Приче

У августу су сисе најмекше

ВЕК  је време за љубав и увек има времена за љубав, подучи ме плавуша у годинама када се безвољно и разочарано седи пред огледалом. Тада туга мрешка лице.
            Седео сам у башти хотела Слон и јео сладолед од чијих су вештачких боја отпадале трепавице. Покушавао сам, у августу, да смањим растојање између Београда и Љубљане на температури +700 Фаренхајтових, у хладу.
            Љубљанчанке су се шетале Чоповом улицом у смело деколтираним хаљинама и мајицама од којих су очи мењале власника и зенице прскале.

Знао сам, већ много година, најбољи сладолед у Љубљани, посебно воћни куп је у Европи, на углу Госпосветске и Титове, па ипак нисам могао једноставно тамо да одшетам.
Овде су биле Љубљанчанке тако близу да се њихов мирис увлачио у маље усамљеника и фитиљио бркове, а не тамо, у отменој Европи, у којој су госпе у годинама за поштовање, кришом, лизале прсте и гутале ме као шлаг.
            У башти хотела Слон младо месо има боју непроспаваних ноћи. Осим тога очекивао сам телефонски позив из Београда од којег је зависило хоћу ли се оженити својом бившом супругом. Ужас. Да је Тантал ударен на те муке, тако ми Бога, дигао би руке од свега и отишао у манастир.
            "У августу су сисе најмекше" рече плавуша с устима као разбој: истовремено је ткала реч и осмех. Њен словеначки откривао је да није са сунчане стране Алпа. Ни из Босне, поносне.
            Слистио сам порцију сладоледа која је тражила друштво па плавуши понудих место за столом.
            "Не никне увек свако семе", рече плавуша седајући.
            Обрадоваше ме те речи, мада сам сигуран да моје семе не тражи посебну негу. Она се на моју мисао, коју сам мрштећи се жвакао као стари дуван, насмеја показујући лепе, крупне, беле зубе који су, рекао бих, трагали за нечим садржајнијим, мушким.
Осмех није склањала у хлад јер је знала да је тако млађа од својих кћери.
            Рекох јој да ми је у августу најдужи.
            Као да је од рођења чекала само на тај знак, на то признање, спусти ми руку на бутину и лагано, стежући је и отпуштајући, крете ка међуножју. Помислих да ће га премерити док се одмотава као бродски паламар и диже попут перископа, кад трже руку, опарена: кап зноја јој је клизила у око.
            "Неће звати," рече пружајући руку: "Марија."
            Отезала је са представљањем док не утврди приближну дужину плоти. Захтевна је и штеди време: не понавља грешке.
            "Немица?" Звучала је тако.
            "По рођењу Словакиња. Из Братиславе."
            "Изговор ти је мек", рекох, "али акценат звучи германски."
            "Живим у Берлину."
            "Источном?"
            "О, Боже! Ко још бере плодове са два дрвета истовремено? У западном, наравно." Није ми промакао тон самозадовољства што је оставила гвоздену завесу за леђима. Не знам да ли је ико с оне стране успео да обузда ту ноту непријатне надмоћи  без перспективе.
            "Шта тражиш овде?"
            "Нека те то не брине. На путу сам да тражено нађем. Питање треба да гласи: шта радим овде."
            "Добро, извини: шта радиш овде?"
            "Учим језик."
            "Већ си га научила. Исправљаш ми грешке и пропусте."
             "Учила сам предано. Прво неколико вицева о Словенцима. После је ишло глатко. Као од шале."
            "Зар се језик учи на вицевима?"
            Одговори питањем.
            "Зар Срби не науче странце прво псовкама?"
            Немадох куд. Обавештена је више но што се може поднети. Не верујем да је случајно поменула Србе. Навући ћу фобију у Слону. Одвратна ми је курчевитост Срба који се диче неваспитањем.  Знам за надмену легенду о  српским псовачима који су, као и у свему, најбољи на свету. Кад  неко нема истински чине да се похвали, истура примитивизам. Нисам хтео са љупком незнанком да трошим време на маргиналије.
"Испричај ми бар један виц који ти је помогао у учењу језика". Држим да само недуховити, неинвентивни  и недоучени уживају у вицевима. Али, поменула је да су јој вицеви били прво што је научила.
            "Словенка пере ноге у малом лавору, погледа их па ће рећи: Mile moje, spet sta skupaj!"
            "Браво, савладала си двојину. Желиш нешто?" упитах је док се конобар приближавао као сенка.
            "Много тога, драги мој, много тога."
            "За почетак можда сладолед или нешто жешће?"
            "Жестина је на почетку и на крају, Славко. Али с различитим темпом."
            Опет се насмеја. Никад још не чух да неко с толико сексипила и тајанства изговара моје скривено име.
            "Дакле?"
            Конобар је стрпљиво стајао. Мора да га је коштало ужасног напора одвраћање погледа од Маријиних сиса које су продорно звале. Користила је некакву крему: пресијавале су и опчињавале посматрача, можда и хипнотисале. И сам сам се пекао на истој ватри.
            "Обожавам воће. Виљамовку из Плетерја, молим."
            "Имаћеш три крушке", рекох изненађен властитом дрскошћу. Почео је герилски рат.
            "Зар твој курац има девере?" упита Марија и стави ми језик у ухо хитрином мунгоса. Од тог часа, све осим позива у постељу за двоје, чујем пригушено, као да речи долазе с оног света. Стално ми, као залутали путник, по том, уху  зуји Маријин немирни, слатки  језик пун неваљалштине.
            "Деверуше," рекох. "Има деверуше. Јаја као мандарине са Ванге."
            "Можда нису рођене сестре", наставља Марија започету мисао "али свакој рупи нађе се затискивач. Зато не губи време. Ко једном растави колена више их не саставља."
            Лако је приповедати, лако је саветовати, лако је мудровати, али мене је бринуло што се моја бивша драга не јавља. Договорили смо се да позове али не, побогу, нипошто на Слон, јер је страхотно љубоморна. Када би знала какве су конобарице у Слону могао бих да се недужан опростим од живота.
            Увек касно увидимо мане оних које волесмо. Бризнула би у плач само ако бих погледао птицу на грани. Познанице су ме избегавале да не навуку силну мржњу и доживе цунами моје бивше драге.  Нападала их је, насред улице, не бирајући место, час и прилику, да ми се нуде или би ми загорчавала сваки трен тврдећи да чује како цвиле женски мириси док ми се таложе на курцу као каменац у бојлеру. Ако бих јој рекао да сам одсео у Слону вероватно би дојурила као фурија, направила лом, демолирала га; можда, ако би дошла до динамита, и минирала. Са њом човек никад не може да буде начисто. Мислила је, не знам зашто, да је Пошта нешто друго, као да су у њој часне сестре, а не женске као и све друге па је некако прихватила да ми телефонира на Пошту.
            Мислио сам, наивно, да сам је се, по разводу, решио. Ништа не пролази без последица и нико не може да се занавек ослободи учињених грешака.
            Увидевши грешку, сада сам, због властитог мира, бринуо бригу бивше: да ли је добила месечницу.
            Све је, као у романима, почело изненада.
            Моја бивша ташта несвикла на пост прејела се на Велики петак секирације и сан јој је тешко долазио на очи. Мука јој је одавно заспала у туђем кревету, али зуби никако нису могли да се смире па се сву ноћ преметала. Уснила је ружан сан, какве сањају људи с пуном утробом ветрова, а из сна су је трзали јецаји и вриштање њене јединице. Знала је да је кољем и претпостављала да ми је нож туп и дуг, да су крици задовољства, а јецаји опуштања и није се усуђивала да уђе у собу и унесрећи кћер док сам јој подмазивао канију.
            Покушала је да ме уразуми говорећи о Исусовим страдањима и искушењима за веру, проповедала уздржавање од ружних мисли и секса у време поста али како говорити глувоме. Уши би ми зујале када бих помислио на беспрекорне ноне њене кћери, на путеност, на њену распуклу дињу.
            Од тада је дала умље за безумље, изгубила иглу и конац и престала да разликује сан од јаве. Ујутру је, тек што смо супруга и ја свели очи, као вампир, дошао сусед испод нашег стана, да се жали како му је плафон потпуно пропао чак на четири места. Малтер је опао, глет се поткорушио од беличастих и црвених флека. Ташта је знала да су на тим местима биле сисе њене кћери и моја колена, знала је да су флеке од сперме, зноја и крви.
            Трнули су јој зуби док је говорила докле год је било доконих слушалаца да јој је зет лептир и да јој кћер нема ниједно цело место. Њу је, наравно, све сврбело. Језик посебно, а ту помоћи нема.
            Све је видела, говорила је, рођеним очима. Кћер јој је налетела на златну жицу и сад ће све дати да повесмо намота до краја. Зашто, сиктала је,  њена јединица вришти ако је муда не ударају с обе стране. Никад раније није чула такве крике.
            Суседу сам тврдо обећао да у користити постељу као сав нормалан свет. То га је примирило. Те ноћи изузетно смо прешли на под да шкрипа кревета не би пробудила и узнемирила ташту. Нисмо знали да ће јој очи остати на кључаоници. Међутим, пошто се и она одмах, зором, спаковала и отпутовала кући, ми смо се могли јебати и на симсу. Сигурно не би чула екстатичне крике јер је до њене куће бар два сата оштре вожње.
            Истог дана позвао сам мајсторе да поправе паркет. Моја драга се упирала да би га дубље примила, ја сам се опирао рукама и ногама да јој утерам корен и оно што мора да остане напољу: паркет се од силног труда потклобучио.
            Мајстори су, као деца, ваздан бауљали по стану не гледајући куда иду. Главе им беху пуне чворуга. Од силног напрезања постали су разроки и више нису били употребљиви.
            Моја драга, нага или одевена, свеједно увек се шепурила. Облачила је све прозирно: час широко, час тесно. Не зна се шта је мушке у мом стану више излуђивало.
            Наглашена изазовност моје драге или глумљена чедност.
            Очекивала ме је нестрпљива и ужарена.
            Чешљала је у купатилу док су мајстори  балавили пред кључаоницом.
            Наравно да је знала. Чула их је како дахћу. Преслишавала се, којим редоследом да алармира службе: најпре ватрогасце па хитну или обрнутим следом.
            Мирисала је. Пудерисала је.
            Мазила је и тепала јој.
            Једна без друге никуд не иду.
            Моја жена беше заљубљена у своју пицу, скупа у моју кару. Обожавале су је. Она и пица јој гутале су ми живо месо као дављеник зрак.
            Топио сам се од милине док су га муљале.
            Кад сам дошао с посла предрадник је хтео да ми објасни зашто је већи неред у стану него што је био пре њиховог доласка, али није стигао ни да обели зубе. Жена ми је отворила врата, пољубила страсно и дуго, онолико дуго колико ме није видела и одвукла у распремљену и мошусом намирисану постељу. Знала је све тајне тела. Умела је да се јебе, да прима и да даје.
            Био сам свеже ожењен и мајстори су схватили моју ревност.
            Касно поподне огласио се интерфон.
            Жена је искористила прилику да оде у купатило.
            Устао сам и упалио светло у предсобљу да се не ломатам по паркету који су мајстори, као деца у игри, разбацали по читавом стану. На вратима собе стајала је порука од мајстора. Ништа не траже за изгубљени дан. Довољна им је плата што су гледали како плодим жену. Још би, писали су, гледали, али су огладнели и сетили су се својих јадних жена које ће ме благосиљати јер ће им показати што у животу нису. И, писало је у поруци, нису толико гладни хлеба колико пичке. Док нису видели како јашим своју жену вероваху да су јебачи над јебачима. Мислили су да су богови, ненадјебиви. Запостављали су и избегавали жене своје чемерне јер им је јебање било бескрајно досадно, једнолично, кулук и робија.
            Узјахивали су жене кад би се пичке истински ужелели, на државне празнике и кад би их притерале у теснац: или опасуј или се од мушкости опраштај.
            После свега виђеног, ужелели су је се више од хлеба.
            На улазу у зграду стајала је ташта као Голијат.
            Још се нисам повратио од шпијунирања по кући, а већ ми је била на врату. Стајала је ту пуна себе као троструки народни херој.
            Нисам био начисто да ли сам се оженио њоме или њеном кћерком. Има људи које несрећа не напушта. Стално их прати малер.
            Ја сам тај човек.
            "Неко мора да вам кува, зете," рекла је безазлено.  Помислио би човек да пред собом има анђела.
            Рекао сам жени да опет спусти душек на под. Сусед неће спавати али, вала, ни ташта. Супруга и ја, ако се карање још у неким финим крајевима зове спавање – морамо. Желимо. Истрајавамо на томе.
            Нисам могао ни да сањам да ће ми ташта правити распоред. Добијала је нападе гушења сваки пут кад би видела да се спремамо на спавање. Знала је, наравно, шта преко ноћи чини млад брачни пар, поготову што се јасно видело да ме машка, кадгод погледам своју жену, саплиће, да расте као да само квасац ждере. Једине су ми бриге биле како да жену навучем на вратило и како да је учиним зависном од топузине. Уистину, лако се навикла на жилаво месо, а зна се да Маестро бригу не трпи.
            Да се заједнички, после доброг карања, истуширамо —  ни помена. Такав неморал у њеној кући она не допушта. "Моја је кћер", пркосно је одговорила на примедбу о власништву стана. Да бих се решио напасти од таште, морао сам да се разведем. Нисам, ето, одмах дошао на ту спасоносну, донекле уврнуту  помисао, али сам се, временом, опаметио. Куцнуо је и тај час: месец дана по венчању. Ако морам да се вратим својеручном задовољству не морам да трпим вештице у кући.
            Када сам, тог дана, дошао с посла, ташта је била негде у граду. Прилика је, учинило ми се, да зајашим жену како ваља. Ако баш наиђе у недоба и легне на звоно — правићу се глув.
Наједном се догодило чудо. Моја драга, та која је увек била спремна, која би се овлажила на сам помен мог имена, која је свршавала док ми пегла панталоне, а једном сам је, ненамерно, видео како ми љуби гаће, тамо, дакако, где обично муда стоје: није хтела да се креснемо како приличи. "Не могу, глава ме боли", бранила се неуверљиво. Истрајавао сам, користио финте. „Немој, добила сам“. Нисам у томе видео препреку, знала је то, али се није досетила ничег уверљивијег. Не, и не, била је упорна. "Нечиста сам." Проклето мрачњаштво. "Уосталом", згранула ме је "шта ће рећи мама?"
Ту ли је квака.
            Мислио сам, испрва, да тврди пазар, да хоће да ме распали па да је растурим као петао плеву. Преварио сам се. Збиља је матора имала неограничен утицај на своју слатку кћер.
            Већ месец дана био сам на ивици експлозије. Питање је трена када ћу пући. Докурчило ми је.
            Не морају обе да ми загорчавају живот.
            Тортура је могла да траје одавде до вечности; за то нисам имао ни воље ни живаца. Пошто никаква уверавања ни мољакања нису помагала  — наједном сам пукао.
Изненадио сам се слушајући шта говорим.
Ничија није златна.
Кад вештица дође нека узме своју кћер и нека се носе у три лепе и један красан.
Проблем сам решио у купатилу, елегантно, чисто, својеручно. Дугогодишња пракса показала се корисном. Ташта је за то време, а да стварно нисам имао појма шта се дешава, увелико преговарала са превозницима. Селила се са својом светицом од кћери и целокупним намештајем који сам, узгред, ја платио. Али, нека. Све кошта, слобода највише.
            Први пут да смо били једногласни. Мало добре воље чуда чини.
            Ташта је рекла: "За неког ко јебе спреда и отпозади ништа није свето".
            Жена је згрануто рекла: "Мамааа!"
            Згрануо сам се: први пут се макар млако одупрла мајци, али касно. Већ сам сањао о слободи и имао одређених планова. Што се тиче моје љубљене  — истерао сам курцу жељу. Сад могу обе да се јебу.
            То сам им и саветовао. Кратко, у две речи.
            За човека који је нагло остао без жене спавао сам добро и пробудио свеж, али сува курца. Никад два добра заједно. Устао сам, протегљио се и написао тужбу за развод.
            У стану: хаос.
            Остављајући неред за собом две жентураче као да су хтеле да покажу да се човек осећа пријатније када је сам.
            Њиховим одласком пустош је била већа, али пријатнија.
            Владао је божански мир.
            Ко ме само наговори да се женим?
            После два дана ужелео сам се шеве као нико мој.
            Лешкарио сам, гледао телевизију и, у полумраку собе, мислио како би сад добро дошло неко јебежљиво чељаде. Вече је било пријатно, благо, подстичуће.
Добром курцу и мрачак је афродизијак.
Телевизија је била, по обичају, досадна, испразна, заглупљујућа.  Водитељи су се непрестано кезили показујући порцуланске зубе, говорили рукама, имали девет речи у речнику, питали су и одговарали на своја питања. Укључио сам видео, потражио чврст порнић, али све је то била слаба утеха. Недостајало је живо, гореће, људско месо. Порнић беше максималан, али у погрешно време. Не волим пречесто да радим ручно, дража ми је машинска обрада.
            У петак увече укључио сам компјутер, којег жена, у брзини, није однела, да у богатој криптованој бази података погледам имена и бројеве телефона бољих јебачица на које сам оставио такав утсак да је вероватноћа новог сусрета стопроцентна.
            Списак је био импозантан с битном маном: стар је више месеци.
            Многе су биле свеже удате и још нису дошле до фазе када могу неконтролисано и безбрижно да одлазе у посете. Балкан! Остало је још времена до дана када ће мужеви заборавити да их имају. Нисам могао толико да чекам. Телефонирао сам до трећег телевизијског Дневника. Слаба вајда. Одговори су личили један на други:  сви обесхрабрујући. Бар неко време.
            Одиграо сам, на крају, неколико игрица са пуцачином да се испразним. Није прошло: отишао сам на спавање прилично депримиран.
            У суботу ме је пробудио телефон.
            "Мили", шта је сад ово "ваљда се не љутиш на мене?"
            На другој страни жице била је моја бивша.
            "Прошла ме је љутина", рекох, нехотице, истину. Језик ми је испред дипломатије.
            "Шта радиш? Јеси ли сам?"
            "Пробудила си ме, кучко!"
            "Питам: јеси ли сам?"
            "Нисам. Ту је он."
            "Ко?!"
            "Маестро."
            "Пољуби га у око, ђубре!"
            "Навикао је да га ти милкиш и љубиш."
            "Морала бих да дођем па да га милким. Хоћеш да се видимо?"
            "Молим?!" Ова је шенула, помислих. Уосталом: што да не? "Одакле се јављаш?" Питање је било сувишно. У слушалици су се мешали звуци као да је на линији друга галаксија.
            "Од куће, наравно. Зашто питаш? Сметам ти!"
            "Ни најмање, душо. Зашто хоћеш да се видимо?"
            "Зар ниси сам рекао?"
            Нисам био начисто шта смера. С њом ваља увек бити опрезан.
            "Поднео сам тужбу за развод."
            "Ја такође!"
            Ова не губи време, помислих. Боже, каквом сам се вештицом женио?
            "И шта сад?"
            "Сврби ме пикица."
            "Нема ко да те почеша."
            "Нико то не ради као ти."
            Годило ми је признање. Та никад не говори напамет. Колико ли их је само окусила? То никад нисам отворено питао мада ме је веома занимало. Хтео сам да видим чије је искуство веће.
            "Шта предлажеш?"
            "Ако хоћеш да се видимо кренула бих за један сат."
            "Шта ћеш рећи слаткој мамици?"
            "Хоћу да се мазимо."
            "Шта?! То ћеш јој рећи? Попиздиће."
            "Лудаче! То кажем теби."
            "Само да се пазимо, зар не?" Не знам зашто сам наједном постао заједљив. Затекла ме је неспремног. Почео је да се одмотава: глава му је већ била у висини слушалице.
            "Нема потребе. Меца ми је прошла."
            "Ко ти је, душо, прошао?" Добро сам чуо. Хтео сам да понови пре него што свршим у слушалицу.
            "Меца, мили. Од јутрос бројим неплодне дане. Чиста сам."
            Опет из ње проговара њена мамица.
            "Још нам нису заказали прво рочиште."
            "То иде споро. Хоћеш ли да дођем или не? Само да разгрнеш златно руно и прошеташ мојим градом, да пребројиш углове и бациш ноге заврат. Без икаквих обавеза, наравно."
            Поћутао сам мало. Обавезе ми никад нису биле при срцу. Погладио сам му главу која се блистала као топаз. Глатка и затегнута. Спремна. Ако га још једном такнем шикнуће семе тако снажно да ће јој пробити бубне опне.
            "Чиме долазиш?"
            "Аутом. Буди код куће. Ћао."
            Прекинула је везу пре него што сам могао ишта да кажем. Треба се истуширати момче, имаћемо друштво око којег се морамо потрудити. Кад је се докопам недељу дана неће моћи ни да седи ни да хода.    
Туширао сам се избегавајући да га превише додирујем. Био је напет до експлозивности. И огроман. Неће она успаљена ломикурка да вози два сата узалуд.
Дама долази на опроштајни јеб. Охо. Таквог госу не би нашла ни да јој је медом натопљена. Данас ћемо јебати, стари мој. Ниједна плева нема таквог певца.
            На концу нисам издржао. Мало, сасвим мало сам му помогао да се ослободи семена. Тако моја бивша драга неће одмах приметити да сам се патио као калуђер.
            Непрестано сам погледавао на сат. Споро одмиче време.
            Стигла је пре него што сам је очекивао. Мора да је летела, а не возила. Пољубили смо се и одмах свукли.
            Нисам само ја у кризи. И она је, свикла на свакодневну вишесатну шеву, била жељна. Не треба губити време.
            Опет смо се кресали као у време забављања, дуго, бескрајно, дивље, опуштени, не водећи рачуна о времену и последицама. Њена драга мамица, наравно, ништа не зна, не слути, не сања. Задовољна  је што је кћер спасла пакла, како је говорила, и што је кћер, пошто је напустила моју постељу, кротка као јагњешце.
            Лежај се расклимао и при крају уз тресак пао на под. Није издржао. Како ли је комшији не смем да мислим.
            Моја бивша драга је блистала. Препородила се. Лебдела је. Требало би да упали свећу захвалницу мојој неукротивој жили.
            На прво рочиште за развод нисмо дуго чекали. И суду се журило да оконча фарсу. Моја бивша ми је јавила да јој мајка не допушта да дође јер би то, по њој, значило да пристаје на мирење.
            Убедила је, ипак, по мојим детаљним упутствима, да би недолазак значио да узима кривицу за развод на себе или, друга варијанта, да одустаје од развода. Објаснио сам јој, што је и сама знала, да сам и ја поднео тужбу. Ако не дође биће приведена. Упалило је, матора није хтела представу са полицијом.
Опет сам јој кћер растурао до бесвести.
            Читава зграда је одјекивала од наших урлика.
            Суседи су ме гледали мрко, жене задивљено, мушки су завидели мени, жене мојој будућој бившој. Почео сам да добијам отворене понуде од жена из зграде. Више нема зиме, мислио сам, прошло је време кризе и принудног поста.
            На првом рочишту судија је упитао зашто смо поднели две тужбе за развод. Зар нисмо могли да се договоримо, занимало га је. Да смо могли да се договоримо, одговорио сам, намигнувши жени, не бисмо се разводили.
            Покушај мирења је пропао.
            Отишли смо потом, без судије и поротника, у ресторан. Касније је моја бивша драга отишла да ми купи штогод за вечеру. Дуго сам већ јео суву храну. Заслужио сам топлу, домаћу, супу.
            Поподне је морала да се врати у касарну, својој милој мамици која је, због честих кћеркиних одсуствовања, постала сумњичава. Тражила је да јој рапортира о сваком минуту проведеном изван куће.
            Нестрпљиво смо очекивали ново рочиште које је заказано за два месеца. Прича се поновила. Лудачка шева такође. Сваки пут смо узимали једно друго као да нам је последњи пут у животу, као да нам је смрт за вратом.
            Крајем јуна били смо званично разведени. Свака се грешка једном исправи. Ја сам, управо, то учинио. После рочишта ручали смо Под липом. Све је било као на почетку, само смо ми знали да дан почиње од вечери и да је сваки улазак у моју бившу супругу био излазак из властитог тела. Наш се идентитет враћао својим власницима.
            Мајци је рекла да ће после развода на летовање. Добила је пристанак као награду за послушност. Био је то најврелији јул у нашим животима.
            Забављали смо се десет година, у браку били између две менструације, најлепше летовање постало је незаборавно тек пошто смо се развели. Тада смо се, заправо, најбоље, најдубље и најдетаљније упознали.
            Молила је, у трансу, полусвесна ситуације, да се не растајемо. А тек што смо, тако рећи, изашли из суда. Допуштала је да се оженим, она то разуме, али да и даље будем са њом. Чак и да се уда, говорила је кроз сузе, јер јој је постајало јасно да говори о утопији, никад ме неће оставити. "Ако устреба и понизићу се", говорила је "само да будем с тобом." На том летовању глад за Маестром постајала је све неутаживија, скоро болесна.
            Хватао ме је страх.
            Непосредно пред пут у Љубљану јавила ми је да није добила мецу. Невесела вест од бивше супруге. Тек је прошло месец дана од развода, а већ ми је претило друго венчање са истом женом. Добитна комбинација је да то избегнем, али је ја не знам.
            Не намеравам читавог живота да отплаћујем непажњу и опуштеност. Слабост. Путеност.
            Неко би, можда, рекао лењост или неукост. Свеједно. Није моје гесло "Неће се ваљда баш мени десити," али таквима се баш дешава.
            Вртео сам више пута дневно њен број и увек чуо исти, мрски глас.
            "Увек је време за љубав", шапутала је Марија испијајући виљамовку с ужитком, "само за секс није".
            "Не разумем", признадох.
            "Волети може и пустињак и робијаш јер је то само осећање, мисао, халуцинација ако хоћеш, а за секс је потребно двоје. У јулу је вруће, у августу неиздрживо, новембар је превртљив, децембар хладан, у јануару несносни мраз, у фебруару мачкама пуцају кости, а март је непредвидив. Човек, ако има среће, може да води љубав у априлу, али не баш опуштено, више у мају и понајвише у јуну, ако није претопло. Септембар је најбољи, потом део октобра. Премало је времена за секс, драги мој.    
Укратко: најбоље је птичје време."
            "Какво?!" упитах прилично расејан. Било је већ касно поподне; конобар ме није позивао. Замолио сам телефонисткињу да кад стигне позив без сувишних објашњавања пребаци везу на Слон. Конобар је знао шта му је чинити.
            "Птичје, Славко. Кад пада киша најбоље је време за сову и шеву."
            Насмејах се. Имала је право.
            "Губиш време у августу, када је најмање прилика за прави, здрави секс. Она неће назвати."
            И мени се чинило да од позива нема ништа. Али шта је са менструацијом, са мојом судбином?
            "Сисе су најмекше у августу и највише се њишу лево десно, а требало би горе доле."
            Тргох се. Отворени позив?! Погледах упитно: јесам ли добро разумео?
            "Како се твоје љуљају?"
            "Од како сам те видела, а томе је недељу дана, прижељкујем да се њишу горе доле. Учинила сам што сам могла, сада је на тебе ред. Моја соба је прекопута твоје."
            Конобар је донео још једну порцију сладоледа за мене и пиће за Марију. Картузијанци, изгледа, одлично справљаљу ракију.
            Нисам знао да ме Марија прати, ни да смо у истом хотелу. Данас је први пут видех. Нисам знао ни да постоји.
            "Шта си учинила?"
            "Рекла сам телефонисткињи да каже да те нема. Девизе отварају сваку браву. То је највише што сам могла. Ничег се више, паметнијег, нисам сетила. Надам се да ми не замераш."
            Згрануо сам се.
            "Али..." покушавао сам да нађем речи "али..."
            "Недељу дана телефонираш узалудно. Било шта да се догађа, довољно је времена прошло да се све могло променити. Све је она решила, не брини."
            "Објасни, молим те, откуд знаш да је реч о жени и какве проблеме имам."
            Насмеја се. Зуби су јој показивали несмањену жељу. Њен хитри језик поново је био у мом уху. Шапутала је:
            "Мушкарац само жени тако упорно телефонира. И то онда када она почне да га избегава или га притера у ћошак. А чуда су ретка."
            Била је у праву: чуда се више не догађају. Август је за љубав, али је за секс превруће. Ипак га не треба сасвим одбацити.
            Учинимо Марија да буде и за секс.
            Чоповом улицом ширио се мошус и напињао ноздрве као уд. Западни Берлин, из којег је стигла Марија, припада старцима. Млади одлазе у потрагу за послом, већом зарадом, богатијим животом. Одлазе тамо где је већи избор партнера. Марија је трошила четврту деценију и све је, овог августа, учинила у Љубљани да би јој се сикице, са брадавицама као два зрна бибера, два голубија ока, њихале горе доле. Не смем да допустим да, по белом свету, говори о мојој неодлучности. Никад се не зна до чијих ушију могу допрети речи.
            "Време је!" рекох.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања