Приче

Кад падне шећер у воду

РОБУДИО ме је глас водитеља радио емисије. Увек се нађе какав мудоња да паламуди у невреме. Куда иде ова земља, забринуо се као да ће баш сада слушаоци да открију како је застрашујуће паметан и да нас једино његово брбљање може извући из гована. Спава ми се, човече. А када ми се спава јебе ми се за све. Схвати: за све! За земљу и небо, за море и језера. За прошлост, садашњост и будућност.

            Не знам за чиме ми више пуца курац. Не гори под ногама, пусти ме да одспавам као човек. А и да гори: шта сад ја, неиспаван, могу да учиним? Да региструјем странку!
             Зезнуо сам се па програмирао радио да се укључује прерано. Осам сати је, понекад, мркла ноћ у тамном вилајету. Чудо невиђено. Хаос. Догађа се, у осам, не знам где ми је гузица, где глава, само ми је још остало да решавам будућност земље. И то баш данас и бунован. Као да живот није довољно запетљан и без мог устајања и учешћа.
            Да сам хтео да устајем тако рано био бих пекар. Имао бих руке, до лаката, беле од брашна и теста, и пара као салате, али би ми се мозак истопио од јаре па не бих знао шта ћу са парама. Чему лова ако не умеш да је скркаш? Како да попијеш силну лову кад си стално загњурен у брашно и тесто?! Чему муда ако се отегну, од рада, до колена? Чему напета кара, као мени одјутрос, када немаш коку да јој је умуваш?! Коме је још, човече, до устајања у овако јебеном дану када са радија поручују да је све у курцу. Све! И устајање. Срање и пишање.
           Отворио сам, скоро несвесно, једно око (не треба претеривати) и, поред саме главе, угледао новине испод којих су извиривала нека писма (сигурно опомене због неплаћених рачуна) и разгледница. Није све изгубљено. Отворих и друго окце. Неко ме се још сећа. Поштар је, значи, прошао. Вредан човек, нема шта. Одликоваћу га чим постанем председник државе. Ништа није немогуће. И секу ћу да одликујем и унапредим. Устаје пре зоре, тушира се, припрема доручак за обоје, шминка се наврат нанос, донесе ми пошту и одјури на шљаку. У пет трчи с посла да нешто смути за кљун. Само трчи: на шљаку, са шљаке, за курчево здравље. Плате ни за лек, живота ни од корова, ни земље на видику. У шта њој пролази живот!
            А тек мени?
            Јеби га, ја нисам важан.
           Не умем ништа да вам напишем лепо, јер слова из мојих речи беже и расипају се.  
           Свуда по свету су моја расута слова, читам крајичком ока нечије стилске вежбе.    
          Женски рукопис, рекао бих, леп, округао, читак, без сувишних украса. Одмерен. Има, тера пошиљалац даље у њима нечег о чему књиге не говоре и о чему никад немамо правих доказа: то су наше мале тајне о ономе што се догађа у нашим главама док верујемо само себи.
          Некоме је, јутрос, до мудровања.
          Између две ватре сам. С једне стране грува водитељ, с друге докона чепа.
         "То су слутње. Облаци. Магле." Тако каже разгледница која, чак, почиње да ме занима.  Јеби га, има нечег у томе, неког жара у пошиљаоцу, не би било згорег малчице проџарати тај жар, макар и ујутру, овако рано, док ми је глава као мерица. Пружио сам се из кревета, још крмељивих очију, узео разгледницу, и, тешко се, као матора кртица, навикавајући на дневну светлост, наставио да читам. "Не знам шта бих радила да сте овде, овог трена."
           Би л се ти мала јебала, а?
           Могао бих да ти кокнем моју слатку тајну.
           Баш ми се Маестро поштено придигао.
           Чова из кутије и даље тупи о ситуацији. Има ли наде за девизе? Нема, човече, више наде ни за шта. Могу ли штедише да подигну своје девизе, брине водитељ. Не могу и не тупи више. Пусти музику и скини ми се, друже!
           Неко је стиснуо тастер звона као да је избио Трећи светски. Па и да јесте, морам ли ја да будем зачин у свакој јебеној чорби! Окренуо сам се на другу страну, али ми се не да. Водитељ га тупи, меље, чекићара му није равна, онај, опет, легао на звоно као да
му од тога живот зависи. Да попиздиш!
           Требало би да устанем, али не знам зашто. Шта да радим данас?
           Где ли сам гаће бацио?
          Звоно на вратима завија. Узбуна. Луд свет од рана јутра!
          "Само час!" урлам, "долазим!"
          Кита ми ландара као тучак црквеног звона. Ако ме опаучи по челу пашћу на гузицу као бире. Бар три дана нећу знати где се налазим.
          Копка ме разгледница. Љубопитљив сам, јеби га. Жив човек.
          Прво пожелим да сам она која са шеширом и сунцобраном излази у јутарњу шетњу, у нади да ће негде међу дрвећем у врту назрети ваш лик; она уздржана, учена (не хладна), која зна да сваки тренутак одлагања умножава смисао, трајање и лепоту. А онда, изненада, желим нешто сасвим друго: да вас на снегу, под дрвећем, под кровом љубим и да спавам, са вама, у лому и играчкама.
          Пун је свет лујки.
          Онај на вратима звони ли звони.
          "Идеееем! Није пао шећер у воду! Мало стрпљења да се обучем!"
          Лако је рећи, како учинити? Не знам где су ми панталоне, тамо видим, преко фотеље, пребачену кошуљу, мајица је на поду, чарапе не бих могао наћи ни са службеним псима. Да знам ко је на вратима могао бих да изађем и овако, без гаћа. Имам шта да покажем.
          Како би било добро да о мени не знате ништа, можда ни име чак, и да ме грлите овако непознату, без речи, под звездама.
          Значи, знамо се накурњаку јебежљиви. Зар сам ти остао дужан карање?!
          Како би било да приштедиш речи па да се лепо довучеш право у кревет, док је још топао и док ми је овако лепо дигнут. Могао бих на њега заставу да затакнем. Ни ветар од дванаест бофора не би га поколебао и савио.
          Могла би да му пирнеш у разрез.
          Да га пољубиш у око.
          Да га почешеш у корену.
          Руно да му рашчешљаш.
          Пицин прстен да му натакнеш.
          Да га измузеш пре но му се жиле помрсе.
         Нашао сам панталоне и једну чарапу.
         "Само секунд!" довикујем посетиоцу. "Не губите наду!"
         Како да нађем другу чарапу када буљим у разгледницу. Напалила ме је кучка.
         Волела бих да је осамнаести век, па да вам у сенци свећњака, крај камина, сама, кад читав свет оде на починак, пишем гушчјим пером које шкрпи у тмини; да ме у рано јутро чекају кочије и гласник који ће вам однети писмо, возећи се широким друмом, журно, незадрживо, ка вама, са којим бих радо делила постељу до краја, иако ме,   о, да!   још увек, не примећујете.
         Натиче се, курвичак.
         Или ме неки мудоња пали!
         Не могу да нађем другу чарапу. Можда је нисам ни имао.
         Отворим врата. Чудо! Зинем ко зврндов. Уштинем се.
        "Молим?" Шта друго да кажем лепотици на вратима. Да је мало сачекала могао сам и да се обријам за овај сусрет. Ред је. Нашао бих и лептирку. Смокинг. Да се не лажемо: не салећу ме баш свако јутро прворазредни пичићи. У којој сам то наградној игри извукао премију? Могли су, баш, и да ми јаве на време за добитак, да се не шлогирам. Гребао сам неку инстант лутрију, шарену лажу  —  ни улог нисам извукао  —  али тамо нису згодици овако пожељни.
        "Кад Мухамед неће брегу..." зацвркута лепотица на вратима.
        Гром риба. Екстра класа, само за повлашћене. Од џепне марамице лако би сашила костим и сукњу.        
        И претекло би. Сисе као балоте.
        Осмех жешћи од бљеска муње.
        Да ме је гром ошинуо брже бих се повратио.
        Стојим и бленем. Ово ни Вава не би могла да предвиди. Само што не забалавим.
        Пођем руком ка сиси. Сабајле. Ко би издржао?
        Пљесну ме по шапи. "Но, но!"
       "Изволи", кажем. Немам појма ко би могао бити, знам ли ја тако добре коке, да ли, уопште, мене тражи. Сањам ли? Шта хоће?
       "Мачор се још излежава", закључује мудрица.
       "Дуго сам радио", кажем.
       "У којој рупи?" пита двосмислено.
        "Изволи", кажем, "изволи, уђи." Питање сам пречуо.
       Мала неуморно и маестрално њише боковима. Добићу морску болест. Постаћу разрок. Не знам шта прво да погледам. Свуда је има. Супер риба. Мед.
      Неко се гадно зеза са мном. Овакво парче не пада с неба. Божји дар. Оволику ћу му свећу упалити.     
       Нека му се види. Нисам незахвалан, поштено ћу се одужити, ако је се само дочепам. А што и не бих? Није дошла да јој тегљим веђе.
       Покушавам, грчевито, да се сетим откуд се знамо. Не вреди.
       Мала се већ раскомотила. Не оптерећују је конвенције, стидљивост, никакав баласт. Трице и кучине. Природно парче меса. Свеже и мирисно. Да сам бирао не бих боље прошао. Јебежљиво, рекао бих таман да сам слеп као Хомер. Не будем ли јој увалио мачора, не гине јој силовање па макар добио доживотну. Пица њена, а робија моја.
       "Зар ме нећеш понудити пићем?"
       Лош сам домаћин. Збуњен. "Наравно, душо! Опрости."
       "Ништа. Само пожури. Горим од жеђи."
       Ова је гора од мене. Сабајле је жедна.
       "Може ликер?" Не знам откуд ми то срање.
       "Не зезај. Дај ми нешто жестоко."
       "Балантајн!" довикнем загњурен у бар. Избор је прима, као да држим хотел са милион звездица.
       "Ако немаш ништа боље."
       Није баш неупућена. Али, богме, ни скромна. Шта сам очекивао од женске која се зором сама, незвана, ушета у гајбу, да буде мисионар, светица или, бар, часна сестра?! Ипак сам повређен. Не волим када ми куде бар. Лакше би ми било у око да ми бркну.
       "Чуј, сестро, овај Балантајн је стар тридесет година. Није, баш, мачји кашаљ."
       "Сипај, не гњави."
        Налијем. Наздравимо. Чин чин.
        "Видим", кажем, "да ми читаш пошту."
        Насмеје се. Помази ме разгледницом по образу. "Узбудила те", каже, намигнувши.
        "Не болујеш од уздржаности." Избегавам одговор.
        "Умало ме ниси натакао на вратима", каже. "Уздржаност, ха!"
        Отпијем. Гледам је и мислим докле ћу издржати, када ћу да је заскочим и опашем. Курбла ми се опет мота међу ногама. Тражи излаз.
        "Да сам знала да ће тако деловати неколико реченица, да си такав пастув, раније бих ти писала."
        "То је твоја разгледница?!"
        "Наравно. Господин се није сетио да ишта учини па сам морала да преузмем ствар у своје руке."
        "Не сећам се да сам имао прилике." Баш да не кажем да је се не сећам, мада ми није јасно како ми је промакло такво месо.
        "Сад имаш", испрси се.
        Ставих шаку на сису. Протресе ме милион волти. Спржиће ме.
        "Хеј! Полако. Не стежи."
        "Неће им ништа бити" поручих јој кроз пољубац, сладак, дуг, опијајући, несвестан својих речи. Ко ову пољуби, помислих, главе се неће наносити. Само ће на њу мислити, како да је се дочепа, како да је повали. Сајла ми се сасвим одмотала и укрутила. Жиле су искочиле као да ће се одвојити од тела. Бојим се да не дође до превременог пуцања. То је оно право. Мути ми се од пољубаца. Има сладак језик. Немиран. Да ли се и јебе тако добро, пројури ми кроз главу.
        "Вараш се. Читала сам сасвим нову теорију по којој једино недодиривање, апсолутно ништа, никакво масирање, бапски трикови и глупости, гарантују дуг век и правилан облик."
        Раскопчао сам је и извадио идеалне сике на видело. Богами, одавно не видех боље формиране и очуване дуде.
       "Лепе су", рекох једноставно,
       "Наравно", глатко се сложи, "да су лепе." Протресе их као певаљка. "Бринем ја о мојим лепотицама". Па није ме фасцинирао такав поступак. Примитивка: тресе сисе.
       Пред таквим сисама тешко се мушкарац може уздржати да их не мази. Верујем да ни жене нису равнодушне пред овако чврстим дудама. Пређох на дело.
       "Само без стезања", опомену ме гошћа, увијајући се, од сласти, као да изводи трбушни плес. Из радија је допирао Равелов Болеро. Дириговао је Ђерђ Шолти. Мајстор. Ухватила је ритам.
       "Годи ти миловање."
       "Зар теби не годи?" одговори питањем.
       "Наравно. Излуђују ме твоје голубице."
       "Хеј! Не стежи, или их пакујем."
       "Зашта их чуваш", простењах.
       "За гледање и уживање. Уз мало пажње могу да их сачувам чврсте и лепе до шездесете, можда, чак, до седамдесете."
       "А онда ћеш се у Старачком дому хвалити да их мушкарац никад није такао. Бабе ће ти, гледајући своје кесе, завидети на сисама и сажаљевати их." Напредовао сам уз бутке лагано и без одступања. "Да ли им шева смета?"
      Није осетила сарказам. Није могла сада да мисли на билошта осим на шеву. Унутрашња страна бутина јој се жарила претећи да ми прогори руку. Узаврели дах  подигао је температуру собе за неколико степени.        
       "О, не! Напротив. Читала сам, ох, ох" стигао сам пици на појило "ох, ох" овлаш сам је додиривао "ох, мили, тако, стегни је, ох, молим те" натицала се на руку, ослободих клићу и лагано га протрљах "ох, мили мој, мили мој!" Намештала се истовремено петљајући око  шлица. Журећи да отворим врата нисам закопчао шлиц и то ју је сада, изгледа, збуњивало. Трудила се да откопча незакопчану дугмад. Видела је, на вратима, да ми је дечко укрућен, а није приметила и да је слободан.
       Пронашла је пут и зграбила га као дављеник. Нека сиромах осети мало свежег ваздуха, нека и он угледа светлост дана.
      "Хо", рече покушавајући да га лизне "солидан комад."
      "Само без стезања, молим."
      "Зар и њему смета?!" зачуди се.
      "Не њему него мени. Ако га стегнеш шикнућу ти семе у чело."
     "Заиста! Што бих то волела", загргољи усхићено. Опет покуша да га стрпа у уста.
     "Полако, мала. Прво где је Бог рекао", дигох јој једну ногу и пројурих у доње одаје без задржавања на успутним станицама.
      "Зар није, хо, хо, хо", стењала је, "боље да пређемо, хо, на кревет?!"
      Стао сам, за тренутак, док је мајстор пулсирао у дубинама. Ставих јој обе ноге око паса. "Склопи ми руке око врата", поучих је и када послуша однесох је, као перо, до кревета.
       "О, што је то фино", каза.
       "Шта, рибице?"
       "То, кад ме носиш, а он је унутра. Снажно га осећам. Као да ти је срце у њему."
      "Болеро" је још трајао. Сад ја ухватих ритам.
      "Хоћеш још да ме носиш?"
      "Други пут."
     "Молим те, хајде сада. Хоћу да осећам твоје друго срце."
     "Моје друго срце хоће да пукне."
     "Шта!" звучала је забринуто.
     "Само што нисам свршио."
     "Заиста", одушеви се "хајде, хајде заједно ћемо."
     Ђерђ Шолти је дириговао последње тактове Болера.
     Мала поче сумануто да меша. Набијао сам га као да је кобра за разбијање бетона. Семе поче да шикља по зидовима топле јаме док је мала продорно вриштала.
     Кад смо се мало смирили рекох "Испунио сам ти жељу."
    "Какву жељу?"
    Показах јој разгледницу и реченицу: Како би било добро да о мени не знате ништа, можда ни име чак,  и да ме грлите овако непознату, без речи, под звездама.
    Насмеја се. "Мораш ми опет испунити исту жељу."
    "Са задовољством, али да се прво одморим."
    "Да ли ти треба дуго да се одмориш?"
    "Таман колико теби треба да ми довршиш причу о шеви."
    "О којој шеви?"
    "Почела си да причаш како си читала да шева..."
     "А", насмеја се, "то. Па", застаде, пољуби ме "читала сам, у некој озбиљној новини, мислим баш у НИН-у, једна глумица... позната... баш оно, прва лига... неко чудно презиме... чекај, како се оно зваше, мммм, ха, Карановић, како сам то заборавила, рекла је да је шева лек против свих бољки и проблема, за добар изглед, одличну форму, фини тен, за живот без стреса, човек је опуштен, задовољан, ма, за све. Само шева -  и нема проблема."
     "Шта вреди кад се ти истраумираш чим ти додирнем сисе."
     "Слушај, говоримо о шеви, а не о дојењу и гњечењу сиса. Јеси ли се одморио?"

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања