Приче

Catch as catch can

 

 ВДЕ, стварно, живот брзо пролази.       
            Није досадан.
            Нема места приговору, осим што се брзо и смркава.
            Док се окренеш: промаче! Оде све што си имао, младих девојака као салате, а тебе као да више нема.
            Пошто сам одбацио меланхолију као непотребни пртљаг и офуцану одећу, кренух лагано по вароши јер журба не води добру. То сам рано сазнао. Сви ћемо, знам поуздано, једном стићи не куд смо наумили већ где је речено.

            Шетња је, богме, баш потрајала. У сваком сам локалу штогод пробраног попио, не баш с ногу, одмерио послугу, штогод, вала, пипнуо (некад добио прекор, чешће обећавајући осмех; једном, због погрешне процене умало не извукох дебљи крај што је боље од кукавне равнодушности), нешто, на брзака, после неколико речи и пића, не марећи за ризик, занемаривши опрез, повалио да бих се, најзад, одлучио за кафић Заборав.
            Испред кафића као на сајму: мноштво мотоцикала. Једнако пристижу чопераши, бајкери, ераши, девојке на скутерима, без комплекса, демонстрирају младост, лепоту, линију машина, али и своју. Од лепоте и снаге машина памет да ти стане.
            Где, то, живим ја?! Нисам имао појма да је тако живо и живописно код кафића Заборав.
            Кафић је, за разлику од многих, што је реткост вредна дивљења, с прекрасном баштом пуном зеленила, дрвећа, шибља и цвећа. Усред баште фонтана. Необично, заиста. Име му је мало отрцано и фонтана ситна кичерица, па шта! Главно је да су девојке као сан.
            Шетајући  погледом од стола до стола, угледах, под липом, красно маче.
            Умиљато, рекао бих. Ред је да ми се нешто лепо догоди.
            Вече је пријатно, створено за доживљај.
            Као да је маче угледавши ме почело пређу.
            Ја сам, дабогме, већ мачак свикнут на све: и да маче преде и да фркће, да гребе и да се мази. Ово је обећавало, али искуство ми је шапнуло да причекам са акцијом. Можда није сама као што изгледа, увек нешто, када се хита, промакне.
            Мало стрпљења више донесе од много журбе.
            После петнаестак минута процених да сам довољно чекао. Ихај! Одлагање би драстично смањило изгледе на успех. И горе мачке бивају разграбљене као алва. Овде нема огризине, узимај све што можеш. Док можеш.
            Дигох чашу у знак поздрава.
            Мале су шансе да ухвати тај титрај, гест добре воље и схвати да је баш њој упућен. Потценио сам противника.
            Одговори истом мером.
            Дадох знак љубазној девојчици што служи да ћу се преместити за други сто. Климну главом; младом свету не треба много речи. Узех чашу и кренух у лов.
            Мала ме дочека с прекрасним осмехом, дугим ногама и тако кратком сукњом да је могла да се шминка и међ ногама. Кожна јакница више је откривала него скривала. Штета би било да ишта скрива таква мачка. Пред оваквим мацаном, додајем.
            Доказано је да је већа могућност да човека погоди гром него премија на лутрији, а ја сам, наједном, баш ненадано, ошамућен ударом грома и премијом. Изненадио ме је јединствен, усамљен дар природе! Има Бога, помислих, чувао је ово благо за мене. Нећу му заборавити, али могао би чешће да погледа на раба својега.
            Пришуњах се.
            "О ти си то", рекох омиљени палиндром.
            Мада ме је очекивала, погледа изненађено. Оваквим приступом и змију бих смрзао.
            Пружих јој руку: "Славко".
            Бљесну ред беспрекорних зуба. Може, у свако доба, пасту да рекламира: "Ања".
            Пољубих јој руку.
            "О", оте јој се, "стара школа".
            Маче, помислих, шта ти знаш о старој школи. Буди паметна, не излећи. Говори мало и ретко. Говори само кад си питана. Али, кратко, молим те, иначе ћеш остати кокошка довек. И уседелица, под условом да још има паметних мушкараца који разликују жену од чивилука.
            "Ања воли миловања", рекох.
            "Молим?"
            Говори осмехујући се. Курвичак. Зна да јој осмех даје лицу млађи, женственији, мио, изглед. Куд ћеш млађе од овога, помислих.
            "То је палиндром, луче."
            "Шта је то?!"
            "Палиндром, душо. Палиндром. То је иста реченица читана с лева и с десна. Отпозади, што је мој омиљени приступ. Страга, ако више волиш. Згуза, такорећи. Од почетка па до тачке, исто значи наопачке."
            Није одмах схватила на шта циљам. Превише очекујем?!
            "Збиља!" Зажмури. Симпатичан гест. "Ања во ли ми ло ва ња. Тачно", рече. "Нисам знала."
            "Проверавате ме."
            "Аха." Поново зажмири. Кратко, као струјни удар. Високи напон. Убија. Сажиже. "Знаш ли још неку такву?"
            Брзо се интимизира. Скраћује пут, штеди енергију. Има наде. Феп штеди џеп, веп чува реп.
            "Девојку?"
            За трен се збуни, онда опет засја осмех. "Ма не, реченицу."
            Приближих столицу. "Сијасет", рекох.
            "Реци још коју."
            "Други пут".
            "Сада, молим те."
            "Ана воли Милована."
            Провери је. Засмеја се. "Ово је било лако. Хајде још коју."
            "Миловања Сања волим".
            Пуцнух прстима да ме погледа девојчица за шанком.
            "Још једном исто" начиних, над столом, круг кажипрстом.
            Лепотица провери казано: "Хеј, згужваћу језик. Подваљујеш."
            "И јогурт ујутру гоји."
            "Стварно?"
            "Ако се неумерено пије."
            "О чему говориш? Тешко те пратим."
            "Хтела си палиндромску реченицу."
            "Какву?"
            Показах гестикулацијом да се и реченица с јогуртом може читати удесно.
            "Ања, седе Сања." Претеривао сам.
            Окрете се: "Која Сања?!"
            Лепа је, али као да јој нешто, битно, за мој укус, фали.
            "Маја са Недом оде на Сајам".
            "Која сад па Маја?"
            Нећу више да објашњавам. Нека сама понови градиво. Наставих.
            "Еј, утерај јаре, ту је!" Махнух, тобож некоме, на паркингу. Фолирао сам луткицу.
            Погледа ме разрогачено. Овај није чист, помисли.
            Тројица чопераша утераше бректаве машине у тор, на паркинг.
            "Надање мени не мења дан."
            "Молим?"
            "Укока баба коку."
            "Ти си луд."
            "Грешиш. Палиндром је: 'Дуле је луд.' Ја сам Славко, сећаш се?"
            Мала се зацени. Једва, кроз смех, упита: "Знаш ли их још?"
            "Он седи десно".
            Осврте се. "Ко?"
            "Палиндром".
            Пљесну ме по руци.
            Стиже слађана девојчица с пићем.
            "Ево лове."
            Ани су већ сузе навирале од смеха.
            Шанкерица се, канда, начас, збуни.
            Поменуо сам лову, а не показујем намеру да платим.
            "Молим?" рече.
            "Они воле бело вино."
            "Изволите!" прошапта мазно.
            "Е, никада деда да кине."
            Шанкерица се обазре. Види: боље је да оде. Већ сам дебело претеривао.
            Ко не претера - не утера.
            "Иду лета, пате луди."
            Ања ме је све теже пратила. Сада сам могао да блефирам.
            "Ружна Вида неће на диван жур."
            "Доста, молим те."
            "Е, невен не вене."
            Нисам могао да отмем поглед са ванредно јој формираних груди.
            "Удовица баци воду."
            Ухвати ми поглед. Није било тешко. И ћорав би. Малчице се испрси: "Допадају ти се?" упита бришући сузе.
            "Ein Neger mit Gazelle zagt im Regen nie",  рекох.
            "Молим? Шта си рекао?"
            "Able was I ere I saw Elba"
            "Био сам моћан пре него што угледах Елбу!" преведе. "Не разумем."
            "In girum imus nocte et consumimur igni".
            "Преведи ми. Молим те."
            Мазила се.
            "Рекао сам три палиндрома. Први је на немачком..."
            "...Препознала сам..."
            "... и значи Црнац са газелом не оклева на киши. Други си превела."
            "Да, али га нисам разумела. Шта си хтео да кажеш?"
            "Трећи је палиндром", сада сам се ја правио глув кујући план да је се докопам, "на латинском и у преводу гласи: У округ идемо ноћу и изгарамо од ватре."
            "Мислим да ми треба још један превод. Превод превода. Није довољно само пуко значење већ и смисао. Схватила сам да код тебе речи често не значе оно што човек у први мах помисли и што би, ваљда, требало да значе. Увек има нешто иза, неки други, можда дубљи смисао, нека алузија, нешто скривено. Не знам, не знам. Зашто ми не објасниш? Мооолим те."
            Детенце се слатко мазило.
            "Добро. У првом палиндрому, на немачком, ја сам Црнац, ти газела."
            "Молим?!" разрогачи се. Мало поћута па прасну у смех. Схватила је, или ми се чини. "Даље! Шта је Елба у другом палиндрому?"
            "Не можеш тако да их одвајаш. Сва три су у веома блиској вези." Морао сам да откријем карте. "И сви говоре о нама, више о теби."
            "Потпуно си ме ошамутио. Буди јаснији. Мора да сам страховито глупа."
            "Не. Само си се дружила са погрешним људима. Нико није рођен глуп."
            "Али глупих људи ипак има. Како то објашњаваш?"
            "Једноставно: нису неговали, нису развијали добијено рођењем. Још боље: запустили су наслеђе. Више су рачунали на снагу."
            "Ах! Схватила сам: нису се дружили с тобом." Подсмевала се, јасно.
            "Баш тако", прихватих. "Да си се дружила са мном не бих морао да ти нацртам значење палиндрома."
            "Нацртај ми, мооолим те."
            "Добро. Говорили смо о твојим сисама..."
            "... Грубо си директан..."
            "...које ме распаљују. Зато си у првом палиндрому газела, а ја Црнац који не може више да чека. У другом поручујем да сам био моћан док те нисам видео", гледала ме је у чуду, рекао бих да јој је пријало, "а у трећем да сам жестоко напаљен."
            "Толико се ложиш на пар сиса?"
            И даље је била непријатна. Вероватно јој је неугодно па покушава да се скрије иза грубости.
            "Толико."
            "Па то су само две лопте сунђерастог ткива, лепо упаковане. Ништа више, веруј ми."
            У реду. Играмо отворено. Могу да се прикажем оваквим и онаквим, само да добијем што желим. "Да, знам. Али ме ипак пале, и не само твоје сисе. Ти ме палиш."
            "Физички."
            "За сада."
            "Хм. Шта би радио да имаш овакве...?" Отвори јакну. Испод природа и ништа више. Испрси се. Погледа их, поносно.
            Јеботе, чука ће да ми откаже. Дум дум дум. Само што не експлодира на овако кратком фитиљу. Савладај се, човече, савладај се, мантрао сам.
            "Да су моје самозадовољавао бих се. Срце би ми отказало од силног узбуђења."
            Насмеја се грлено, лепо, заразно. Био је то другачији смех од оног који јој је натерао сузе. Тек се сада опуштала како ваља.
            "Навикао би се", каза. Преклопи јакну, одоше дуде. Ћао, миле тројке!
            "Не верујем. Био бих медицински феномен."
            "Зашто феномен?"
            "Није нормално да мушкарац има такве сисе." Намерно сам избегавао еуфемизме.
            "Нисам мушкарац!" Мазно, напући усне.
            Не издржах. Цоких је.
            "Не сумњам, мацо, али ја говорим о себи. Није баш уобичајено да мушкарац има таква плућа."
            "Хо", стресе се од пољупца, "не пренагљуј."
            "Не прија ти." Баш сам наиван.
            "Далеко од тога. Говорим за твоје добро. Могла бих да те силујем."
            "Пристајем. Я иду с мечем судия."
            "Који ти је па то језик?"
            "Руски, јасно. Некад најзаступљенији у нашим школама. Ја идем с мачем, судија. Има, само, једна квака. Руси, као што, сигуран сам да знаш, имају један знак, попут обрнутог, латиничног, великог слова R, за заменицу првог лица једнине. Због тога долази до забуне па изгледа да палиндром није потпун. Он је, уистину, палиндром само на руском. Али, не мари, порука је јасна."
            Насмеја се. Пољуби ме, кратко, звучно. "Мислим да знам на шта циљаш, а подуке из руског су ми досадне."
            Хм, мислим се, све си ти наивна. Ближа ти је француска школа.
            Поново ми улови поглед. На сисама, јасно.
            "Шта би радио да имаш такве?" Поново их откри и брзо преклопи јакну. Абра кадабра. Сад га видиш, сад га не видиш! Баш се поноси својим дудама. Вала, и ја бих.
            Заборавила је да ме је већ питала шта бих радио да имам сике као она. Или инсистира. Хоће да јој ласкам.
            "Миловао бих их. Љубио. Мазио. Опет љубио."
            Прекрсти ноге. Севнуше буткице.
            "Како би сам себе љубио?!"
            Ову баш не краси памет. Све јој је у сисама и ногама. И још понечему.
            "Попео бих се на шамлицу."
            "На шта би се попео? Како би их љубио?!"
            Лагано, да је не препаднем, пружих руке као да хоћу да проверим квалитет јакне. Мало сам опипавао кожу, потом ухватих јакну за пешеве и расклопих је. Пољубих јој обе сисе. "Овако", рекох и додах: " "Signa te, signa, temere me tangis et angis!"
            "Хеј! Није ово самоуслуга!" Преклопи јакну. "Баш си, знаш!"
            Пропустила је да провери палиндром. Заситила се.
            "У самоуслузи, мацо моја, нема таквих сика. Касирке су, обично, оцвале."
            "Да видимо како нам се слажу знаци. Ја сам стрелац. Ти?"
            "Мој омиљени знак је: 69."
            "Молим?"
            "Тај знак ме прати од студентских дана. У домовима је било мало места, кревети уски и неудобни па смо спавали тако да једноме ноге, другоме глава лежи на јастуку. То је био систем: дупе глава. Кад смо спавали са женама онда је то већ било: 69. Уста на усмине. И пре револуционарне 68. и после. Некако у то време захватила нас је и сексуална револуција."
            "Мушкарци воле да се тиме хвале."
            "То је одраз културе. У свету је нормално да заљубљени воде љубав, овде се такав чин доживљава као успех, победа мужјака над женком. Зато се на Балкану прељуба најчешће искупљује главама које падају зато што мушки не могу да савладају језик и сујету".
            "Ти си, рекла бих, активни учесник сексуалне револуције."
            "Не могу да се пожалим. Носилац сам многих ордена са женским крацима."
            "Нећеш умрети од скромности."
            "Маркс каже да су само лопови скромни. Нисам њихов. Немам разлога за скромност. И  да знаш: не умире ми се поред оволико сиса, поред оваквих нона."
            "Маркс? Ко ти је то?"
            О, мацо баш си младунче. Ниси чула за Маркса?! А умеш да прећутиш што хоћеш, а?
            "Ти си лутко, рођена под срећном звездом."
            "Што?"
            "Како што?! Знаш ли шта бих ја дао да нисам чуо за Маркса?"
            "Не разумем."
            "Знам, и завидим ти. Тридесет година бих дао. Ето. Сад знаш колико ми је тешко што знам за Маркса, за Енгелса, за Лењина, за... све те чије су теорије испробаване на мом јадном животу".
            "Хоћеш да кажеш да би био тридесет година млађи да не знаш за њих?"
            "То, мацо. Просветлило ти се. Био бих тридесет светлосних година срећнији."
            "Чиме се бавиш?"
            "Чему испитивање? Да ниси убачена?"
            Наравно да сам знао да је загризла. Проверавала ме је. Да ли јој одговара и остало, не само изглед.
            "Само тако, занима ме."
            "Пишем."
            "Пишеш?" као да се изненади. "Шта пишеш?"
            Помазих јој бутину. "Приче. Песме. Књиге."
            Нежно ми склони руку. "Истински?"
            "Истински."
            Погледа ме љубопитљиво. Не верује.
            "Изистински?"
            "Изистински."
            "Баш пишеш?"
            "Баш."
            "О чему?"
            "О мушкарцу и жени."
            Опет се устремих на бутине.
            Стави руку на моју. Склизнух у међуножје. Притиште ми руку. Хтеде да се протегљи па заста. Нема ништа против писца. Пролазим.
            "Хоћеш ли да опишеш и овај наш сусрет?"
            "Можда. Никад се не зна."
            "То би било лепо. Волела бих да знам како ме видиш."
            "Ја не гледам него доживљавам."
            "Значи: мораш да ме доживиш."
            "Тако је лутко."
            "Да ли брзо доживљаваш?"
            "Мацо!" припретих прстом, "Мацо, много си неваљала."
            "Ако се разочараш ништа од приче."
            "Правило је да нема правила."
            "Како пишеш?" Загревала се као дете за играчку. Прелазила, ћутке, преко оног што јој не одговара.
            Мазио сам јој средиште. "Природно. Као што киша пада. Као што се дише."
            "Може ли се од тога живети?"
            "Да ли те је икад љубио Дракула?"
            "Молим?!? Мислиш, онај вампир из Румуније?"
            "Из Трансилваније, мацо."
            "Добро, одатле. На њега мислиш?"
            "На њега."
            "Свашта. Наравски да није. Откуд ти то?"
            "Откуд теби да ме питаш да ли сам жив?"
            "Питала сам те... ах, да. Баш си блесав."
            "Дакле, одговор је: не жалим се, готово сам задовољан."
            "Нисам прочитала ниједну твоју књигу."
            "Твоја грешка."
            Позвах шанкерицу. Суши ми се грло. Ова мачка исијава лаву. Отвара апетит.
            "Где штампаш."
            "Туда свуда!"
            "На пример."
            "Нема примера. Где стигнем."
            Нисам хтео да споменем ниједан магазин, часопис нити ревију да је не доведем у глупу ситуацију да није чула. И да не зна шта је шта. Ни књижничари не разликују часопис од ревије, тек ли ће мачкица из кафића.
            "Објављујеш пуно?"
            "Ових дана ми је изишла књига прича."
            "Како се зове?"
            "Catch as catch can."
            "Шта то значи?"
            "Ухвати како можеш."
            "Молим?!"
            "To je наслов."
            "О чему је?"
            "Рекох ти: о мушкарцу и жени. И наслов је интуитиван."
            Одмери ме.
            "Колико ти је година?"
            "Начекаћу се да умрем у свом омиљеном знаку."
            Погледа ме зачуђено. "Није, ваљда, стигло до умирања?!"
            Мислим да штос са знаком није схватила. Није глупа колико сам мислио. Што не разуме, прескочи као да није речено. Можда из ње говори искуство: свакичас мора нешто да прескочи.
            "Кад бих ти га углавио, не бих жалио да отегнем."
            "Тако би се лако опростио од живота?"
            Изненадила ме је смиреност којом је прихватила отворени позив. Можда је прича, можда је само рука на правом месту, у право време, отворила бреше.
            "Можда бих, малена, испустио душу чим бих ти га уденуо."
            "Ниси баш романтичан."
            "Шта ћеш веће романтике од смрти на жени!"
            "Не мислим на то већ на речник. Превише си директан. То је, понекад, знаш, увредљиво. Понижава жену јер јој стављаш до знања да је третираш као ствар."
            Хеј, ова ми проповеда!
            "Можда као звер."
            "Ето. Зар то није одвратно?"
            "Маче, изненађујеш ме. Добацио сам ти комплимент."
            "Какав је, бре, то комплимент да сам звер."
            "Најлепши. Зар више волиш да си ствар?"
            "Јебига, опет си ме заскочио..."
            Кад би само знала, помислих, колико ми је стало да ти га умувам.
            "...али не значи да треба да ме посматраш само као... као" не може да нађе погодну реч. Нећу да јој помогнем. Мислим да је моја непосредност, близина и јасна намера, спречавају да мисли. Да је све тако једноставно не би се неки довитљиви типови обогатили пишући приручнике типа "Како јој прићи". Кажу да се то, својевремено, продавало као алва. Мушки без маште стварно су у невољи, а сви хоће до жене да стигну пречицом као Алија Ђерзелез.
            "Извини. Нисам мислио ништа лоше" покушах да је примирим. Махнух шанкерчету. "Хајде, луче, изгибосмо од жеђи. Хоћемо ли дочекати то пиће."
            "Не бих, стварно. Већ је време да кренем."
            Погледах на сат. Тако рано. Слегну раменима. Као да каже: предложи нешто садржајније.
            Шанкерица је, кад хоће, бржа од муње. Невољно склоних руку из Ањиног узаврелог међуножја. Пробијала је. Горела. Лава само што не сукне.
            Извадих новчаник. Пребирао сам тражећи ситније новчанице.
            "Сигурна си да нећеш још једно пиће. Рано је за спавање."
            "Па, добро. Али ја да платим."
            "Не долази у обзир. Частим те за књигу. Si nummi immunis."
            "У реду, само плати одмах, да после не чекамо."
            Палиндроми више не пролазе. Не осврће се. Жури јој се.
            Није лоша идеја. "Ево лове",  понових женама и конобарима омиљену реченицу.
            Мала се удаљи. Оста само прамен парфема за њом.
            "Опет палиндром".
            "Рука неће на кур", шапнух јој.
            "Молим!" Погледа ме глумећи запањеност. Очи јој више говоре но уста.
            "Само палиндром, мала."
            Провери. "Па ти си стварно блесав", смејала се грлено.
            "Само тебе јебе Томас". Био сам, поново, на свом буњишту.
            Уозбиљи се. "О чему говориш? Који, бре, к..."  
            "Од почетка па до тачке..."
            "...исто значи наопачке." Смири се. Поћута. "Тачно".
            Ставих јој руку на бутину, дивно одмориште.
            Лепо, свеже, глатко, чврсто месо. Волим да га осећам.
            Ања мало помери ногу и рука ми склизну међу бутине, где је и пре била. Намах ме обли зној. Жеља ми је сумануто расла.
            Живот бих, чини ми се у овом часу, дао за Ањино гротло.
            Видим да јој није свеједно: убрзано дише, груди јој се надимају као једра на ветру. Зип је овлаш повукла, сисе само што не прхну на слободу.
            Постаћу разрок.
            Не знам где пре да погледам, шта да такнем. Шлогираћу се.
            Стиже пићенце. Платих крупном новчаницом. Одмахнух.
            "Хвала" цвркутну девојчурак.
            "Како се осећаш у кафићу?" Ања ће.
            "Као риба у води. Зашто питаш?"
            Знам одговор који нетом стиже.
            "Овде се, углавном, окупља млађи свет."
            "Не знам шта ми је вечерас. Обично сам много млађи."
            "Штос ти је бајат. Штос стари више не пали." Уједе ме за ресицу. Ањин топли дах ме распаљује.
            "Није штос."
            "Него?" грицкала ми је јабучицу. Као да тражи ерогене зоне. "О чему говориш?"
            "О томе да сам обично предузимљивији."
            Трже се. Погледа ме разрогачено. "Како то мислиш: предузимљивији? Ваљда не силујеш девојчице?!"
            "Требало ми је четврт сата да ти приђем."
            Насмеја се. "Господин је хтео да ја приђем њему."
            "Пааа..."
            "Хтео би гарнирано."    
            "Не би ми шкодило."
            "Подмлађује те кад ти прилазе шипарице."
            "Nipson anomemata me monan ospin!"
            "Хеј, не претеруј са тим... како рече да се зову?"
            "Палиндроми."
            "Да, с палиндромима. Шта си сада смислио?"
            "Не ја, него Грци поручују: Сперите своје грехе, а не само лице!"
            "Хоћеш да кажеш...?"
            "Да нисте баш безазлене и наивне каквим се приказујете."
            Друштво за суседним столом напусти башту, зајаха моторе и отклизи у ноћ.
            "Зар ти не би било неугодно да ти приђе клинка с одређеним предлогом?"
            "Не, то ме збуњује, али да си ти пришла био бих поласкан."
            "Како мислиш: то те збуњује? Прилазиле су ти?"
            "Наравно, душо. Где живиш?"
            "Зар се не осећаш мужевније када имаш иницијативу?"
            "Сада се осећам божански. Не марим конвенције, матрице, етикецију, правила."
            Липа, под којом смо седели, бацала је нежну сенку на сто. Извукох Ањине голубице да се купају у благој топлини септембарске вечери. Нисам их се могао наситити. Уши су ми зујале од задовољства, сигуран знак да ми је крв отишла на другу страну. Нисам чуо жамор гостију, музику, треперење липиног листа, нисам мислио на то да ли нас когод гледа, само сам желео Ању, топлу, миомирисну, чврсту, глатку, жестоку.
            Откопчала ми је кошуљу и посипала пољупцима. Горео сам.
            Мало недостаје да јој подерем гаћице.
            "Madam, I'm Adam!"
            "Сва сам мокра", шапну ми.
            "Хајдемо негде", предложих.
            "Где?"
            "Не знам. Код мене, код тебе. Свеједно."
            "Зашто?" простења.
            "Да те креснем, лепотице." Кад већ хоћеш све да ти кажем.
            "Колико је сати? Морам кући."
            "За сат неће пропасти свет."
            "Не могу, стварно. Други пут."
            Сасух јој у ухо врели дах: "Желим те, душо."
            "И ја тебе, мили, али морам кући. Већ касним."
            Зар да ми се измигољи овакво парче?
            "Хајдемо код мене. На кратко. Пола сата, најдуже."
            "Немој молим те. Пусти ме. Морам кући."
            "На пет минута да се склонимо у мрак."
            "Схвати да морам кући. Други пут ћемо ићи где пожелиш."
            Био сам притеран у теснац. Није ми се испуштала голубица, али нисам могао ни да инсистирам. Само ћу погоршати ствар.
            "Да се нађемо сутра?"
            "Даћеш ми број телефона па ћу ти се јавити. Важи?"
            Шта бих добио да не пристанем?
            Дадох јој визитку. С холограмом. Пратим модерна кретања. Обарам кокице на тродимензионалне сличице са дводимензионалном подлогом.
            Мислим да су све очи биле упрте у нас док смо излазили. И ја сам је тек сада први пут ваљано одмерио. Какве ноге мала има, Бого мој. Колико сутра ћу их забацити на рамена. Тај стас Венере не може никога да остави равнодушним. Посрећило ми се вечерас.
            Пољубила ме је страсно, жестоко. Остао сам ошамућен. Добро је да се нисам онесвестио.
            "Да те отпратим до куће" понудих се.
            "О, не" рече слатко, враголасто намигнувши. "Јавићу ти се."
            Поред жардињере стајао је скупоцени бљештави harley davidson. Пре него што сам се освестио од пољупца Ања га зајаха, кресну и отперја.
            Daba l'arroz a la zorra labad, калуђер је лисици давао пиринач, рекох последњи палиндром ове ноћи, а мислио сам да ћу непрестано -  надао сам се, још како сам се надао -  док ломим необуздану девојчицу, понављати: миловања Ања волим.
            Чуо сам како Ањин мотор преде кроз град.
            Сада ћу се вратити у кафић и напити као црна земља.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања