луче?""
            Пречу питање.
            "Чула сам, али не могу да верујем рођеним ушима. Колико знам ти не пијеш кафу."
            Ваљда је познајем.
            "Не пијем."
            "Па шта, онда, радиш?"
            "Ништа", сад сам се већ шашавио.
            "Како ништа?"
            "Лепо. Ништа."
            "Па зар не једеш кафу?"
            "Одговор је тачан. Једем је." Променили смо улоге.
            Није тешко сложити се. Стварно сам јео кафу.
            "Значи у праву сам: ниси сам."
           "Мислиш да сам шенуо."
            "Изгледа да си тако рођен. Ко још једе кафу?!"
            "Сам сам, рекох ти. Сам. Сув. При здравој памети. Моћан. Једем кафу."
            "Опет ме зезаш."
            "Не још, рекох ти."
            "Хоћеш по сваку цену да будеш другачији. Сви пију, а ти једеш кафу!"
            "Не знам за друге. Ја поједем понеко зрно када ми се учини да имам задах."
            "Имаш задах?"
            "Мислим да имам."
            "Да ниси црко?"
            "Нисам. Знао бих да јесам. Ти ћеш прва сазнати."
            "Знаш откуд ти тај задах?"
            Има лепу навику да пречује што не жели да чује.
            "Треба да га пљуснеш с времена на време."
            Не знам ову кучку. Не могу да се сетим. Глас ми није сасвим познат.
            "Можеш да се огледаш на главићу, душо. Задах је из уста. Мислим."
            "Мислиш. Немаш појма. Ти се бавиш мишљењем. И једеш кафу?"
            "Тако је."
            "Први пут чујем тако нешто."
            "Чула си ону: човек се учи док је жив. Од мене се увек може нешто научити."
            "Кеве ми, уврнут си."
            "И, за твоју информацију, тридесет одсто жена жали се да им мужеви имају задах."
            "Не купају се."
            "Не перу зубе, маче. Не негују уста. Говна да једу не би се приметила разлика. Ноге им другачије и обашка смрде. Нaбаце машну и ташну, моћна кола и мисле да су ненадјебиви. То што властиту жену не могу да опслуже не смета им да се набацују туђим које ће, ако се зезну па пристану, правило је - дебело да разочарају."
            "А ти, шта једеш?" Није обратила пажњу на есеј о импотентим лајавим крелцима.
            "Јеботе, мора да си похађала специјалну школу: рекао сам ти ― једем кафу."
            "Слушај: нисам те одавно видела. Можда си био преко."
            "Мислиш у Ковину?!"
            "Баш то мислим."
            "У праву си. Идем често."
            "Стварно?!"
            "И могуће, мацо. Идем на пецање. Тамо су одлични терени."
            "Пецаш?"
            "Пецам."
            "Ти то озбиљно?"
            "Ја то озбиљно."
            "Праву рибу?"
            "Замисли."
            Сит се испричах са непознатом.
            "Мислила сам да би могао да одеш мало до доктора."
            "Ако бринеш за моје здравље, онда си погрешила адресу. Здрав сам ко дрен. Мора да си тражила неког другог."
            "Ти си Славко."
            "Ја сам," боље је одмах да признам.
            "Тебе сам тражила."
            "Знам, кад зовеш погрешан број не можеш да погрешиш."
            "Знаш, мислим да си, ипак, опичен."
            "Звала си ме да ми то кажеш?" Ако наставим жваку са њом, тешко да ћу изићи читав. "Зато си ме звала?" почињем да губим стрпљење.
            "Ма не." Ипак јесте. Зашто не потражи неког ко није уврнут?!
            "Блесаво се осећам па би ми пријало да вече проведем са неким, да попричам. Бојим се направићу неку глупост ако останем сама. Знаш, волела бих са тобом да разговарам."
            Направи паузу као да анализира изречено, испипава ми пулс.
            Пита се да ли се залетела.
            Јебига, не можеш све да предвидиш.
            Можда није начисто шта хоће. Никад се са женама не зна. Чак и кад добију што хоће, нису сасвим сигурне зашто су то хтеле.
            "Хоћеш да дођеш или да дођем?"
            "Да те изведен на пиће у твој стан!?"
            "Па испада тако, али ипак си уврнут".
            "Допадају ти се уврнути типови!" Отишао бих, када бих знао где.
            "Ти ми се допадаш."
            "Нов моменат за мене."
            "Није нов, само се правиш шашав."
            "И ти би да разговараш са шашавком."
            "Никакве обавезе."
            Није схватила: мислио сам на мог шашавка.
            "Само тако, да ћаскамо, да попијемо нешто, ако ти не смета. Ако мислиш да ћу ти покварити вече, онда ништа. Заборави."
            "Онда ћеш наћи другог."
            "Не, отићи ћу у манастир. Мислиш да си сам на овом свету."
            "Али ти, свакако, јеси."
            "Јебига, осећам се шугаво. Хоћеш ли да се видимо?"
            "Добро, важи."
            "Чекај!" Поћути. "Славко, ти си!?"
            "Ја сам, рекох ти већ."
            "Помислила сам да сам погрешила број." Изгледа да јеси.
            "Ниси. Погрешан број не можеш да погрешиш." Ово је поновљена логична тврдња.
            "Хоћеш да дођеш?" Поћута. "Не, боље је да ја скокнем до тебе?"
            Стварно немам појма са ким разговарам. Покушавам да се сетим гласа али ми не полази за руком. Било би паметније да прекинем везу док не научи да телефонира.
            "Дођи." Баш да видим ко је. Ако се, наравно, неко не зеза.    
            "Сила си. Стижем за пола сата. Ћао!"
            "Ћао, мала!" ма ко била. Нисам успео, после толике жваке, да доконам коме недостајем. Овде људи немају обичај да се представе.
            Уосталом, свеједно ми је. Свако месо је добродошло.
            Погледао сам у фрижидер: полупразан. Снаћи ћемо се. Имам комад предратног пармезана из Емилије за који Патрик Ренс тврди да је најбољи европски сир. Зар је то мало?! Да сам Ирачанин и да је Рамазан, држава би ми дала бесплатно пиле. Можда мршавије него што треба, али, јебига, кад је пиле за џабака није за бацање. И ја сам некад био мршав па шта ми фали. Да сам Кувајћанин не бих уз рачун за очајно нестабилни напон електрике плаћао и јебени програм државне телевизије. Ништа не бих плаћао, само бих живео живот. Пошто припадам изумирућем народу и не пристајем на испирање мозга имам само го курац, али неко га неизмерно жели.
            Уосталом, мој Маестро пет пара не даје за искуство Бразилаца који економску кризу терете због смањене потенције, фригидност и немање сексуалне жеље. Бадава психотерапеут Мосаир Коста каже "Не можете бити жртва на улици и херој у кревету" кад Маестро друка крв у сунђерасто ткиво као да је срчана пумпа само њему намењена. Као, мени је све потаман, нисам ничија жртва. Опрем добро.
            Кита за главу не пита. Није је брига ако се онесвестим зато што је покупила сву крв.
            Погледао сам у бар: пун као око.
            Амери могу да ме мрзе. И све њихове организације, хуманитарне и ратне до милосрдног анђела. Мировњаци ― попушите га.
            Има ли још кога?
            Мрзите ме сви, одједном и појединачно.
            Нема зиме док има да се пије.
            Неће нам бити досадно.
            После Стаљинове смрти, 1953. колекцију од око 500 боца сортних грузијских вина и жестоких пића које су припадале Џугашвилију откупила је, за симболичну суму, једна московска дестилерија и држала је до седамдесетих, када је, наједном, схвативши да је Брка дефинитивно мртав, одлучила да их врати завичају "великог оца народа".    
            Директор фирме Савана, у којој је сада колекција, тврди да је Стаљин био познавалац вина.
            Како да не, тај је био познавалац свега.
            Нарочито је, распрдео се бивши комсомолац надајући се каквом одличју, медаљици, требаће, друг Стаљин волео грузијска вина, али је пио умерено. Опрем добро, Страшни Брка Умерењак. Патриота је волео грузијска вина. Плашљивко! Видео је Стаљина само у сну и још је, чемерник, пола века престрављен. Умерен, ха!
            Зашто ја нисам умерен? Зато што знам да никад нећу попити нешто стварно добро и жестоко, а Брка је имао и оно што није знао чему служи па је био умерен! Како можеш бити умерен у љубави? Како повући црту умерености у задовољствима? Благи Боже, никад доста проклетог срања подгузних мува. Брка је био умерен јер није стигао да полока, ето зашто је био умерен. Имао је одвише! И нико није смео да зуцне да је друг Стаљин шљокара. Зашто нису мени понудили то богатство малигана па нека кењају до Судњег дана да сам био умерен или штогод им драго?
            Зашто најгори увек добију најбоље?!
            Погледао сам у купатило: има топле воде. Плакнуо сам Маестра из пристојности и да женку немам на савести. Мој знанац, дерматовенеролог, тврди да су мушкарци, зато што га не перу и пуштају да се гомила смегма, која доводи до повећане киселости коже, у великом проценту криви за рак грлића материце.
            Штрокави мушкарци изазивају рак. Штрокави курци!
            Није Лорена Бобит без разлога кухињским ножем одвојила мужа од мушкости.
            Не мора више да брине о хигијени!
            Кинескиња Ву Шуанг није имала примедбе на чистоћу јер га, вероватно, није загледала, и у томе је једнака са многим Европљанкама које се не усуђују да погледају, окусе или руком такну мужевљев прибор за уживање и разоноду али Кинескиња, богме, не пати од стида фино васпитаних девојака у цвету: темељно је премерила мужевљев понос утврдивши да симболични фалус не одговара њеним представама и потребама. Када се пожалила сеоском врачу добила је мудар савет да мужа напије, одсече му пужу и сачека да израсте по мери. Сад чека. У затвору.
            Да сунећење не боли и у мојим годинама није изузетно ризично, отфикарио бих вишак кожице. Наравно, не зато што сам хуманиста па би мање жена оболело од рака грлића материце већ што би трењем гланса о тканину смањио осетљивост па бих био жешћи од арапа и пастува заједно. Сада сам бољи у појединачној конкуренцији.
            За екипно још немам података али мислим да водим. Убедљиво.
            Упалио сам индијски штапић.
            Предратна успомена.
            Све је овде предратно.
            Мир је само док мирољубиви Срби очисте пушке.
            Сад може да дође. Ма ко била. Кобила. Ждребица. Свеједно.
            Упала је, као да је гони сам ђаво, млада жена, тек ако је уситнила трећу банку, "Ухууу!" са којом сам некад, негде, једном, можда, седео у неком кафеу. Име јој нисам упамтио, као што сам и њу заборавио. Можда никад нисам знао ни једно ни друго. Победоносно је ушла и пољубила у оба образа, потом звучно "Мммм" у уста све време витлајући флашом таковске виљамовке.
            Привукао сам је и стегао за гузу, повукавши је да осети кару.
            Боже мој, је ли ово казна: никад мекшу гузу нисам дохватио. Као да је ватирана.
            Бар да је виљамовка права. Да је питала знала би да ми Фрукталова више прија и да ништа не доноси.
            Уосталом, не волим када ми гости доносе пиће. Ако немам оно што би пили, нека не долазе.
            Нека пију сами своју брљу, у потаји.
            Ова, очигледно, није дошла зато што не може сама да испије бутељку, нити зато што имам пармезан због којег би и Патрик Ренс, британски експерт за сир, скичао срећан као нико.    
            Добро је ухватила мају. То је пола посла. Остало је на мени.
            "Шта то лепо мирише?"
            "Индијски штапић" рекох скидајући тренерку.
            Погледа ме, за тренутак, зачуђено: "Нећемо ваљда..."
            "Што да не?!"
            Извлачила се из фармерки као змија из кошуљице.
            "Мислила сам да ћемо да причамо."
            "За причу увек има времена. Причаћемо у старачком дому."
            Мислила је да ћемо да причамо. Што се, онда, мацо свлачиш ако нам предстоји прича? Што си претила да ћеш отићи у манастир, пиздо, ако те не повалим?
            "Јесам ли погрешила врата?" упита мазно.
            "Ниси. Ако хоћеш ја ћу погрешити. Свеједно ми је на која ћу врата ући."
            Праотац Адам имао је више одеће: тренерку сам носио на голо тело.
            Седе на кревет: "Може ли без пенетрације?"
            Па ти си, луткице, академик, помислих. Како само бираш речи.
            "Зашто не би могло" одговорих питањем које не обавезује, "без пенетрације!?" Хтела би да се јебеш, а да ти не уђе. То се, мацо, српски тако каже, али ја још нисам савладао јеб на даљину. Мало сам крт за петинг и конзервативан.
            Морам да га умочим да бих га уквасио.
            Лепо ти је било док си се гузила и палила ме кроз слушалицу, а сад би да се измакнеш. Можда су Јапанци овладали вештином коитуса у мислима, али ја сам прилично буквалан.
            Ниси морала да долазиш ако нећеш да ти уђе.
            Лизнула је чашицу и мисли да може да извољева.
            Ипак, хтео сам да јој пружим илузију љубави. Добро је ако не шкоди, макар не користило, гесло је српске, званичне, медицине.
            Загрлих је.
            Сувишна радња добра је за губљење времена: очврсло копље је спремно да понесе свакојаки барјак. Нешто је петљала око гаћица. Мислио сам да не успева да их свуче једном руком; другом ме је стисла у загрљај. Хтедох да јој помогнем. Јадац! Мала не губи време. Мастурбирала је.
            Да има сензуалне усне могла би да ми удахне живот. Египтолог Жак Жан Мари де Морган је код Негаде у Горњем Египту ископао папирус из шесте династије на којем је забележена египатска верзија историје стварања: "Изида је пољубила уд бога Ра и измамила му 88 капи семена. Из тог семена израстао је бог зрака Шу и Тефнут, богиња влажности. Када је Тефнут уснама миловала уд свог брата настали су Геб и Нут, бог Земље и небеска богиња." На другом месту пише: "Сет је убио Озириса и расекао леш на 88 делова. Анибус, плод љубави између Нефтис и Озириса, нашла је 87 делова и поново их саставила. Недостајао је само Озирисов уд. Тада је Анибус клекла испред састављеног тела и удахнула му тамо, где је недостајао, живот."  Удахнути живот, може се и тако рећи, али мала нема привлачне усне, а и заузета је чепрљањем по пици.
            Удара јој руменило у образе.
            Да јој га понудим? Може ли без пенетрације, ха!
            Љубили смо се без страсти, увежбано. Емоције су сувишне.
            Боже, помислих, ако те има што не даде овој младој куји како личи бар малчице тврђе сисе. Месио сам свакојаке, овакве никад.
            Бар је у томе изузетна. Заврнух јој мајицу. Тамнобраон, готово мрке короне безмало су веће од сиса. Ваљао сам по устима брадавице налик свелим смоквама. Имају чудан, опор, укус какав је код неких црнки. Овој не знам боју косе. Касније ћу проверити на сигурном месту. Скровитом.
            Клизио сам, поново, руком наниже. Размакнух ластиш гаћица.
            Апи ли рунде?
            "Сада ћеш открити моју перверзност."
            Не рекох ништа. Није јој, ваљда, попреко. Или је хермафродит. Да је трансвестит имала би тврђе сисе. И веће.
            Налетех на стрњику.
            "Обријана сам", шапну. "Шта мари?" рече као да се правда.
            Добро је, помислих, што јој биба није вештачка.
            Човек мора на све да буде спреман.
            Мокра је као да је наводњава.
            Ваљда се ућебала па је обријала.
            Нећу дознати које је боје. Биће ружичасте.
            "Што мрзим кад се тако овлажим. Сва сам мокра. Ужасно брзо свршавам."
            Удавиће ми се убалављена шака.
            Благо је гурнух да легнемо. Најгори су недовршени послови.
            "Шта ти би да се обријаш?"
            "Смета ти?!"
            "Некад сам био шумар па не осећам да сам код куће кад налетим на ледину. Не волим брисан простор." Мељао сам сисе: можда ће очврснути кад их премесим и брадавице променити укус.
            "Муж ми је обријао."
            "Удата си!"
            Искобеља се и клекну па рокну прст у пицу да доврши што сам започео. Чуди ме да је још није убушила.
            "Жене се удају, знаш."
            Гледала ме је са висине говорећи ко Мојсије.
            Лежао сам с исуканим курцем и слушао проповед о љубави.
            "Јеботе, премлада си." Играо сам се сисићима.
            "Чини ти се. У трећем сам браку. Ох! Стисни их јаче."
            "Имаш двадесетпет?"
            Кад завршимо сисе јој се уопште неће познавати.
            Сад се, бар, назиру.
            "Двадесетдве." Зацрвене се. "Ох! Баш је фино!" Наже се и спусти дуг, невешт, пољубац.
            Љубав се учи.
            "Брза си мачка, нема збора."
            "Тја! Могу ја и брже. Волим то да радим."
            "Верујем. Зашто те је обријао? Да те разгледа?"
            "Љубоморан је. Нисам хтела да ме повали па је нешто сунуло у главу, почео је да сере ко фока. Знаш оне форе, ко ће знати да си обријана, па пред ким се свлачиш, ко те гузи. Простак. Онда ми пуко филм. Бријај, пизда ти материна, засити се."
            "Па, рокаш ли се около?"
            "С времена на време."
            "Муж ти није довољан."
            "Како који. Први ми никад није био довољан, други повремено, али ретко па сам морала да се сналазим около. Овог сада стварно волим и не пада ми напамет да га преварим," засмеја се, "бар још не."
            Месио сам јој сисиће. Трудио се. Можда ће нарасти, ојачати.
            Подметала се, прсила, мешкољила. "Уххх, што то волим."
            Трагао сам, уснама, за ерогеним тачкама. Узалуд. Пали се на гурање прста или нечег сличног.
            "Покажи ми како то радиш."
            "Овако. Једноставно. Брзо сам готова." Забацила је главу.
            "Ништа не видим."
            "Видео би када би ми клиторис био на гузици."
            "Баш си деликатна."
            "Таква сам. Непосредна."
            "Хоћеш да ти помогнем."
            "Сама ћу."
            "Курац је бољи. Природнији."
            "Језик је створен за то. Али ти", јечала је наизменично гласно и једва чујно, испрекидано, "кажеш, имаш", крик којим би дозвала целу прашуму куљну из крхке женке, "задах."
            "Имам и зуб у који ми је стављен лек. Нећу да ризикујем."
            Обли је црвенило. Отвори очи: "Било је слатко. Уф!"
            Леже на мене. Ухвати ме за руку и угура у гаћице.
            "Није ти доста?"
            "Имам двадесетдве. Никад ми није доста."
            "И ја имам толико."
            Отвори очи: "Зезаш ме. Имаш, најмање, двоструко. Можда педесет."
            "Говорим о сантиметрима."
            Први пут га погледа: "Моћан је."
            "Могла би да га помилкиш. Треба ми то."
            "Знаш, пре првог мужа, имала сам дванаесторицу. У ствари муж ми је био дванаести. Док смо били у браку радила сам га ко коња. Јебала сам се из штоса, когод налети. Другог сам преварила првог дана брака. Без везе, тако ми је дошло. Кресала сам се на његове очи. Мислим да је мало скренуо због тога. Данима сам се јахала по граду са неким момцима. Буквално сам скакала с курца на курац док ме је он чекао код куће као кученце и шенио кад бих се вратила пуна сперме и мириса шеве. Било је дана када нисам могла да седнем колико би ме фрајери разглавили."
            "Зашто ми све то причаш?"
            "Нисам ти рекла главно: никад нисам имала жељу да ухватим мушкарца за курац. Знаш, оно, да га издркам и те форе. Стварно. Никад. Кеве ми. Нико ми не верује."  Намештала се да јој трљам клићу. "Немој да се љутиш, једноставно то не могу."
            Извукао сам руку из гаћица и загрлио је не зато што сам сентиш тип него што више нисам могао да издржим у влажном гротлу. Преливала је.
            Љубио сам је по врату. Наједном ме је запахнуо мирис, опор, тежак. Сликари би за мирис њене пице рекли да је мрк. Други би, кад би нањушио ту пицу, смотао киту и уздравље да се видимо, али ја сам на свашта свикао, само бих баш могао без тог мириса. Одмакао сам руку на безбедну даљину.
            "Како си мислила да дођем код тебе кад си удата?"
            "Па шта ако сам удата?! И удате жене имају нормалне потребе. Ко га јебе? Развешћу се. Волим тог идиота и никад га нисам преварила, али не могу више са њим. Досадан је. Болесно љубоморан."
            Какав ли је тај мајмун кад је на њу љубоморан. Меке сисе, мека гуза, опор укус брадавица, мрка пица.
            Чудан тип мазохисте.
            Загрли ме па ме запахну мирис пице.
            Немам воље да је карам. Моћи ће, душо, без пенетрације.
            Маестру је свеједно: стоји као јарбол пред палатом на Ист Риверу. Некад не разумем рођени курац: бар да је пичке жељан него је побеснео па би да звирне у сваку рупу.  Погледа га. Помислих: узеће га у уста да ми удахне живот.
            "До курца! Морам да га осетим." Размакну гаћице и насука се.
            Немам комплексе: свеједно ми је да ли сам одозго, ко има иницијативу, да ли је партнер перверзан и уопште не знам шта је перверзно, само ми је малчице чудно да је женска, ако не лаже,  променила силесију јебача, а гази се мртво, без дара, без жара.
            Мрзи је, чак, и да глуми.
            А мужа, каже, не вара.
            Секс је досадан, посебно ако су партнери без маште.
            Ако од овога има неке вајде онда је та што нећу морати да га ручно смирујем али и то је неизвесно. Поуздано је једино да ћу га бар недељу дана рибати да изгуби мрки мирис младе, млаке, нимфе.
            Осећам се бедно: млада жена посве незаинтересовано, уједначеним ритмом, сјахује и најахује док јој пица, науљена, прелива од силних мастурбирања. Помислих, на трен, да се и жене, можда, понекад осећају као ја сада: зајахане, одсутне, безвољне, нерасположене и неспремне за сваки додир и нечије присуство. Сврши већ једном и скини ми се.
            Курац бригу не трпи, а мој гледа своја посла. Напет до максимума, осећам, ближи се хипу када ће просути топло семе. Не занима га да ли жена у којој је задовољава минимум лепоте, о канонима и да не говорим, брига га како се кара, да ли је пожељна, привлачимо ли се физички, сексуално, интелектуално, да ли нам се мириси слажу, имамо ли исте погледе на свет. Њему је, очигледно, све сем свршавања небитно.
            Господо теоретичари сексуалности, врли научници и истраживачи, мој вас је дични курац демантовао сипајући семе као да је у богињи.
            Стежем женкина рамена, не допуштам јој да се гиба, егоистички је набијам до корена, хоћу да је располутим, да је нежнија поцепао бих је и убушио док сипам топле калорије и беланчевине. У тај мах женка, као да се пробудила из хиљадугодишњег сна, ненадано, почиње да јечи, стеже зубе, црвени печати по лицу бивају све интензивнији, стење, хвата ваздух, до бола ми зарива нокте у кожу.
            Свршава.
            Гланс јој дотиче материцу док контракцијама исказује захвалност Маестру што је задовољио. Што је напунио. Што је испунио.
            Принц је пољубио Трноружицу.
            Седи, немо, забачене главе, на још крутом Маестру. Катарса.
            Прилично је прошло док је отворила очи: "Свршио си!?"
            "Јесам. Ниси осетила?"
            "Ниси, ваљда, свршио у мени!?"
            "Наравно. Где бих, иначе? Најближа си ми."
            "Па ти си луд. Дефинитивно: ниси нормалан."
            "У чему је штос, сестро?"
            "Теби је то штос! Па ти стварно ниси нормалан!"
            "Који ти је курац, бре?!"
            Јеботе, затруднећу! Ето који ми је курац." Заћути, ваљда проверава реакцију, "Ма, боли ме уво, родићу." Поћути. "Стварно си свршио?"
            "Стварно," кажем мирно као да некоме другом прети очинством.
            "Када?"
            "Малочас, док сам те карао."
            "Зезаш ме."
            "Не зезам те."
            "Зашто је онда још крут?"
            Више није тако учена и деликатна. Кад жену појебеш спласне као да јој са гаћицама и кожу свучеш. Наједном престане да сере драмлије и почне да мисли само како да се обуче, свуче, појебе, наједе и нашминка. Онда пита зашто је крут, а не у ерекцији. Никад више не пита може ли без пенетрације, него императивно: набиј га!
            Ех, жене!
            "Да те још једном и још боље појебе."
            "Колико је сати?"
            "Немам појма."
            "Стварно си свршио!?"    
            "Јесам, рекао сам ти. Зашто те то чуди? Мушкарци свршавају као и сав нормалан свет."
            Фазон стари опет пали. Неће више да ми кења како се жене удају.    
            "Свршили смо заједно. Супер. Заједно смо свршили. Јупи!"
            "Зар ниси осетила?"
            "Како мислиш да осетим? Морала бих да будем сува, сува као, сува... да горим али ја сам била ужасно влажна и пре него што си ме такао. Жене углавном фолирају кад кажу да осете када мушкарац свршава."
            Осетила би ти, мислим се, да ти није минџа као шубара. Чуди ме да руку не набијеш до лакта кад чепрљаш по вулви.
            Повучем је да легне, кара ми сплашњава.
            Лешкаримо неко време. Поново ми се диже. Хоћу да је мало напалим па опалим.
            "Немој. Морам да идем. Колико је сати?"
            "Само још један кратак штеп!"
            "Немам времена"
            Зашто си, уствари, дошла?"
            "Рекла сам ти... Морам да се оперем." Устаје, тражи фармерке. "Блесаво сам се осећала. Не знам шта ми је било. Баш сам се глупо осећала. Кеве ми."
            Поново седне.
            Пољуби ме, благо, без страсти.
            "Била сам сама, баш сам се лоше осећала, плакало ми се, имала сам неки ужасан осећај, нешто ме је притискало. Онда сам те позвала, онако, без везе. Не знам зашто баш тебе." Узме фармерице да обуче па се предомисли, баци их на фотељу. "У ствари, знам, допадао си ми се, баш онако, из све снаге. Требао ми је неко, да разговарам, разумеш. Нисам дошла да ме креснеш", пролази руком кроз косу, "нисам ни помишљала на то, нити сам тражила изговор. Јеботе, стварно си свршио. Види. Гаће су ми скроз мокре. Баш сам се усвињила."
            "Могла си да скинеш гаће," кажем мирно користећи њен речник.
            "Могла сам и да дођем без гаћа. Могу и да назебем."
            Нагло устане и оде у купатило. На постељини откривам две црвенкасте мрље олакшања. Курац ћеш затруднети, мала. Остаће ти жеља неиспуњена. Или си добила мецу или тек пролази. Ово нису мрље од девичњака.
            Пођем за њом.
            У купатилу перем кару, темељно, систематично; женка, раскречена, фајтује пицу, ослони се на леву ногу, нагне се мало и обрише је брисогузом. Узме још папира и стрпа у гаће. Да ли због таквих жена мушки губе главу?
            "Мислила сам да си другачији."
            "Па јесам ли?"
            "Зезнула сам се, мало, знаш."  Умува још папира. Ролна јој неће бити довољна. "Моја кева има обичај да каже: исти курац, друго паковање. У праву је. Сад, јебига, десило се."
            "Сигурна си да ниси дошла због шеве."
            "Сигурна сам." Помирише руку. "У ствари, шта знам, можда и нисам." Опет помирише, као да проверава. "Лепо ти мирише сперма. Напунио си ме као да га сто година ниси празнио."
            Добро. Не инсистирам на карању. "Да отворим виљамовку?"
            "Немој. Немам времена. Други пут. Важи?"
            Излазимо из купатила као станари из лифта. Пуке конвенције.
            Облачи фармерке, ја тренерку.
            Наједном се наже, пољуби ме: "Ћао!"
            Узвратим. "Ћао, мала! Наврати кад не знаш шта ћеш са собом."
            Каква је да је, ја сам уљудан домаћин.
            "Хвала ти. Знаш, ниси тако лош! Али, само си ме напалио. Тек сада ми се изистински јебе."
            "Па остани да завршимо започето." Надам се да неће прихватити.
            "Не могу, стварно. Морам да идем. Други пут. Јавићу ти се."
            Отперја.
            Јеботе: нисам тако лош! Ко ми каже?!
            Да ме убијеш не могу да се сетим како се зове. Није важно. И онако ћу за који дан заборавити не само како се кара него да сам је уопште опасао. То је, кажу, живот.
            Очистио сам пепео од индијског штапића. Отворио сам бутељку и потегао да исперем грло.
            Вала, заслужио сам.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања