Приче

Пуковник Ромео

АЧИТАО сам се, по навици.
     Због тога редовно касним на посао. Некад се зачитам, некад се зајебем.
     Иду дани, нејебани.
     Слика на тевеу је треперила, без тона, као увек.
     Доста ми је глупости у животу, зар да их слушам на телевизији?
            Мезетио сам пршуту и сир и гуцкао божански рајнски ризлинг.

            Листао сам новине, механички. Срање. Ситна ресавица  агенцијских вести и лупетања. Новинари су звекани, рекао би добри и мудри хелениста Милош Н. Ђурић.
     Наједном се загрцнух.
     Новинска агенција јавља да ће најебати пуковник Ромео Лалонд, због, у време Заливског рата, потчињеног му капетана, Катарине Њумен. Одлуком војног суда пуковник ће изгубити чин и платити одштету од пет хиљада канадских долара иако оптужба за сексуално узнемиравање није прихваћена.
     Невероватно: стари  јебач Ромео није се још опаметио.
     Никад се тај неће променити.
     Има невероватан либидо. Ненадјебив. Незајажљив.
     Присећао сам се.
     Ваздух је зором био неподношљиво густ, ошамућујући,  набијен тешким смрадом четрдесет орних гузица које су немилосрдно, незадрживо, јуначки, током ноћи, у соби добро заптивених двоструких прозора, испаљивале плотуне громких  прдежа делотворнијих од осамсто бојних отрова. Пасуљ на сто начина,  међу којима беше одвратних да се и данас, после готово пола века, избљујем при помисли на сраћкасту боју безмало прокисле огавне чорбе од пасуља коју смо добијали за доручак. Чак би нам и чорба од гована више нам пријала од те свакодневне јутарње огавне пасуљевине. О црвима ни речи. О буђи нећу да говорим. Ни да мислим.
О војничком пасуљу овенчаним легендама, измождени, нисмо могли ни да сањамо. Војници су нам завидели, наивно верујући да је наша храна неупоредиво укуснија. Сажаљевали смо их уверени да им је менза очајна. Стара тактика и начело Катарине Медичи о раздвојености изнова је палила. Divide et impera! Једино смо исправно наслућивали да страни питомци имају све првокласно.
            Странцима беше допуштено и незамисливо: да изван касарне буду у цивилним оделима док су домаћим патриотима дежурни чувари слободе питомцима пред излазак из касарнског круга задрто проверавали нијансу чарапа. Огледало и чешаљ. Дужину косе. Иглу и конац. Нокте. Уши. Марамицу. Пушку. Смегму. Верност. Идеје.
     Промакне ли ико у цивилним гаћама, наиван је ако се радује победи пре повратка. Такав, судећи по жестини и тежини казне, сигурно издајнички гест, непобитан је доказ да ће, несавесни  елемент, у будућем ослободилачком рату, обрукати отаџбину.
     Били смо, углавном, упућени на сапаћенице, полазнице војне школе за медицинске сестре. Живели смо у истим условима, исти су нам били проблеми, храна, казне, пожарства и дежурства, кућни ред и џепарац, исто су нам, што рече песникиња, текли школски дани; кокали смо се ћутећи. Омане ли мушкарчина, погледа ли попреко драгану, не савлада ли гнев, а тек звизне ли, необуздана будућа официрчина, мешина гована, узданица земље, темељ слободе,  шамарчину несрећној љуби, предстоји бар дводневно, кајање.
     Будуће сестре не беху постојано милосрдне.
     Повремено би, увређене, без оклевања, позвале одговарајући телефонски број. Искокодакале би  дежурном официру свакојаке бљувотине и лажи. За том музиком чезнуо је дежурни, можда му неки такт набаци, неочекивано, звездицу на кројачка раменца. Буде ли у лажи макар зрно истине одевено у цивилне гаће, па се невољника докопа, при повратку, у недоба, капетан Гојко Стоиљковић, гузица ће му појести два пара гаћа док риба прекоредно, до високог сјаја, ходник незнатно ужи од писте међународног аеродрома.
     Странци, претежно црномањасти, нису се претрзали у дружељубљу.
     Браћа наша, несврстана.
     Ни тамо ни амо.
     Имали су већу плату, ми тек за једно пиво, они привилегије, ми традицију, они више слободе, ми смо се исцрпљивали у покушајима да је освојимо, они флексибилну дисциплину, међу нама је мало ко од казни стизао на редовно дежурство или пожарство.
     Они су летовали на академији, ми смо својски радили на томе да једном будемо своји.
     Мајмуни су нас, укратко, презирали. Ако бисмо их зајебавали,  а били су створени за зезање,  најмање смо могли да се надамо прекоредном пожарству на празник.
     Луд провод.
     Када сам, неупућен, наиван, као без душе, дојурио у академију, Канађанин Ромео Лалонд се већ шепурио жутим ширитом. Шио ме је за три класе и, практично, био недостижан. Разликовао се од неколицине других, западних, педерчића; тониране је одмерено презирао. Лежерност којом је носио униформу,   не би му боље стајала ни да се у њој родио;  издвајала га је и истицала. Када сам стигао Лалонд је већ био легенда јер је, без иједне омашке, појебао целу војну медицинску школу заједно са особљем и све што је носило униформу: кондуктерке, фризерке, конобарице, поштарке, трговкиње, полицајке, подразумевајући, природно, и средњошколке у туфнастим кецељама.
     Као да је само због шеве запуцао преко баре.
     Канађанину је Европа тесна!
     Планирао сам да, у касарни, оставим скромни пртљаг и потом прошетам градом. Мало слободе подједнако шкоди као и премного.  Ромео Лалонд је дежурао. Нисам имао појма да су странци на школовању тамо где се озбиљно чувају војне тајне.
     Тетреби, у принципу, немају појма.
     Ромео се, рекох, већ окитио жутим ширитом и могао је   после сам схватио   да ми командује укопавање или да пузећи потражим четног старешину. Да је наредио да се вратим кући  -  учинио бих то.
     Тетреби су послушни. Уплашени. Слуђени.
     Уместо тога:
     "Момче, ако уђеш   ушао си."
     "Зар не могу у град!?"
     "Тек кад положиш заклетву."
     "Могу ли одмах да је положим?"
     Насмејао се. "Покажи пртљаг?"
     Отворио сам руксак. Покупио је пиће и позвао смешно ошишаног момка: "Обради га!"
     Смешни је зграбио пресу као за прављење кобасица, наредио да се раскопчам, смакнем гаће и, паф, облак дидитија ме је прогутао. Смрт пицајзлама.
     "Сад си", поручио је Ромео са безбедне удаљености, "наш. Трком у град, појеби све што можеш и кад се вратиш никоме ни речи да си овде већ био. Јасно!"
     Ништа ми није било јасно. Мислим да то нисам показивао.
     Сутрадан, пошто је Ромео завршио студијски боравак и, победоносно, кренуо пут Канаде, добих ногу у дупе: нисам смео да се годинама, чак ни у кругу академије, дружим са Лалондом, представником стране силе. Могао сам му одати оно што је боље и дуже знао од мене.
     Ромео беше сила. Одиста драг момак. Природан. Набацивао ми је своје половне љубави. У граду се није могла наћи цела женска. Сањале су да се докопају официра: наш је добар за брак, црње су добродошле за шеву, канадски је универзалан, пун погодак, бинго. Ромео Лалонд, будући официр канадске војске, којег је либидо, у неједнаким размацима, спречавало да се окити генералским ширитима, обилно је користио лудило наших чепа које се граничило са амоком.
     Три пута су му скидали чин и три пута се Ромео Лалонд пео истим степеницама. Лудило.
     Погледах на сат.
     Осам p.m.
     Телевизор је неуморно, излуђујуће мењао слике.
     Тон сам искључио да се спасим од милион глупости које врцају из њега али слике ми праве друштво.
     Вероватно је у Канади рано јутро, два, можда три а.m.
     Уосталом, пуца ми курац за часовне зоне, хоћу да разговарам са кучкиним сином, пуковником канадске армије, јебачем који карање плаћа звездицама. Сто година се нисмо чули.
     Изабрао сам јебено време. Ромео заскича од среће кад ме чу.
     Јебе му се што зовем на његов рачун.
     Одмах га мунух у ребра: "Човече, чујем да си навалио ко мута на телефон да неком капетану набијеш курчину. Шта ти би?!"
     "Јебига, био сам пијан, а мала је јебезовна до лудила."
     "И сад ће, због јебене кује, опет да ти кидају звездице."
     "Како ви кажете: коме суди... коме је суђено..."
     "...Да буде јебан, гаће му саме спадају."
     "Е, то је."
     "Јеси ли је кокнуо?"
     "Бар да јесам", бесни Ромео. "Буразеру, да Канада има војника колико је кара попапала Катарина Њумен, били бисмо  ненадјебива светска сила. И сад је нашла мени да закрка до коске. Био сам пијан и био сам напаљен, то је цела истина."
     "Могао си да покупиш женску са плочника."
     "Никад такву, буразеру. Никад. Треба да видиш капетана Катарину Њумен па да схватиш да не бих жалио чин само да је рокнем."
     Пуковник је стварно луд за пичком. Зависник. Треба да се лечи.
     "Никад се ниси питао вреди ли. Командант канадских ваздухопловних снага у Катару 91. може да има жену какву замисли."
     "Изгледа да не могу и тешко се са тим мирим. Знаш да газим 53. Куја има 27, лепа као богиња. Изазовна до бесвести. Верујем да су је до сада много пута силовали. Једноставно, човек у њеној близини не може да га држи на узди."
     "Официре је, изгледа, захватило лудило. Било је крајње време да откријете карте. Народ верује у вас а ви само мислите како да сјебете каријеру. Сећаш ли се Олџиха Барте?"
     "Је ли то онај чешки прасац?"
     "Он. Бивши начелник за опремање и обезбеђење чешке армије оличен у чину и лику генерал мајора Олџиха Барте недавно је у једној шведској робној кући ухваћен у крађи пиштоља на воду и штапа за пецање. За генерала, члана чешке војне мисије, плаћена је дебела кауција, суспендован је и пропало му је наименовање за војног аташеа у Индији. Исплати ли се бити мушичав?"
     "Он је дркаџија, стари. Ја сам хтео да креснем капетана."
     "У чему је разлика. Ти си јебени манијак, који би сваку чепу да натакне, а Бартина породица је једна од најбогатијих у Чешкој."
     "Моја годишња плата је већа од његовог богатства, али он је буздован који допушта да се, као члан војне мисије, компромитује крађом штапа за пецање. Генерал у робној кући краде пиштољ на воду. То, буразеру, ни Рипли не би прогутао. Где му је био мозак?"
     "А теби? Где је теби био мозак кад си се палио на капетана?"
     "У гаћама. Али ја сам био изазван, стари мој. У повратку са забаве жестоко ме је напалила. Мало сам јој помазио сису и гурнуо руку под сукњу кад се наједном узјогунила и -  оде чин. Буразеру, био сам спреман да је силујем али је искрсла полиција. Дали су ми инјекцију да ми спадне алатка. Можеш мислити. Стајала је све време као мочуга, док је куја вриштала као да је деру. Није наивна: што дуже вришти то ће добити већу одштету. Адвокат је тражио да ме шутну из армије као да сам, најблаже речено манијак.."
     "...Све и ниси..,"
     "...можда џанки."
     "Пичке ће ти доћи главе."
     "Главе ваљда неће, али чина свакичас. Још им вредим мада споро напредујем. Таман се узверем на гребен, а звездица склизне. Најтеже, у овим годинама, освајам Венерин брег. Не могу да се помирим са тим да ме време гази."
     "Добро се држиш стари друже, ниси клонуо духом."
     Ево рамена за плакање. Цмиздри, пиздо.
     "Знаш, буразеру, кадгод ми је свега преко главе и мислим да
нема излаза, сетим се како ви живите и поврати ми се снага."
     "Није готово кад је готово него кад ми кажемо да је готово."
     "То ценим, буразеру. Слушај, добро је што си се јавио. Драго ми је да чујем стару кајлу и да те питам за савет. Могао бих да се извучем и спасем чин, можда и два, чак и да будем ванредно унапређен и тако надокнадим изгубљено ако дођем са снагама UNPROFORA. То бих, наравно, представио као свој допринос миру, а у ствари бих дошао да се мало прозезамо, да се присетимо академије и да спасем властита муда. Да се људски нашљемамо. Наравно, ужелео сам се и ваших јебуља. Шта мислиш?"
     "Одјеби. Овде нема зезања и нема логике. Можеш лудо да изгубиш главу."
     "На шта циљаш? То су само мале јебене чарке бедних цивила. Од тога само дилетанти и самоубице губе главу."
     "Човече, не могу да верујем да си толико неупућен. Па ти си џабе страћио године у Југи. Овде нема логике, а тактика и стратегија које смо учили на академији посве су бескорисне."
     "Претерујеш. Некаква стратегија мора да постоји, иначе нема рата, нема политике, нема живота."
     "Знаш ли, Ромео, да је најтиражније стрипове, величајући партизанску борбу, цртао бивши четник Десимир Жижовић Буин, а муштрали су га општински мамлази зато што Немце приказује лепим. Док четници нису легализовани па, делом, и рехабилитовани, пребацивали су му ратну прошлост, заборављајући, јер имамо селективно памћење, да је био и у партизанима; сад га и не објављују. Све, једном, прође. Најтиражнији цртач стрипова, бивши четник, бивши партизан, глорификовао је партизане, а стекао пензију клешући камен. Једно туцање никоме не гине! Тако је то у земљи сељака, на брдовитом Балкану. Не зна се ни ко, ни зашто, ни откуд пуца."
     "Какве везе има та прича о цртачу са вашом ситуацијом?"
     "Наиван си ако мислиш да је Буин цртао величајне стрипове о партизанима из пуког патриотизма. Искупљивао се, човече. А ти, ако дођеш у овај јебени пакао, опрости се од свега."
     "Није, ваљда, тако загуљено. Зар је горе него у Катару."
     "Горе је него што можеш да замислиш. Катар је монденска бања према овоме. Завладало је опште лудило. Држава је започела рат, а очекује да га заврши општина. Мој савет ти је једноставан и делотворан: седи тамо и ћути."
     "Чуј, буразеру, нисам те питао шта је са нашим друговима. Па исте смо академије похађали. Не пуцају, ваљда, једни на друге?"
     "Имао сам само једног правог друга: Павла Рака. Не знаш га. Није био на академији, паметан беше момак, бежао је од војске као од куге, али, јебига, овде памет не траје дуго, наједном му је набујао патриотизам, псовао је, урлао, дрпио ми једину чисту кошуљу и пријавио се у добровољце. Изгледа да је био емотивац, па га сјебала пропаганда. Знаш оне форе: отаџбина зове, волимо те отаџбино наша. Отаџбина, стари мој, воли само кад зове, али само одређене слојеве. Павле то није схватио, надигао курац да ратује, отишао је и није се вратио.
     На ратишту је једва саставио два дана.
     Мислио је да ће се вратити окићен ширитима, начичкан звездицама и безвредним шареним лентама, борац за истину, херој новог доба пун пара, а завршио је брзо, безимен. Звизнуо га је шрапнел посред челенке. Која конфесија му је просула мозак, који циљеви, идеологија, земља, зар је важно.
     Нема више Павла, занавек.
     Колико ли је пичака уцвелио јебени рат?
     Они, који су се школовали да ратују збрисали су шупљом главом без обзира.
     Бојим се да српски официри нису научили што и хрватски иако смо били на истим академијама. Хрвати су се, изгледа, наоружали да бране свој народ и обучили се, како рече Божидар Вучуревић, да мрзе српски народ. Замисли пуковника који је, поред војне, завршио и више ратне академије и генералштабне школе да би му зенит био очинска брига о Ољи и Линди."
     "Ко су оне?"
     "Титове пудлице."
     "Не могу да верујем. Пуковник псетар?!"
     "Пуковник. Срби нису научили да бране свој народ, нити да га воле. Гузицу би дали за шарене лентице и власт. Позиција се награбила, сад се истом колачу нада опозиција. У предаху, на ратишту, наши другови са академије се токи вокијем сити испричају, онда оспу паљбу па ком опанци ком обојци, а мајке, с обе стране, не скидају црнину."
     "Не могу да верујем."
     "Веровао не веровао -  тако је. Ни ја нисам веровао па сам се уверио. Дуго сам се питао: зашто? Одговор нисам нашао па сад верујем и да га нема. Уосталом, ми имамо питалицу: Ко ти ископа око? И одговор: брат! Следи закључак: зато је тако дубоко."
     "Богами, стари мој, није утешно али сада, када видим шта је са вама, мој чин је, како оно кажете: пичкин дим."
     "Вала, јесте. Опет ће теби накачити звездицу али, код нас, многи се, из земљице црне, у коју одоше, ни криви ни дужни, искасапљени, измрцварени, спаљени, пробијених лобања, ископаних очију, кастрирани, понижени, никада неће вратити. Колико их за ову напаћену земљицу изгибоше, записа песник Симовић, рекао би човек да је царевина.
     Генерали у које смо се клели, чим је припуцало, потпрашили су пете, а многи дрчни официри показали су се преиспољним кукавицама и неспретњаковићима. Мишо Броз, син дичног Јосипа Радника из брака са Хертом Хас, тужака се са државом да би добио, у наследство, папагаја Кокија, старог 47 година."
     "Папагаја!?!"
     "Није то, Ромео, обична матора шљука."
     "И папагаји су вам посебни?"
     "Коки пије црну кафу из шољице, вози се на усисивачу и мрзи  поштара који звони два пута.
     Нама је, наравно, одзвонило. Скидамо паучину са личности, са легенди и митова.
     Гуши нас прашина историје.
     Болно је прогледати.
     Данас се наследници черупају на суду око маторог какадуа, јуче око неких гаћа, распарених чарапа и дугмади за манжетне, а  народ који се тискао да купи значку са његовим потписом, крвари.  Наша прича, или, судбина, све више личи на догађај са четом руских ватрогасаца из Бријанска."
     "Шта је било с њима?"
     "Ватрогасци су били толико пијани да су углавном посматрали пожар и забављали чепирањем. Да прича буде комплетна, дошли су са празном цистерном?! На повратку у базу неко је приметио да нема командира који је, узгред, једини био трезан и од којег су, касније, на згаришту, нашли угљенисане удове. Једва су идентификовали недостајућег вођу."
     "Ако сам добро схватио фигуру: изгорели сте."
     "Схватио си. Изгорели смо до коске. Наравоученије: трезни су платили цех."
     "Могу ли, икако, да помогнем?"
     "Нико нам више не може помоћи. Срећни бисмо били ако нам не би одмагали."
     "Виђаш ли кога са академије?"
     "Не желим да их виђам. То више нису они људи."
     "Право кажеш. И мени су моји докурчили." Поћута. "Изопачили су се. Не рече ми откуд знаш за случај са капетаном Катарином Њумен?"
     "Свет је мали за толико срање. Човече, где то још има: претпостављени утерује курчину потчињеном официру?!"
     Насмеја се: "Кад би само такао Катарину Њумен распаметио би се."
     "Човече, теби бар не треба говорити да су све исте. Јебао си и кусо и репато."
     "Ко не јебе свашта, не јебе ништа."
     "А ко ништа не јебе није мушко. Знам твоје гесло."
     "Зар нисам у праву?"
     "Јеси, јебига, али и претерујеш."
     "Ко не претера -  не утера."
     "Одјеби."
     "Хеј, стари, не љути се али ми се приспавало." Поћута. Шта да кажем: приспавало му се, па шта. Знам да сам позвао у недоба.
"Прилично сам попио. Драго ми је да сам те чуо, а сада да ти испричам шта сам, недавно, кад сам био у Њујорку, чуо од Барбаре Стрејсенд па да се опростимо. Важи?"
     "Слушам." Не верујем да ће се хвалити да је скоматао Барбару, мада ме не би изненадило да јесте. Није Ромео лажац, зато верујем да Катарина Њумен изгледа божански кад се тако напалио да изгуби чин.
     "Звучи као виц али Барбара се куне да је жива истина. Прошла сам, каже Барбара, поред једног пара на Бродвеју и мушкарац каже жени: Види, ево Барбаре Стрејсенд. Жена ће: Данас си то рекао већ десет пута. Ова уопште не личи на њу. Ку ноћ стари. Јави се кад год желиш."
     Богме, дебео сам рачун накарикао Ромеу, а ноћ је тек преда мном. Знам да му се јебе за рачун јер човек који каријеру ставља на коцку да би опалио неку војникушу не ситничари.     
     Пршут је мајсторски направљен, сир је царски, а рајнски ризлинг се топи. Једва да је остало још за прст на дну.
     Катарина Њумен, Катарина Њумен. Кара ми се мешкољи, нешто  бих да опалим.
     Дуга је ноћ. У Канади ваљда свањива. Ку ноћ бивши пуковниче Ромео. Овде је девет p.m. Овде је мркли мрак. Ноћ је овде, бивши пуковниче Ромео. Убрзо ћеш ти опет набацити звездице, али овде тешко да ће икад сванути. Отпих последњи гутљај ризлинга.
     Знам и ја једну Катарину. За шеву је врховни командант.
     Дограбих телефон.
     "Шта радиш мала?"
     "Читам 'Час анатомије'. А ти?"
     "Мислим на тебе. Могла би да дођеш на практичну наставу."
     "Имаш ли шта за пиће?"
     "Танак сам. Управо сам исцедио флашу. Било би корисно да свратиш до драгстора по рајнски ризлинг. Имам изврсни пршут и сир."
     "Понуда је примамљива али, право да ти кажем, мрзи ме да се спремам."
     "Не зезај мала. Знам да би највише волела кад бих ти га дотурио на кућну адресу, али не смем да га пуштам самог преко улице. Ако будеш отезала друга ће се заложити сиром, пршутом и девојачким сном. Знаш како се каже: боље и малени курчић него празан пичић."
     "Опа, скроман си?"
     "Покушавам да те намамим."
     "Знам чиме располажеш па ме је лако придобити."
     "Долазиш?"     
     "Пошто инсистираш, доћи ћу за сат. Морам мало да се средим."
     "Не заборави да свратиш по вино."
     "Је л то тебе мрзи да идеш по пиће па ме зовеш?"
     "Мрзи ме, мала, што сам жив али ти ми дајеш вољу."
     "Добро је, у форми си. Значи, рајнски ризлинг?"
     "Тако је, душо."
     Спустио сам слушалицу, звирнуо у флашу и исцедио је. И после последњег гутљаја, последњи гутљај. Последње капи.
     Код неких жена један сат никад није један сат.
     Почела је да ме хвата дремка када се довукла Катарина.
     Тутнула ми је флашу чиваса. Човече: чивас регал! Хаос.
     "Мала, па ти сијаш лову! Умро ти је ујак у Америци."
     Пречула је, осврнула се по кући, осула паљбу:
     "Јеботе, град је пун манијака. Било је глупо што сам пристала да у ово доба дођем. Не схватам зашто, макар за промену, једном не би дошао код мене. Шта фали мојој кући? Ваљда носиш кару и кад пођеш негде, а не само по овом твом брлогу. Баш ти је кућа у типичном хаосу за самотњака."
     Мрзим кад ми жене зановетају по кући.
     "То само значи да ретко долазиш. Могла би, с времена на време, да свратиш и средиш је. Пријало би да ми будеш надохват руке."
     "Надохват курца, хоћеш да кажеш."
     "Не поричем."
     "Па да налетим на неку ратоборну женку. Нека хвала, боље је овако."
     "Шта ти се догодило?" Дохватио сам чивас.
     "Неки тип ме је на смрт препао. Наједном је искрсао као да је из земље изникао. Баш сам се престрашила. Само да си га видео. Са штрокавом косурином, са округлим, жичаним наочарима какве је носио знаш ко, и звонце фармеркама, мршав, притка му није равна, као да је заспао шездесетих, пред демонстрације код подвожњака и сад се пробудио па плаши народ. Стварно има типова који су рођени само да би умрли."
     "Шта ти је учинио, душо?"
     "Препао ме је, човече.  Могла сам и мецу да добијем кад јој време није. Зар је то мало? Мислиш да је требало да ме силује, истранжира, скува и поједе!?!"
     "Полако, мала. Нисмо у Русији."
     "Русија је бајка за ово овде, знаш."
     "У Русији, душо, читала си новине, једу живе људе!"
     "Ниси ваљда насео на западну пропаганду?"
     "Је ли? Па да променим шлагворт: није ово Румунија. Румуни су нам овде, преко плота, могу да чујем како дишу."
     "Баш си нашао поређење. У Румунији је толико лоше да ни Руси немају тамо шта да траже." Погледа у теве: "Опет си искључио тон!"
     Дизала је фрку без потребе. Воли да драми. Знам је као стару пару и не узбуђујем се због толике афектације. Додах јој флашу, отпи. Пила је виски као брљу. "Ох, што је добар." Треба да погледам имам ли чаше за виски.
     "Сва сам се, од страха, презнојила. Морам да се истуширам."
     "Не рече ми, душо, откуд ти лова за чивас."
     "На свадби Саше Броз, мислим да не морам да ти објашњавам  ко је дотична, служени су домаћи пршут, шунка, кулен разних фела, више врста наших и страних сирева, жабљи батаци, пужеви, поховане печурке", свлачила се и уредно слагала одећу, "маштовито припремљени сосови, кавијар, лосос, јастози, шкампи, разноврсне морске салате, јаретина, телетина, бифтеци и друго месо спемљено на најразличитије начине." Меркао сам Катарину као да је први пут видим. Стварно је добро парче. Шта ли би рекао Лалонд да је види, шта би дао да је опали. Колико би звездица фрљнуо? Мени се, бре, диже чим помислим на њу. И сада се мешкољио, бубрео. "Мишо, син, знаш чији, отац невестин, уз дипломатски пасош, пренео је силу светских жестина, све купљено по белом свету по повлашћеној цени. Поред осталог, пила се столичнаја, чивас регал, реми мартен и шта ти ја знам..."
     "...А ти си била угледна званица и понела један чивас да ти се нађе кад пођеш у посету."
     "Ситна сам ја риба да бих била на скупу лопужа али ни моја уста нису рутава. Могу, ваљда, и ја, макар једном у животу, да попијем виски ко човек."
     "Капа доле сестро. Свака част."
     "Буди добар док се туширам. Ако те, кад изађем из купатила, затекнем с другом, проћи ћеш као као онај јебени морнар Џон. Ваљда се тако звао."
     "Џон Вејн Бобит и еквадорска кучка Лорена."
     "Добро је. Знаш о чему говорим."
     "Не би ми, ваљда, одсекла киту?!"
     "Не. Ишчупаћу ти је заједно с мудима само ако те затекнем с другом."
     "Не буди толико ратоборна, мала."
     Намигну. "Води рачуна, битанго."
     "Знаш ли, мала, да је, на крају морнар добио накалемљену машку. Хвали се на сав глас да га добро служи. Рекламира се."
     "Шта очекујеш од такве простачине? Да се извини!?"
     "И још нешто: за интервју на телевизији добио је папрену лову: 260 хиљада долара."
     "Зезаш?"
     "Са тим се стварима не зезам. Си еН еН шест дана је директно преносио суђење. Вероватно је морнар и то добро наплатио. Толике паре због једне пише и женске непромишљености."
     "Могли бисмо, душо, да се обогатимо кад бих ти га отфикарила."
     Зафрљачих јастук. Шмугну, кучка, у купатило.
     Циркао сам чивас, чекајући да Каћа пљусне своју малу, топлу и црномањасту лепотицу.
     Изашла је из бање сва мирисна, изазовна. Провоцирајућа.
     Ушиљеног језика пође под покривач да га попапа.
     Намештао сам се.
     Волим кад га Каћа папа. Има, мала, сензуалне, пуне, усне и уста комотна да обради и јаја. Узбуди ме и сама помисао да ће да га се дочепа и брижљиво, пуна врелих уздаха, напаљена, да га обради палацавим језиком.
     Насмеја се. "Е, баш нећу."
     "Што?!?"
     "Зато."
     Понекад лујке не разумем. "Ниси фер."
     "Ниси фер", имитира ме. "Зашто то сви мушкарци воле?"
     "Једноставно: воле." Поћутим, да размислим. Ништа ми не пада на памет. "Ма, откуд знам." Још ми фали симпозијум о фелацију.
     "Знаш, знаш."
     "Колико си мушкараца имала?"
     "Шта те брига."
     "Ма, није ме брига али, знаш, никад нисам био са мушкарцем у кревету па нисам имао прилике да их питам зашто воле сисање."
     Насмеја се. "Ех, ти."
     "И никоме нисам попушио."
     Играо сам се Каћиним, невероватно свиленкастим, длачицама. Ниједна црнка нема тако префињене коврџе. Увртао сам их. Пратила је, благо, моју руку. Драшках је.
     "Играш се."
     "Играм."
     "Допадају ти се."
     "Једном ћу направити збирку."
     "Чега?"
     "Длачица са брега."
     "Свашта ти пада на памет."
     "Није моја идеја."
     "Него чија?"
     "Педерсенова."
     "Чија?"
     "Педересенова. Највећу збирку длачица скупио је Данац Кристен Сигард Педерсен."
     "Причаш глупости. Одакле му длачице?"
     "Са пичића."
     "Одакле му?"
     "Са пичића, рекох ти. Одакле би па биле?! Момак се довијао на разне начине. Најпре би женки обећао рафинирану љубавну игру и незаборавну ноћ. Понешто од тога би остварио, а када девојку ухвати сан, куцнуо би час за Педерсенов врхунац сласти."
     "Шта јој ради?"
     "Ништа од оног што помишљаш."
     Муну ме, пријатељски, ногом. "Ех, ти!"
     "Супротно многим мушкарцима Кристен се не окрене на другу страну и захрче сном јахача којег је ждребица изморила."
     "Што одуговлачиш? Сигурно запали цигарету или онанише."
     "Прозаична си." Извих се да дохватим чивас. "Перверзна си." Исправих се.
     "Ко ми каже?"
     "Рекох ти да човек не ради ништа од оног што очекујеш. Једноставно, дама остаје без делића руна." Отпих.
     "Без везе. Патолошки тип. Одакле ти само такве приче."
     "Познавао сам типа."
     "Још нисам чула да познајеш неког нормалног."
     "Мислим да нормалних, углавном, више нема. Одавно."  Отпих.
"Хоћеш?"
     Прихвати флашу. Седе. Отпи. Жестоко.
     "Мала, то је виски."
     Погледа ме искоса. "Јеботе, ко ти га је донео?"
     "Де, не рогуши се."
     "Стварно си понекад ћошкаст. Тешко те пратим."
     "Шалим се, мала."
     "Имаш чудан смисао за хумор, знаш."
     "Хумор је одличан, само га ти не разумеш."
     "Аха! Причај ми о свом генијалном хумору." Тутну ми флашу.
     Нагнух. Овог пута није ми баш пријало. Претерао сам. Можда.
     "Понекад му, пролазне драгане, испуне жељу: чуперак са брежуљка, чудна ми чуда."
     "Стварно је безвезњак. Шта ће му то?!"
     "Момак је уредно ређао увојке у класере брижљиво додајући и карактеристике о физичкој издржљивости и финесама партнерке. Посебно место заузимао је одговор даме о дужини Педерсеновог поноса. Момак је, иначе, збирку држао у витрини дневне собе. Међутим, често је западао и у новчане неприлике па би, повремено, завукао руку у ташну партнерке. Посебна тарифа и готовинска исплата је за обећање брака. Можда би баџа и даље богатио збирку увојака да се неколико пута није преварио па обећање за брак испунио. Полигамија је кажњива чак и у Данској. Узгред, две даме су дознале да нису једине љубавна задовољства платиле чуперком па су вриснуле да им се успомена врати. Пуј пике! Пошто се колекционари не одричу, без голема јада, ниједног дела колекције, а и тим дамама је обећао брак -  дечко је морао на суд. Показало се да је био прилично радишан: љубио је преко три стотине жена, обећао двадесетак бракова и пет пута био од речи."
     "И ти би, претпостављам, сада да ме штрићнеш."
     "Не мала, сада бих да га шибнем." Маестро је довољно набубрео. "Нисам, наравно, као болничар Брус Алан Јанг али бићеш задовољна."
     "Ко ти је па тај?"
     "Ниси чула за Јанга?!"
     "Зар је требало?"
     "О, да."
     "Просветли ме."
     "Брус Алан Јанг је оптужен за силовање 25 пацијентикиња болнице у којој је радио."
     "Како?"
     "Шта: како?"
     "Како је силовао толике жене, а да нико ништа не примети?"
     "Једноставно: пацијенткињама је давао велике дозе седатива и потом их, док су биле у несвесном или полусвесном стању, силовао."
     "Не могу да схватим те људе. Какво им је уживање у силовању?"
     "Јанг је, мала, бедни аматер. Шампион је Индус Рам Прасад оптужен за 200 силовања жена, девојчица и дечака и десет убистава приде. Прасад је, заправо, за десет година обљубио седамсто особа..."
     "Седам стотина!"
     "Тако је, душице. И 19 убистава поврх."
     "Боже! И после се чудиш што сам се препала од оног манијака што ме је пресрео..."
     "Ма тај је безазлен. Прасад ће одговарати само за злочине за које постоје докази. Поред силовања сестре, која га је и пријавила, Прасад је силовао снају, нећаку, сусетке и више младића. Међу силованим младићима неколико их је убијено и пре обљубе."
     "Стравично. Какво им је задовојство да силују?"
     "Не знам, мала. Али, дознаћу јер ћу сада да те силујем. Узгред, знаш, не силују само мушкарци. Британска железница отпустила је кондуктерку Џенет Хаствит, мајку двоје деце, због сексуалног узнемиравања машиновође Ричарда Гала. Кондуктерка је машиновођу затрпавала љубавним писмима да је сиромах човек морао да се пожали шефовима."
     Љубили смо се. Све више је Маестро чврснуо. Ломила га је, грубо дркајући. Повредиће ме ако је пустим да га и даље, дилетантски, грубо, деље. Понеке рибе мисле да све знају о сексу а заправо су неуке. Зачудило би ме ако би се показало да зна да Маестро нема кост. Придигао сам се намеран да је опкорачим. Ширнула је ноге. Време је да га уденем.   
     "Сад ћу те послати на девето небо."
     "Само обећаваш."
     "Држи се."
     "Брз си данас!"
     "Смета ти?"
     "Волела бих да се више љубимо пре него што уђеш. Више ме ложи кад ме додирујеш него кад га уложиш."
     Можда. Ипак га је халапљиво дохватила, размакла длачице и показала пут.
     "Можемо се љубити и кад уђем."
     Нека длачица се испречила и секла попут жилета али се нисам дао. Болело је мање него кад га Катарина меље, ломи и посувраћује. Требало га је умувати док је као Елиот Нес.
Бедевија се извија, стење и набија.
     Никад јој није доста. Подухватих је за бедра и издигнух да направи мост. Хоћу да јој га закркам до балчака без подметања јастука. Један је остао код врата купатила други је вероватно на поду. Не могу сад да се осврћем и тражим га.
     Слатка ми је шева са Катарином. Уме да се креше ко нико.    
    Наједном се узјогуни: "Славко", простења "јеби ме људски, ко човек. Нисам на слету за Дан младости. Шта гимнастицираш јебо те!"
     Насмејах се. Шта бих друго. Ипак, Катарина је витко женче, прија ми да је савијем, уздигнем, да јој га стерам до пупка. Почех да радим као машина.  Крвнички набијам. Рокам за своју душу. Не занима ме шта осећа, шта жели,  да ли јој прија. Само јој га лупам о зидове, ломатам га као да је полуга, мала се топи, јечи. Растурам. Развалићу је, нажуљаћу га. Катарина уздише, прија курвичку врело месо, одговара јој маљ. Смождићу је.
     Кадгод је зајашим мислим како ретко долази. Воли да се кара али ме, канда, избегава. Дешава се да прођу године док је се дочепам. Шта у међувремену ради сам Бог зна. Чудан је сват, Катарина, мајстор у карању.
     Уздише. Пали ме, куја. Ложи ми сујету. Као, толико јој прија моја кара да не може а да се не зажари, да оћути.
     Знам да ме ложи али се и даље палим. Мислим да ми од њених уздаха Маестро бива још похотнији. Прснуће од напињања, од задовољства.
     Савијам је као тепих. Уролаћу је. Хтео бих да јој Маестра рокнем до грла, да јој избије на уста. Драшка ми, курвица, јаја. Само ми  још то фали да полудим. Заборављам на жену испод себе, заборављам на све, рокам као суманут. Развалићу је, убушићу је. Сатрећу курчеву прождрљивицу, пичећу аждају, рибљу неман.
     Убрзано дишем, Каћа ми пара кожу леђа, губи се.
     "Хајде!" моли, "хајде! Дај га већ једном."
     "Одмах, љубави. На самом ми је врху."
     Још неколико жестоких удараца мудима по гузици и готов сам.
     Слатко свршавам. Катарина урла, пропиње се, стеже ме, скида кајишеве коже. Ко ће ме ушити после овог карања кад конца нема ни у хуманитарној помоћи?
     Катарина се пропиње као да ће да ме збаци. Мустанг јој није раван. Једва се одржавам у седлу.
     Маестро је још чврст као челик. Мало се притајим па опет почнем да је бушкам. Катарина одговара на покрете. Жар јој још не силази са образа. И топли дах све пржи пред собом.
     "Требало би да се обришем", каже.
     "Није важно."
     Сконцентрисам сам на карање. Убрзавам ритам. Срчка ће ми отказати. Само што не пукне. Чука се ближи једноличном тону, толико је убрзала. Станем, али курац. Каћа не допушта да мирујем. Извија се. Хвата за гузеве, одмиче и примиче. Успалила се јахачица. Маестро показује знаке малодушности. Хоће да омекша. Е, нећеш, вала док сам жив. Хватам залет, драшкам јој чмар, протеже се и навлачи док убрзавам ритам. Семе ме голица, зној ми топи леђа, још мало и пашћу са кревета и шикнути семе у ваздух.
     "Дај ми га!" поново се оглашава. Ближи се врхунцу. Добро је, неће ме издати.
     Ударам о зидове минџе као маљем. Рушим. Сатирем.
     Семе надолази. Катарина урла. Слатко га набијам. Ту је, готов сам. Повлачим га мало да би семе несметано зашло у сваки  набор Каћине топле минџосаве.
     Држим га још у топлом Каћином муфу. За сваки случај. Ако се поврати да наставимо.
     Каћа се накашља и Маестро склизну из науљене пизде.
     Спустим се крај Катарине.
     "Где су марамице?"
     "Повише главе."
     Пипа у полумраку. Тражи их. Придигнем се и тутнем јој  паковање у руку.
     Брише се. То је чар јебања: брисање пизде. Једним широким  потезом марамице и све је обрисано. Одоше чари.
     "Ух, како ми је пријало да само знаш."
     "А тек мени."
     "Хоћеш да те обришем?"
     "Хоћу." Користи сваку прилику да га дохвати.
     Брише га као да га полира.
     "Не избија ми из главе онај лудак у звонастим фармеркама."
     "Има разног света."
     "Овај је стварно залуђен. Знаш како ме је препао, ужас."
     "Сви смо ми залуђени. Некоме се залуђеност види голим оком, а некоме једва и психијатар допре до узрока болесне психе. Знам типа који искључиво чита Борхеса. По неколико пута исту књигу, заредом. Можеш ли да замислиш толику опседнутост?"
     "И томе нешто фали."
     "О томе ти и говорим. Често прича о Борхесу, дуго и заморно. Не знам икога са тако много времена и тако дугим животом да би га саслушао до краја. Имао је утицаја на неке јебуљке из друштва. Жељне уважавања, подложне су опонашању. Опчињене, да му се додворе, куповале су Борхеса. Ваљда га држе поред Патиног Кувара, једине књиге у коју су, свеже удате, понекад звирнуле. Сад тамо скупља прашину. Тако су себи придавале значај, биле су, некако, важне.
     Борхес се продавао као Умберто Еко. Као Павић. Само је недостајало да га читају и разумеју. Све друго би некако прошло. Екоов роман "Име руже" изврсно се продавао и читао. А кад је стигло "Фукоово клатно" многи су похрлили у књижаре. Продавци су бележили леп постотак.
     "Нисам читала."
     "Шта?"
     "Ниједну од тих књига."
     "Борхеса или Ека."
     "Обојицу. Јесам ли те добро обрисала?"
     "И ја сам посустао. Све мање имам времена."
     "Читао би ти али нема ко да шљока."
     "Није реч о пићу, мала."
     "Знам, причамо о књигама. Хоћеш још да га бришем?"
     "Не треба. Показало се, у анкети са великим бројем испитаника, да је мало ко прочитао купљену књигу. Многи нису ни започели читање, нити су намеравали. Анкета је, поновљена после неколико недеља. Резултати су били поразни. Куповали су књигу зато што је и други купују!"
     "Зашто ми то причаш?"
     "Зато што и ти, као онај момак заљубљен у Борхеса, и као они који купују Ека, а не читају га, претерујеш. Радиш нешто само зато што чине и други и тако се одвајаш од себе, губиш личност. То није добро."
     "Зашто ме зовеш ако тако мислиш?"
     "То нема везе са мишљењем. Уосталом, рекао сам: понекад.  У неким стварима је, упркос Протагорином схватању, добро претеривати. Зато те зовем. Волим кад претерујеш у оним стварима које ми се допадају. Не зовем те стално зато што умеш да претераш и у стварима које ми се не допадају."
     "Шта ти се не допада?"
     "Морам ли све да ти кажем?"
     "Зашто да не? Зашто да не?" рече дигнувши обрве, као да се подразумева да морам све да јој кажем, као да сам јој учитељ. Приватни учитељ, добро награђен. Онда се питања не постављају, само дају одговори. Само се нуди знање.
     "Нисам твој учитељ."
     "Вараш се", рече као да је сасвим природно, свет је, мисли, тако устројен. "У много чему јеси. У много чему, знај."
     "У чему?" изустих поласкан, "у чему?" понових. Нико није поштеђен сујете и свакоме прија да подучи. Подучавањем се продужавамо.
     "Ти знаш да јеси, у много чему, и да би набрајање потрајало. Многих се ствари не бих сетила. То је као да ме тераш да набрајам љубавнике. Сећам се само да ми је било, са мушкарцима, са неким мушкарцима, лепо у животу са некима не", мазила ми је киту, можда несвесно, не знам, "али сам заборавила већину оних са којима ми је било лепо. Сећам их се само кроз маглу. Заборавила сам и оне са којима сам имала проблеме, али да знаш: они, непријатни мушкарци и догађаји уопште, дуже остају у сећању. Како да се сетим свега што сам од тебе научила, ако је то тамо негде, дубоко, убележено у памћењу и чува се до часа када ће затребати. А онда, када затреба, када изрони, вероватно ћу се сетити да сам то од тебе научила." Загледа се у Маестра, саже се и сочно га пољуби. "Ох, што га волим", рече.
     Њега, наравно. Ја сам ту само нужно зло.
     Тако је са већином жена. Воле те због онога, а не оно због тебе.
     Нека, није важно.
     "То је час", настави, "у којем ћу мислити на тебе и знати, мада не морам о томе да размишљам, да ми је било лепо. Вероватно ћеш тада наједном изронити из сећања као мушкарац који ми је значио у животу. Све дотле не могу да се оптерећујем твојим ликом или неким од мушкараца са којима сам била. Или, шта ја знам, неким глупостима. Разумеш?" Маестро се брзо опорављао и већ је радознало дизао главу. Мало га подстакох па се примакох Катарини да би га осетила, да се трљам, да га укрутим и припремим за борбу.
     Дохватила га је и опет дркала, глупача. "То је као са писцима", млела је, "које помињеш. Знаш то врло добро. Постоје писци, рецимо, за мене, на првом месту, онај Колумбијац, Габријел Гарсија, који је фантаста али све што каже, мада знам да је фикција, јасно ми је, нисам глупача ма шта ти мислио, ја верујем, а има писаца који се труде да изгледају аутентични, и зналци кажу да су добри писци, да су чак одлични али ја им ништа не верујем, ништа, схвати тим писцима не верујем и не читам их. Једноставно не могу да их сварим. Схваташ? Маркесу верујем, Булатовићу ни реч. Ма какви, слово једно му не верујем. То је ТО. Једнима све верујем, другима готово ништа. Теби верујем иако знам да си лажов, неким мушкарцима, који су можда у реду, не. То је, мислим, природно иако не бих могла, вероватно не бих могла да објасним зашто је тако. Зато остајеш у сећању али, кад време прође, бићеш скривен негде у тмини, у магли. Па не можеш, једнако, да будеш на површини. Није мој живот испуњен само тобом. Ваљда постојим и ја."
     "Само чекам да кажеш отрцану фразу: и ја сам личност."
     "Па јесам."
     "Знам. Сви смо личности, подједнако. Не говорим, наравно, о политичарима, дипломатама, писцима или глумцима. Они су само познати али нису личност више од других смртника. Кад сам једном, у пословном возу, подвикнуо актуелном рипчету, иначе милој девојци, да зачепи јер иде кондуктер и може се изланути пошто смо се шверцовали, бризнула је у плач. Није знала да се шверцујемо, и не мора, мислим, све да зна, да се не истрчи. И ја сам личност, понављала је, и ја сам личност. Јеботе, као да је то што је неко личност важније од тога да се измигољимо кондуктеру и допутујемо пословним возом без карте. Као да је личност исто што и бити доктор наука. Као да је то нешто посебно и као да сви људи, од министра до последњег бедника, нису личности.
     Није ме слушала. Нешто је петљала око пичкице. "Поштено  си ме разбуцао", рече, "сва је црвена и модра." Загледала је као да је играчка. Растеже је. Принесе прст носу и омириса. Очекивао сам да га лизне. Изневери ме.
     "Можда си болесна", рекох.
     "Ја!", зграну се "Никад у животу нисам боловала. Никад."
     "Зашто ти је онда пика црвена?!"
     "Зашто!?", насмеја се грлено. "Зато што си незасит, ето зашто, манијаче. Као да ниси сто година био са женом. Ти, на пустом острву, не би имао шансе да преживиш не зато што немаш хране и воде, него што немаш женку."
     Годила ми је та прича. "Претерујеш", рекох неуверљиво.
     "Ја", изненади се, "ја претерујем! Па ти ниси нормалан. Не видиш себе. Ја претерујем. Хм! Позвао ме човек на пиће. Имам изврсну пршуту", имитира ме "имам сир. Ти само донеси пиће. А кад тамо зове ме да ме натакне."
Зеза се, наравно. Љуби ме.
     "Знаш, кад сам био жив, жене су другачије реаговале на мушкарчеву близину и жељу."
     "Кад си био жив!?! Шта је с тобом? Изгледа да човек не може да избегне манијаке у овом посраном граду. Шта си сада? Мртав!?!"
    "Шалим се, мала. Немаш стила, немаш осећај за хумор."
     "Јеботе, какав ти је то хумор: кад сам био жив?"
     "Испричаћу ти откуд ми то. Знам човека који је познавао Алију Сиротановића. Радио је са њим."
     "Ко ти је тај?"
     "Алија или човек који га је познавао."
     "Јебига, обојица. О коме причаш?"
     "О Алији и човеку који је са њим копао угаљ."
     "Ништа те не разумем. Какве то везе има са нама?"
     "Полако. Стрпи се. Схватићеш."
     "Добро, хајде, слушам. Поднећу и ту причу."
     "Елем, човек је знао Алију Сиротановића. Обојица су радили у истом руднику."
     "Што ти је занимљива прича. Убило се. Тако долазиш до жена. Причаш им морске приче."
     "Види се да си млађахна. Алија је био узор и појам за наше очеве. Вишеструки ударник. Могао је, причали су нам, да уради више него тројица најбољих рудара. А у ствари, причао ми је човек, само је знао, у правом тренутку, да викне: Ајмо другови, ооо рук!"
     "Добро. Је ли то крај приче?"
     "Не, сада долази поента. Нема везе са Алијом. Има са човеком који га је познавао. Хоћу да кажем да је веома стар, тај човек, који је познавао..."
     "...Алију. Причаш ли ми ти то причу о црвеном врапцу?"    
     "Јеботе, савладај се. Сачекај да завршим.
     "Добро. Чекам. Али имај у виду да губим стрпљење."
     "Добро. Старац једном гледа кроз прозор, а већ је поприлично у загрљају склерозе и каже: Ех, кад сам ја био жив, ова улица није постојала."
     Катарина ћути. Мислим да не схвата или не слуша.
     Мунем је ногом. "Хеј!"
     "Шта? Прича је готова!?"
     "Готова је", кажем.
     "Баш ме је дирнула."
     Ова ме зеза. Е па чекај само. "Знаш ли како се мајмун држи у неизвесности?"
     "Како?"
     "Рећи ћу ти кад дођеш следећи пут."
     Муну ме. "Ех, ти!"
     "Допада ми се Хармс." Скочим на другу тему.
     "Кооо!!!"
     "Хааармс."
     "Јеботе, пошандрцао си. Ко ти је тај?"
     Гледала ме је неколико тренутака. Шта јој се мота по глави.
     "Да ниси педер?"
     "Кокошко. То је писац, схваташ. Пииисац. То је писац, мала. Лудак."
     "Откуд знам ко је ко. Ко је, заправо, овде луд? А? Скачеш, као јарац, с теме на тему. Сад причаш о рудару, сад о неком ко је тога познавао, сад о лудом писцу. Не могу, увек, да те пратим. Не знам шта мислиш. Понекад ме плашиш."
     "Плашим те."
     "Понекад да."
     "Понекад!"
     "Да. Понекад си досадан, знаш."
     "Знам."
     "Хвала Богу да прихватиш нешто без дурења."
     "Готинген је написао одличну причу. Знам је напамет. Чуј."
     "Није ми до приче."
     "Зашто?"
     "Једноставно, није ми до приче."
     "До чега ти јесте?"
     "Не знам. Није ми нидочега. Треба већ да идем."
     "Зашто?"
     "Зашто, зашто, зашто? Само зашто, увек зашто, гдегод мрднем: зашто!?! Не знам. Ето. То је одговор."
     "Тешко је живети сам у студију у Сан Хозеу са човеком који свира виолину. То је рекла полицајцима док им је предавала празан револвер."
     "О чему говориш?"
     "То је Готингенова прича."
     "Молим?!"
     "Испричао сам ти причу."
     "То је све?!"
     "А шта би ти још хтела?"
     "Да", рече кроз осмех, "шта бих још хтела. Били баба и деда, па имали башту, у башти клупу, на клупи четка, да ти причам испочетка." Узе флашу. Наже. Јеботе, има цуг као да пије брљу.
"Видиш, и ја знам понешто."
     "Знаш шта најбоље знаш."
     Тренутак. Схвати: "Јеби се."
     "Важи."
     "Шта важи?"
     Не прати. "Ништа, заборави."
     "Нећу да заборавим. Кажи шта важи?"
     "Да се креснемо. Зар ниси рекла да важи?"
     "Понекад се понашаш као да ти до мене уопште није стало. То боли ма шта ти мислио. Најважније ти је да се испразниш и пуца ти курац за све."
     "Знаш, мала, био је то добар писац. Од ретких. Али када је почело да опада интересовање за његове књиге и код читалаца и код критике, није могао да поднесе. Знаш ли шта је учинио?"
     "Ко?"
     "Готинген."
     "Ко ти је тај?"
     "Малочас сам ти испричао његову причу. Знаш ли шта је учинио?"
     "Откуд бих ја то могла знати?!"
     Маестро је спао. Заспао.
     Теве је ређао слике као да отвара пасијанс. Ко зна о чему говоре. Нижу се светски проблеми али немам намере да се нервирам па не укључујем тон. Јебе ми се за свет. За цео свет. Чивас је на измаку.
     "Знаш ти шта ђаво вечера. Како, онда, не би знала шта један писац може да учини са собом? Убио се."
     "Глупост. Не бих никад дигла руку на себе."
     "Људи су различити."
     "Па шта? Зар треба да се убијају због тога што су различити. И ти и ја смо потпуно различити па ко сад, од нас двоје, треба да се убије?"
     "Обоје."
     "Ни у сну и ни за кога. Никад. Хеј", прену се, "колико је сати? Треба да идем."
     "Журиш?"
     "Доћи ће ми муж."
     "Јеботе, ниси ми рекла да си се опет удала!"
     "Што бих ти рекла. Потресло би те. Не би ти пало напамет да ме повалиш."
     "Од кад си у браку?"
     "Па, званично, то и није брак. Нисмо се венчали и нисмо трубили около да смо скупа. Била сам са њим и кад сам прошли пут долазила."
     "Шта ти ради муж?"
     "Што и ти. Пијанчи и јури сојке."
     "Што сте се онда узели."
     "Кажи ми да ти кажем. Имала сам кризу, ето."
     "И шта сад?"
     "Ништа. Идем. Видећемо се."
     "Зар ниси удата?" уједао сам.
     "За тебе нисам. Нека те то не обесхрабри. Ионако питаш само из пристојности ако уопште знаш шта је то. Позови кад будеш добре воље и кад ти буде затребало друштво за чивас."    
     "Добро мала", придигао сам се, осећао сам умор, мора да је ужасно касно, "сад би стварно било добро да одеш, хоћу да останем сам."
     "Хоћеш да се убијеш?!"
     "Не знам, још. Можда. Остави ме на миру."
     "Јеботе, с тобом стварно нешто није у реду".
     Устала је с изразом "никад више с кретеном" и почела да се облачи бесна на себе. Знао сам да ће је љутња проћи до следећег позива. И раније смо се тако разилазили. И раније се, на брзака и непромишљено уваљивала у везу са неким типовима и то називала  браком. Нешто нас спаја и раздваја.
     Флаша са чивасом била је сува и бескорисна. Катарина влажна и, чини ми се, ипак задовољна. Задовољена, свакако. Али, знали смо обоје, ми то можемо и боље.
      Обукла се, очешљала, нашминкала. Бржа је од мунгоса. Кад хоће. Ускочио сам у гаће, навукао тренерку.
     "Чуј, било би добро да ме испратиш. Не бих поднела да поново сретнем оно космато чудовиште."
     "Добро, мала. Заповедај."
     Зграбих је за гузицу. Ух, што волим то месо.
     Маестро ми се промешкољи. Опипах га преко тренерке. Има га. Катаринина гуза је одличан квасац. "Могли бисмо још један крес", предложих.
     Пољуби ме. "Не сада. Морам, стварно, да идем. Сигурно је ужасно касно. Видиш да више нема програма на тевеу." Крнтија је само пуцкетала и шуштала. "Позови ме сутра или ћу ти се јавити."
     Нисам хтео да питам како ће се извући од мужа. Он је и тако губитник. Когод је са Катарином губитник је ма шта то значило.
     Све друго је илузија.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања