Приче

Лако је наћи жбун кад постоји воља

 АЈЕДНОМ се створила та мала, као да је из земље изникла, жестока, видело јој се као на длану да је појебељива до коске, невероватна, вртела се као да сам једини мушкарац, остављен за семе после смака, да се човечанство не затре, био сам, за њу, центар света, осмо чудо, оса која мора да прође кроз њено ужарено, вапијуће, средиште и да се у том гротлу, што је могуће дуже, задржи. Да га врти, да га проширује, да га, ако се икако може, продуби. Да га испуни. Да га залије и прелије. Да га натопи соком. Да га разгази и припреми за друге јахаче.

            Појебати се са другим за многе жене је питање части. Јебати се што више, то је већ питање престижа као да је имати мушкарца у себи, некакав успех. Мушки су лака роба. Умувају га у сваку рупу спремну да их прими. Понекад, богме, и на силу.
            Кад постоји воља, лако је наћи жбун.
            Жене су још увек необјашњиво чудо. И увек ће бити.
            Ни себи често нису јасне. Како ће, тек, другима?
            Ксенија је баш такво чудо од женске. Јебежљиво до неба. Кад сам је угледао, схватио сам да без курца нити леже нити устаје. И штета је, вала, да такво парче жуди за курцем и пати без потребе и ваљана разлога.
            Ваљало би почети причу из почетка.
            Почетак је, ваљда, када сам испио небројено флаша Пилснер пива. Мислим да је Тони, пред затварање кафића, рекао да више нема Пилснера, само Радебергера и Карлсберга а, додао је, и доста си попио. Можда је хтео рећи да сам доста, ове ноћи, пио на поверење а да жеђ утолим други пут, кад будем при парама. Добро  Тони, стара кућо, нека тако буде.
            Нисам био пијан, само мало више расположен. Фајронт је био одавно.  Зора је најављивала долазак а ја сам још седео у башти Црвене главице. Сам као пустињак. Не знам да ли сам чекао да се догоди чудо јер је стварно штета да овако лепо вече пропадне, или нисам знао  куда да кренем. Како да искористим ово мало ноћи до сванућа и учиним је корисном, не само допадљивом. Ништа, верујем, није случајно. Ваљда ће драги Бог видети да не могу сам да решим проблем.
            Праскозорје у граду: чује се како птице кашљуцају.
            Наједном је, као из земље, искрснуо тај пичорак. Изненадио бих се и да је наишао полицајац, а о жени, без пратње, и да не говорим. Мање бих се забезекнуо да је бануо Назарећанин. Баш је мали био почео да се буди. Стварно не знам зашто, али дизао је главу. Вероватно је и њему било чудно да такво месо шета само у цик зоре. Мешкољио се. Да га издркам било би само губљење јебеног времена. Више, наравно, волим машински рад али није лоше, понекад, то обавити и ручно, поготову ако си угрожен и финансијски. Угожен? Уништен, човече. Рођену десницу не мораш  после шетања кожице да изводиш на вечеру и слушаш, исте, глупе,  бескрајне жалопојке. Ошлајфујеш га и свршена ствар. Никакве обавезе. Није баш удобно као кад га звизнеш женској у посекотину, али кад нема пичака добра је и десница.
            "Хеј, мала! Куда тако рано?"
            "Идем кући, мацо."
            "Претпостављам да тренираш, или, тек тако, трчиш због линије." Била је у тренерци. Линији нема шта да се замери. Супер.
            Женска је, не чекајући да јој предложим, пришла, мало одстојала ослоњена о столицу, премештала тежину и гузове с ноге на ногу, тек колико да ми маторац у гаћама излуди па тек онда села за сто.
            Ништа не рече на примедбу о тренингу и линији. Можда не тренира. Покушах поново: "Ниси, ваљда, радила до сад!"
            "Радила сам, мацо. Да си хтео могао си и ти да радиш. Било би ти супер са мном и знао би где сам била, али ти ме приметиш само кад нигде никог нема на улици. Само у глуво доба ноћи, као да сам вампир."
            "Први пут те видим, рођена."
            "Па, не стижеш. Или гледаш у дно чаше или у дно пице".
            "Нема више пића, малена." Стварно је као зрно биберово. Мала, слатка, јебежљива. Где ли се крила све време? "А и пичића је, нешто, у последње време, канда понестало."
            "Замутиле ти се очи па их не видиш."
            Девојчице су као шибице: кад се упале, изгубе главу. Први корак је одлучујући: кад га учине више нема зиме. Проблем је само како се после, када досади, откачити.
            "Није ли малчице касно да се девојчице смуцају улицама?"
            "Мислиш: рано?"
            "Како хоћеш". Погледах на сат. "Три је и десет."
            "Забринуо си се за моју сигурност."
            "Први пут те видим, луче. Само примећујем да ти није место на улици. Не моралишем. Ако ти смета, заборави."
            Гледа ме. Ћути. Као да не зна шта да каже. Ко зна шта јој пролази кроз главу. Има лепу бисту. Неке мудоње баш имају среће.
            "Могу ли да узмем цигарету. Моје су још у аутомату."
            "Наравно." Нисам обратио пажњу на досетку. Није ме насмејала. Припалих јој "Давидоф."
            Повуче дим. "Хм! Добра цигарета. Ово још нисам пушила."
            Приметих да је двосмислена. Пречу примедбу.
            "Мислиш да бих нашла што тражим када бих седела код куће?"
            "Зависи, луче, шта тражиш."
            "Јесам ли ружна?"
            "Далеко од тога. Ни говора. Као пуслица си." Истина је.
Насмеја се показавши красан низ бљештавих зуба. "Знам", рече, "да нисам ружна, нисам габор, нисам вештица, нисам лопата. Нисам, чак, ни дроца без обзира што се враћам кући у ово доба." Направи паузу да види да ли сам изненађен. Јесам, али не показујем.
Сумњам да је икад била у мојој близини. Запазио бих је. Не мора човек да буде сексуални манијак да би запазио лепо, младо, јебежљиво чељаде.
"То је", настави, "твоја класификација ружних жена." Опет се насмеја. Пристојан начин да се мушкарцу покажу зуби. "Свесна сам свог тела и своје лепоте. Не треба ми мушкарац да ми то каже, довољно је огледало. Али оно не може да ми одговори на једно питање које непрестано себи постављам."
            "Које, мацо?" Заинтересовала ме је. Занимљив је саговорник за ово доба ноћи.
            "Зашто ме избегаваш? Сам си рекао да нисам ружна. Онда можеш да закључиш шта тражим или мислиш да се, у ово доба, враћам с пијаце?"
            "Помешала си ме с неким."
            Насмеја се. "Невероватан си. Мислила сам да фолираш, тврдиш пазар, глумиш фрајера. Стварно ме ниси запазио!? Ти, који звераш у женске као ловац на бисере."
            "Мислим да си премлада."
            "Престао си да јуриш пилетину!?"
            Мала је млада, без спора, али не толико да не би могла да прими чврст и курчевит. Напротив, такве се најрадије цепају и највише им стане. Никад их не боли, никад им није доста. Још се, преко свега, саме натичу.
            "Никад нисам јурио пилетину..."
            "...Него окупљао. Имаш право. Само сам ја остајала по страни. То је оно што не разумем. То је питање на које тражим одговор."
            "Не знам, мала. Вероватно нам се путеви нису укрштали."
            "Молила сам те за одговор, не за изговор. Зашто поштено не кажеш шта ти се не допада?"
            "Код тебе?!"
            "Код мене, на мени, у мени; како хоћеш!"
            "Супер си, рекох ти, али схвати шта ти говорим све време: први пут те видим у животу. Зашто бих те лагао?"
            "Не могу да поверујем да сам толико незарезива. Али, кад ти кажеш, нека буде. Знаш, код Грижичке цркве сахрањен је, 1389, баш уочи косовске битке, монах Исаија, летописац и преписивач рукописа. Тај је све бележио, отимајући од заборава, да ништа не пропадне. Рецимо, кад ко умре Исаија запише шта је волео, чиме се бавио и какав је човек био. Каже, рецимо, у летопису: Беше и нестаде Радан Богајац који је имао пет стотина оваца. И толико је овце волео да је на јагње личио."
            "Чему та прича?"
            "Мислим да ти толико волиш секс да те, често, видим, док шармираш, као огроман фалус. Вероватно ниси тога свестан. То стварно треба видети. Чудно је, збиља. Имала сам утисак да просто гориш. Мора да ти је, мислила сам, уд ужасно напет, до пуцања. Не знам, али то је фасцинантно. Толико се промениш, ма сасвим други човек. Ништа не мораш да кажеш, све ти се очитава на лицу. Сав си, рекох ти, као огроман фалус спреман на продирање. Можда би те Исаија потпуније описао."
            "Да сад ја теби нешто кажем кад већ водимо интелектуалне разговоре и размишљамо у космичким размерама: у четвртом веку пре наше ере филозоф Еубулид је забележио став мудрог Епименида 'Сви Крићани лажу'. Пошто је и Епименид био Крићанин, значи да је лажов. Ако он лаже, Крићани, проистиче, не лажу. Али то би значило да ни Епименид није лажов. А баш је он рекао да сви Крићани лажу."
            "Шта хоћеш да кажеш?"
            "Да нисам пробирљив али и то да си ти одлично парче. Ако сам ти личио на фалус, вероватно је то стога што сам повремено то и био. Тешко је остати миран окружен толиким пичићима. Јеби ме ако лажем."
            "Превише су стезали круг."
            "Рецимо да сам се и сам мало трудио."
            "Знам. Само ниси ни прстом макнуо када ме је Дејан, пред друштвом, у кафићу, ошамарио зато што сам пиљила у тебе као маче у џигерицу."
            "То си била ти?!"
            "Најзад. Прилично ти је требало да ме се сетиш."
            "Играјмо отвореним картама."
            "Мислила сам да си схватио. Већ дуже време покушавам да ти скренем пажњу на своје присуство и расположење, али узалуд. Ти, једноставно, не хајеш. Сад дознајем да се нисам довољно трудила, да ме ниси запазио. Не знам где сам погрешила, шта је требало да урадим. Можда и нисам погрешила, можда ти се, једноставно, не допадам", прекрсти ноге и тренерка, припијена уз тело, изазивајуће оцрта сваки мишић, "нисам твој тип и ту се, понекад, ништа не може. Схватила сам да ме не фолираш јер мушкима никад није довољна једна жена, никад нису, смешно је рећи верни али то је то, непрестано траже још, друге. Између две жене, мушкарац ће увек одабрати обе, за разлику од жене. Оне другачије резонују."
            "Да, оне ће увек између двојице одабрати трећег."
            "За мене, ако смем да будем искрена, тај трећи си ти!"
            "Зар нисам, по женском обичају, други?" Гутао сам јој бутке. Радо бих се умувао.
            "Ово је било више фигуративно речено. Уистину, ако те занима скор, ниси ни стоти, мада мислим да то не мења суштину."
            "Имаш леп збир."
            "Мораш да пољубиш много жаба крастача пре него што нађеш свог принца."
            "Твоја ствар, мала. Само нисам навикао да се жене нуде."
            "Ма немој. Наједном си постао моралист. Уосталом, шта има лошег у томе ако се жена изјасни? Зар иницијатива припада само мушкима? По чему сте то ви, молим те, изабрани? Где пише да жена мора да чека и ћути. Је ли то оно што рече Душко Радовић да жене увек морају да буду жене јер се никад не зна када ће мужеви бити мушкарци? Опрости, али ако ми се креше урадићу све да задовољим жељу. Само, изгледа да си ти, ноћас, сит."
            "Мислиш на оно да сита маца не лови мишеве."
            "Баш на то. Сећам се и дана када си се мучио ко калуђер с курцем, па ти опет није падало напамет да ме погледаш. Да си био с много горим, не морам, ваљда, ја да ти кажем."
            Морао бих стварно да будем клинички случај па да не увидим да се мала натиче. Не знам чиме сам заслужио толику пажњу. Не бих рекао да је загорела. Ако је истина да ме је одавно ошацовала, онда се збиља труди више него што ће добити. Не исплати се труд, али није лоше да и ја осетим како је то кад се женска набацује.
            Угасила је опушак. "Могу ли да добијем још једну цигарету?"
            Пружих јој кутију и упаљач.
            Повукла је дубок, мушки, дим. Ћути. Гледа ме у очи. Не знам шта да кажем. Дошли смо, изгледа, у ћорсокак.
            "Удата си?" питам тек да нешто кажем, да прекинем ћутање које постаје непријатно.
            Гледа ме, као да размишља шта ће рећи. "Нисам", каже. "Мислила сам да  знаш. Верила сам се пре пола године али још нисам начисто. И раскинула бих веридбу и не бих. Не знам,
стварно, шта да радим."
            "Нешто не штима?"
            Издахнула је.
            "Мислим да нисам за брак. Све брзо изгустирам. Можда би било другачије да није почело како јесте, да ме Дејан није зграбио. Верила сам се њим наједном, скоро на брзину, без правог разлога. Забављали смо се неколико година. С прекидима, разуме се. Он је хтео друге, ја сам хтела боље и више. Не знам, једноставно, шта сам хтела. Побојала сам се усамљености, мада, одиста, никад нисам, у оном смислу, знаш, сама. Момци облећу као осе. И док сам била девојчица нисам могла да их се отресем а сада су још агресивнији, жешћи. Сада се баш и не браним. Некад идем са другима у кревет из радозналости, чешће Дејану из ината. Понекад помислим, да сам се и верила из освете, да га вежем за се, да га држим на узди. Краткој, затегнутој. Док сам била још девојчица, у завршном разреду основне школе, Дејан, који је већ студирао и био шармер за којим су лудовале шипарице, обрлатио ме је и повалио. Једноставно ме је сачекао на изласку после наставе, ухватио за руку и рекао: Ти ћеш бити моја! Стварно тада још ништа нисам знала. Годило ми је да будем са старијим, да се правим важна пред другарицама. Гледала сам у њега као у Бога. После ме је вртео око прста како је хтео. Глупости. Љубоморан је као пас. Мислила сам да ми је он цео свет. После сам научила прилично географије а, богме, и мушке анатомије, па и психологије. Кад су ми се отвориле очи почела сам да му се светим, да га излуђујем. Знаш, већ, како то иде. Девојчице су као јабуке: чим сазру уђе црв и почне да врти. Стално траже ново искуство. Мушко месо. Тврдо. Вруће. Невоља је само у томе што се у сваком мушкарцу, тврдим, крије дете које би он да ували некој девојци. Ни Дејан није другачији. Када је видео да му измичем, определио се за стари штос: да ми направи дете. Нисам се дала. Абортирала сам. Онда сам му дала ногу. Јурио је за мном као суманут. Поново смо почели, опет сам затруднела. Девојке гутају пилуле да мушке не боли глава али ја нисам могла увек да дођем до њих. Знаш већ како то иде код нас. Час таблете можеш да купиш у трафици, час не можеш ни у апотеци. И тако у круг. Онда сам окренула лист и верила се. Налетео је. Мислио је да ће га веридба обезбедити. Он да јури сојке а ја да чекам, тугујем, да се сушим као биљка. Ту је зез. Веридба је била само предигра за разлаз. Сад моли кад би да умочи. У међувремену сам научила како треба са мушкима па Дејана држим на узди а друге имам кад зажелим. Пробала сам и са девојкама. Једноставно, хтела сам да удвостручим могућности. Могу ти рећи да ми се допало али више волим да легнем с мушкарцем. Не добијем много више него од жене али је некако другачије. Волим када ми је она мушка ствар дубоко у унутра. Ето, то ти је цела прича. Узми или остави."
            "Где сам ту ја?"
            "Прилично дуго си у игри. Дејан не може да те смисли откако је видео да те отворено гледам."
            "Гледала си ме? Зашто, побогу?"
            "Зезаш ме! Допадаш ми се, јасно."
            "И то кажеш тек тако, хладно, као да пијеш шприцер!"
            "Па шта треба да урадим? Да играм, да глумим, да патим? Мислила сам да си проницљивији и предузимљивији. Немој да ме разочараш, молим те."
            "Покушаћу да оставим утисак."
            "Утисак си оставио одавно. Сад само треба да га потврдиш, да не буде да сам те улудо гледала све ово време."
            "Где си ме гледала? У пролазу?"
            "И у пролазу, али најчешће у кафићу. Мало је рећи да сам те гледала, желела сам те. Гутала сам те. Дејан је почео да избегава неке кафиће баш због тебе. Полудео би када би знао да сам свраћала у кафиће у које залазиш."
            "Али зашто?"
            "Зато што ме познаје. Он ме је први имао, зна како сам се понашала, од првог мушког додира, од првог  пољупца до овога што сам сада. Свему ме је научио и сада му је тешко јер види да ме, једноставно, губи. Повређен је, разумеш. Схватио је да му враћам за сву надменост, за све гафове. Код сваког додира уверава се да преносим нешто од искуства које нисам стекла са њим. То мушки, ма шта говорили, не подносе без ломова. Мислим да још није свестан да ме је, у ствари, изгубио за свагда и да сада само води узалудну битку." Поново је пребацила ногу преко ноге. Стварно има добре ноне. Не би било лоше да их мало забацим на рамена. "Вероватно и зна али не може да поверује. Још се нада, мада му, у ствари, и није стало до мене већ до властитог поноса. До угледа у сопственим очима. Повређена је његова страшна сујета која урнише све мушкарце. И то га боли. Јебе се њему за мене. Имао ме је и имаће друге, али мушкост је та која трпи. Сигурна сам да би направио русвај да случајно наиђе јер одлично зна да ми је шева слаба страна. Кита је моћнија од мача. Ознојим се кад је осетим, пресечем се кад је видим, умирем кад ми уђе. Осим тога, Дејан није будала: одавно му је јасно да ми се допадаш и да бих легла с тобом без размишљања".
            "Мора ли увек лежећи?" Био сам затечен. Тешко сам хватао корак. Мала, очигледно, познаје мушку психологију сасвим добро да би могла мушкарцима да влада. Могла би да буде опасна.
            "Први пут чујем да пита онај који треба да одговара."
            Насмејасмо се. Као да нас то, мало, опусти.
            "Понудио бих те пићем али си касно наишла. Уосталом, и да је отворено, нема пива! Тони рече да сам ноћас све попио."
            "Не куди пиво. И сам ћеш једном бити млак и слаб."
            "Не жалим се. Нити кудим пиво, нити мислим да ћу тако брзо онемоћати. Тони држи првокласно пиво, то сам увек говорио, а ја жестоку кару и то сви знају. Само кажем да си касно стигла."
            "За неке ствари још није касно."
            "На пример?" Претпостављао сам на шта циља али нисам био сигуран.
            "Да ти седнем у крило."
            "Молим?" Стварно је непосредна. Изненадио сам се. Очекивао сам да предложи да се нађемо, да одемо код ње или код мене, било шта слично, али ово је било као маљем. "Ако желиш."           
"Наравно да желим! Мене је, мацо, немогуће описати. Треба ме доживети."
            Пре него што сам ишта изустио гурнула ми је језик у уста а гузицу у крило. Почело је, дакле, доживљавање. Ако ми је ноћ прошла без шеве, насуво, зора, сигурно, неће. Ово парче обећава луду забаву. Одавно ми је недостајала.
            Богами, мала се љуби као змај. Питање је сад како се јебе?       
            Маестро ми се лагано мешкољио и дизао док се маче намештало као да ће да зимује у мом крилу. На мом дрчном курцу. На јарболу.
            Увукох руку у тренерку. Мала има чврсте, обле, немирне гузеве и гаћице танке као да су од паучине. О, како ћу јој га овде, на сред улице, закркати. Запамтиће зору кад га је примила. Биће јој то црвено слово. Умувах јој, за добар почетак, средњак у шупак. Смува га као штука кедер.
Опа, бато! Ова гузица има најмање милијарду обртаја! Зуји као подмазана. Урнисаће ми прст. Ни кост средњака неће ми остати читава. Самлеће му и срж. Женска се распалила као да није јебана од рођења, мада бих главу, доњу, дао да је управо стигла од јахача, онако топла и влажна сигурно је тек сишла с мочуге. Можда ју је тај, ма ко био, ђаволски појебљиву, само напалио. Што ли је почињао кад није умео да доврши започето?
Ксенији се уши зажариле као булке. Још ноге, од претходне шеве, није скупила како приличи. Већ се јебуља добро разрадила пре него што је одлучила да ме узме за дорадника. Можемо ли пропуштено да надокнадимо сада, овде, у пустој башти кафића Црвена главица док зора пуца као Ксенијина мала, округла, чврста, изазивајућа и појебљива, халапљива, гуза? Нико не зна колико их остане тако, на пола пута, распаљено, јебано а недојебано. Само оне знају како им срце туче док хукћу незадовољене, распаљене, распамећене. Нема свака срећу да, као Ксенија, налети на доконог јебача у Црвеној главици који би да умочи, да навуче минџу као рукавицу, да је преврне и обрне, да прискочи упомоћ. Е, мој Дејане, вајни јебачу, куротресило ниједно, кукавче сињи, што почињеш кад довршити не умеш!? Није пичка за сваког.
            Ксенија ми је и даље немирним језиком предано истраживала по устима. Нисам могао да дођем до даха. Слатко се љуби, с уживањем. Вешто. Лепо. Страсно. Понесено. Заносно. Запаљиво. Опојни су јој пољупци, све један другог тражи, нижу се као дани, као бисерје. Један без другог не може као сијамци да су моји и њени пољупци. Моја и њена жудња. Њена уста и мој језик, моја уста и њен слатки језичак. Мајко моја, ова се мала љуби као што жедан у пустињи иште воде, као што дављеник хвата ваздух, као да јој је смрт за вратом. Само да се човек љуби с Ксенијом па да за свагда утоли глад и жеђ, да памти њене пуне, сензуалне усне, језик њен топли и знатижељни, само да је љуби па макар је никад не јебао задовољан ће бити. Награђен. Одабран.
После грљења и љубљења са Ксенијом шева је, мислим, банализовање страсти.  Штета би било да се на томе заврши мада ми је, пољупцима, пуно пружила. Али, шта ћу сада с курцем, напетим до прскања? Куд да га денем, како да га пицом оденем? Зар да јој га, тек тако, муфљуски, на препад, без довољно миловања, скоро на суво, утерам? Не, заиста. Јесте се Ксенија, сигурно, негде ноћас потуцала и јесте њена топла пица за моју топузину право одмориште,   а будем ли оклевао распрснуће се као варнице, на све стране. Не могу, тек тако, макар се и љубили све ово време, да јој смакнем гаћице и шикнем бронтосауруса?
Још мало предигре и стрпљења донеће неупоредиво више уживања. Нека га жели, нека вапи за оним који усрећује. Треба издржати још мало. Неће, надам се, да ме сада изда, да шикне семе кад је уздржавање најпотребније. Само да задржим семе макар га, напослетку, штрцнуо на самом улазу у Ксенијин храм уживања и милине. На ивици сам снага. Ако ми само такне разулареног пастува шикнућу семе као гејзир. Курац је мој лековит. Семе је његово мелем за нероткиње. Семе ми је као свеж квасац: од њега стомак незадрживо расте, срећа се умножава и смех распрскава. Мир у кући пева.
            Ксенија је жива ватра, змај, успаљеница, појебуља какву још не имадох. Понекад се и мени осмехне јебачка срећа па ми западне изузетно парче, екстра златна рибица, хитра, жудна, неутољива, распусна, радодајка. Баш такве волим. Од њих се може много научити од јебачке уметности а шевају се до бесвести, док се не разглаве, док не помодре па више не могу ни да ходају ни да, на њој, седе. Од њих, заправо, ваља бежати главом без обзира. Од таквих курац поплави, френум пукне, јаја помодре као плави камен, колена попусте а ноге дрхте. Али, руку на срце, јебу се као але, ненадмађно, маестрално, излуђујуће, сјајно, невероватно, распамећујуће. Кога једном изморе стално за њима жуди. Оне су проклетство, њихова је минџа незасита, њен понор је неизмерив. У њиховој шуми човек памет изгуби.
О, како их волим кад ширну ноге, кад бесно, предано, распаљено, зајашу каривоја као да су са њим срасле, на голо, без седла, без куртона који спутава, кад забале од ужитка, од сагоревања док, сасвим природно, ђипају на Маестру. Јебуље попут Ксеније, курац сатру за кратко време. Оне су природне и шева је дар природе. Јебати и само јебати. Проклете да су оне које колена држе стиснута. А које једном колена ширну, макар за часак, да главић само осете, да га окусе, да пицу дарне, више их не скупе. Потом вапе за његовим жилама. Какав леп преплет имају курчеве жиле!
Јебуље, благословене биле. Ништа не остављају за касније, још мање за сутра. Сада, сада дај курца, сада сипај семе, сада га набиј, сада га утерај, сада цепај. Смртни час не чека, а никад се не најави. Јеби и не питај. Шевај и растурај. Разгрни усмине и кокај. Набијај и сатири. Лупкај мудима о гузеве да се враташца отворе, да усмине боју промене, да клиторис искочи као зечје ухо. Сатреј им га до грла белога. Засити их, измори их ако је икако могуће. Пробуди радодајкама жељу за свагда, да те поново ишту, да луде за мером њихових амбиса!
Ухвати ми руку којом јој миловах сисе и без речи повуче ка вулви. Уосталом, није могла да говори док су јој усне на мојим а језик препреден са мојим. Тешко сам се одвојио од Ксенијиних неодољивих сиса да бих се преселио на њену, још привлачнију, пицу. Неправедно је што мушкарцима, кад су са таквим женама, не израсте више руку. Жене би, можда, додале: и курчева! Потребно је бар десетак руку да би се мазила сва женина места која чезну за мушким додиром. Сада су ми обе руке биле на ужареној, податној, ишчекујућој пизди, над гротлом вулкана. Поново јој умувах средњак у гузицу док сам јој прстима друге руке лагано кружио по ободу пице. Зевала је као риба на сувом. Док је вртела гузом покушавала је да пичић натакне на руку. Измицао сам да бих јој подстакао жељу. Такао бих јој клиторис, овлаш, брзо, само бих га пецнуо измамљујући јој дубоки, врели, уздах. Вапила је за курцем.
            Дан је већ стигао. Промицали су људи на посао. Било је и радозналих. Рекох јој, тек тако, узгред, без узрујавања, да нас гледају. "Јебе ми се за њих", рече и не погледавши их. "Сваким даном умножава се број оних који могу да ме пољубе у дупе Посебно га припремам за њих." Уосталом, има право: и мени пуца курац због њихове знатижеље. Да су ноћас јебали не би сада зверали.
            Ксенија ми, најзад, с прилично нервозе, отвори шлиц и сва зажарена извуче очврслог, снажног главатила. О, милине. Волим тај додир, женску руку на курцу, поготову када, с љубављу, после дужег миловања, брижно, као из шушки, уз пољупце, извуче на видело топузину, беспоговорну најаву предстојеће шеве. Нисам још срео жену која га не вади са страхопоштовањем. Ксенија га је држала као да је пронашла хиљаду година затурени кључ од рајских врата. Поче енергично да га дрка. То је толико узбуђивало да је забалавила.
Нисам хтео да инсистирам на шеви али ми је стварно било криво да ми семе, тек тако, без везе, оде у празно, кад мала устаде, повуче тренерку и гаћице на доле, нагузи се, нанишани и кара, која је стрчала као фабрички димњак, нестаде у добро припремљеној пизди. Огроман комад склизну ко подмазан. Маца, наједном, неочекивано, полуде. Поче да вришти, не водећи рачуна о пролазницима, да стравичном брзином меша и скаче као да га хоће поломити. Хеј, мала, имај милости. Још ће ти требати ова батина. У неколико махова тако ми жестоко звизну гузицом по јајима да урликнух од бола. Покушавао сам да је примирим, да је натерам да смањи темпо али се није дала. Није могла да мирује. Имала га је, најзад га је ћапила али, на жалост, није дуго трајало. Подвукао сам руке испод њених пазуха, затим их склопио иза врата, набио је на курац да бих јој дотакао материцу, пропео се и уз урлик који је мислим препао посматраче, семе је шикнуло и распршило се по читавој Ксенијиној утроби. Срећом, Ксенија је, не знам како, али сам сигуран да је осетила, да је тачно знала када ћу свршити, жестоко зезнула гузицом неколико пута и обоје смо снажно, незадрживо, дивље, експлозивно, ејакулирали. Ксенија је свршавајући продорно вриштала док сам ја урлао као звер.
Пошто сам јој дао и последњи атом семена, Ксенија је још неко време стезала вагинални мишић, покушавајући да ми јаја посве исцеди. Ознојили смо се. Дахтали смо. Напунио сам шаке крупним, лепим, примамљивим сисама и стезао их као да ћу их откинути.
Не знам како то да је није болело,   и нисам, нипошто, желео да јој нанесем бол,  али знам да је мени бескрајно пријало. Топио сам се. Мислим да сам повремено губио везу са стварношћу, да ми је свест ишчезавала и враћала се али јесам ли, заправо, свестан  где сам и шта се догађа? Тешко. Знао сам само да сам, кратко додуше, никад краће, јебао али жестоко. Жестоко! Ксенија се мало примирила наслонивши ми главу на раме. Дахтала је хватајући зрак. Обема рукама држао сам јој полулопте и, несвестан, жмурео.
Уживао сам, наслађивао се.Не само да је мој, још увек, веома снажан буздован био у Ксенији већ сам и ја, мислима, био у њој. Пријала ми је ова шева више него што сам очекивао. Нисам могао да одвојим руке од тих сиса и милујем је како сам научио да чиним после шеве већ сам мировао омамљен. Можда због тога што нисмо туцање продужавали уздржавањем већ сам свршио када ми је семе дошло и прихватила га је као да је то био једини час у којем је требало да се семе разлије по њеној пици.     
Не знам колико смо тако мировали, изгубио сам представу о времену, жмурио сам још увек не примећујући да се зора преметнула у дан, леп, јасан, прозрачан и да је све више људи на улицама. Ништа ме није занимало осим Ксеније у чијој сам невероватној, топлој, пици био. Стварно ми је лепо. Зашто бих гледао око себе људе који журе неким својим послом, са својим бригама и невољама, болестима и дуговима. Јебати се са Ксенијом био је свети задатак, животна мисија. Можда смо нас двоје рођени само за то да се једном сретнемо у башти Главице, сјединимо, помешамо сокове и разиђемо. Наша је мера испуњена, наш задатак је обављен беспрекорно. Нисмо изневерили Творца.
            У неко доба, не знам колико је времена прошло али свакако поприлично, Ксенија је лагано почела да се, најпре мешкољи, потом да се брзо диже и спушта, да клизи по Маестру коме је чврстина мало попустила. Сада га је будила. Почео је да чврсне. Осетила је да добија на снази. Све жешће, брже и енергичније је устајала и седала, клизила, натицала се и измицала. Ухватио сам је за бокове и давао ритам. Ускладили смо покрете.
            "Чекај", рече. "Само часак!"
            Савила се као да је од гуме па сам јој га баш закркао.
            "Стрпи се само мало", рече, "да скинем панталоне."
            Ослободила је једну ногу. Тренерка и гаћице сада су били само на другој нози. "Тако", рекла је са олакшањем. Усправила се док ју је мој секач чешкао по пици.
            "Завали се", предложила је. "Сасвим се навали на наслон и пружи ноге."
            Нисам био начисто шта смера али сам покушао да јој удовољим.
            "Још мало", заповеди, "још само мало."
            "Испашће", рекох.
            "Неће, не брини. Само се ти лепо навали."
            Испружих се.
            "Пашћемо, мала."
            Уместо одговора Ксенија хитро, невероватном лакоћом, уз узвик "Држи ме, добро!" пребаци ногу преко моје главе окренувши се лицем према мени.
            "Хоћу да те гледам", рекла је. "Видиш да није испао." Насмејасмо се. Не само да није испао већ сам сада могао да је љубим и да је још боље, још чвршће, држим за гузеве, да је намичем. Сјури ми језик у уста. Поново смо се љубили страсно, дивље као на почетку. Нисам могао да се заситим Ксенијиног језика, пољубаца. Годило ми је њено тело. Одговарало је на сваки додир, на позив руке, усана, језика, курца, сваког делића мог тела.
            Љубили смо се дуго и слатко. Ксенија се повремено љупко, мазно, мешкољила кадгод би осетила да ми алат губи чврстину и увек га изнова, без много муке, учвршћивала или је, једноставно, свакичас хтела да га осети у себи, како пулсира, како се умиљава око њене пице.
            Дан је већ освојио увелико. Ускоро ће и Тони да отвори Главицу. И даље смо се љубили и јашили на очиглед свих. Наша су се тела сједињавала поштујући природне, а не људске, круте, понекад неразумне законе. Нисмо се стидели јер нисмо имали разлога. Нисмо се крили јер није било потребе. Ту смо се срели, ту смо се узимали. Треба се волети на сваком месту. И увек. У љубави, како духовној тако и телесној, нема ничег ружног што би требало скривати од других.
            "Нисам ни сањала да ћу се туцати с тобом на улици."
            "Ниси ми дала прилике да бирам место."
            "Мени место не смета. Само сам изненађена да се све десило тако брзо, једноставно, непланирано. Знаш ли колико сам само пута планирала овај сусрет. Ни на крај памети ми није пало да ће се то одиграти овако, наједном, кад сам се најмање надала."
            "Јеси ли разочарана."
            "Ма какви, ни најмање."
            "Јесам ли бољи?"
            "Од кога?"
            "Не прави се луда. Од твог ноћашњег јебача."
            "Не разумем те."
            "Зар ниси дошла од јебача?"
            Насмејала се када је схватила о чему говорим. "Свашта ти пада на памет. Ја стварно волим шеву али нисам нимфа."
            "Значи ниси ишла са туцања?!"
            "Ма какви. Ни говора. Посвађала сам се са Дејаном и онда сам изашла мало на ваздух, да се смирим. Тај човек ме излуђује љубомором."
            "Стварно нема разлога."
            "И нема", рече смејући се. "Лудаче! Свађали смо се због тебе."
            "Због мене?!"
            "Ма, стара прича. Кадгод сам лоше воље мисли да си ти разлог: или сам те видела или треба да се нађемо. Невероватан је. Почела сам да губим живце с њим, али стварно сам на ивици стрпљења. Та веза одавно нема никаквог смисла."
            Мешкољила се и то ме је опет водило врхунцу. "Свршићу", рекох.
            "Мало си брз."
            "Немам обичај да у башти кафића, у по дана, водим маратонску љубав."
            "Извлачиш се."
            "И увлачим", рекох.
            "Добро, разумем те. Хајде да свршимо заједно. Надам се да нам неће бити последњи пут."
            "То зависи од тебе."
            "Од мене!" зачуди се. "Како можеш тако нешто да кажеш? Да је било до мене ми бисмо одавно били у кревету. Можда никада не бих ни упознала Дејана."
            "Не претеруј."
            "Немаш ти појма од кад те гледам."
            "Зар ниси сама рекла?!"
            "Само делић сам рекла. Оволишно." Показа део кажипрста. "Толишно, знаш."
            "Ипак си се верила са њим."
            "Човече, то нема благе везе са нама. Светим му се, објаснила сам ти, или ме ниси слушао, а са тобом се туцам јер то желим."
            "Светиш му се туцајући се!"
            "Можда би више волео да се туцам са другим?"
            У праву је. Шта ме боли курац за њене мотиве. Да није налетела на мене, нашао би се већ неки мање љубопитљив баџа да је растрти а мени би остало само задовољство ручно.
            "Не љути се, мала." Љубих јој очи, миле, лепе, паметне. "Лепо ми је с тобом. Не желим да покварим овај сусрет, веруј."
            "Мени је прекрасно", рече, "мада бих волела да ми у кревету покажеш шта знаш. Овде, ипак, није баш удобно за праву шеву."
            На услузи сам, госпо! Првом приликом идемо у кревет. Нећемо устајати све док га начисто не поломимо."
            "Обећаваш."
            "Обећавам и настојаћу да обећање што пре испуним."
            Загрли ме снажно. "Срећна сам што смо се најзад срели."
            Нисмо обраћали пажњу на пролазнике иако их је пречица водила кроз башту Главице. Скоро би нас окрзли у пролазу. Свеједно, карали смо се као да смо у пустињи, као да хиљадама километара около нема живе душе.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања