Приче

Лане моје, узми га па врати

 УЉИО сам кратко у теве. Национални програм је грђи од делиријума. Нити опија, нити смирује. Ишчупао сам утикач из зида. Дошло ми је да одгризем кабл. Онда сам теве непромишљено шутнуо голом ногом као да сам Брус Ли. Можда је и Брус Ли умро од болова када је шутнуо теве. Хтео сам да га запишам, али сам помислио да бих тако изазвао водитељке. Знам да је апарат искључен, али оне би с оним вампирским порцеланским зубима и мртвацу скочиле на кару.

             Отворио сам прозор и изгурао ђубре на улицу – пре него је љуљнуо о бетон затворио сам прозор. Неће ми тај више загорчавати дане и упропашћавати расположење. Није ми пало на ум да идиотска направа може некога буквално да убије. Рокнуо је као бомба.
            Обукао сам се на брзака и изашао. Пред зградом светина окупљена око остатка тевеа, зија у прозоре, погађа одакле је слетео. Нема повређених, има доконих, има видовитих, има свакојаког олоша.
            Ишао сам без циља, али битно поправљеног расположења. Отарасио сам се занавек бедног телевизора. Свратих у бистро Озебло сунце на вотку с ногу. Ваља се. Продрмам се мало, видим пајтосе, разгаламим се да имам сведоке ако затреба да доказујем да нисам био тамо где јесам када је теве добио крила.
            За шанком угледах флајер: интернационални џез трио у тврђави. Знам, није свет баш поломио курцу ребра да слуша џез. Народ готиви народњаке.
            Тврђава је била безмало пуста па је почетак одлаган  док се публика смилује. При томе никоме није пало на ум да и оно мало људи може да изгуби стрпљење. Али, Миша Блам, Звонко Тот и Анђелко Ступар на једном месту, па то није баш да се олако проигра. Стрпљиво сам чекао више од по сата. Срећа да није било матораца јер је већина беспоговорно условљена хиром простате.
            Волим Бламов Блуз за Би, допада ми се и Дивна љубав. Његов приступ контрабасу и музици јасно казује да је шмекер светског калибра. Музичар који је положио аудицију код Карајана не може да изневери. То је аксиом. Импресионира смиреност и лакоћа којом свира. Виртуозност обашка.
            Свет  воли трач више но ишта: трач, трач нам дајте! Каже Блам да има неколико композиција посвећене бившим супругама. Ко пажљиво слуша, запањи се – Блам говори у множини.
            Није ми тешко пало чекање: до мене је столица празна, на следећој  седи девојка за коју је дуплерица недовољно добра. Није од оних силиконских наказа са сисама већим од главе, све је имала у правој, неодољивој мери. Колико сам видео – све природно.       
            Близнакиње је покрила неким крпчетом које су придржавале  врпца око врата и силиконска пантљика на леђима. Пупак је показивала као и све њене вршњакиње, али заиста јој је личило. Имала је шта да покаже.  Ништа вулгарно, нападно, ружно. Дискретан пирсинг на пупку. Чак и у седећем положају раван стомак је привлачио поглед. Гола леђа, без младежа, без иједне тачкице, ни мрљице у траговима. Чудо од лепоте. Постајао сам разрок: једним оком пратио сам музичаре на сцени, другим истраживао сусетку. Мирисала је божанствено; дисао сам пуним плућима као да се спремам за спирометар.
            Наравно да је знала да је гледам. Не би ме изненадило да се и слепи окрећу за њом. Није показивала занимање за околину. Осећао сам се као пенкало: није ме зарезивала. Мало је рећи да сам због тога киван на себе покушавао да је игноришем. Лако је рећи, како бити доследан.
            Мучило ме је што је сама. Има ту нека квака.
            Топио сам се слушајући како музицирају: Блам господствен, Ступар предан, Тот занет. Сви експлозивно набијени племенитом енергијом. Дивота. Нису нас примећивали. Случајност је да смо у гледалишту. Они свирају за лично задовољство, ако још неко у томе ужива, тим боље. Тот је свирао као да је на тераси свог чикашког стана. Никога није видео, нико му није потребан. Свира и певуши као што би било ко доброг расположења! Блам је обгрлио контрабас као да заводи, Ступар је за бубњевима призивао кишу и громове. Нестајао сам слушајући.
            Блам не одаје утисак жустрог човека, али јесте хитар; додаје пре него што је слушаоцима могло допрети до мозга шта је заправо рекао: воле ме бивше супруге, свакој сам оставио стан. Публика се смеје, вероватно пројектујући и своје невоље са женама; мислим да му није било лако, мора да је бежао главом без обзира. Блуз за Би посвећен је једној од бивших. Са сцене нам добаци да се женио пет пута.
            "Човече", очигледно сам се занео "то је бар десеторо деце!"
            Лепотица ме погледа. Улових јој поглед у последњем хипу. Кроз осмех ме подучи: "Постоји контрацепција? Или сте католик!?"
            Још мислим брзо, мунгос ме не би стигао, разумео сам на шта циља, али можда бих и муњи утекао: "Не, муслиман сам. Знам како му је. Понекад је и једна одвише."
            Погледала ме запањено као да сам последњи муслиман у галаксији. "Заиста?!" упитала је посве искрено. Упалило је. Знала је да пиљим у њу, сада ме је и приметила. Напред у бој!
            "Има то своје предности" рекох избегавши очекивани одговор. Одговорио си, а ниси. Најлепше је што такво скретање с теме углавном прође непримећено. Наравно, упалило је зато што је лепотица упала у матрицу о вишеженству муслимана. Кад будем краљ Свазиленда имаћу много младих девица. Ура!
            Једна жена краља Свазиленда, Мсвате Трећег, најмлађа и најлепша – што уопште није лако када се зна да их краљ бира међу хиљадама лепотица – побегла је иако ниједна није била запостављена. Краљ, школован у Британији, увек пази да све његове жене добију што је речено. Ономад  је за супруге купио једанаест  BМW аутомобила серије пет, док је себи приуштио дајмлер крајслер мајбах, лимузину од пола милиона долара. Мсвате Трећи је такође наредио да се изгради и једанаест двораца за изабранице срца његовог широког. Читаво се краљевство, полиција, тајне службе, жбири, доушници, чанколизи дигли на ноге да нађу незахвалну невесту и врате достојанство величанству.
          Лепотица није глупа: заметнула је све трагове. Упозорила је сапатнице у харему: све ћемо од њега добити сиду што није баш згодитак када је у Свазиленду 40 одсто заражено. Није јој се допала таква перспектива па је потпрашила пете. Краљ је одлучио да нађе замену: једну 16-годишњу девојку узео је за вереницу. Девојка је недавно победила на избору за мис тинејџерки Свазиленда. Пре тога је учествовала на Плесу шећерне трске, годишњој светковини када се на хиљаде обнажених лепотица – искључиво девица – из читаве земље и околних државица окупи испред краљеве палате и игра да би привукле пажњу његовог величанства. Краљеви саветници снимају плесачице да нешто не промакне, а суверен касније са филмске траке према степену узбуђења бира нове веренице. Краљ Мсвати има 11 званичних супруга, једну вереницу и 23. деце. Мсватијев отац, Собхуза Други, лака му земља, када је преминуо 1982. оставио је 70 удовица.
            На час сам престао да мислим о лепотици само једно седиште удаљене од жеље. Занео сам се слушајући соло деонице маестралног Анђелка Ступара који се из Зрењанина обрео на Џез академији у Грацу да би учио код Карла Хајнца Милкина. Невероватан је. Када би тај бубњар музицирао у каквој кафанчуги ја бих у њој и спавао.
            Повремено бих ждракнуо богињу. Мала је имала лепше ноге но што их је цртала Деса Глишић.   
            Ошамутила ме је сукњица: као од драматично скраћеног палмовог листа. У животу не видех сексипилнију и смелије одевену женку од укуса и стила. Имала је физиономију незаштићене лепотице. Наравно, сом увек мисли да у реци успева кувани кукуруз и да су ровци са ђубришта сишли да се окупају , да би их он чисте прождрао.
            Ствари су пошле набоље.  Мала је почела да ме осматра. Стари мачор се претварао да не примећује миша који би да се поигра па утекне.
            Тражили смо бис и искамчили још једну композицију. Одслушали смо је стојећи. Тај трио нико не би смео да слуша седећи. Кад следећи пут будемо мењали химну борићу се за џез варијанту.
            Публика је кренула ка излазу. Ја, дакако, лепотици. Пошто смо током концерта измењали неколико реченица представих се уљудно, нисам желео да је препаднем.
            "Славко".
            "Драго ми је. Теа".
            "О, у наш град је поново стигло пролеће" рекох раздрагано знајући да ћу је збунити. Кад нема нових рачунам на старе штосове. Штос стари, често пали.
            "Молим? Лето је одавно почело."
            "У праву сте. Лето је календарски почело, али десио се феномен. Имамо пролеће у лету." Још није разбистрила о чему говорим. Рачунао сам на то. Требало је брзо и пажљиво деловати да не помисли да смарам или да сам на викенду.
            "Ви сте га улепшали. Пролеће је лепше од лета."
            Насмеја се. Показа беспрекорно беле и постројене зубе. Мора да је дуго носила корективне жице. "И ја више волим пролеће."
            Водио сам је ка импровизованом бару с леве стране позорнице. Новина у нашем малом граду, новина вредна аплауза. Немају фискалну касу, имају одличне коктеле. Бармена сам знао од раније као експерта за мућке.
            Истина је, то је један од путева за излаз, али ја сам планирао улаз. Што пре то боље.
            "Да частимо себе за пријатно џез вече". А мислио сам: за сусрет.
            "Одиста је било феноменално."
            Слажем се, рекох у себи, тихо, тихо. Само пажљиво вози, чека те много кривина.
            Допало ми се што није рекла "супер". Ни "феноменално" није богзнашта, али је добро за промену. Највећи број девојака има бедан вокабулар. Најчешће говоре супер,  мрак и јеботе. То им је трећи степен поређења. Још три речи да опишу момка са киме су биле - ако га се још сећају - и ту је крај.
            Бармен је био спреман. Предосећао је да ћемо узети жесток коктел. Дадох му знак да мање сипа сока, више рума, вискија, текиле, зависно од избора. Не треба њему да се црта. Читавог живота ради на тикове и лову, на мућку и на брзака.
            "Момци су маестрални. Одавно нисам тако уживао."
            "Ја сам непланирано дошла. Нисам ни знала за концерт. Да будем искрена" – увек се пренеразим кад саговоник употреби ту фразу; значи ли то да ме све време лаже – "никада нисам чула за ове музичаре."
            Хтео сам себи да наручим Multiple Orgasm или жешћи Sex On The Beach, али могла би лоше да протумачи. Не желим да ризикујем. Пружих јој пример наручивши за себе Arizona Twister, Теа се кратко колебала између вискија и коктела; одабра Mojito. Добро је, биће лепо расположена. Четири врсте рума орасположиле би  и капетана Куку.
            "Момци су одлични. Звонимир Тот се деведесетих запутио у свет да би већ 2005. ушао у двотомни лексикон Ко је ко у Америци у коме су на 6.700 страна биографије 100.000 знаменитих Амера. За непуне четири године у Чикагу Тот се нашао међу престижним људима у Новом свету."
            "Одакле је?"
            "Из Новог Сада. Био би он фаца и у Новом Саду и прима џез музичар, али то није ни изблиза изазов као бити међу првима у Америци. Овде би могао као какав фрустрирани сујетни дрипац од неких америчких мешетара уплатом сто долара - што је јефтина варијанта -  да купи звање човека године, деценије или века и да се хвалише по комшилуку, тамо је он одиста значајан музичар."
            "Познајеш добро џез."
            "Колико се може. Џез је забрањена музика моје младости."
            "Ко је забранио?!"
            "Ко је могао" рекох кратко. Не вреди трошити речи. Теа није чула за Јошку и  Полака. Не зна колико је срећна.
            "Жао ми је али стварно нисам чула за тај лик".
            "Тај лик - говорио сам њеним језиком о Тоту - пре Чикага живео је у Будимпешти, Амстердаму и Хановеру. Дипломирао је на  Музичкој академији Франц Лист у Будимпешти, завршио амстердамски Конзерваторијум, магистрирао на Нортхерн универзитету у Илиноису. Не чини ли ти се да је то превише музичког образовања за један живот."
            Ништа није рекла. Шта рећи?
            Био сам на добром путу. Коктел је био одличан, мислим да се и Теи њен допао.
            "Задивљујућа су музичка имена са којима је Тот свирао. Одушевљава ме његова сарадња са осамдесетосмогодишњим Џонијем Фригом, највећим живим виолинистом који је свирао у време прохибиције и Ал Капонеа."
            "Виолиниста који је свирао у време Ал Капонеа још наступа?"
            "Да, али ретко. Ипак, с обзиром на године може се рећи да наступа пречесто. Рекох да је свирао са Тотом. Стварно је виталан."
            Изашли смо из концертног дела тврђаве и пошли стазом лево, дунавском линијом. Теа је малчице лелујала раздрагана. Коктел делује. Благо јој спустих руку на раме.
            "Ммм, користиш скуп мирис" закључи. Наравно да је скуп, сложих се у себи. С јефтиним је избор девојака сужен на шипарице и простакуше. С јефтиним мирисом се и сам тако осећам. Није ми промакло да је прешла на перту. Обећава.
            "Тот је запуцао преко баре да би вечерас нама музицирао, да нас двоје споји". Кренуо сам.
            Погледала ме је дигнутих обрва: "Да нас двоје споји?!"
            Сад, помислио сам. Шутирај или изађи из игре и досађуј се на клупи до краја живота.
            "Кад бисмо се срели да није било концерта?"
            "Набациш скуп мирис и мислиш да си све решио: можеш да се удвараш. Знаш ли да од  пилетине трну зуби."
            Није љута, само жонглира. Игра се. Мало феминизма за промену, да покаже самосвест. Испитује терен, можда проверава емоције.
            "Зуби су трнули Мао Цетунгу, мени не. Зар је грех бити млад? Знаш ли да је Ли Чусуи, лични лекар великог вође, написао књигу о приватном животу Мао Цетунга у којој каже да се велики вођа никад није умивао, купао или прао зубе; једино су га телохранитељи, преко дана, брисали топлим пешкирима".
            Није схватила о чему говорим. Наравно, не зна ко је Броз, како ће знати ко је Мао.
            "Опа, скренули смо с пута."
            На тренутак ме је збунила. Застадох да видим где смо.
            "Ма не, на добром смо путу". Схватио сам игру. "Мао је веровао да ће му секс са бројним младим женама продужити живот.  Не мислим да је у томе много грешио. Не зна се колико би живео да није било младих жена, ако му нису календарски продужиле живот сигурно су га учиниле лепшим. Он, сећаш се, никад се није умивао нити прао државничке зубе..."
            Хукћући протрчаче два мушкарца. Доктори су немилосрдни као врачаре: од средовечних мушкараца траже да трче да би савладали надирање какве болести.
            "И зато ти, пошто се умиваш, купаш, переш зубе, користиш скуп парфем верујеш да си у предности."
            "Оспораваш?"
            Насмеја се. "Примећујем."
            "Да сам у Маовој позицији  или да сам краљ Свазиленда наредио бих да те нађу ма где била и доведу к мени. Пошто ствари стоје како стоје ја сам дошао к теби. "
            "Колико си старији од мене: два пута, два и по. Да лицитрам даље."
            "Довољно и таман" оговорих спартански. "Не буди зла. Лиза Рид  са Новог Зеланда изгубила је вид пре десет година због тумора на мозгу. Недавно се сагла да за лаку ноћ пољуби свог пса водича, ударила главом о сто, и - вид јој се повратио."
            Стала је. Разрогачила се. "Ако те пољубим прогледаћу, зар не?!" Није лоше, мала, помислих. Подценио сам те, ипак брзо капираш.
            "Не ако ме пољубиш већ кад се пољубимо прогледаћемо. Другачије ћемо гледати на разлике и сличности, на свет око нас, на оно што сањамо и што нам се догађа..."
            Пре но што сам довршио мисао добих ошамућујући пољубац. Можда умишљам, али је свакако био величанствен. Вансеријски. Када сам је загрлио, гола леђа су ме тако узбудила да сам се с муком савладао да не стргнем оно крпче с Теиних груди.
            Трудио сам се да будем на висини. Кочио сам узбрдо.
            "Лепо се љубиш" закључи.
            "Ја само лепо, ти јединствено."
            Помилова ме по образу. "Ко нас види закључиће да се тако отац не љуби."
            Није престајала да посредно говори о мом добу.
            "Тај ће закључити да се кћерка тако не љуби" одвратих, мада то није баш иста мера.
            "Рећи ћу ти: брига ме је шта ће ко рећи."
            "Штета..." заустих али ми Теа запуши уста.
            "...Хтео сам ти нешто рећи", казах кад повратих дах.
            "Шта те спречава?"
            "Брига те је шта ћу рећи."
            Насмеја се. "Знаш, мислим да ми је стало до тога што говориш."
            "Допадаш ми се. Веома. Силно." Рекох што сам наумио.
            "Ложиш се на пилетину."
            "Ложим се на нормалне красотице." То је истина.
            "Пријатно звуче лажи."
            "То што зовеш лажима сушта је истина. Наравно да то и сама знаш, али желиш да потенцирам."
            "Знаш, рећи ћу ти једну тајну..." Гле, налетео сам на ретку врсту савремене лепотице која чита петинг песмице. "...и ти се мени допадаш. Веома".
            Ту смо дакле. Неће ми Ђогат остати нејахан.
            Наново смо почели да се љубимо као да смо тај час чекали читавог живота. Лагано сам руком силазио низ леђа. Хтео сам да јој се увучем у гаћице али сам одустао. Има времена. Уживам додирујући јој сваки милиметар. Груди су биле лака и истурена мета. Откопчао сам крпицу, стигао сам пред врт.
            "Лепе су ти груди, беспрекорне", рекох у благој ватри.
            "Све ми је лепо" узврати, скиде крпицу и баци у траву. Остала је још сукњица од педља.
            Миловао сам јој благо, веома нежно груди, повремено лако стискајући, док је пробијала ватра. Обоје смо се знојили у пријатној летњој вечери.
            "Јеси ли стварно муслиман?"
            "Не, то је била шала."
            "Знаш, помислила сам да се не бих лепо осећала да сам у харему."
            Прође мимо средовечни мушкарац трчећи за живот.  Хуктао је као парна локомотива. Призор који виде може да га удаљи од живота. Занавек.
            Теа се насмеја. "Трчиш ли и ти?"
            "До сада нисам, али од сада ћу за тобом."
            Мазили смо се још мало, љубећи се све страсније. Одигох јој ногу, размакнух гаћице и Набрекли лако нађе пут.  Испусти уздах олакшања када га осети, скочи, загрли ме и обухвати ногама око паса.
            Није баш комфорно али ко за то мари.
            "Јесам ли ти тешка?"
            "Не, драга си ми," одвратих ушавши до корена. Можда бих, колико ме узбуђује, могао на њему да је носим по тврђави.
            "Ох. Ох. Ласкавче!"
            Јесте пријатно и моћно тако држати Теу навучену на мушкост али је боље да негде легнемо. Ризично је да  је спустим на траву. Не бих да експериментишем; свашта има у трави. Лагано сам је донео до зидића заосталог после започетих па напуштених археолошких ископина. За тренутак сам се двоумио да ли да је спустим на зид; побојах се  да би се могла озледити. Одлучио сам се за стандардну варијатну у невољи. Сео сам и пустио да зајахује. Њој би то требало да донесе више уживања, а мени кредит за следећи сусрет.
            Не потраја дуго и она бивша мушкарчина једва хватајући дах брзином пужа протрча поред нас. За њим је трчкарао некакав задихани дебељко. Недуго затим још један. Крмци њихове килаже брже се крећу. Пратио сам им путању док нису замакли да ме не изненаде ако им штогод нечасног дуне у тикву. Опрезност је била сувишна, бивши мужјаци правили су се да нас не примећују.
            "Мислиш ли да трче да би нас гледали?"
            "Не верујем да то раде намерно. Трче у нади да ће моћи једнога дана да буду на нашем месту."
            Теа се зацени. "Не могу да верујем да се надају тако нечем".
            "Схватају да време пролази али не прихватају чињеницу да се пролазност одражава на њима."
            "Како си ти остао виталан?"
            "Користим Маов рецепт."
            "Ох!" Набрекли јој је такао осетљиву тачку. Теа поче изнова да зајахује као да сам неоседлани ат. Повремено је испуштала грлене крике што ме је распаљивало. Стезао сам јој, посве несвесно, гузу као да ћу је откинути.
            Протрча крај нас жена у тренерци, потом упоредо два мушкарца.
            Нису нас  занимали. Уживали смо као да смо једини у космосу.
            Био сам близу врхунцу. Стезао сам Теу као да ће ми њено префињено сексипилно тело обезбедити бесмртност.
            Теа је била невероватно гласна. И Тот је певао на сцени; видели смо да понесен свирком отвара уста, али га нисмо чули. Да смо се Теа и ја волели на сцени, крици би публици пробили бубне опне.
            Заиста, заиста смо уживали. Узалуд сам се трудио да испуним жељу и читавим бићем уђем у Теу, небеску јахачицу. Почео сам да је гризем, али тога нисам био свестан ни када смо уз обостране урлике свршили.
            Касније су се на нашим телима појавили отисци зуба. Уједи су били тако снажни да се комотно могао направити зубарски картон.
            Није ми допустила да се одвојим још читавих пола часа – можда и дуже – пошто смо доживели врхунац. Реаговала би чим бих се померио. Не! Немој молим те, шапутала је, мада су се тркачи за живот проредли и нико нас није могао чути. Тврђава се готово испразнила. Дивно вече, красна јахачица, величанствено пражњење. Био је то јединствен концерт, потпуно задовољство.
            "Гаћице су ми скроз мокре" утврдила је. Узела је из ташнице мање од напрстка уложак и поставила га. Потажила је крпче да прекрије сисе.
            "Као да је пола града протрчало док смо водили љубав. Зашто је на Балкану вођење љубави срамотно. Сви те гледају подозриво, а свако би да је на твом месту" питала се.
            "Моћна је немоћ драга моја. Моћнија од свих моћи. Рањени лав се жилавије бори од здравог."
            "Шта имају од тога да гледају људе како се крешу?"
            "Теа, побогу, то је азбука психијатрије - пројекција. Гледају нас, а замишљају себе. Зашто људи хрле на стадионе? Потребна им је замена за недостајући секс, за љубав, за пажњу, бекство од проблема, немаштине, чемера, тескобе. Поистовећују се. Кад играч постигне погодак навијачи урлају јер дубоко у подсвести верују да су они заслужни за поен. И јесу. Да не иду на стадионе да се испразне искрварили би на улици, на послу, било где. Поубијали би се од незадовољства. Затварају очи пред реалношћу. Не псују судију зато што греши или играча што је промашио лопту и гол већ да би се испразнили. Они су мушкарци само на стадиону.
            Један заљубљени пар је у мају 1995. одсео у хотелу Небеска брана у Торонту и уживао је у сексу за време ноћне бејзбол утакмице између Торонта и Канзас Ситија, а отворен прозор је тачно изнад семафора на коме се исписују резултати. Сваки навијач, када би погледао тренутни резултат, могао је да посматра и акцију у хотелској соби. Двоглед, који користи већина навијача бејзбола, омогућавао је прецизан увид у финесе. Канађани су победили Амере са 10 према 6 па је просечно сваки гледалац утакмице на семафор погледао 16 пута. То, драга моја, ако ствари назовемо правим именом, значи да је готово свако на стадиону доживео максимални број пражњења. Мислим да им се исплатио сваки цент дат за улазницу."
            Теа је пажљиво слушала.
            "Да ли си био на тој утакмици?"
            "Више бих волео да сам одсео у хотелу Небеска брана."
            Гутала ме је. Мислим да јој је долазило до свести да смо се управо жестоко кресали.
            "Ох, како си ме испунио" рече као да ми чита мисли. Опседнута је својим задовољством. Заборавља да је и мени пружила божанске тренутке.
            "Како се догодило да тако лепа, мила и пожељна девојка сама дође на концерт. То ме мучи од како те угледах."
            "Пре десетак дана откачила сам момка." Једноставан одговор на сувишно питање. "Губила сам време с њим."
            "Хоћеш ли да то време надокнадиш са мном?" Било је то дрско, знам. Хтео сам чисту ситуацију.
            Није одмах одговорила. "Не знам" рече најзад. "Не знам", понови.
            "Када ћемо се поново видети?"
            "Можда ако дођеш на Егзит."
            Бесмислица или зачикавање. Треба ли да идем с краја на крај земље да бих имао малу појебуљу.
            "Ниси задовољна" сукну сујета као вода када савлада брану. "Измичеш".
            "Грешиш. Презадовољна сам. Заиста. Нисам ништа очекивала и то је сјајно.  Никада нисам ни помислила да ћу водити љубав у тврђави, на отвореном, са толико страсти и задовољства при првом сусрету са мушкарцем старијим од мог оца. Бојим се да је то тренутна страст. Једном и никад више."
            "Разувери се."
            "Не знам. Остави да све ово мало слегне."
            "Дођи, седи поред мене."
            "Зар не би требало да пођемо."
            "Све у своје време" рекох, примих је за руку и привукох. Села је наслонивши малаксало главу на моје раме. Благо сам је миловао. Био сам задовољан: изморио сам је. Уживала је, опуштена. Био је то добар знак задовољства. То, ономе ко уме да чита знакове тела, говори да би радо поновила све што је дотле довело. Поново смо почели да се љубимо. Набрекли је дигао главу да боље осмотри ситуацију. Био сам напаљен, то је ситуација коју треба решити на једини природан начин. Откопчах Теин малени грудобран док ми је стезала бутину силазећи у међуножје. Јекну када таче Набреклог.
            Мислим да је неко протрчао јурећи живот. Баш ме брига. Имао сам живот у рукама. Жестоко је пулсирао.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања